Super, hvala na pitanju

Otkad sam zastala na Baliju, ne oglašavam se na blogu pa dobijam dosta poruka u kojima me ljudi pitaju kako sam. „Super!“, uvek otpišem. Nekako me sramota da se žalim sa rajskog ostrva. Koliko će njih ikada stići ovde.

Ali kao i uvek, istina je za nijansu-dve drugačija….

 

*

– Imam pacova u krovu sobe – kažem vlasniku hostela u kome sam odsela.

Vlasnik se zove Kevin i on je Kinez sa Balija, u kasnim dvadesetim ili ranim tridesetim. Nosi frizuru koja me najviše podseća na hitlerjugend fazu Lajbaha. Na obe ruke ima tatue do ramena. Ne volim tatue pa nisam ni pokušala da razaznam šta je na crtežima. Kevinov engleski je dovoljno dobar da možemo da se razumemo.

– To je tvoja krivica – odgovara kao iz topa. – Držiš hranu u sobi.

– Nije tačno. Nemam nikakvu hranu. Možeš da dođeš i proveriš.

– Ako ti ne odgovara, idi gde je bolje. Imaš Vilu Aj… pa pitaj njih koliko se plaća za sobu.

Prvi put zapravo razgovaramo i u šoku sam zbog njegovih drskih odgovora.

– Ne govorim o selidbi i ne zanima me smeštaj u vili. Znam da su pacovi normlana pojava u tropima. Došla sam da te pitam da preduzmeš nešto – na primer, da postaviš otrov.

– Ti bacaš smeće kroz prozor.

– Molim?!

– Šta se praviš? Rekli su mi Rusi koji su u sobi ispod tebe. Oni su te videli.

– To je ordinarna laž! – vrisnem. Optužiti mene za takav primitivizam, mene koja nikada nisam bacila ni papirić van korpe za smeće.

– Šta se dereš na mene? Oni su to rekli i ja nemam razloga da njima verujem manje nego tebi.

Brojim do deset i onda kažem:

– Okej, idemo da se suočimo svi zajedno.

Stepenicama ispred njegovog dela kuće na kojima smo do tada stajali silazimo u dvorište, pa kroz baštu do prizemlja druge kuće. I sobe mojih komšija.

Pokušavam da razumem zašto bi mlad ruski par slagao tako nešto. Nismo se pravo ni videli otkad su iznajmili sobu. Možda samo jednom u prolazu, i to na dovoljnoj udaljenosti da smo samo dobacili pozdrav jedni drugima. Šta imaju protiv mene da me tako opanjkaju? Sedim gore iznad njih i po ceo dan pišem. Pripemam priručnike koje treba da objavim u junu. Tiha sam. Ponekad razgovaram sa nekim preko Skajpa. I to je sve. Zašto bi slagali nešto tako gnusno?

Ali Rusi nisu u sobi.

– To je laž! – ponavljam u pravedničkom gnevu.

– Nisam ja to rekao već oni. I rekli su da si sišla da ih opomeneš kad im je došlo društvo jer su bili bučni.

– Molim?!

– Da, niko tebi nije kriv što si sama i nemaš društvo. To je tvoja krivica.

Razmišljam kako bih ga najradije zavalila pesnicom po nosu. Kao onomad, pre tri godine, Azija mene. Šta se njega tiče moj status? S kojim pravom mi se tako obraća, dripčina jedna? Moj status je moj izbor i nije njegovo da zabada nos u tuđa posla. Platila sam mu za sobu i to je sve što treba da ga zanima.

– Mislim da te nisam pitala za savet. Niti ću tebi da polažem račune. To što si sad rekao je ordinarna laž kao i ona prethodna.

– Videćemo kad oni dođu. I znaš šta: ti plaćaš dva miliona a soba je tri. Rekla si da ostaješ četiri meseca a platila si samo za jedan. I sve si ugovarala sa mojom babom kad nisam bio tu a ona ne zna engleski. Znači, sledeći mesec cena je tri miliona.

– Ne mogu da toliko dam za sobu.

– Onda nađi gde ima jeftinije.

– I hoću – odbrusim mu odlazeći gore. – Javi mi kad se vrate ti Rusi.

Dva sata kasnije, čujem korake na stepenicama koje vode do moje sobe. Ostavila sam vrata otvorena zbog sparine, pa kada Kevin pokuca, ne ustajem sa kreveta na kome sedim sa notbukom u krilu. Samo mu kažem da uđe.

– Želim da ti se izvinim. Pričao sam sa Rusima i oni kažu da nisu mislili na tebe već na onu malu devojčicu koja se igra tu u bašti. Znaš na koga mislim? – Glas i držanje su mu skrušeni. Koliko je bio odbojan onako arogantan, sada mi je još odbojniji zbog ovog ulizivanja.

– Da – odgovorim suvo.

– I kazali su da ih nisi opominjala već su čuli kako nešto vičeš.

Tačno je da nekad gunđam naglas zbog prevelike buke. Kevinova majka drži ulične pse vezane u restoranu hostela, koje besomučno laju po ceo dan. Posebno jedna keruša koja se nedavno oštenila. Neko od njih pametno je odvojio mladunčad i prebacio ih u zazidani prostor daleko od keruše. I ko god od gostiju da prođe tuda – a kroz restoran se mora proći da bi se izašlo napolje ili ušlo u hostel – džukele laju kao u menažeriji. Sve odzvanja u poluotvorenom prostoru koji je veoma akustičan. Često laju noću. A ujutru počinju već od šest, kada jedna od gošći kreće na posao. Ne pomažu ni čepići za uši.

– I oni puštaju glasnu muziku, a tvoji psi laju po ceo dan i noć, pa nikom ništa – odgovorim mu.

– Ako ti se ne sviđaju moji psi, možeš da se odseliš gde nema pasa – odvrati spremno.

Opet onaj drski ton. Zaista me ozbiljno nervira.

– I hoću.

Još bih da dodam kako treba da se zapita zašto mu restoran zvrji prazan. Nije to samo zbog agresivnih pasa – koji u stvari laju samo na nas goste — već mnogo više zbog smrada pseće mokraće. Obe džukele mokre oko stubova za koje su vezane. Dve devojke, bliznakinje, za koje ne znam da li su mu mlađe sestre ili su tu zaposlene, po ceo dan brišu za njima. Zar nikad nije čuo kako se psi uče gde da mokre?

– Tri miliona sledećeg meseca – kaže okrećući se da ode.

– A šta ćemo sa pacovom? – dobacim.

– Sigurno ima nešto što ga privlači – odgovori Kevin bacivši brz pogled po mojim stvarima u sobi. A onda, ne našavši ništa ‘sumnjivo’, sagne se i pogleda ispod kreveta.

Pa stvarno nije normalan! Da li on zaista misli da sam toliko glupa da skladištim hranu na tropskim vrućinama na kojima se sve ubuđa za par sati?

Ma nek se nosi. Ionako ću uskoro da se odselim.

 

*

Problem je što sad nemam vremena da tražim novi smeštaj. Pripremam video za kampanju koja treba da mi obezbedi sredstva za štampanje knjiga. Dopisujem stranice i stranice na krokije za oba priručnika, koje sam napisala pre dve godine i postavila na svoj blog. Tada sam zapravo počela da razmišljam o mnogo obimnijim knjigama i da zapisujem ideje šta bi sve trebalo da u njima bude obrađeno. Ima mnogo toga, i ja želim da to bude temeljno urađeno, a vreme mi je ograničeno. Rukopisi moraju do prvog juna u štampu jer ima smisla samo ako se pojave pre početka letnje sezone. U decembru niko neće kupovati Priručnik za kampovanje i Vodič za putovanja biciklom. Ako zakasnim, moraću da sačekam proleće naredne godine. A to je za mene i moj nomadski način života daleka budućnost. Ko zna gde ću tada biti. I da li ću moći da negde zastanem i posvetim se mesec-dva knjigama. Jer i da ih sada završim a štampam kasnije, ipak je potrebno moje učestvovanje u tome, ovako sa daljine.

A ovde ne mogu da ostanem. Ne mogu da toliko platim.

Pitam Mišu za pomoć. On je odseo u drugom delu južnog Balija, uz okean. Kao instruktoru ronjenja, tu mu je najpraktičnije zbog kurseva. Daje mi koordinate za dva hostela ali ne uspevam nijedan da pronađem. Vraćam se prilično zabrinuta.

Tek što uđem u sobu, a za mnom utrči i Kevin.

– Znaš, razmislio sam malo. Neka bude dva i po miliona, na pola između tvoje ponude i moje cene.

Dobro, barem je shvatio da mu se više isplati smanji ape
tit nego da ostane bez gosta. Nije baš da mu je hostel krcat.

Za mene je to maksimalna suma koju mogu da podnesem. Ali ionako je to samo za mesec dana…

 

*

Nekoliko dana prolazi mi po već utvrđenom rasporedu: psi me bude u šest; uz jedevite jade uspevam da odremam još oko pola sata kada se one devojke i mama, baba i komšinice razgalame. Za razliku od muškaraca koji su prilično tihi, Indonežanke imaju neverovatno prodorne glasove, ili meni smeta njihova visina. Kako god, nepogrešivo me bude čak i kad ne viču. Počinjem da radim najkasnije u osam, oko jedan odem da kupim ručak, pa se vratim i nastavljam da radim do uveče. Oko ponoći čekam da gosti u parteru druge kuće prekinu sa histeričnim smejanjem (mislim da koriste marihuanu), pa kad odu na počinak i napokon nastupi mir, i ja gasim svoj kompjuter.

Tokom noći budim se svaki put kad psi počnu da laju. Krenem u toalet, i natrčim na onu pacovčinu. Vrisnem, stesajući se. Nije da se bojim, ali je odvratno kada bunovna vidim onu repinu kako zamiče negde gore u krov. Potom ga čujem kako odozgo grebe kandžicama. I pušta zvukove. Jednog jutra otkrijem otiske njegovih noktiju na mom sapunu. Ostavila sam otvorenu plastičnu kutiju i očito da je pokušao da ga izgura iz nje. Sine mi da je to rešenje zagonetke od pre desetak dana kada mi je netragom nestao sapun. Nisam mogla da shvatim šta se desilo. Kad eto odgovora.

Trebalo bi da javim Kevinu kako njegov glodar ne ide na hranu već na hemiju, i da ne može da me optuži što u kupatilu držim sapun, ali me uhvati još veća jeza od pomisli na razgovor s njim. Nakon one rasprave oko bacanja smeća i stanarine, izbegavam ga u širokom luku.

Ali nezgodan slučaj najdirektnije me opet suoči sa njim.

Vraćajući se iz kupovine sa dvadesetolitarskim galonom vode na paktregeru mog bicikla, prepadnem se od laveža onih pasa i ispustim i bicikl i stvari na pod. Galon pokida gurtne kojima je bio vezan, odskoči i dokotrlja se do nožice rasklimanog stola, koji popusti pod snagom udara i pade. Keramička posuda koja je stajala na sredini polomi se u paramparčad. Psi zalajaše još bešnje i glasnije otržući se sa lanaca prema meni, kao u filmovima o holokaustu (to mi se javilo kao asocijacija). One dve devojice sve su posmatrale i sada poskočiše koja da stišava pse, koja da meni pomaže da pokupim stvari sa poda.

Na vratima restorana stvori se Kevin. Upita ih na indonežanskom šta se desilo, i onda ode. Kroz petnaest minuta pokuca na vrata moje sobe.

– Moraš da platiš posudu koju si razbila.

– Koliko košta?

– Ne znam. Moraš da platiš ili da kupiš drugu.

– Rekla sam – naravno, a to znači okej. I pitala te koliko košta.

– Ne znam. Moram da pitam.

– Onda idi i pitaj pa mi javi kad saznaš.

Pet minuta kasnije, ponovo je u mojoj sobi.

– Posuda je kupljena u Džokdžakarti.

Nasmejem se naglas. Džokdžakarta se nalazi u centralnoj Javi. A ovo je očito izmišljotina da bi mi uzeo što više para.

– Okej, koliko košta?

– Trista hiljada.

– Dvadeset pet dolara, kako da ne – kažem, ali mu izborijim pare na ruke.

Krenem ka radnom stolu, kad čujem kako počinje da mi drži lekciju.

– Trebalo je da mi pošalješ SMS da si razbila posudu i da me pitaš šta da radiš. To je tvoja odgovornost i moraš da mi položiš račun o tome.

Ovoliki bezobrazluk nisam do sada doživela. Najradije bih mu prišla i zalepila šamar, onaj vaspitni. Jer jasno mi je da se iživljava zato što sam žensko i što sam sama.

– Ajde, izlazi, imam posla – odsečem mu bespogovornim tonom. – Dobio si pare i doviđenja.

I on zaista ode.

 

*

Kupujem lepak za pacove ali ne usuđujem se da ga postavim. Kada sam u bungalovu u Kambodži isto imala te podstanare, vlasnik je tanjir sa otrovom postavljao na tavan. I tamo su umirali a on bi ih izneo i spalio na lomači sa đubretom. Kada bi se ovaj pacov zalepio u zamku, zatekla bih ga negde nasred sobe i morala bih sama da ga izbacim napolje. A to je već previše za moj stomak. Zato primenjujem bezbolniju taktiku borbe protiv glodara: ostavljam upaljeno svetlo u kupatilu i sobi tokom noći. A sapun zatvaram u kutiju i iznosim na terasu. I zaista više ne silazi. U znak protesta, počinje da mi svakog dana uredno kaki na isto mesto u sobi. Iz krova, kroz prostor između trščanog tkanja. S gađenjm idem i brišem to za njim.

One dve devojke jedva uspevam da umilim da na nekoliko dana pometu sobu. O pranju poda nema ni govora. A šta bih i mogla da očekujem kad im je vlasnik ili brat onakav.

Njega i dalje izbegavam, ali nemam sreće.

Jednog dana budi me udaranje macole u zid. Sedam sati. Osam. Devet. I dalje neko ruši zid na susednoj kući. Onoj Kevinovoj. Iako sam zatvorila sve prozore sa te strane, soba mi je puna prašine i komadića cigle.

Mrska mi je sama pomisao da ga vidim, ali nemam drugog načina da saznam o čemu je reč. Ako će da renoviraju kuću, moraću da se preselim. Ostalo je manje od mesec dana do završetka moje kampanje i odlaska rukopisa u štampu. Svet može da se prevrne, ali to ne sme da kasni. Priručnici moraju da budu spremni. Ljudi su kupili knjige u pretprodaji. Ko zna koliko njih planira kampovanje ili putovanje biciklom i samo čeka da dobije knjižice, pročita ih — i krene.

Ulazim u predvorje Kevinove kuće. On stoji na drugom kraju hodnika i ne pomišlja da priđe. Pokazuje mi rukom da odem jer smetam majstorima.

– Htela sam samo da te pitam koliko će potrajati ovi radovi.

– Mesec dana – odgovori.

– Onda ću morati da se odselim. Kada sam pitala za sobu, rekla sam da mi treba mirno mesto jer pišem. Ti sad renoviraš kuću i to si znao i pre tri dana kada sam ti platila unapred za ceo mesec. Molim te da mi obračunaš za ove dane po ceni kako računaš dnevno noćenje a ostatak mi vrati.

– Možeš da se odseliš odmah ali nema vraćanja para.

– Molim?!

– Ti se stalno žališ. Idi gde je bolje. Radovi će biti od sedam do četiri i ti ne treba da budeš u sobi u to vreme. Svi ostali gosti odu preko dana i dođu samo da prespavaju, a jedino ti sediš u sobi po ceo dan. Da radiš noramlno kao oni, ne bi ti smetalo.

Osećam kako me preplavljuje bes.

– Šta tebe briga gde sam ja?! Ja sam platila sobu i ako hoću, mogu da spavam ceo dan u njoj, nećeš mi ti određivati šta ću da radim.

– Ne, to je pravilo!

– Kakvo bre pravilo, ti nisi normalan! Bezobrazan si i arogantan.

– I ti si! Izlazi odavde! Smetaš radnicima. Ići ćemo u policiju da raspravimo.

E sad mi je zaista dosta.

– Odlično! Zovi odmah policiju! Ali i običnu i turističku. Jedva čekam da dođu da im ispričam za tvoja maltretiranja, za pacova za kog sam ja kriva, za agresivne džukele koje urnišu sve živo…

– Ne mogu sad, kad odu radnici.

– U koliko je to sati?!

– U četiri.

– Okej, u četiri sam ovde i idemo u policiju.

Besna sam kao ris. Tresem se. Ovako nešto zaista nikad nisam doživela.

IMG_9870

Odlazim u sobu da se spremim. Moram do grada zbog nekog dogovora od ranije. Dobro je što se tako namestilo, jer ću se makar izduvati. Trideset pet kilometara do tamo i isto toliko nazad pomažu mi da se s
mirim i da malo opuštenije sagledam celu situaciju. Prvi put, dopuštam sebi pomisao da neće biti smak sveta ako i zakasnim par dana sa predajom rukopisa u štampu. Pa ne mogu se razapeti sada, kad je već sve tako naopako.

Ulazim u restoran dočekana lavežom od kog pucaju bubne opne. Na drugim vratima vidim Kevina i njegovu majku ali ne obraćam pažnju. Ignorišem ih i kada mi priđu sasvim blizu, sve dok mi se ne obrati.

– Molim te, primi moje izvinjenje. Možeš da se odesliš i vratiću ti razliku u novcu. I moja majka se slaže, ja sam malo prenaglio. Zapravo mi ne želimo da se odseliš, već da ostaneš.

Ma nosite se! Ne želite đavola, nego vam žao para.

A možda me tako maltretira zato što oseća da nemam izbora? Zna da ću prihvatiti na kraju i pretrpeti, što i činim, samo da ne bih gubila vreme tražeći novi smeštaj i seleći se.

 

*

Narednih dana kampanja oko mojih knjiga se zahuktava i postaje sve izvesnije da ću sakupiti potreban novac. No najveće rasterećenje stiže mi s odlukom da ipak sve predam jednoj izdavačkoj kući. Ne mogu da organizujem prodaju iz daleka. Ne mogu da zavisim od slobodnog vremena ljudi koji bi se bavili njenom prodajom usput. Ne mogu da kontrolišem uplate, isplate, prihode, rashode, procente. Za dva meseca biću na turi u nekoj nedođiji i takvo opterećenje je poslednje što mi treba.

Ali dok sa te strane sve ide u dobrom smeru, ‘kod kuće’ se ponovo komplikuje.

Najpre mi se u kupatilu zapuši lavabo a potom i slivnik tuša. Prvo nekako uspem da otpušim uz pomoć one gume na drvenoj dršci. Našla sam sliku te alatke na internetu i pokazala je devojkama koje su mi donele gumu isečenu sa svih strana. S kojom nisam mogla ništa da uradim. Onda sam se dosetila da je oblepim Duct trakom. Držala je taman toliko dok nisam otčepila lavabo.

No začepljenje u tušionici nije se dalo vakuumski otpušiti. Nije mi bilo druge nego da obavestim Kevina i zatražim da nešto preduzme.

– To je tvoja krivica. Ti se kupaš i sapunica i kosa odlaze u slivnik – odgovorio je spremno.

To je bilo previše.

– Slušaj me dobro: ovo je tvoja odgovornost i ti moraš da rešiš problem. Hoćeš meni da naplatiš ako pregori sijalica?

Kevin odrečno odmahnu glavom.

– Ovo je isto to. Normalno je da ću da se kupam i normalno je da će sapunica i kosa da idu u slivnik. I normalno je da će slivnik da se zapuši ako nikad nije čišćen kao što očito nije. Ili ti ličim na Jetija koji se linja i kome rastu plovne kožice jer ne izlazi ispod tuša? I nemoj da me više zajebavaš. Kad je nešto moja odgovornost, kao ona posuda, ni reč ti ne kažem, nego ti platim, je l’ tako?

Ovog puta Kevin klimnu potvrdno.

– Ali ovo spada u održavanje stana i ti imaš da popraviš ili će ti voda otići u sobu. A mene baš briga jer sam te na vreme obavestila.

Začudo bez reči, on izađe. Ali kroz deset minuta vrati se sa majkom koja ne zna ni reč engleskog. Da mi valjda objasne kako ja treba da zasučem rukave i otpušim vodovodnu cev. A još bolje — da njima dam hrpu para, a da problem naprosto nestane sam po sebi.

– Nabavite ovo sranje ali koje nije isečeno! – pokažem im na gumu sa drškom – i problem će biti rešen.

Sledi dogovaranje između njih dvoje i potom oboje odlaze. Nema ih celog dana. Ni sutradan. Nivo vode narasta. Preliva se u drugi deo kupatila odakle nema gde da se dalje odlije nego u sobu. Trećeg dana najzad ugledam Kevina. Pitam ga da li su nabavili šta sam tražila. Klimne glavom i pozove jednu od onih devojaka da donese iz njegovog stana. Kroz četvrt sata devojčica se lenjo vraća sa metalnom šipkom u ruci. Kevin je već zbrisao. Devojka mi pruža šipku, ali je odbijam da je uzmem. Pokazujem joj da ona to uradi kad neće njen šta-god-da-joj-je. Nisam platila dvesta dolara da bih otpušavala slivnike.

Naravno, od toga nema ništa. Ko je još otpušio vodovonu cev metalnom šipkom. Ali ova devojčica ili njena sestra bliznakinja pokušala je prstima da otvori, izvuče, otkine metalni obruč na lavabou kad se bio zapušio. Stoga je besmilseno da bilo šta kažem.

Devojka čačka pet minuta a onda slegne ramenima i ode. Ovde je to odgovor na sve – sleganje ramenima i odlaženje. A ti, dragi gostu, vidi šta ćeš i gde ćeš da se tuširaš.

???????????????????????????????

*

Od prijateljice u Džakarti saznajem za naziv sredstva za otpušavanje vodovodnih cevi. Odlazim u supermarket i kupujem nekoliko kesica. Jedna košta manje od dvadeset centi.

Najpre pokupim svu vodu peškirom koji cedim u lavor. Ima preko deset litara. Onda osušim otvor cevi i sunem prašak prema uputstvu. Ništa. Čekam petnaest minuta kako piše, pa ponovim sipajući prašak iz druge kesice. Opet ništa. A onda se nešto desi, samo u suprotnom smeru – iz cevi počne da se vraća voda i prljavština.

Samo mi je to trebalo.

Ne usuđujem se da dodam više praška.

Odlazim u kupatilo koje se nalazi napolju, namenjeno valjda gostima restorana, i tamo se tuširam i perem kosu hladnom vodom. Jedna od onih devojaka mi kuca na vrata, jer nisu me videle kada sam ušla a to kupatilo niko ne koristi. Ili ga koristi. Ne znam. Ali mi se sve čini da ću saznati uskoro kad mi Kevin dođe na vrata da mi kaže kako treba da doplatim za korišćenje drugog kupatila ili kako ne smem da se tamo tuširam. Ili će naprosto da zaključa ta vrata. Tada će mi ostati samo da punim lavor u svom kupatilu i onda se tuširam ispred sobe, na stepenicama.

Ali izdržaću jer trenutno nemam izbora. Znamo to i on i ja.

Ono što on ne zna je da sam juče ostvarila cilj kampanje skupivši sav novac potreban za štampanje knjiga. I da je jedan priručnik kompletno je spreman, a i drugi ću završiti uskoro. Na vreme. A onda ću na turu po… 

I zato — koga uopšte briga za tamo nekog arogantnog Kevina.

 

*

…Kako ti je tamo, kako si? 

Super, hvala na pitanju 🙂

Tema ima 16 komenara.

  • Poslala/poslao: Vladan Žervanov | Objavljeno: 18.05.2015 21:36
    Pa Snezana, posedovanje i citanje tvojih knjiga imace posebnu vrednost sad kad znam neke intimne detalje koje prate nastajanje istih. Ziva bila i ostani - SUPER :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.05.2015 20:11
      Hehe, kako se kalio - priručnik :D
  • Poslala/poslao: Peđa | Objavljeno: 18.05.2015 22:17
    Bolje bi bilo da su Kevina zaboravili u Kini, kod kuće, samog. Važno da si svoj cilj ostvarila. Čestitam, samo napred.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.05.2015 20:10
      Hvala, Peđa. :) Kevin bi svuda smetao. Čak i u Kini.
      • Poslala/poslao: Vladan Žervanov | Objavljeno: 21.05.2015 11:44
        :D :D Moram da napišem pošto nema Like button - mnogo mi se svideo odgovor: "Kevin bi svuda smetao. Čak i u Kini."
  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 19.05.2015 05:18
    Au, jbt, pa dobro je da si ista uspela da odradis u takvim uslovima. Veliki pozdrav zeni zmaju :-)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.05.2015 20:10
      Nisam još, ali sam pri kraju (i priručnika i snaga). Hvala ti :)
  • Poslala/poslao: draga | Objavljeno: 19.05.2015 14:04
    Bravo Snezo za napisane prirucnike! kako Voja rece ti si prava zena zmaj. veliki pozdrav i samo napred!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 20.05.2015 20:09
      Hvala, Draga :)
  • Poslala/poslao: Nikola Vikić | Objavljeno: 21.05.2015 23:31
    :)) Drži se Snežana, svaka čast na trudu i strpljenju! Ne znam bih li izdržao da Kevinu ne odvalim šamar, porastao mi je tlak samo čitajući ovo :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 22.05.2015 04:47
      Smela bih se opkladiti da se ne bi tako ponašao prema tebi jer si muškarac. Ima ona narodna: "I p'jana vrana za orla znala".
  • Poslala/poslao: Jeremy | Objavljeno: 24.05.2015 18:34
    E ogadila si mi Bali samo da znaš:(, što je dobro pošto su male šanse da stignem tamo:) Inače, ne moraš da žuriš i da se nerviraš zbog priručnika. Verujem da ih većina ljudi kupuje više zbog tebe nego zbog njih. Ne mislim ovim da im umanjim vrednost, naravno da su vredni sa svim tvojim iskustvom. Ali ne verujem da neko čeka baš njih da bi krenuo na put. Sigurno da bi bilo najbolje da izađu na proleće, ali kad god izađu, super. Nekoga možda u toku zime podstaknu da se sprema za sledeće leto. Uostalom nadam se da će se dobro prodavati i doživeti još izdanja. Eto, samo da kažem, što se mene tiče ako zakasne neću se ljutiti i tražiti pare nazad (pao sam na ovu priču:)))) PS. U mnogim zemljama nije poželjan negativan odgovor na pitanje kako si. A ovde u Srbiji je obrnuto... tako da slobodno odgovaraj "Biće bolje", "Kako moram" i sl.:)))
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 24.05.2015 19:02
      Jeremy, sve je ovo u redu i hvala na komentaru, ali molim te da mi objasniš paralelu između jedne budale na koju sam mogla da naletim u bilo kojoj zemlji, sa slikom celog mesta na kome sam i ljudi koji tu žive. Zar ti se ne čini da je to površno zaključivanje? Ne znam kako se takav zaključak izvodi, pošto nigde ni u priči nije ni data naznaka da bi to mogao da bude neki model ponašanja ovdašnjih ljudi. Naprotiv, ovo potpuno odudara od svega što na Baliju možeš sresti.
  • Poslala/poslao: Jeremy | Objavljeno: 24.05.2015 21:11
    Ma to je šala kako bi se utešio..:))) I nisam uopšte ni mislio na tu budalu, nego na pacova:). Nekako Bali zamišljam kao raj na zemlji, mesto gde ne žive pacovi:))))
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.05.2015 06:30
      Eh, pacovi su u tropima uobičajeni skoro kao vrapci kod nas. Ali to su oni poljski pacovi, jer su svuda uglavnom polja :)
  • Poslala/poslao: Robert | Objavljeno: 19.06.2015 10:26
    Kevin mi se čini kao sjajan političar. Ljigav, pseudolukav, alav sa lažnom diplomom i stalno su mu krivi oni pre nego što je došao na vlast. Ako se do sada sam nije setio, predloži bih mu da osnuje stranku ZVH - zajebanih vlasnika hostela (FHO - fuckedup hostel owners).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *