O pedalanju zapadnom Sumatrom u društvu pa potom opet bez njega. O vezivanju i usamljenosti. O izloženosti i zasićenju. O planovima i životnoj (ne)izvesnosti.

Ostavite neki komentar, znači 🙂

*

Mog novog saputnika Mišu iz Nemačke zatičem u bašti hostela u Bukitingiju. On mi je i poslao GPS koordinate za to mesto. Zvučalo je primamljivo: pet dolara za zajedničku sobu, u cenu je uračunat doručak i neograničena količina kafe i čaja tokom dana, u hostelu imaju wifi a kupaonice su opremljene čak i toplim tušem! Od Kine pa na jug, bojler je privilegija mahom zapadnjačkih žitelja. Pa iako su ovde tropske temperature, nije baš uvek ugodno polivati se ledenom vodom.

Ima dosta putnika, ali mi smo jedini na biciklima i jedini smo izabrali zajedničku sobu koja je najjeftinija. To nam daje priliku da se bolje upoznamo. Kako je Miša već dva dana ovde, preuzima ulogu vodiča i pokazuje mi gradić koji je najpoznatiji po velikom satu na gradskom trgu. Vodi me i u kupovinu nove majice i sandala jer su mi se stare raspale, a onda mi otkriva gde se može dobro jesti i kako se cenjkati sa indonežanskim prodavcima.

Budući da oboje idemo na jug, prema Baliju, razgovaramo o mogućnosti da nastavimo zajedno. U međuvremenu, dolazi i Kineska nova godina. Godina koze, u kojoj sam rođena. Trebalo bi da mi sreća bude naklonjena. I zaista — već od prvog dana, donosi mi saputnika.

 

*

Nikada nigde nisam videla više teških kamiona nego ovde. Ne znam koje gorivo koriste, ali iza sebe ostavljaju oblake crnog dima. Svuda u Južnoj Aziji vozači su pritajeni samoubice, kaskaderi, ili su samo ludi hazarderi. Što su gori putevi i uslovi za vožnju, to oni voze rizičnije i brže. Ne razumem tu logiku, ali već sam po dolasku na Sumatru shvatila da ću glavu sačuvati jedino ako se budem klonila velikih puteva.

I Miša deli isto iskustvo, tako da biramo rutu koja vodi po grebenima planina i oko vulkana Zapadne Sumatre, izbegavajući prezagušenu trans-Sumatra magistralu. I sporednim putevima prolaze kamioni, ali neuporedivo ređe.

Očekivala sam rupe, kratere, zakrpe i pogibeljne prepreke, no putevi su odlični i, očito, nedavno izgrađeni.

Plan nam je da vozimo grebenima do vulkana Kerinči, a potom da se spustimo na obalu. Tamo bismo se razdvojili jer Miša mora da uzme autobus kako bi na vreme stigao u Džakartu iz koje početkom marta leti za Maleziju da bi obnovio indonežansku vizu. Dok se on vrati, i ja bih stigla u indonežansku prestonicu. Videli bismo se, pa možda produžili u dvoje.

No, u životu cikloputnika dve nedelje je predug period da bi se bilo šta precizno planiralo. Tako se za sada samo kotrljamo zajedno.

 

*

Odavno nisam vozila u društvu. I sada sam od prvog trenutka svesna razlika kada si sam – tačnije sama – i kada imaš muškog prijatelja. Pažnja ljudi koji sede zaludno ispred svojih kuća preusmerena je sada na Mišu koji obično vozi ispred mene. Poput čitalaca mog bloga koji sede iza svojih monitora i zamišljaju scene koje opisujem, najzad i ja imam izvesnu distancu u odnosu na događaje oko sebe. I prvi put sam dovoljno rasterećena od pritisaka da uviđam i komičnu stranu tih scena. Tako se slatko smejem kad ga zaspu onim povicima: „Hey mister, how are you!“ ili „Hello mister!“ Nekima odgovori, nekima mahne, neke ignoriše, a meni ‘dopadne’ tek svaki deseti otprilike. To je već podnošljivo i osećam se dobro što mogu da im uzvratim.

Kada uveče pitamo negde da postavimo šatore, ili kada nas lokalni stanovnici nađu kako smo ih kradom podigli, ne okupi se pola sela. Dođe njih nekoliko da nas gleda, ali nam ne smetaju jer razgovaramo između sebe i ne obraćamo pažnju na posmatrače. Ni oni nisu uporni u pokušajima da pričaju sa nama iako ne znaju engleski a mi ne govorimo indonežanski (osim što Miša zna nekoliko reči). Uglavnom ćute i satima netremice posmatraju šta radimo upijajući svaki naš pokret.

Očito, dvoje ljudi, čak i kada su ‘bule’ (belci, što znači: toliko-drugačiji-da-ih-treba-netremice-posmatrati-kao-retke-zverke) poštuju se i uvažavaju više nego kada je jedno samo.

 

*

U priči otkrivamo da smo se dopisivali pre pola godine, kada sam ja tražila potnecijalne saputnike za prelazak Gobi pustinje i pedalanje po severu kroz Sibir i možda Kamčatku. Bilo je to pre nego što sam odlučila da se vratim u Srbiju na dva-tri meseca kako bih pomogla promociji svoje knjige. Miša se tada nalazio u Laosu i privlačila ga je ideja da vozi Trans-Sibirskom rutom kao i da se popne na neki od vulkana na ruskom poluostrvu. No ja sam morala u Srbiju. Nismo nastavili dopisivanje, a onda smo se slučajno sreli u sumatranskoj Harau dolini. A možda i nema slučajnosti — ili je samo ovaj svet mali.

Kako god, brzo otkrivamo da nam odgovara društvo onog drugog. Oboje smo dugo na putu – Miša dve godine biciklom a pre toga godinu dana kolima, a ja sam već debelo zagazila u četvrtu godinu pedaliranja oko sveta. Tačno znamo šta nam odgovara i šta možemo da tolerišemo a šta ne kod saputnika. Gde možemo da pravimo kompromise a gde ne. Zato nam saputništvo dobro ide.

Učimo jedno od drugog. Ja ga upućujem da postoji nebrojeno načina da se okupa svake večeri, pogotovu ovde gde u svakom toaletu imaju kade sa vodom i takozvanim polivačama. Ispostavlja se i da ne zna ništa oko bicikla, pa ga podučavam kako se skraćuje i menja lanac, te kako improvizovati zakrpu na spoljašnjoj gumi od parčeta stare. Miša me pak upućuje u postojanje velikih prečiščivača za vodu u svakom selu, gde se flaša od litar i po može napuniti za deset centi, a često nam i ne naplate. Pošto je već šest meseci u Indoneziji, zna i kako pričati sa trgovcima, pa ručak plaćamo po pravoj ceni – oko jednog dolara. Ne može da veruje da su mi svuda uredno tražili po tri.

 

*

Predeli kroz koje prolazimo toliko su živopisni da svaki čas stajemo da bismo nešto fotografisali. Vozimo najpre pored veštačkih jezera, a potom se penjemo na dve hiljade metara i obilazimo dva vulkanska jezera oko kojih su nikla brojna sela. Miša ima neuporedivo bolji fotoaparat od mog, ali je čak i njime teško uhvatiti toliku lepotu. Modra boja vode, a na padinama koje se najpre blago a potom sve strmije izdižu od nje — beskrajne leje sa razni m zasadima. Zemlja je ovde očito plodna i ljudi koriste svaki raspoloživi komad tla da nešto uzgajaju. Najlepša oku su pirinčana polja jarkozelene boje i plantaže čaja koje me neodoljivo podsećaju na guste crnačke kovrdže sa jasnim razdeljcima.

Nasuprot bogatstvu zemlje, ljudi i dalje žive siromašno i, za naše pojmove, potpuno necivilizovano. Tako prvi put vidim poljski vece bez rupe. Poslali su me tamo sa improvizovane tezge uz jedan  put, gde smo stali da ručamo.

„Mišo, možeš li da ih pitaš gde je toalet?“, upitala sam saputnika vrativši se neobavljena posla. „Ono tamo nema rupu, a pored je posuđe za pranje i povrće koje čeka da bude oprano. Sigurno nisu razumeli šta ih pitam.“

Čujem smeh a onda mi Miša kaže da to tamo jeste vece. I objašnjava mi kako se nužda obavlja na te daske, pa se onda sve to spere vodom da otekne nekuda.

Naučila sam da ne budem gadljiva, ali ovo je previše čak i za mene. Narednih pak dana viđaću isti sistem ‘vecea’ i u kućama. Zbog one hrane okolo i posuđa, te velike prljavštine, uspevam da nagovorim Mišu da barem za večeru kuvamo na mom gorioniku.

*

Nakon pet-šest dana moramo da se razdvojimo. Iako smo dan ranije imali brojne nesporazume pa smo se i naljutili jedno na drugo, rastanak mi pada neobično teško. Sećam se da mi je ovako teško bilo kad sam se oprostila sa svojim prijateljem Acom koji me je ugostio u Kančanaburiju, u Tajlandu. Bilo je to nakon mog povratka iz Srbije, po nastavku ture. Osećala sam se kao da napuštam nekog najvoljenijeg. Tada sam se pitala da li je to posledica posete rodnoj zemlji, te susreta sa stotinama (ili čak i hiljadama?) ljudi koji su me preplavili talasima emocija u tolikoj količini da još uvek ne uspevam da isplivam iz njih.

Sada mi se to ponavlja.

I sad nemam dileme – usamljena sam. Uprkos svim ljudima koji me prate i sa kojima sam ‘na vezi’ zahvaljujući inetrnetu, ipak sam sama. I nedostaje mi društvo žive osobe pored mene. Nedostaje mi i dublja emotivna veza sa nekim. Ne mora da nužno bude muško-ženska. Treba mi živ prijatelj koga neću napustiti nakon nekoliko dana. Koliko god da nemam duboke korene, koliko god bila nomad u duši, postoji deo mene kome treba makar jedna osoba uživo, da bude tu malo duže nego u prolazu. Neko s kim ću moći da nastavim priču započetu pethodnih dana. Da gledam poznato drago lice. Da osećam ljudsku bliskost koja se produbljuje. Pa i da se naljutim i posvađam. Predugo sam sama, i stalno okružena nekim novim ljudima.

Dođe mi da vrisnem: „Dajte mi živa čoveka, saputnika, druga, pratioca, možda partnera – nebitno, samo da bude tu uživo a ne desetinama hiljada kilometara daleko!“

 

*

Naučila sam da put poput mog izvlači iz tebe sve napolje. Ništa ne ostaje skriveno, već si kao ona otvorena knjiga iz koje svi sve čitaju. Drugačije ne umem da objasnim kako odmah po Mišinom odlasku počinju da mi se dešavaju neprijatnosti.

Jutro pre nego što ću napustiti grad u kome smo se razdvojili, spustim se iz hostela do glavne ulice i kafea u kome postoji wi-fi. Još je mrak jer je pet ujutru, nalazim se u centru i idem osvetljenom ulicom. Jedan Indonežanin na motoru prolazi pored mene i upadljivo me zagleda. Ništa čudno za ove ljude. Nekad mi bude i smešno kada me preteknu motorom pa se oboje (obično ih je dvoje) osvrnu kao po komadi, ili u crtaću, okrećući ne samo glave već i čitav trup da bi se uverili u – ne znam šta. Da sam žensko na biciklu, valjda. Često me to nervira, jer se unesu i pilje nekoliko trenutaka kao da su ugledali Marsovca, ali sam se istrenirala da ne reagujem. Tako i sada. Samo nastavim svojim putem, ne obraćajući pažnju.

Međutim, intuicija mi kaže da onoga držim na oku. Tako zabeležim da se zaustavlja dvadesetak metara ispred mene, silazi s motora sve vreme me napadno gledajući i – otkopčava pantalone da bi mokrio u travnjak pored puta. Moram da prođem pored njega, pa sad ja upadljivo okrećem glavu na drugu stranu. Jedno od pravila koje se savetuje ženama u muslimanskim zemljama je da ne ostvaruju kontkat očima sa muškarcima jer mogu biti pogrešno shvaćene.

Tako prođem ispred njega. Kroz nekoliko trenutaka čujem kako pali motor i kreće. A onda – dum! Osetim snažan udarac volanom motora u predelu bubrega.

„Kučkin sine!!!“, vrisnem, ali on samo prošiša mimo mene.

 

*

Spuštam se na obalu i nekoliko dana vozim pored nje. Plaže su sa onim sitnim belim peskom i potpuno prazne. Talasi su veliki i snažni već od jutra pa bi bilo teško plivati čak i kada bih to odlučila. Ali ne nameravam. Morala bih da plivam u odeći pošto se ovde niko ne svlači u kupaći kostim, a to nije baš najugodnije. No više od toga smeta mi što ne znam gde bih posle sprala tu so sa sebe, jer su u ovom delu zapadne Sumatre, duž puta koji vodi pored okeana, pumpe sa toaletima i vodom veoma retke. Tako se zadovoljavam samo time da zavrnem nogavice i uđem u okean.

Plima je neverovatno jaka. Usred dana povlači me takvom silinom da jedva ostajem na nogama. Kako li izgleda noću? A onda pomislim na cunami i kolika to mora biti snaga. Čini mi se da prvi put sada delimično shvatam kakva je to stihija i da joj je nemoguće odupreti se.

Uz obalu nije zgodno ni za kampovanje, jer je vetar prejak. Tako ostajem u palminjacima koji su obično između plaže i puta. Rizikujem da mi neka grana padne na šator i smrska ga, pošto su ogromne a u ovo doba godine mnoge stare otpadaju. Čisto da mi pokaže kako to izgleda, jedna zaista i padne, tresnuvši između mog šatora i bicikla. Huh, zamalo.

Sledeći put dobro osmotrim sa svih strana palmu pod kojom ću se smestiti. Proverim koliko ima grana koje su počele da se suše i dozrelih kokosovih oraha. Tek tada postavim šator.

*

Noć uoči prelaska ferijem na Javu smestim se u blizini luke, u jednom selu. Uspela sam da neprimećeno prođem iza gustog reda šipražja i drveća iza kojeg postoji ledina, pa mala reka a onda počinju pirinčana polja. Mesto se čini savršenim jer je blizu kuća a opet zavučeno. Po običaju, ne pravim buku, svetlo gotovo da i ne koristim i vrlo rano odem na spavanje.

Oko 23 h probudi me zvuk motora koji se približava. Svetlo fara upereno u moj šator. Muški glas me nešto pita na indonežanskom a ja intuitivno ne otvaram vrata i ne izlazim napolje. Odgovaram kroz vreću za spavanje kako bi moj glas zvučao dublje, muški.

Čujem kako se muškarac udaljava prolazeći iza mene ka potoku. Oprezno virnem. Vidim svetlo njegove čeone lampe i kako zagleda nešto u krošnjama drveća kraj reke. Odahnem. Očito nije došao ovde zato što me je nekako opazio već nekim svojim poslom.

Nakon deset minuta, muškarac se vrati, pozdravi me u prolazu a ja otpozdravim govoreći u vreću, te ode na svom motoru.

U tri noću, trgne me isti zvuk i svetlo. Isti glas koji govori nešto umirujući me. Koraci brzo prođu pored mog šatora i brže nego prošli put vrate se nazad.

Ujutru u pet već sam spremna za polazak. Sve sam spakovala i ostaje mi samo da doručkujem i popijem kafu te čim se oko pola šest-šest razdani, da krenem dalje.

Dok završavam sa kafom, neočekivano ponovo stiže moj noćašnji posetilac. Jasno vidim da je iznenađen što zatiče žensko. Poput svih Azijata, ne pita da li želim njegovo društvo, nego čučne ispred mene, zapali cigaretu i gleda me. Pokušavamo da pričamo više mimikom i gestovima nego rečima. Kaže mi da je on dolazio noćas da skuplja dujan, I d aživi tu u selu, da ima ženu i petoro dece. Ja lažem da me u Džakarti čeka muž.

Pre nego što krenem, traži da se zajedno fotografišemo. Pristajem jer je to uobičajeno.

Indonežanin me zagrli oko struka. Nizak je, meni do brade, pa mi je smešno. Obično se izmaknem izbegavajući bilo kakav fizički kontakt ali sada ne želim da delujem neljubazno. Nakon fotografisanja, pruža mi ruku koju stisnem. Kad – snažno me privuče i pokuša da me poljubi.

Molim?!

Izmaknem se i krenem kroz ono šipražje prema glavnom putu. On pali motor i kreće za mnom. Stiže me pre izlaska na asfalt. Još jednom mi pruža ruku i ja je iz pristojnosti prihvatam. Ali opet me snažno povuče ka sebi krećući svojim licem ka mom u sasvim očiglednoj nameri da me poljubi.

Snažno ga odgurnem i opsujem naglas. On se nasmeje i krene, srećom, na suprotnu stranu od moje.

*

Plovdiba ferijem do Jave traje sat i po. Odatle, imam oko 190 kilometara do Džakarte, do predgrađa na ulazu u prestonicu gde živi moja školska drugarica. Pozvala me je da budem njen gost još pre godinu i po kad me je ‘otkrila’ na netu. I moj plan bio je da po iskrcavanju vozim do njene kuće. Planirala sam dva dana za tu razdaljinu a išla bih malim sporednim putevima. Moj dolazak u Džakartu podudario bi se sa Mišinim povratkom iz Malezije.

Ali kada napustim feri, pod uticajem noćašnjeg događaja i onog od pre nekoliko dana, shvatim da jednostavno nemam snage za još jednu noć punu neizvesnosti ako budem kampovala (druga opcija – da budem okrupirana destinama radoznale dece, žena, muškaraca u nečijem dvorištu – još mi je manje privlačna). Nisam uplašena, već samo ljuta. Ljuta sam što me neko seksualno ugrožava zbog toga što sam ‘bule’ i što smatra da sama bela žena ovde dolazi u portazi za zabavom. Ljuta sam što se u svetu u kome sam čvrsto veruje da sam ‘laka’ i da me svako može prisvojiti ako mu se ćefne. Na to su me upozoravali cikloputnici kada sam ih na grupi Warmshowers pitala za iskustva u Maleziji i Indoneziji. Čak i sami moji domaćini, Maležani i Indonežani, savetovali su mi da uvek kažem kako sam udata i da me negde u blizini čeka muž. Da ne kampujem na divlje. Da budem čak i neprijatna kada mi se neki muškarac obrati. I nema veze što se trudim da izgledam neprivlačno, te nosim sve široko, s dugim rukavima i nogavicama, što mi je čak i glava prekrivena šeširom ili maramom protiv znojenja – ja sam sama žena sa Zapada, a to je bezmalo sinonim za – kurva.

Ne, ne mogu to više. Moram da se odmorim nekoliko noći, da spavam na sigurnom, u svom privatnom prostoru, i da zaboravim neprijatna iskustva.

Zato šaljem poruku mojoj školskoj prijateljici obavestivši je da ću doći danas, autobusom.

 

*

A već narednog dana susrećem se sa Mišom.

Prilično lako se dogovaramo — da, i on bi da idemo zajedno prema Baliju.

Huh! Široki osmeh i veliko olakšanje. Gledam ga s ljubavlju, kao što se gleda spasilac.

Podneću rizik vrlo izvesnog razdvajanja nakon dolaska na to ostrvo, zbog naših različitih planova. Platiću emotivnu cenu zbližavanja i razilaska, kako bih fizički, koliko-toliko, ostala sigurna. A možda… ko zna šta se može desiti u međuvremenu. Ne mogu o tome da razmišljam niti želim da maštam. Ionako u životu uglavnom imamo jedino sebe same i saglediv put do prve krivine. Sve van toga je nepoznanica.

 

 

 Fotografije su ovde.