Moj obračun sa njima

(Odlomak iz rukopisa romana.)
Magistralni put kojim se kotrljam kreće od Marmarisa na Tirkiznoj obali i vodi uz more do Mersina, koji Turci nazivaju Biserom Mediterana, odakle potom zadire u kopno, zavlačeći se sve dublje na istok, preko kurdskog Mardina pa južno oko Ljubičaste planine, gde ulazi u Iran. Ispijajući jutarnju kafu, pratim na mapi žutu liniju sa oznakom De-četristo, kojom je iscrtan. Već danima žalim što neću moći da njime vozim sve vreme, jer iako planiram u Iran, ta ruta nije bezbedna za samu ženu. Duž obale, koja je turistički razvijena, stanovništvo je uglavnom naviklo na zapadnjake i zapadnjački pogled na svet, po kome su muškarci i žene izjednačeni u slobodama, pa tako čak i mlade devojke putuju same. Ali kad se samo malo udalji od Mediterana, posebno na istoku Turske, putnica postaje izložena neodobravajućim pogledima meštana zato što narušava vekovne običaje, uznemiruje maštu muškaraca i u manje stabilnih priroda može da probudi mračne strasti.
Moja sigurnost postala je moj najveći strah, veći čak i od brige zbog nedovoljno novca. Činim sve što je do mene da se unapred zaštitim od mogućih neprijatnosti: biram magistralni put iako je preopterećen saobraćajem, ne otkrivam tačne planove prilikom usputnih susreta, uglavnom lažem da sam udata i da me muž čeka u sledećem mestu, kampujem samo u baštama i na imanjima ljudi koje pitam za dozvolu. Primećujem da preterujem, ali ne mogu da smanjim oprez i da se opustim. I onda se zbog toga dodatno brinem – jer dokle ću tako izdržati? Da li je vreme na mojoj strani zbog iskustva koje donosi, ili će me sve te brige iznuriti, a onda slomiti? Dešavaju mi se listom lepe stvari i svakodnevno se uveravam da nema razloga za toliku uznemirenost, ali ne primećujem ni najmanji pomak u racionalizaciji svojih strahova. Kao da su okamenjeni: gluvi i slepi a preteški.
U javnosti, kojoj sam sebe izložila pišući blog, ne govorim o tome. Pišem o susretima sa dobrim ljudima, koji su, izgleda, svuda oko mene. I čekam da sve te priče, doživljene pa ispričane, sagledam još jednom, samo sada iz vizure nepoznatih čitalaca, koji na njih ostavljaju komentare. Kao da mi nije dovoljno sopstveno otkriće o gostoljubivosti sveta, već, paradoksalno, tražim potvrdu i od onih kojima upravo ja prenosim tu istinu. Uverite me da čuda ljudske dobrote koja mi se dešavaju jesu stvarna!, vape moje priče. Zamišljam sebe kao superosetljivi senzor sa skrivenim antenama, koji revnosno upija svaki, i najmanji, dokaz protiv svojih strahova. Cilj je da ih pobedim, ali još uvek ne vidim način. I zato čekam.
„Juče je ovde bila jedna Nemica, autostoperka. Ima osamnaest, i već je prošla pola Evrope. Ide u Indiju“, ne izbijaju mi iz glave reči mladog Egipćanina kog sam srela drugog dana svog solo pedalanja. Bila sam se zaustavila ispred jednog kafea zbog pauze za ručak, a on me je ponudio kafom. Nije ni slutio koliko mi je značilo to što mi je ispričao.
Znala sam za mnoge primere devojaka i žena koje su putovale same, ili to upravo rade, a sa jednom od njih, koja biciklira već dve-tri godine po svetu, povremeno sam se i dopisivala. Ali nikada nijednu nisam srela uživo, pa su mi njihovo postojanje i odvažnost delovali pomalo nestvarno. A sada se moj put zamalo ukrstio sa nekom od njih.
Pitala sam ga kojim putem je krenula, pošto se baš tu nalazila raskrsnica, levo za Konju, i pravo za Mersin. Još uvek nisam bila odlučila da li ću tu skrenuti ili ću produžiti trista kilometara jugoistočno, i onda preseći preko Anadolije, ulazeći u Konju sa južne strane. U oba slučaja, očekivale su me planine sa prevojima i do dve hiljade metara nadmorske visine. Sumnjala sam u svoju kondiciju, ali mnogo više me je brinuo sneg i hladnoća kad se udaljim od obale. Pet-šest dana odlaganja, koliko će mi verovatno biti potrebno do te druge raskrsnice, mogli su da to promene na bolje, ali i na gore, jer je isto tako mogao da me sustigne umor, udružen sa lošim vremenom. Ali kako sam čula da je Nemica krenula na jug, više se nisam dvoumila. Kao da je ići tragom devojke koja je po godinama mogla da mi bude ćerka a po hrabrosti inspiracija, garantovalo veću sigurnost nego da sam izabrala onaj drugi pravac.
Tako sam produžila tim nemaštovito nazvanim, ali maštoraspirujućim magistralnim putem – De-četristo. U najboljoj tradiciji glasovitih neimara zaslužnih za mrežu puteva po nekadašnjem Osmanskom carstvu, koji i dan-danas traju i dobro služe čak i tamo, u mojoj Srbiji, i ovaj, izgrađen uoči njegovog zalaska, kao makadamski kolski put koji će u potonjim vremenima biti asfaltiran, gotovo je besprekorno ravan. Klizim glatkom površinom kao na poligonu, a vetar me blago podguruje sa leđa.
„…Autostoperka. Ima osamnaest, i već je prošla pola Evrope. Ide u Indiju“, ponavljam mladićeve reči u ritmu okretanja pedala. Možda zbog te brzine i lakoće, prožima me osećaj ispunjenosti životom, one punoće sveta i mog bitisanja u njemu, u kojoj bi čak i smrt, da dođe neočekivano, iznenadivši me – a uvek iznenadi – bila vredna ovakvog trenutka. Ali njoj još nisam naredna, osim možda povredama zbog padova sa bicikla usled nepažnje i zanesenosti u svoje misli. Jer umalo da se nađem na zemlji zbog deformacije na putu, jedne od onih zgužvotina koje su oku neprimetne do poslednjeg trenutka dok je točkovi ne osete, kada samo vešto održavanje ravnoteže pomaže da biciklista ostane u sedlu. To je bilo toliko neočekivano, bezmalo nemoguće na takvom jednom savršenom drumu, kao kad bi se pred klizačem u ledenoj dvorani iznenada otvorila rupa u ledu, i to ona okrugla, za pecanje.
Kratak prekid ritma, poremećaj u ravnoteži, strah kao zakasnela reakcija na pad koji sam izbegla i – Pandorina kutija se otvorila. Iz nje su me zaskočili glasovi mojih prijatelja, rođaka, pokojnih roditelja u horskom zboru kao u antičkim tragedijama koje su se izvodile tamo u Aspendosu: „Žensko nigde nije pristalo samo!… Žensko… nije pristalo samo… žensko nigde…“ I čim je ta izreka s patrijarhalnog Balkana krenula da mi se vrti u svesti, kao neka dosadna retro-melodija, bilo je neminovno da mi na pamet dođu i upozorenja dušebrižnika koja sam svakodnevno dobijala u mejlovima. Njihove poruke su obično bile sa mnogo uskličnika, opore i nemilosrdne, u zloslutnom tonu:

„Šta kome dokazuješ, da li si ti normalna!?! Kad misliš da prestaneš da se glupiraš i izigravaš Majku Hrabrost?!? Kad ti se dogodi ono najgore, onda ćeš da plačeš, ali tada će biti kasno!!!“

Ili briljantne minijature na temu stereotipa:

„Iz mog iskustva s Turcima, sve se svodi na to da bi s merakom silovali (ako nema milom, što se neizostavno proba) sve što je tuđe a žensko. Sprečava ih jedino: a) produhovljenost, što većina nema; b) porodica, koja je dobar povodac; c) kvalitet života u domaćim zatvorima.
Bilo kako bilo, ako nisi na metar od muža, onda si meta.“

Ljutila sam se na pošiljaoce tih poruka, pa na sebe što me sve to pogađa, a količina moje ljutnje bila je srazmerna meri istine u njima u koju sam i sama verovala. Zar moji strahovi i sami nisu ishodili upravo iz činjenice da sam samo žensko u jednoj muslimanskoj zemlji u Maloj Aziji? Busanje u javnosti kako sam iznad stereotipa i proklamovanje moje otvorenosti za sve razlike među ljudima, osim što su bili u skladu sa očekivanjima od jednog putnika koji pretenduje da postane globtroter i građanin sveta, nisu mi mnogo pomagali da se zaista i obračunam sa sopstvenim predrasudama. Ali nisam znala za drugi način nego da se uzdam u vreme, nadajući se da odgovor i rešenje moraju da dođu kad-tad, samo ako nastavim da uporno tragam za njima.
Sedmog dana od polaska iz Antalije, što je u mom subjektivnom doživljaju zgusnutog putničkog vremena odgovaralo najmanje sedmomesečnom životu u konvencionalnim uslovima, neplanirano sam se zaustavila u mestu Ajdindžik. Desno od puta, u uskom pojasu između magistrale i mora, žičanom ogradom bilo je odvojeno neko nalazište. Četvorougaoni urušeni zid od mrke cigle, sa niskim lukovima za prolaz pešaka, konja i  zaprega, i redom uskih otvora nalik na puškarnice duž cele spoljašnje strane, po svoj prilici je predstavljao ostatak nekadašnjeg utvrđenja. Cena ulaznice od deset turskih lira odbila me je od namere da uživo saznam nešto više o njemu. Ali zahvaljujući tom zaustavljanju kako bih makar preko ograde fotografisala ruševine, otkrila sam da postoji kraći put do Konje, koji se odvaja upravo odavde. Ukoliko krenem njime, skratiću planiranu rutu za skoro osamdeset kilometara, što je ceo jedan dan vožnje. Žurbu mi je nametala vremenska prognoza kojom se predviđalo veliko zahlađenje u ovoj oblasti, sa snegom na planinama i dnevnim temperaturama ispod deset stepeni a noćnim u minusu. Hladni talas stići će za dva-tri dana, ali ako bih krenula ovom prečicom, već druge večeri mogla bih da budem u Karamanu, na pola puta do Konje, gde je postojao kamp.
Neplanirana odluka upriličila mi je i trenutak male radosti koja je proishodila iz činjenice da sam sama i da ni sa kim ne moram da se usaglašavam. Mogla sam da promenim plan i da usred dana prekinem sa vožnjom kako bih se dobro odmorila za pedalanje uzbrdo koje me očekuje sutra. Jedna od najboljih strana solo putovanja nesumnjivo je bila ta sloboda.
Nedaleko od one ruševine, na malom rtu, otkrila sam uređeni i lepo održavani park, sa nekoliko prizemnih kamenih kuća nalik na pansione. Pročeljem su okrenute ka obali, dok na stražnjoj strani imaju samo po jedan uzani prozor sa rešetkama, verovatno od kupatila. Vetar koji snažno duva sa mora ne oseća se u njihovom začelju, što ih čini idealnim zaklonom za kampere sa nekvalitetnim šatorom poput mog. Savršenstvu tog mesta ipak najviše doprinosi potpuno ravan, sveže podšišani travnjak, pod kojim zemlja nije previše tvrda a nije ni rastresita, pa će šatorsko platno moći da se dobro razapne i kanapi utegnu pomoću kočića, za slučaj da vetar promeni pravac ili da počne kiša.
Nisam primetila odakle se tu stvorio visoki vitki Turčin od možda trideset pet godina, koji će mi se kasnije predstaviti kao Fatih. Na sebi je imao farmerke, sportsku majicu sa kragnom i ležerni topli sako. Naočare sa tankim okvirom davale bi njegovom uskom, duguljastom licu intelektualni izraz da nije bio upadljivo lep, nalik na manekena ili muški foto-model koji reklamira novi ram brendiranog proizvođača. U njegovoj pojavi sve je bilo pozersko, smišljeno prema ukusu zapadnih turistkinja, koje mora da su ga rado pozivale u svoje društvo i sa njim odlazile u ludi provod, da bi na kraju večeri, koju će potom dugo pamtiti, dozvolile sebi avanturu sa tim egzotičnim istočnjakom atraktivnog izgleda i dobrih manira.
„Da li želite apartman?“, upitao me je na oskudnom engleskom, osmehnuvši se. Osmeh mu je bio lep, sa nečim dečačkim u sebi, možda zbog sjamica koje su se pojavile na njegovim obrazima.
„Ne, ne želim. A ovo je hotelski kompleks?“, uzvratila sam, opisujući rukom veliki polukrug koji je trebalo da obuhvati ceo taj park.
„Da. Pokazaću vam sobu, cena je samo trideset američkih dolara“, ponudio mi je, zanemarivši moje odbijanje. Očito je tu radio, što je objašnjavalo njegovu iznenadnu pojavu, kao i njegov izgled.
„Nemam pare za sobu“, rekla sam mu otvoreno. „Pitala sam se da li bih mogla da ovde postavim šator?“ Pokazala sam na srednju torbu na mom biciklu, koji sam bila oslonila uza stražnji zid pansiona. Po njenom obliku se lako moglo zaključiti da je unutra spakovan šator.
Pogledom je ispratio moje pokrete, ali utom mu je pozvonio telefon, pa je požurio da odgovori. Dok sam čekala da završi, izvadila sam šator iz one torbe i spustila ga na travu između nas. Prethodnih dana, svake večeri nalazila sam se u poziciji onoga ko moli za dozvolu za kampovanje i već sam otkrila šta mi u tome pomaže. Najvažnije je bilo da budem ubedljiva u tvrdnji da nemam novca za smeštaj, pošto su domoroci po pravilu verovali da su svi turisti puni para, čim su tu došli. Nekada ne bi razumeli da sa sobom nosim šator, čador za čije postavljanje ih pitam, misleći ko zna šta – možda, da ga tražim od njih ili da ću spavati direktno na tlu – pa je pomagalo da im ga pokažem. Zbog toga sam i sada to uradila.
Fatih je, jednako pričajući na telefonu, klimnuo glavom potvrdno, proprativši to i mahanjem ruke što je trebalo da znači ‘u redu je, može’. Nisam oklevala. Za manje od deset minuta, moj kamp je bio postavljen. U međuvremenu, on je otišao, pa sam razmišljala da se, pre nego što unesem stvari iz bisaga, najpre okupam. Na pod praznog šatora postavila bih zaštitnu nepromočivu ceradu, improvizujući tako kadu u koju će se skupljati voda dok se budem polivala sedeći unutra, iza zatvorenih šatorskih krila. Taj način za održavanje lične higijene primenjivala sam kad god nije bilo izgledno da će mi ljudi, na čijem posedu kampujem, ponuditi svoje kupatilo na korišćenje, ili kada sam strepela da bi me neko mogao videti ukoliko se razgolitim napolju. Obično bih zagrejala vodu na primusu, ali sad nisam znala kad bi Fatih mogao da se vrati, pa sam ubrzala ceo postupak okupavši se hladnom. Zatim sam se rastrčala da unesem stvari u šator i što pre se i sama uvučem u njega. Planirala sam da se malo zagrejem u svojoj perjanoj vreći za spavanje, a možda i odremam, da bih kasnije ustala i pripremila večeru. Ali Fatih se pojavio na pola mog posla oko unošenja stvari.
„Ne možete tu da ostanete, noću je hladno“, rekao je, zagledajući moj šator i vrteći glavom sa neodobravanjem. Pre nego što sam stigla da se usprotivim i potvrdim kako ću biti u redu, zgrabio je dve prednje bisage koje sam bila spustila ispred kampa, pokazao mi glavom da i ja ponesem nešto od stvari, i da ga sledim.
„Ne, zaista nema potrebe da se trudite oko mene…“, pokušavala sam da ga zaustavim dok sam pratila njegove dugačke korake.
Stao je tek kod vrata pansiona najbližeg obali, koja je otvorio uvežbanim, teatralnim pokretom.
„Hvala vam, ali zaista ne mogu da priuštim sebi sobu!“, pobunila sam se.
Pomalo me je nervirao taj turski način da ignorišu i ono što im se jasno i glasno predoči. Kao da je svako ‘ne’ bilo samo pitanje cene, odnosno – cenkanja. Taj manir primećivala sam kod skoro svih ovdašnjih stanovnika koji su se bavili bilo kakvom prodajom, ali kod ovog Fatiha mi je posebno smetao. Nije on samo umišljao da je bogomdani trgovac, kao što većina Turaka, barem onih koje sam do sada sretala, veruje za sebe, već i da je neodoljivo šarmantan. Zbog toga ni na trenutak nije sumnjao u to da će i jednu umornu cikloputnicu, koja uporno tvrdi da nema novca, na kraju ipak ubediti da se isprsi za par desetina dolara i uzme tu sobu. Uz koju, prema želji, ide i on.
„No problem, madam“, odgovorio mi je, osmehujući se onim dečačkim osmehom. „No problem“, ponovio je, unoseći moje bisage unutra i pokazujući mi da svejedno uđem.
„Kako to mislite? Da spavam ovde badava?“, upitala sam u neverici.
„Da“, uzvratio je i, ne prestajući da se osmehuje, opet me je podstakao da uđem i spustim svoju ručnu torbu, kako bi mi pokazao moj smeštaj.
Poslušala sam ga, i dalje sumnjičava.
To je bio omanji, čist i uredan apartman, pametno projektovan i opremljen sa ukusom. U holu je imao malu čajnu kuhinju, u spavaćoj sobi su se nalazila dva široka kreveta, ormar, radni sto sa stolicom i televizor, kupatilo je bilo sa tuš-kabinom i toplom vodom, a prostrani balkon, sa postavljenom plastičnom garniturom za sedenje, gledao je na more.
„Okej?“, upitao me je Fatih i pružio mi ključeve.
„No para?“, ponovih da bih bila potpuno sigurna.
„No problem“, opet će on kroz smeh.
„Ali zašto?“, upitah držeći one ključeve neodlučno.
Makar njemu to zvučalo glupo, morala sam da saznam. Ljudi su mi i do sada mnogo puta pomagali pozivajući me u svoje domove, ali tek tako dati potpunoj strankinji hotelski apartman, bilo je previše. Teško sam se branila od bojazni da očekuje nešto zauzvrat. U jednom od scenarija koji su mi prolazili kroz glavu, Fatih je dolazio usred noći na moja vrata, pijan, i, siguran da ima prava na to, tražio da ga pustim unutra. Pansion nije bio mnogo udaljen od stambenih kuća, a verovatno je bilo i drugih gostiju u okolnim apartmanima, pa sam isključivala mogućnost bilo kakvog nasilja, ali nisam želela da imam ni neprijatnosti ili da mi neko dosađuje.
Na moje pitanje, Fatih je slegnuo ramenima, osmehnuo se i pantomimom mi pokazao da bih se tamo smrzavala, a ovde postoji prazna soba. Podigao je jedan prst i sa neodobravanjem odmahnuo glavom, što je trebalo da znači da samoj ženi noću nije mesto napolju.
„…S merakom bi silovali sve što je tuđe, a žensko… ako nisi na metar od muža, onda si meta…“, zaskočilo me je ono upozorenje mog prijatelja. Zujalo je oko moje glave kao dosadna mušica koju nikako ne mogu da oteram ili ubijem.
Počela sam da se preispitujem. Da sam bila u društvu sa bivšim saputnikom, iznenadila bih se što nam neko daje sobu, ali ne bih ni pomislila da će možda pokušati da nas opljačka ili da nam nanese kakvo zlo. U nekoj drugoj zemlji, tamo u Evropi, ako bih se našla u ovakvoj situaciji, sama kao i sad, prihvatila bih bez mnogo premišljanja i sumnji, i jedino bih zadržala nužni oprez. Ovde sam se, očigledno, bojala samo zbog svog predubeđenja da su Turci odnekud gori i nemoralniji od pripadnika drugih naroda i vera.
Mahinalno sam negirala to otkriće i pokušala da se pred sobom opravdam. Naravno da znam da je takvo predubeđenje budalaština, i ako se zbog nečega bojim, to nije zbog toga što imam tako glupe predrasude, nego zbog toga što… zbog toga što… – nisam mogla da nađem drugi razlog osim onog da sam samo žensko i da sam u Turskoj. Izvan toga, nije postojalo nijedno racionalno ili iskustveno utemeljeno objašnjenje zašto ne bih prihvatila tako velikodušnu ponudu ovog Fatiha. I ako sam želela da se ikada oslobodim tih predrasuda i na njima zasnovanih stereotipa o ženama, kao i o predstavnicima različitih naroda i kultura, ovo je bio pravi trenutak za početak obračuna sa njima.
„Ovo je fenomenalno! Hvala vam veliko“, odgovorila sam mu, prihvatajući da tu ostanem.
Zajedno smo uneli ostatak mojih stvari i ugurali bicikl u predsoblje, pa je Fatih sačekao da sklopim šator, kako bismo potom popili čaj u njegovoj kancelariji. Nije me iznenadila serija pitanja koja je usledila pošto smo se – tek sada – predstavili jedno drugom. Da li sam udata i da li imam dece?, bilo je prvo što ga je zanimalo. Te dve informacije bile su kao legitimacija, okvir za sliku o nekome, obrazac koji, ukoliko je ispunjen, svedoči o pripadnosti koja nečijem životu daje smisao. Oni koji ne pripadaju nikome, koji nemaju nikoga, ti su mimo sveta. Najmanje što takva različitost nosi sa sobom, onda kada se ona otkrije kao kakav sramni beleg, jeste podozrenje prema osobi koja se kroz nju određuje. Bile su to predrasude jednog Turčina, Balkanca, patrijarhalnog čoveka, sa kojima nisam imala snage da se nosim dok istovremeno ulažem napor da prevaziđem i svoja sopstvena predubeđenja. Zbog toga sam radije lagala.
U kancelariji je postojao i internet, pa sam Fatihu mogla da pokažem skorašnje fotografije sa svojim ‘mužem’, u šta sam promovisala svog bivšeg partnera. Iako mu moje objašnjenje o razlozima našeg trenutnog razdvajanja nije bilo najjasnije – Niste se razveli? Zašto onda niste zajedno? – ipak je imao prepoznatljiv okvir u koji je mogao da me smesti: pomalo uvrnuta strankinja i njen isto tako uvrnuti a neoprezni muž koji ju je ostavio samu, nemaju pametnija posla nego da voze bicikle po Turskoj, i to usred zime.
„Putnike šalje Alah, a nekad se i on sam maskira u namernika i tako nas iskušava“, rekao mi je nakon razgledanja fotografija. Koristili smo Guglov prevodilac, pa je naš razgovor dosta uznapredovao u odnosu na proste, pantomimom obilno potpomognute rečenice sa početka našeg susreta.
U to sam se i sama osvedočila mnogo puta. Ovde su o putniku brinuli kao po nekom višem zadatku, po obavezi koju nalaže svetinja gostoprimstva, kao da im je sâm Božji izaslanik došao pred vrata. Moguće i da je u ovom narodu još uvek živelo snažno sećanje na ne tako davno vreme, kada je njegova zemlja bila carevina, ogromna i moćna, u kojoj je svaki podanik štitio najpre obraz svog sultana a za njim i svoj. Nije bilo teško zamisliti ovog Fatiha u tradicionalnoj turskoj nošnji – u dimijama i gomleku sa jelekom, opasanog kušakom, sa uglancanim čizmama na nogama – kako ukazuje počasti nekoj stranoj putnici na konju, o čijoj misiji ne zna ništa, ali je duboko svestan da bi jedna njena poruka, sa malom pritužbom ili nepovoljnim komentarom, koja bi lako našla put do sultana, mogla da ga košta glave, a njegove potomke časti kroz nekoliko kolena.
Fatihov porodični okvir činili su žena dosta neuglednog izgleda, priprosta seljanka, sudeći prema njenoj odeći i ambijentu na fotografijama, i dečkić od možda četiri-pet godina, suvonjavog tela i sramežljivog držanja, koji je od svog oca nasledio isto duguljasto lice i lep osmeh. U pozadini tih fotografija, koje je Fatih čuvao u svom telefonu i sad mi ih pokazao, uvek je dominirao planinski krš, dok se more, uz koje je on provodio radno vreme, a verovatno i živeo, moglo tek naslutiti tamo preko najviših vrhova.
„Gde su njih dvoje?“, upitala sam ga.
Rekao je ime nekog mesta koje nisam prepoznala ni upamtila, neodređeno odmahujući rukom iza svojih leđa, prema kopnenom zaleđu. I dodao da ih viđa povremeno, o vikendima, kad nije zauzet poslom. Kao opravdanje, a i zato što je na početku propustio da to uradi, požurio je da mi da svoju vizit-kartu, sa koje sam pročitala da je menadžer hotela. Klimnula sam glavom sa razumevanjem, koje se odnosilo na ono što je, zahvaljujući svom položaju u tom hotelu, uradio za mene. Iskoristila sam priliku da mu ponudim svoju podsetnicu, sa adresom svog bloga, galerije i mejlom sa jedne strane, a sa druge, sa istim tim podacima od mog ‘muža’. Ali bih po nju morala da odem u sobu, pa sam ustala pravdajući se tom namerom, dok sam zapravo planirala da se potpuno udaljim.
„Verovatno ste jako umorni i želite da se odmorite“, rekao je uviđavno, i ne pokušavajući da me zadrži.  „Ako se ne budemo videli kasnije ili ujutru, želim vam srećan put.“
Rukovali smo se, i još jednom sam mu iskreno zahvalila na njegovom gestu. Bilo mi je krivo što sam se, u onim svojim sumnjičenjima, toliko ogrešila o njega.
Stigavši u svoju sobu, zaključala sam vrata, proverila da li je i ulaz sa terase dobro zatvoren, a onda sam se raspremila, okupala u pravom kupatilu, pod pravim tušem, i sela za radni sto. Uzela sam svoj notbuk i pregledala pristigle poruke koje sam bila učitala u kancelariji, a sada sam, uz pomoć jednog programa, mogla da ih otvorim iako više nisam bila povezana na mrežu. Požurila sam da najpre pročitam novi komentar na poslednji objavljeni tekst na mom blogu, koji je potpisao izvesni Nikola.

Pratim tvoje priče i putovanja već duže vreme. Pokušavam da nađem opravdanje za sve to što činiš, ali mi to jednostavno ne ide. Ne vidim razlog tolikom isticanju toga što radiš…

Bio je to jedan od onih zluradih, malicioznih komentara kakve sam povremeno dobijala. Pisali su ih neki ljudi puni zavisti, u nastojanju da me povrede, tako što će me omalovažiti i obezvrediti sve što radim. Jurila sam preko redova koji su mi, u srdžbi što je u meni narastala, igrali pred očima, preklapali se, mrsili i kidali.

… tvoja priča je isuviše smešna, da ne kažem žalosna… Pre će ljudi stići u drugu galaksiju nego što ćeš ti, tim tempom, obići svet…  Verovatno tvoja pojava (…) asocira na nesrećnika, psa lutalicu koji je srećan kada mu neko udeli komad hleba ili u tvom slučaju parče placa unutar ograde… Sve u životu treba raditi sa malo dostojanstva koga ti nemaš…

Nespremna da nosim teret svoje izloženosti u javnosti, a po prirodi plahovita, u prvi mah došlo mi je da mu otpišem najgorim pogrdama, ne birajući reči. Ali nije mi se odlazilo ponovo u Fatihovu kancelariju, gde bih, kako pristojnost nalaže, morala da nastavim započeto ćaskanje sa njim, dok u nekom zgodnom trenutku ne ugrabim priliku da ovom Nikoli pošaljem odgovor. Tako sam samo, iznova i iznova, čitala njegovu nemilosrdnu kritiku svega u vezi sa mnom i mojim Putem, braneći se u sebi od netačnih i nepravednih optužbi. Ali sam već kod druge rečenice, u kojoj sam mu objašnjavala da putnici oko sveta prosečno putuju po deset godina, i to upravo mojim tempom, da neki nemaju čak ni onoliko novca sa koliko ja raspolažem… shvatala da je to što radim besmisleno. Kome se ja pravdam, i zbog čega?
Najpametnije bi bilo sve to odbaciti, ignorisati taj komentar i što pre ga zaboraviti. Ali bila je jedna misao, jedna strela odapeta u onoj kiši otrovnih, koja je pogađala pravo tamo gde treba.

 Ono što ja mogu da zaključim i što dominira u tvojim izvešatajima je – strah. Veruj mi, da se ja plašim svega toga čega se ti plašiš ne bih nikada radio to što ti radiš.

Protiv nje nisam ni pokušala da se branim ja jesam živela u strahu, bojeći se skoro svega. Jedino nisam bila svesna da to, kako je rekao, dominira u mojim izveštajima. Verovala sam da, pišući o samim susretima sa ljudima, o zabavnim ili čudnim doživljajima sa njima, nisam otkrivala sebe, niti išta od onoga što me je opterećivalo, čega sam se bojala i prema čemu se, naposletku, upravljala i cela moja avantura.
Preispitujući se sada, dok sam se u sebi sporila sa tim Nikolom, prvi put sam sagledala sebe sasvim jasno, sa svim promenama koje sam, u međuvremenu, doživela na svom Putu. Prebirala sam po sećanju scene sa početaka mog putovanja, sada smešne, a tada često dramski napete, u kojima sam odbijala da spavam u šatoru na kiši, u vodi i vlazi, ili da kampujem u šumama ako domoroci samo napomenu da bi moglo biti medveda. Pamtila sam i jedan trenutak samoanalize, bespoštednog preslišavanja sebe, koji je usledio nakon razgovora sa mojim partnerom. Iza sebe smo upravo bili ostavili veoma tešku svađu zbog mog odbijanja da kročim na poljanu gde bi moglo biti zmija, i kada su se strasti malo slegle, postavio mi je isto pitanje kao i ovaj Nikola sada: „Šta si očekivala kada si krenula na put oko sveta?“ Zbunila sam se dok sam pokušavala da nađem neki prihvatljiv odgovor. Istina je bila da nisam očekivala ništa – o svemu tome nisam ni razmišljala. Krenula sam potpuno nepripremljena za ono što me čeka, sa zanemarljivim iskustvom u putovanjima biciklom i kampovanju, samo sa jakom, nepokolebljivom željom da moj poduhvat uspe. Ako sam i pomišljala na probleme, oni su bili neodređeni, tamo neke usputne smetnje koje ću rešavati kada me zadese, uz pomoć te silne volje.
Ali nakon saznanja da će nam moji strahovi zagorčati putovanje, kao i samu vezu, budući da su postali stalni izvor naših nesporazuma, morala sam nešto da preduzmem. Uradila sam to više po osećaju nego svesno, kada sam odlučila da jednostavno više neću razmišljati o svemu čega se bojim. Istu tu zabranu trebalo je da primenim i sada, u novim okolnostima u kojima sam se našla otkako sam ostala sama. Ako promenim način gledanja, ako izađem iz uske perspektive koju strahovi nameću, moći ću potom da se oslobodim i njih.
Ali moji strahovi, kao stalni izvor naših nesporazuma, postali su pretnja i samom našem putovanju. Morala sam nešto da preduzmem. Uradila sam to pre po osećaju nego svesno, kada sam odlučila da više neću razmišljati o njima. Jednostavno ću prestati da mislim na sve čega se bojim. Kao što sam prestala da mislim na hranu kada sam, jednom davno nakon puberteta, želela da oslabim. Ili na cigarete, koje sam ostavila zbog puta. Istu tu zabranu, samo u odnosu na strahove, trebalo je da primenim i sada, u novim okolnostima u kojima sam se našla otkako sam ostala sama. Ako promenim način gledanja, ako izađem iz uske perspektive koju mi strahovi nameću, moći ću potom da ih se oslobodim. To ne znači da ću odbaciti oprez i intuiciju, ali ću smanjiti onu konstantnu napetost koju izaziva razmišljanje o svim mogućim lošim scenarijima. Bilo je vreme da počnem da verujem u ljude i svet, i da se otvaram za njih, ili da razmislim o povratku kući, u sigurnost svakodnevne rutine.
Imala sam ozbiljan zadatak pred sobom, po svemu sudeći, najozbiljniji do sada.
 

Tema ima 15 komenara.

  • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 29.11.2015 22:16
    Snežo, najteže je boriti se protiv sebe, a ti si dokazala da si u toj borbi izašla kao pobednica. Pozdrav - Voja
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.11.2015 07:22
      Uvek su najveće pobede nad nama samima. Nego me živo zanima da li će se Nikola opet pojaviti, jerbo je ovde i ostavio svoj antologijski komentar. :D
      • Poslala/poslao: Voja | Objavljeno: 30.11.2015 10:06
        Lepo si mu odgovorila i mislim da je postupio po tvojoj molbi (prošlo je tri i po godine od tog njegovog komentara). Srećno! :-)
  • Poslala/poslao: Milica | Objavljeno: 30.11.2015 02:09
    Hvala na tekstu! Trenutno se suočavam sa svojim strahovima i baš mi je drago da si uspela da se izboriš sa svojim! A taj Nikola, kao i svi hejteri, tu su kao naše mračne projekcije koje prevazilazimo. Srećan Put i još mnogo godina pedalanja i avantura!
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.11.2015 07:23
      Hvala, Milice! Želim i tebi da se izboriš sa svojima! Mnogo sreće!
  • Poslala/poslao: Josip | Objavljeno: 30.11.2015 13:08
    Mislim da će roman biti prava poslastica. Zaista imaš talenta za pisanje. To tvrdim iz pozicije čitaoca koji čita različite autore i žanrove. Pojedine rečenice na mene, kako sam već ranije komentirao, ostavljaju snažan dojam. Čini mi se da je baš ova kombinacija, na koju si se odlučila, vožnja biciklom i pisanje o tome i o drugim životnim stvarima, dobitna. Puno intenzivnih iskustava, različitih ljudi, zanimljivih predjela i sve to odlično uobličeno i prezenitirano na različitim platformama, od faceboka, bloga do romana. Pratim i čitam i dalje sa zanimanjem. :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.11.2015 16:59
      Mislim da će roman biti prava poslastica. Zaista imaš talenta za pisanje. To tvrdim iz pozicije čitaoca koji čita različite autore i žanrove. Pojedine rečenice na mene, kako sam već ranije komentirao, ostavljaju snažan dojam.
      Hvala ti najlepše :)
      Čini mi se da je baš ova kombinacija, na koju si se odlučila, vožnja biciklom i pisanje o tome i o drugim životnim stvarima, dobitna. Puno intenzivnih iskustava, različitih ljudi, zanimljivih predjela i sve to odlično uobličeno i prezenitirano na različitim platformama, od faceboka, bloga do romana
      "Put biciklom oko sveta je dovoljno lud poduhvat da me istrese naglavačke i ogoli do srži, ujedno me prisiljavajući da svakodnevno beležim i pišem, bez izgovora da nemam o čemu i bez straha da će mi mašta presušiti" -- ovo je ispalo iz knjige, a ovde ga navodim kao razradu ove tvoje opaske. :)
  • Poslala/poslao: Jole | Objavljeno: 01.12.2015 05:23
    Uh, sto je ovaj Nikola neki zloban tip.
  • Poslala/poslao: Jelena | Objavljeno: 01.12.2015 13:28
    Draga Snežana, Smatram te najhrabrijom osobom na ovom svetu! Strahovi su prolazni vrtlozi ljudskih slabosti, podstrek za uspinjanje, bedem koji se prevazilazi. Godinama čitam toplinu koja isijava, boje koje zaslepljuju, mirise koji opijaju, hrabrost koja odjekuje u tvojim reportažama. Zluradih će uvek biti, "malih" ljudi okovanih sopstvenim stegama predrasuda. Ponosna na tebe...virtualno nadahnuće...večiti "podsetnik", u mojim ličnim posrnućima, kako treba izdržati i kako se treba izdignuti. Pozdravljam te mnogo i želim ti "lakoću" i "udobnost" na svakom pedalju ove zemaljske kugle. Sanjaš divan san...hvala što ga nesebično deliš sa nama. Jelena, Beograd
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 02.12.2015 10:27
      Zluradih će uvek biti, “malih” ljudi okovanih sopstvenim stegama predrasuda.
      Ali je mnogo bitnije da ima neuporedivo više dobrih i pozitivnih ljudi, koji se raduju svačijoj sreći i podržavaju druge ovakvim divnim rečima. Hvala veliko! :)
  • Poslala/poslao: Ivana | Objavljeno: 03.12.2015 13:26
    Nije tebi lako boriti se sa svim tim strahovima, izazovima, financijskim problemima, zluradim kritikama. Ali, boriš se, i uspjevaš, i dokazuješ da to možeš, već godinama. Sjećam se komentara, ovog navodnog Nikole, još od prije. Mene je uzdrmao (i opet), a kako li je tek tebi bilo (i je)!? Ne znam od kuda toliko zlobe u jednoj osobi, jednom muškarcu, da se na takav način obraća jednoj ženi. Niti džentlmenski, niti ljudski, niti sportski, niti pristojno. Stvar ega? Zar je toliko teško prihvatiti tuđi uspjeh? Ili svoj neuspjeh? Pitam se je li mu imalo neugodno? Trebao bi se stidjeti, i to jako. Tebi Snežana, i dalje želim da ustrajeś, da se boriś, da uživaš, i da živiš punim plućima, onako kako možeś, želiš i znaš. Usprkos svemu :) Jer, važno je, itekako, i ne samo tebi.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.12.2015 11:56
      Hvala ti, draga Ivana :) Ali nije sad ni približno onoliko teško. Sad ja znam koliko mogu, imam toliko toga iza sebe, a imam i ogromnu podršku. U to vreme bila sam sasvim sama, zbunjena, preplašena. Treba biti baš mizeran čovek i nekoga ko se nalazi u takvoj situaciji, a "Nikola" je pratio i dobro znao šta mi se sve dešavalo, ovako ispreskakati sa tako ružnom pobudom. Iako me je tada pogodilo, bilo mi je jasno, a to sam mu i napisala, da je tom čoveku jako teško čim je toliko zao, ljubomoran i jedak. No, kao što lepo napisa neko u komentaru na B92 blogu: "I autor pisma je kao i Fatih sreo putnika a svoj odnos i svoju bit je takođe izrazio, celu svoju životnu filozofiju i suštinu, tako da je na neki način potvrdio istočnjačko verovanje da je odnos prema putniku odnos prema Alahu (ili svemu postojećem)." Tako da - svako sa svojom savešću :)
  • Poslala/poslao: sasha | Objavljeno: 23.12.2015 14:50
    Ja shvatam različita mišljenja i različita razmišljanja, ali to što su ti ljudi pisali nedopustivo. Ok je izraziti svoj stav, ali obraćati se tako drugoj osobi (pa koju još nisu lično poznavali?) sa tiliko potcenjivanja i kao da je u pitanju malo dete (a ni maloj deci se ne sme tako obraćati) je veliki bezobrazluk. To kažem kao osoba koja je ponekad znala da kritikuje Snežanu.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.12.2015 15:08
      Slažem se, Saša. Dobijam i gore od toga na mejl. Ljudima se nešto ne dopadne i onda krenu da me prozivaju i preslišavaju s nekim umišljenim pravom, koje je odraz njihovog bezobrazluka i seljacizma. Nedavno nisam odobrila komentar jedne žene koja me je prozivala po pravoslavno-srBskoj liniji, a kada sam blokirala mejlove sa njene adrese, otišla je u komšiluk i tražila od komšije da mi piše. Pa mi je onda i on pisao...-- verovao ili ne. Ima mnogo bolesnih, bezobraznih i zlih ljudi, a internet je poligon za takve.
      • Poslala/poslao: Legionar_isposnik | Objavljeno: 23.12.2015 20:18
        Nedavno nisam odobrila komentar jedne žene koja me je prozivala po pravoslavno-srBskoj liniji, Ја нећу ништа по тој линији (-:,само да те поздравим овако лично (до сада сам те преко другара поздрављао).Напустио сам манастир,али настављам подвижнички живот (интернет сам нахватао из комшилука-иначе га не бих имао).Живим на релацији Шабац-Влашић-Шабац,па када свратиш до СРБије да знаш да сам ту (-: Драго ми је да си жива и здрава,а остало ради како хоћеш,одрасла си...ваљда...мислим... требало би да јеси (((((((-: Шалим се.Свако добро од СРЦА ти желим и нека те Господ чува!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *