Hey mister, how are you?
Ili — kako me i nakon dve i po godine u južnoj Aziji ona opet iznenađuje pokazujući mi koliko zapravo malo znam o tamošnjim ljudima
*
Šok nakon Singapura bio je očekivan, ali ni približno u toj meri u kojoj me sustiže odmah po prelasku na ostrvo Batam, koje pripada Indoneziji. (A još ne znam da je ono pod najjačim uticajem svojih severnih super-razvijenih suseda i samim tim najmanje ‘indonežansko’ od svih indonežanskih ostrva.) Prva slika je – prljavština. Prvi utisak – gužva i buka. Siromaštvo me zaskače iz svake sklepane drvene kućice sa koje visi natpis sa zvučnim imenom nekog svetskog brenda, najčešće – mobilnih telefona ili kola. Statusni simboli kao magični ćilimi koji će srećne vlasnike poneti daleko od surove stvarnosti.
Odsedam u jeftinom hostelu u delu grada iz kog narednog dana imam feri za Sumatru. Od prvog susreta, gazdarica je naglašeno ljubazna. Navikla sam na istočnjačke osmehe i predusretljivost, ali ovo je više od toga. Kada krenem u luku da kupim kartu za sutra, insistira da pođe motorom ispred mene kako bi mi pokazala pravi put. Nema veze što zbog toga mora da na pola sata zatvori svoju malu turističku agenciju.
Kasnije tog dana iz bašte njene kuće koja se nalazi do hostela uspevam da uhvatim internet vezu. Postavljam novu objavu na svoj Fejsbuk profil i istog trenutka stiže mi privatna poruka od Bowa, Inodnežanina sa Jave koji prati moje putovanje. Njegova majka živi u Batamu i želela bi da se upozna sa mnom. Dok mu otpisujem, u moje sanduče je već stigla poruka od Ami, kako se majka zove. Poziva me da se smestim kod nje, u velikoj kući. Ljubazno zahvaljujem i objašnjavam da sam već našla smeštaj.
Nema veze, doći ću po vas da vas preselim, kaže Ami. Muž i ja imamo orgomnu kuću i imaćete zasebnu sobu. Niko vas neće uznemiravati.
Hvala vam najlepše, ali ovo mesto je fino a i već sam platila, otpisujem.
Ne, molim vas. Ako nećete da se preselite, barem dajte da vam pokažem grad.
Hvala vam, ali već je kasno i ja sam umorna. A i danas sam se provozala kroz grad jer sam pristigla u centralnu luku pa sam dovde vozila desetak kilometara.
Gde ste smešteni? Sad ću da dođem po vas, insistira.
Ne otpisujem. Ne znam šta da joj odgovorim. Preumorna sam i sve što želim je da se dobro odmorim. Današnja plovidba me je iznurila iako je bila kratka. Talasi su bili ogromni i počela sam da osećam simptome morske bolesti. Bilo mi je toliko loše da nisam imala kad ni da se uplašim što se ljuljamo kao onaj Remboov Pijani brod. Strah me je sustigao kao zakasnela rekacija, sada dok sam gledala fotografije crnog neba i još crnjeg mora birajući koju da postavim u svoju galeriju. Pogoduju mu i statistike o čestim udesima indonežanskih morskih prevoznika i stotinama utopljenih ljudi, koje pokušavam da ignorišem.
Molim vas da se vidimo, prihvatite poziv za večeru, ja ću doći po vas i vratiti vas, insistira Ami.
Ne volim pritiske bilo koje vrste. Ne znam kako da se nosim sa njima pa me ili rasrde izazivajući neku moju neprimerenu rekaciju, ili popustim pred njima i onda se obično ljutim i na osobu koja me je privolela i na sebe, zagorčavajući nam obema susret. No pristanak koji dajem Ami potpuno je drugačiji – pomirljiv i skoro postiđen zbog tolike njene ljubaznosti.
Šaljem joj adresu hostela i ona uskoro dolazi.
Ami je lepa pedesetogodišnjakinja. Ukusno je obučena, sa povezom u istom desenu kao njena tunika. Vozi skup džip sa zatamljenim staklima. Najpre me odvozi svojoj kući, da vidim gde bih bila smeštena. Još uvek nije odustala od te ideje – čak predlaže i da mi nadoknadi cenu koju sam platila – a i želi da mi se pohvali. Kuća je zaista ogromna, sa velikom baštom i fontanom u prednjem dvorištu. Uvodi me unutra i provodi kroz sve odaje pokazujući mi gde bi na spratu bila ‘moja’ soba. Obilazak završavamo u kancelariji u prizemlju, u kojoj je smešten njen dizajenerski studio.
Izražavam svoje divljenje i dok se ponovo vozimo, samo sada prema gradu, Ami mi priča o svojoj dvojici sinova od kojih je jedan homoseksualac („Ali ja to razumem i prihvatam“, tvrdi Ami) i ćerki, o mužu koji je Singapurćanin, o tome kako joj je svakodnevica uglavnom dosadna pa zbog toga mnogo puši („ali ipak ne pijem!“). Kada sednemo u tipičan muslimanski restoran, u kome se sedi na podu za niskim stolovima, Ami naruči hranu i odmah se maši svog smartfona. Sve vreme tokom večere delim njenu pažnju sa Fejsbukom i drugim društvenim mrežama. Kao tinejdžerka!, pomislim.
Ujutru, Ami i njen suprug dolaze sa dva džipa po mene da bi me odbacili u luku. Pakujemo bicikl i torbe u jedan, a ja sedam u drugi. Potom mi Amin suprug pomaže da sve to ukrcam na feri. Samo što nismo isplovili kada vidim Ami kako trči, uskače na brod i tutne mi u ruke kesu sa slatkišima koje je kupila za mene. Kakvi ljudi!
*
U Dumaiu sam smeštena kod profesora engleskog čije ime ne mogu da upamtim. Nakon skoro dva sata bezuspešnih pokušaja da nađem adresu njegove škole za koju je ostavio pogrešne GPS korodinate, njegova ćerka dolazi motorom u grad da bi me sprovela. Na smeaforu, dok čekamo zeleno, svirnu mi iz jednog džipa. U njemu Indonežanka sa povezom i Holanđanin sa muslimanskim kečetom na glavi, u svojim kasnim pedesetima. Žele da znaju odakle sam i gde ću biti smeštena, a onda insistiraju da odsednem u nihovoj kući.
Šta je ovim ljudima? Doslovno se otimaju za strance ne mareći pri tom ne samo za planove tog stranca, nego ni za osećanja svojih sunarodnika koji su ga prvi ugostili ili pozvali.
Jedva odbijam, uverivši ih da je profesor sigurna i proveren jer na listi Warm Shower ima dosta pozitivnih preporuka od ljudi koji su odsedali kod njega. Na profilu koji je postavio u toj internet zajednici piše i da moli goste da sa njegovim učenicima praktikuju malo engleski u živom razgovoru. Nigde nije napisano da im je to obaveza i to striktna. Warm Showers nije volenterska zajednica gde za smeštaj i hranu treba da se zaradi, već pre svega udruženje putnika na dva točka koji nude smeštaj jedni drugima. No ovaj profa je izgleda pobrkao lončiće.
To pomislim kad mi odmah po dolasku, pre nego što sam se i smestila, saopšti kako prvi čas imam u četiri. Očekuje da pola sata provedem u priči sa njegovim učenicima. Ne pita me ni da li sam umorna nalon šest sati plovidbe ni da li mi je do priče sa desetak učenika. No dobro, to je samo pola sata, mislim dok sedim u njegovoj kuhinji i ručam. Htela sam da izađem i kupin nešto za jelo, ali je insistirao na tome da sam njegov gost i da je njegova kuća i moja, te me je posadio za sto.
Nakon prvog časa, saopštava mi da naredni imam večeras u devet. Opet bez pitanja da li mogu, želim ili imam nešto drugo u planu. No i to je samo na pola sata pa prihvatam. Deset minuta pre početka sedim u kuhinji sa njegovom ćerkom i čekam da me on pozove u učionicu kao i danas. Ali sat otkucava devet a profa ne dolazi. U devet i pet, otvaraju se vrata od učionice.
„Kasnite pet minuta!“, kaže mi s otvorenim prekorom.
Počnem da se smejem u neverici. Kao da sam u školi ili na prinudnom radu! Odgovorim
da ga čekam već deset minuta i da nisam znala da se očekuje da sama uđem. Na to mi ništa ne kaže, samo me pogura u učionicu.
Na kraju časa saopšti mi kako je sutra venčanje jedne njegove bivše učenice i da treba da idemo tamo u podne.
„Žao mi je, ali planirala sam nešto drugo i biću zauzeta celo pre podne“, odgovorim. Treba da nađem poštu i pošaljem zimsku garderobu prijateljici u Džakarti, a potom i internet kafe kako bih postavila novi blog. Posle prvog današnjeg časa profa mi je saopštio moj raspored za sutra, po kome sam imala samo jedan popodnevni termin. Shodno tome a budući da je sutra bila subota, organizovala sam i svoje vreme.
Na moje odbijanje, profesor se tako zacrveni, da mi se učini da će mu ljutnja propištati na uši. Ipak, nekako se obuzda.
„U redu, onda vas očekujem ovde u dva. Čas traje do tri i trideset“, kaže prividno staloženim glasom.
„Sinoć ste rekli u tri, na pola sata, ali okej, biću ovde u dva“, primetim bez želje da se raspravljam. Jasno mi je da čovek ne shvata kako Warm Showers lista funkcioniše i da veruje da njegovi gosti moraju da zasluže smeštaj.
Toliko je uveren u to da ‘neposlušnike’ poput mene otvoreno ‘kažnjava’. Naime, tog dana su ceo dan zaključana vrata od dela u kuće u kome je kuhinja. Odjedanput, njegova kuća nije više i moja i za hranu moram sama da se pobrinem.
Na dan mog odlaska, u nedelju ujutru, sedi pred mojom sobom i kad me ugleda gde izlazim iz nje u zasebni toalet, otvoreno me pita kad mislim da odem.
„Čim se spakujem“, odgovorim. Još nije ni sedam.
„Očekujem da me preporučite putnicima koje budete sretali u Indoneziji“, kaže mi na odlasku, a ja zinem i mahinalno klimnem glavom.
*
Planirala sam da sa istočne obale gde sam se iskrcala pređem na zapadnu jer su tamo putevi manje opterećeni, tamo se nalaze planine i vulkani, i priroda je neuporedivo lepša nego u ravičarskom delu uz ovu obalu.
Put me najpre vodi kroz močvarni predeo. Sojenice u baruštinama ili u crnim rekama u koje se očito izliva nafta onespokojavaju me. Ne nameravam da kampujem u Indoneziji jer su mi drugi cikloputnici preporučili da to ne činim kao samo žensko. Savetovali su mi da za smeštaj pitam u policijskim stanicama, vojnim punktovima, crkvama, u seoskim kućama. Ipak, toliko vode oko mene, loš džombast put kojim tutnje kamioni na kojima piše “Petrol” i zuje motori, ne obećavaju ni ugodnu vožnju a ne znam ni gde bih u tom okruženju mogla da pitam za noćenje.
Od prvog trenutka na drumu zasuta sam prenaglašenim indonežanskim oduševljenjem što vide stranca. Iz kuća, automobila i kamiona, sa motora dobacuju mi pozdrave. Izvikuju ih. Zapravo – deru se iz petinih žila za mnom. Urlaju: „Hey mister, how are you?!“ Pokušavam da odgovorim makar sa „Hello!“ ili mahanjem ruke, ali previše ih je. Trebalo bi da neprestano, kao mantru ponavljam otpozdrav da bih svima odgovorila. I to glasno da čuju i oni a još bitnije — ljudi oko njih, jer se ne zadovolje kada klimnem glavom i osmehnem se noramlanim tonom izgovarajući to „Hello“. Nema veće sreće od onoga kome razgovetno odgovorim. Čujem a nekad i vidim kako se ozari od uveta do uveta i počne da se smeje ili brzo po sećanju pretura da iskopa još neku englesku frazu, reč koju će mi dobaciti, šta god ona da znači. Najgrlatija su, naravno, deca. To je vrištanje i kikotanje koji me prate kad god prođem pored neke škole. Njihovi prodorni visoki glasovi cepaju mi bubne opne, a duboki snažni povici muškaraca koji me pretiču iz svojih vozila, prethodno jako pritisnuvši sirenu, često me prepadnu. U kakofoniji od tih povika, sirena, saobraćajne buke, osećam da ću vrlo brzo izgubiti strpljenje. Sunce prži, vlaga je nepodnošljivo velika i već nakon nekoliko sati vožnje sasvim sam iznurena. Ali čim zastanem, makar samo da bih presula vodu iz velike boce u bidone, oko mene se stvori buljuk radoznalaca. Neki zaustave motore pored mene, široko se iskeze i pokušaju da me upitaju nešto na engleskom. Šta god da odgovorim, oni kažu „A!, yes!“ a meni je savršeno jasno da nemaju pojma šta sam rekla. U više navrata zatičem sebe u situaciji gde sam okružena Indonežanima koji zagledaju sve na mom biciklu: ako uzmem telefon – vire mi u ekran, ako otvorim ručnu torbu — počnu da pipkaju stvari u njoj sve vreme se glasno smejući i komentarišući između sebe. Prepoznajem reč „bule“ koja znači „belac“ a često ima negativno ili posprdno značenje. Najčešće je izgovaraju deca ili odrasli u radnjama kada gestovima i uz pomoć nekoliko reči iz rečnika pokušam da kažem kako je nešto preskupo jer sam na drugom mestu platila nekoliko puta manje.
„Bule!“, čujem kako kažu i onda komentarišu otvoreno se smejući. Verujem da govore o belcu koji ima para a očekuje da plati malo. Kao i svuda u Aziji, belac je sinonim za novac koji mu treba uzeti jer ga je zaradio zahvaljujući kolonijalnom izrabljivanju upravo tog naroda.
Ne, ja za ovo sigurno neću imati dovoljno strpljenja.
*
Nekoliko noći provodim u prostorijama saobraćajne policije. To je mnogo bolje rešenje nego da tražim da postavim šator u nečijem dvorištu. Ipak, nekad nemam izbora. U selu Muara Takus, gde se nalaze hramovi koji su predloženi za Uneskovu listu svetske kulturen baštine, nema policijske stanice. Videla sam to odmah po dolasku ali razmišljanje o smeštaju ostavila sam za kasnije, nakon obilaska tog budističkog kompleksa iz 11. veka.
Na prilazu kompleksu hramova sačekuje me nekoliko dečaka i dva momka od svojih dvdeset godina. Dečaci su me videli iz škole i spremno su seli na motor, njih trojica na jedan, prestigli me opasno me sekući i cerekajući se iz sveg glasa, te došli do hrama gde su obavestili svoje starije drugare da se spreme – za pokušaj prevare.
Mladić u iscepanim farmerkama i jakni od skaja traži mi da platim ulaz 40,000 rupija. To je nešto više od dva i po evra. Pokazuje mi odštampane ulaznice na kojima zaista piše taj iznos.
„Ne, ti nemaš uniformu ni legitimaciju“, odgovrim odbivši da platim. Očito se na neki način domogao tih ulaznica.
Produžim prema hramovima oko kojih gotovo da nema ljudi. Samo jedan muškarac i žena rade nešto u sklopu kompleksa, što iz daljine izgleda kao da čupaju korenje u travnjaku. Kapija je napola otvorena i pokazuju mi da mogu da uđem. No ne bih da ostavim bicikl u blizini onih dečaka, a i sve se vidi i ovako. Dve velike stupe, koje fotografišem spolja, preko ograde. Mahnem zahvalno ljudima i krenem nazad.
Tad nastupa jurnjava. Dečaci su posedali na motor i čine sve da me ometu u vožnji natrag do sela. Ne deluje da su ljuti što nisam platila lažnu ulaznicu, već se čini da to smatraju krajnje dobrom zabavom. Vrište i smeju se sekući me, krivudajući ispred mene, prolazeći punom brzinom tik u mene a onda neočekivano usporavajući kad se nađu ispred. U jednom trenutku umalo preletim preko volana jer naglo zakočim da ne bih udarila u njih.
Šta uraditi sa tri obesna dečaka koji tako skupa i na toj mašini mogu ozbiljno da mi naude? Putem retko ko prolazi i do prvih kuća imam oko dva kilometra. Dotle mogu da padnem nebrojeno mnogo puta. Ljuta sam jer sam se, zaustavljajući se, i nezgodno udarila na volan. Čikam dečake da mi opet priđu, izvadivši paprika-sprej. Zaobilaze me u luku ali ipak prsnem malo u njihovom pravcu. Ne znam da li uopšte stigne do njih, ali sama činjenica da reagujem, da im se suprotstavlj
am, očito ih razdražuje jer postaju još obesniji. Urlaju nešto, pokazujući mi srednji prst. Vraćaju se u mom pravcu. Prsnem ponovo i sad i ja počnem da vičem. Neko će valjda naići i čuti me. Izgleda da ih to uplaši jer uskoro skrenu ka jednoj kući.
Skoče sa motora i šmugnu kroz prednji ulaz u zadnje dvorište.
„E pa neće moći tako!“, pomislim iznervirana.
Krenem za njima. U dvorištu vidim mladu ženu sa bebom. Mogla bi da bude majka nekog od njih ili sestra. Teško je odrediti joj godine. Koristeći prevodilac, upitam je za dečake ali ona odbija negirajući glavom i mašući rukama. Ustaje i obilazi me, te prolazi ispred kuće, sa druge strane.
„Oni su opasni, najpre su hteli da me prevare za novac a potom su pokušali da me obore“, kucam u rečnik i poturam joj da vidi. „Prijaviću ih policiji!“, pretim.
Tada se ženi oči napuniše suzama a na licu joj se pojavi takav izraz da me njena tuga i nemoć ujedoše za srce. Šta god da je nekom od tih dečaka, ona s njim(a) ima mnogo veće probleme nego ja. Ja ću otiči a ona ostaje da se s tim bori kako zna i ume. Sve to pročitah s njenog lica.
„Ne brinite, neću ih prijaviti, samo sam bila ljuta“, otkucah u prevodilac pre nego što nastavih dalje.
Žena ne pokaza ničim da me je razumela. Neki tup izraz kao da joj se okamenio na licu.
*
Slučajno se ispostavi da šator mogu da postavim u dvorištu one žene što je radila u kompleksu hramova. Njeno ime je Wasnidar i na poziv svoje sestričine, koju sam upitala za sigurno mesto, došla je da me sprovede u svoju kuću a potom se vratila na posao.
Najmanje dvadesetoro seljana i čopor dece dolazi da posmatra šta radim. Hoće sve da dotaknu i u sve da zavire. Kada preko unutrašnje mrežice prebacim spoljašnji neprovidni sloj, deca se pobune. Počnu da se koškaju tražeći načina da kobajagi slučajno prođu pored šatora, čije jedno krilo ostavljam otvorenim zbog vazduha. No, ne uspevaju u tome jer sam ga okrenula tako da gleda ka dnu dvorišta gde ne mogu da prođu. Uvereni da imaju pravo da vide sve šta ja radim, počnu da se penju na drvo i na zadnju ogradu. Odrasli na to ne reaguju, već se smeju i galame i dalje nalakćeni preko orgade.
Kad mi jedan dečak bupne s grane pred šator, ne mogu više da izdržim. Izlazim i pitam sve okupljene da li su normalni. Da li možda pomišljaju da treba da se presvučem i da ne želim da me gledaju? Ili da želim malo privatnosti?
Naravno, niko me ne razume. Samo vide da se ljutim i to im je smešno. Još su bučniji nego do tada i čujem kako često ponavljaju ono „bule“.
Utom, srećom, dolazi čovek koji pomalo govori engleski a za njim i Wasnidar. Pozivaju me da se preselim u kuću jer napolju neću imati mira. Ne bih da se selim, pa ih pitam zar me neće ostaviti na miru kad padne mrak.
„Ne verujem“, odgovara čovek. „Mogu da stoje tu cele noći i da čekaju.“
„Šta čekaju, zaboga?“, pitam u neverici.
„Ne znam. Nisu navikli na strance. Znate, na Sumatri su ljudi malo primitivni. Ja sam sa Jave i tamo je drugačije.“
Slično, samo rečnikom koji je politički korektan, rekla mi je i prijateljica koja već dvadeset godina živi u Džakarti. Žitelji Jave ne vole ove sa Sumatre i imaju nisko mišljenje o njima – upozorila me je pre mog dolaska.
„Tja, susedi uvek misle najgore jedni o drugima. Tako je u svakoj zemlji, u svakoj pokrajini, pa i između dva grada“, odgovorila sam.
A možda je ipak trebalo da uzmem njene reči za ozbiljno.
*
Te večeri, nakon obeda, sedim na podu u Wisnidarinoj kući, sa njom, njenim suprugom i sestričinom po imenu Suci koja natuca engleski. Uključila sam onlajn prevodilac i pokušavam da pričam sa njima. U nekom trnutku, muškarac ustaje i donosi skripta o spomeniku Muara Takus. Daje mi ih sa ponosom. Na indonežanskom su pa ništa ne razumem ali ima nekoliko fotografija koje s pažnjom razgledam.
Da bih doprinela našem razgovoru, iznesem indonežansko-engleski turistički rečnik koji imam. Wisnidar odmah pokaže neobično zanimanje za njega.
„Hello mister, how are you!“, kaže otvarajući ga a a Suci je ispravi objasniši joj da sam ja miss.
Wisnidar glasno ponovi to „mis“ i onda se unese u čitanje knjižice.
Neko vreme zaboravim na nju jer sa devojkom ‘pricam’ pomocu onlajn rečnika. Usred mog objašnjavanja nečega, neocekivano je ponovo začujem kako čita naglas iz knjižice.
“Izvinite, gde se nalazi glavni spomenik?”
Osmehnem se nemalo iznenađena. Izgleda da ovu ženu stvarno zanima da nauči engleski. Njen izgovor nije najrazumljiviji pa je ispravljam a ona za mnom ponavlja kako je pravilno.
Tada me Suci opet nesto upita i ja se iznova zabavim pričom s njom.
Kad posle nekog vremena pogledam ka Wasnidar, a ona i dalje čita iz recnika poluglasno izgovarajući rečenice na engleskom. Zapitam se da li je ikada imala prilike ili motivaciju da uči jezik. Očito da lekcije ovdašnjih učitelja nisu odmakle dalje od pozdrava na početku školskog časa. A ova žena je nesumnjivo željna znanja.
Suci mi objašnjava da je njena tetka videla mnogo stranaca kada su posećivali Muara Takus, ali da nikada nije pričala ni sa jednim a nekmoli da ga je ugostila.
Tada mi padne na pamet, i ja ukucam u prevodilac:
“Želim da vam poklonim ovu knjižicu.”
Wasnidar pročita i momentalno se sva ozari. Ne pamtim da sam skoro videla da se neko tako obradovao nekoj knjizi. Izreka “pokloni knjigu i poklonio si ceo svet”, ovde se ostvarila u svom najdoslovnijem i najpotpunijem značenju.
Sa osmehom oko pola glave, Wasnidar pljesnu moj dlan u vazduhu i zahvali mi rekavši da je jako srećna.
“Ja sam još srecnija!”, odgovorih. I zaista mi je srce bilo puno kao što odavno nije.
“Sledeći put kad dođem, pricamo engleski, je l’ važi?”, upitah je više kroz šalu.
“Of course, miss”, odgovori mi spremno kao da se zaklinje i opet se pljesnusmo dlanovima da potvrdimo dogovor.
*
Narednog dana zastanem kod jednog restorana nasred magistralnog puta. Desetina Indonežana odmah prekide svaki drugi posao i otvoreno stade da pilji u mene. Ispred restorana, iza improizovanog pulta za kojim se prodaju slatkiši i grickalice, istrča mlada devojka.
„Hey miss, may I help you?“, orbati mi se na dobrom engleskom.
„Čisto sumnjam“, odgovorih.
Devojka me pogleda ne shvatajući.
„Prava pomoć bi bila da neko poduči ovdašnje ljude da nije pristojno tako napadno buljiti u strance i pratiti svaki njihov pokret kao i dernjati se za njima i ne prestajati s vikom dok ti ne odgovore“, izdeklamovah u dahu sve što me poslednjih dana opterećuje. Stvarno sam više umorna od toga. Ponekad sa ironijom pomislim da je Indonezija idelana zemlja za sve sa manjkom samopouzdanja – treba da dođu ovde i njihov Ego će narasti do neviđenih razmera. Uvek će biti u centru pažnje i oko njih će se otimati. Jedina cena za to podilaženje sujeti je gubitak svake privatnosti – imaće rijaliti šou u kome su oni glavni glumci.
„Oni su samo radoznali jer ste vi drugačiji“, objasni mi devojka. Već sam nekoliko puta čula to
objašnjenje.
„Znam – i srećni su što me vide“, dopunih je, a ona klimnu glavom.
Nije imalo smisla da nju kažnjavam za pritisak njenih sunarodnika koji teško podnosim. Kada bih ja govorila njihov jezik ili kada bi oni znali engleski, verovatno bi mi sve izgledalo drugačije. Ćaskala bih sa njima kao sada s njom. I saznala ko zna koliko dirljivih priča.
Pitam je za ime.
„Happy Charlie“, odgovori a ja ostanem u neverici. „Da, roditelji su hteli da imam sreće i da naučim engleski pa su mi dali to ime“, objani mi.
Student je engleskog u Medanu a pošto je siromašna, mora i da radi. U indonežanskom školskom sistemu, nakon svakog položenih ispita, student ima pravo na odmor. Srećna Čarli odmor koristi da zaradi neki rupi.
Retko kad ima priliku da vežba engleski, žali se. A morala bi. Jer toliko želi da ga dobro nauči. I želi da ode u Ameriku. I u Koreju. O, kako silno želi da poseti Koreju, sve bi dala da tamo ode. I želi da putuje. I da nauči mnogo toga. I da pobegne iz kulture koja je sputava i ograničava samo zato što je žensko. I da se uda za stranca.
„Imam hiljadu snova!“, govori mi ushićeno, trčakarajući da ugosti kupce i vraćajući se da nastavi sa mnom razgovor. „Ali kako da ih sve ostvarim?“
Priča mi da za početak mora da dobro savlada engleski. Nema novac za knjige i uči iz knjiga iz univerzitetske biblioteke, inače bi ponela neku ovde i kad ima vremena, malo čitala.
„Ja sam sinoć poklonila indonežansko-engleski putnički priručnik“, rekoh joj.
„Aaaaaa!“, zavapi Srećna Čarli. „Je l’ imate još neku knjigu na engleskom, molim vas?!“
Stojim skamenjena i ne znam šta da uradim. Čini mi se da bih u ovo trenutku bila spremna da suvim zlatom platim udžbenik engleskog koji bih poklonila ovoj devojci sa hiljadu želja. Ali odakle da ga stvorim?
A onda se dosetih da negde u nekoj od bisaga imam džepni Oksfordski priručnik jezičkih nedoumica u engleskom. Koristan je čak i za mnogo naprednije govornike od nje. Potpuno sam zaboravila na njega. Sada spremno stanem da pretražujem po bisagama, izručujući sve stvari na put. U međuvremenu, ispričam joj ukratko svoju priču o praćenju sna uprkos nemogućnostima – nedostatku novca i društva.
„Vi ste moja inspiracija“, kaže mi kada čuje moju storiju.
Utom i ja nađem rečnik.
„Izvoli Čarli, i neka ti pomogne da zaista budeš Srećna.“
„O, hvala vam. Hvala vam!“, poče da skače devojka od sreće.
A ja uhvatih sebe na ivici suza.
Trebalo bi pokrenuti neku akciju za prikupljanje ili kupovinu udžbenika engleskog za Indonežane na Sumatri, pomislih. To bi vredelo napora a čini se kao da mi od dolaska na ovo ostrvo sve upućuje ka ulozi učitelja-mistera – ne samo zbog onih časova u Dumaiju i dva rečnika koja sam darovala, već mnogo više zbog napora koji ću morati da uložim kako bih prihvatila i razumela ove ljude. I jasno videh Sumatru kao orgomni razred neiskavrene dece, male i velike, koja preteruju u svemu – u radoznalosti, gostoljubivosti, svojim željama.
Divan post Snežo! Razred pun neiskvarene dece. Sjajno si opisala svoje utiske o njima, od nerazumevanja i iritiranosti njihovim prenaglašenim ponašanjem, do jasnog uvida o njihovoj različitosti i želje da ih razumeš i prihvatiš. Razmišljajući o svemu ovome, zaključujem da je privatnost tekovina zapadne civilizacije i blagostanja koje pretpostavlja da svako ima svoj prostor i ličnu imovinu. U siromašnim društvima sve se deli i sve je zajedničko. U seoskim sredinama u Srbiji, u patrijarhalnim zajednicama prošlog i ranijih vekova, bilo je slično – dve i više generacija u zajednici, zajednička prostorija za spavanje i obedovanje, vrlo malo lične imovine. A… Read more »
I ja sam došla do sličnog zaključka u vezi sa privatnim prostorom tj. svojinom i Zapadom. Ali ne verujem da je samo to razlog, jer kad pogledam neka razvijena istočnjačka društva, u njima je i dalje vrlo nisko izražena ta potreba za odvajanjem (i ličnim komforom). Kina je najbolji primer za to — tamo ni bogati Kinezi ne žive svako za sebe kao na Zapadu, već u zajednicama i prilično nekonformistički. Tako da bih rekla da ima mnogo i do zapadnjačkog vs. istočnjačkog načina razmišljanja, kulturološkog obrasca, istorije… a veoma bitan faktor svakako je i demografski. Što se tiče ovog… Read more »
Hej mister,
Simpatično mi je kako ovi sa Jave “hvale” komšije sa Sumatre. Slične priče ćeš čuti i na Baliju, za ove sa Jave. Vole se u krug :)))))
Haha, očekivano 🙂
Divna priča. Uživam u svakom tvom postu
Hvala Majo 🙂
Zaključujem da u konfliktnim situacijama, u kutku sveta u kome se sada nalaziš, ne treba previše pokazivati emocije jer je upravo to ono što ih “pali”. Zaključujem to po onim dečacima koji su ti dosađivali kod onog hrama…
Tad subjos naporniji i napadniji. Ne zna se kad su gori zapravo. Srecom, poslednjih dana sam u drustvu s jednim nemackim bajkerom pa je neuporedivo manji pritisak.
Дакле, стварно, постајеш Путујући циркус Снежана 🙁 ни по јада да само изиграваш кловна, а они на безбедној даљини, но изгледа да су те сматрали и за зверку коју треба чачкати да се покаже храброст. Срећом, изгледа да је цикрус продужио даље безбедно 🙂 А сад ми и смешно што сам се забринула кад си дошла на Суматру, потпуно изгубивши из вида да ћеш мочваре на истоку брзо препедалати, бржа и од комараца – бар се надам да маларије нема. . Фотографија са вратима ”где им место није” је прелепа, моментална асоцијација ми је да, парафразирам, Човек улази на врата,… Read more »