*

Dok se opraštam od svojih domaćina Beti i Ričarda, sustigne me prepoznatljiva tuga zbog još jednog odlaska od onih sa kojima sam se zbližila. Od početka mog putovanja, to se stalno ponavlja: upoznam neke dobre, plemenite ljude, provedem sa njima dan, dva ili pet, a onda moramo da se pozdravimo, verovatno zauvek. To odlaženje, neprekidno kretanje, lutanje i tumaranje po planeti koja je jedina dovoljno prostrana za moje snove i želje – to je imperativ mog Puta. Pokoravam mu se kao što se čovek pokorava pratećim neumitnostima svojih izbora, bez mnogo reči i žaljenja, sa ponekom suzom kojoj dopuštam da sklizne tek kad tim dragim ljudima okrenem leđa.

Odlazak

I potom, dok se točkovi mog bicikla okreću u ritmu koji nameće moja snaga, obnovljena nakon tog predaha, u mislima prebiram prethodne dane. Intezivni, prepuni događaja i aktivnosti, a obojeni prejakim osećanjima – što se obično dešava prilikom kratkih neponovljivih susreta, podjednako kod putnika kao i ljubavnika – nisu imali kad da se stalože u sećanju i smire u srcu. Ali ni sada ne nalazim dovoljno vremena da ih natenane pohranim. Život me opkoljava sa svih strana: moram da pazim na put pred sobom i saobraćaj, hoću da uživam u pogledu na neprohodnu džunglu koja počinje odmah iza bankina, želim da se prepustim moćnom osećaju da mi je baš dobro u mom sedlu, na mom biciklu, na tom drumu, u toj džungli, na ostrvu Borneo, u zemlji Maleziji, u ovom dalekom kutku sveta. I zato grabim to sada i ovde, ostavljajući setu zbog rastanka već uveliko iza sebe. Život nikog ne čeka.

*

Prilikom mog prethodnog kotrljanja kroz Maleziju, kroz njen kopneni deo duž zapadne obale, iznenadila sam se koliko ima parkova, kako su uređeni i održavani. A Ričard mi je rekao da se gotovo polovina od preko četrdeset pet maležanskih nacionalnih parkova nalazi upravo u ostrvskom delu zemlje, i to u Saravaku, kroz koji vozim.

Ovaj u kome ću noćas kampovati zove se Rančan. Do njega vodi sporedni put, duž kojeg je lep drvored Kraljevskih palmi. Volim to drveće zbog njegovih raznolikih plodova, jestivih i ukusnih, zbog njegove simbolike pobede, mira i plodnosti, zbog dekorativnosti u tropskim pejzažima. Mislim da imam na stotine fotografija različitih tipova palmi u scenografijama koje se kreću od tipičnih turističkih – sa okeanom, peščanom plažom i zimzelenom krošnjom kao fontanom, preko avanturističkih – sa šatorom izvan dometa krošnji, kako ga neka grana ne bi polomila kada usred noći otpadne, do onih dramatičnih – sa hektarima industrijskih plantaža palmi koje su zasađene namesto spaljenih džungli, radi dobijanja ulja.

Iza ove elegantne leje duž puta, buja džungla. Ona vreba i kad prođem kroz kapije nacionalnog parka. Na površini koja je otrgnuta od nje, nalazi se poveći parking prostor, nekoliko bungalova za izdavanje, dva-tri uslužna objekta. A tu negde uglavljeno je i kamp-odmaralište. To je izdignuti kružni plato, zidan od kamena i ograđen, sa nadstrešnicom. Ima izvedenu struju i utičnice na svakom drvenom stubu koji podupire krov. Mesto je čisto i sigurno od neželjenih posetilaca spolja, jer se noću kapije zaključavaju a na ulazu uvek dežura jedan čuvar.

Sa ove druge, unutrašnje strane, odmaralište je otvoreno prema džungli. Tako me od prave divljine odvaja nekoliko manjih vodopada, jedan oveći prirodni basen u podnožju najvišeg od njih, te kilometar-dva popločanih staza za šetnju. Pitam se da li su tragovi skorašnjeg ljudskog prisustva dovoljni da i tokom noći zadrže zveri u dubini džungle. I da li zbog iste te sumnje čuvar ostavlja uključeno svetlo u mom kamping prostoru.

*

Neispavanost zbog prevelike toplote i vlage koja otežava disanje nalik je na mamurluk sa teškom glavoboljom. Iz noćne sparine uplivavam u dnevnu, još veću, zatrovanu zagađenjem zbog paljenja džungli. Telo mi je nekako gnjecavo, kao da sam ostala bez ijednog mišića koji su atrofirali od visoke koncentracije ugljen-dioksida. I duh mi je negde nestao, ispario na jari koja počinje već od osam. Ne vrte mi se pedale, ne mrda mi se nikuda kao retko kad. Ali ipak polazim, nadajući se da će se i u mojoj glavi i oko mene razbistriti tokom dana.

Dok vozim, uglavnom ne razmišljam ni o čemu. Usredsređena sam na održavanje ravnoteže, na pokušaje da uhvatim ritam, na kretanje vozila koja mi dolaze u susret, a u retrovizoru pratim i ona koja me sustižu i zaobilaze, kao i na slike koje se nižu oko mene – pejzaže i isečke života što se odvija u kućama duž puta. Ali sada je kilometrima okolo sve istovetno – samo džungla dokle pogled dopire – pa moje misli zaokupljuju kojekakva pitanja. Razmišljam o nekim svojim postupcima i posledicama koje su iz njih proistekle, prebiram ideje za priče, razmatram trenutne planove, prisećam se prijatelja, ljudi koje sam sretala tokom putovanja, virtuelnih poznanika i njihovih komentara i poruka… A onda se uhvatim rečenice iz članka koji je potpisao jedan domaći pisac, i počnem da je premotavam po glavi. Čini mi se da je u njoj neka dublja poruka koju mogu da primenim na sebe, ali nikako ne uspevam da je otkrijem. Dok se njome bavim, pažnja mi neprimetno popušta, a ritam bicikla me ponese da zapedalam još brže.

Put je ravan i uglavnom dobar, mada je povremeno deformisan, sa onim oku neprimetnim naborima koji se osećaju samo pod točkovima. I jedan takav me iznenadi. Na blagom sam spustu, vozim skoro trideset kilometara na sat, kada moj bicikl preleti preko jedne visoke asfaltne dine. Pokušam da održim ravnotežu dok ujedno postupno kočim, i nekoliko trenutaka se čini da ću u tome uspeti. Ona rečenica kao da se zamrzla u mom mozgu, rastegla se i čeka da je potisne neka nova misao, ali ova ne dolazi. Nervira me što mi je još u glavi, kao kad se neka melodija uporno vrti u svesti. Kočim i balansiram. Rečenica je još tu. Trenutak-dva pre nego što se to i dogodi, postajem svesna da ću neminovno pasti. Preleteću preko volana i udariti o asfalt pri još uvek velikoj brzini.

Onda shvatim da sam već na tlu. Znam da sam udarila glavom i samo razmišljam kako ne smem da izgubim svest. Sada se hvatam za onu rečenicu kao za uže spasa: moram da je zadržim celu u mislima. Na polovini, gotovo se prekinula, ali nakon te gotovo neznatne stanke, kratkog reza, iznova je se dokopam. I kad me izvuče ponovo na površinu moje svesti, najzad uspem da je se oslobodim – te rečenice koja me je možda i spasla.

*

Ležim na putu. Čini mi se da mi nikada ranije u životu nije bilo tako teško da se pomerim, a nekmoli da ustanem. Pomislim kako fudbaleri možda ipak ne foliraju kad, nakon pada, ostanu da onoliko dugo leže na terenu.

Odnekud, iznad mene se stvori par — žena i muškarac, a za njima dođe još jedan čovek. Pitaju me da li sam dobro.

„Mislim da jesam, samo mi treba malo vremena“, odgovorim.

Žena podigne moj bicikl i izgura ga pored puta, a jedan muškarac mi pomogne da ustanem. Nekako uspem da se pridignem u sedeći položaj. Desni lakat je oguljen, desno rame me jako boli a leva natkolenica otiče na moje oči — ali izgleda da nemam ozbiljnijih povreda. Jedino me brine to što mi se nikako ne miče odatle. Ali ne mogu da i dalje sedim nasred puta. Zato pružam obe ruke prema muškarcima, tražeći da me povuku snažno uvis kako bih se osovila na noge. Oni su sitni a mene kao da je napustila sva snaga. Ipak, nekako ustajem, i sklanjam se pored puta.

Sedam na travu da se priberem. Tresu mi se ruke. Nastojim da utvrdim da li mi je sa glavom sve u redu. Skinem kacigu i, pregledavši je, primetim nekoliko udubljenja s leve strane pored slepoočnice. Dva su dublja, možda po pola centimetara, i na tim mestima kaciga je zarezana kao nožem; treće udubljenje je nešto pliće, bez proreza.  Prođu me trnci. Pomislih na vlasnika biciklističke radnje u Džakarti koji mi ju je nedavno poklonio. Zbog tog gesta, u poslednje vreme sam je redovno nosila. Osećala bih se nezahvalno kada bi mi visila pozadi na bisagi, kao ona moja prethodna, koju sam mu ostavila kao poklon. Sasvim sigurno, ne bih je imala na glavi da se Vejli Kvi i ja nismo sreli. Da li je moguće da je takav splet događaja samo slučajnost? A opet, zar nije pretenciozno verovati kako neko odozgo baš mene štiti, i to tako očigledno?

„Želite li da vas povezemo do prvog grada?“, prekide me žena u tom razmišljanju.

Zahvalim joj i odbijem, uveravajući je da ću biti u redu i da treba samo da se dobro odmorim. Na to ona i njen partner uđu u kola koja su zaustavili nešto dalje odatle, a za njima, samo pešice, ode i onaj drugi muškarac. Mahnem im za pozdrav, pa se polako pridignem i prekontrolišem bicikl. Izgleda da ni njemu nije ništa.

Oprezno zajašem i krenem, ali samo do prve prodavnice nekoliko kilometara dalje. Tu se snabdem dovoljnom količinom vode i hranom, pa pođem da pronađem mesto za kamp, neko na kome ću moći da prespavam ostatak dana i celu noć.

*

Svaki pad je stres za organizam. S godinama, telu treba sve više vremena da se oporavi nakon takvog potresa. Znam to dobro i zato planiram da u Sri Amanu ostanem koliko god bude neophodno. Prilično sam ulupana.

Nalazim sobu za dvanaest dolara i zavlačim se u nju. Spavam celo pre podne, pa se probudim samo za ručak, a onda nastavim da spavam. Naredni put kad otvorim oči, već je jutro. Osećam se dobro, i skoro sva snaga mi se vratila. Rame me samo malo tišti, bol u ruci je prestao a otok na nozi se povukao i namesto njega se pojavila velika modrica. Mogla bih da krenem dalje, ali je pametnije da ostanem još jedan dan duže. Uostalom, želim i da obiđem grad.

*

Na malajskom, Sri Aman znači ‘grad mira’ i taj naziv nosi od 1974, kao spomen na potpisivanje mirovnog ugovora koji je označio kraj komunističke pobune u ovoj oblasti. U centru grada je spomenik koji prikazuje dva bela goluba. Smešten je na ostrvu usred kružnog toka, pa mu nije lako prići. Dobro je održavan, sa potkresnim travnjakom i lepom baštom u malom parku koji ga okružuje.

U blizini je i drveno utvrđenje Alis, iz druge polovine devetnaestog veka. Sagrađeno je na brdu iznad reke Lupar koja prolazi kroz grad. Zbog dobrog strateškog položaja igralo je glavnu ulogu u suzbijanju piraterije, trgovine robovima i lova na glave – piše u mom vodiču. Donedavno ruševina, utvrđenje je prvi put restauirano u aprilu ove godine. Sada se unutra nalazi muzej a u podnožju brda ukopane su garaže. Usred popločanog platoa ostavljeno je veliko stablo sa širokom krošnjom. Nije posečeno radi gradnje, što bi ga verovatno snašlo da je raslo u Srbiji.

Nekoliko puta godišnje, Sri Aman postaje zanimljiva turistička destinacija. Preko noći ga opsednu surferi, ljubitelji ekstremnih sportova na vodi i znatiželjnici koji pohrle ovde zbog ‘benak-a’ – visokog talasa koji povremeno nastaje na rekama, duž obale gde se reka uliva u more ili okean. Jaka plima gura vodeni tok uzvodno, suprotno rečnoj struji, i dolazi do iznenadne promene u dubini vode, zbog čega nastaje visoki talas. Zvanično, naziv ‘tidal bore’ (eng. visoki talas) mogu da ponesu samo rečni talasi od najmanje šest metara visine, dok ovaj na reci Lupar ima samo dva do tri metra. Ali je među zapadnim turistima postao čuven zahvaljujući piscu Somarsetu Momu koji je umalo poginuo prilikom jednog ovdašnjeg ‘benaka’, a potom je taj događaj opisao u pripoveci „Žuta pruga“ (Yellow Streak). Svakog aprila u Sri Amanu se organizuje festival ‘Pesta benak’, kada desetine čamaca, glisera i surfera zajašu visoki talas, dok publika navija sa obale. Tada se u gradu organizuje i poslastičarsko nadmetanje u pravljenju kolača inspirisanih visokim talasom. Ostalih dana u godini, takođe nastaje talas, ali je toliko mali da se gotovo i ne primećuje. Kao i danas.

*

Na Borneu postoji jedan glavni put i mnoštvo manjih, koji nisu povezani između sebe. Ispresecani su rekama preko kojih nema mostova, a ni organizovanog prevoza čamcima, ili se prekidaju u džungli. Nekada nedostaje samo dva-tri kilometra da bi se dva puta spojila u jedan, kao između Sri Amana i suprotne obale, gde počinje put koji vodi do narednog mesta — Betonga. Sigurno postoje mali ribarski čamci koji plove sa jedne na drugu stranu reke, ali se ne bih usudila da uđem u neki. U Luparu ima krokodila a moj bicikl sa bisagama je težak i kabast. Zato idem zaobilazno, magistralom, čitavih osamdeset pet kilometara umesto dvadeset pet prečicom.

Odmorna sam ali teško okrećem pedale. Zagađenje, visoka temperatura i sparina otežavaju disanje, kretanje, pa čak usporavaju i misli. Na meni je sve mokro i lepljivo. I sam put je naporan. Stalno se smenjuju uzbrdice i nizbrdice, gotovo bez ravnog dela puta. Pola kilometra pravo uzbrdo, pa onda pola kilometra pravo nizbrdo, i tako naizmenično. Kao na onim toboganima u zabavnim parkovima.

Neočekivano, kada sam planirala da počnem sa traženjem mesta za noćas, jedna uzbrdica se pretvara u dug i strm uspon. Siđem i počnem da guram. Uskoro će mrak i samo se nadam da ću stići na vreme do gore. Već sam nabavila zalihe vode do ujutru, pa mi bicikl teži pet kilograma više nego inače. Idem korak po korak, i stajem da se odmorim na svakih pedeset metara. Vozila me obilaze pažljivo, u širokom luku, iako je ovde put proširen u dve trake za svaki smer. U jednom trenutku, boreći se za dah, pomislim kako bi bilo lepo da neko stane i ponudi mi prevoz do vrha. Nije to prava želja, već više kao jedna od onih ‘spasonosnih’ ideja koje čoveku prolete kroz glavu kad mu je nešto teško. Kola koja me upravo zaobilaze produže svojim putem. A onda, jedan metalik-sivi pikap da signal da će se zaustaviti, te stane na dvesta-trista metara ispred mene. Verovatno nekim svojim poslom, pomislim. Kola stoje u mestu dok ja polako guram. Tri minuta kasnije, kad zastanem da predahnem, pikap krene unazad, prema meni.

„Hoćete da vas povezemo?“, upita me vozač.

U kolima je sa suprugom i dve ćerkice koje bi, samo da mogu, najradije iskočile kroz prozor kako bi me bolje videle. Neodoljivo su simpatične pa im se široko osmehujem.

„Koliko ima do vrha?“

„Još malo, odmah iza ove krivine“, odgovori muškarac.

To znači još oko petsto metara ili kilometar, što je meni možda i pola sata guranja.

„Ma ne, ne treba. Imam mnogo torbi i potrajalo bi dok sve to natovarim i potom istovarim“, ipak odbijem.

Zanima ga odale sam i koja mi je ruta, pa malo popričamo. Zatim opet ponudi da me povezu, ali mene mrzi da za tako kratku razdaljinu pakujem bicikl, da ga unosim i iznosim iz njegovog prtljažnika. Toplo mu zahvalim, mahnem devojčicama i nastavim da guram.

*

Nakon mog pada, Beti iz Kučinga stalno mi šalje poruke sa pitanjima o mom stanju i otvorenom ponudom da ona i Ričard dođu po mene kolima ukoliko mi treba bilo kakva pomoć. Zahvalna sam joj što je tako dobra i brižna, i što čini da osetim kako imam na koga da se oslonim u slučaju nekog ozbiljnijeg problema. Nije to malo ni kod kuće, a na drugom kraju sveta postaje neprocenjivo vredno.

Tu su i ljudi koje srećem usput, spremni da pomognu kada doživim nezgodu, kada se mučim da savladam tešku deonicu, ili kada mi treba sigurno mesto za kamp.

Na ovom ostrvu, gde god nije asfalt ili naselje, tu je nepristupačna i opasna džungla. Tako nekada nemam izbora, nego da ostanem u blizini ljudi, nadajući se da me neće primetiti.

Jedne večeri biram da razapnem šator iza kuće na rubu sela, za koju sam procenila da još nije useljena. Iza nje je čistina, komad ravnog zemljišta, od kojeg počinje krčevina sa spaljenim stablima. Smestim se i istuširam, a onda me prepadnu ljudski glasovi koji dopiru sasvim blizu. Ugledam muškarca i ženu kako se pripremaju za neki posao na onoj krčevini. Stoje uz bočni zid kuće, i još me nisu primetili.

Prva im se javim, nemalo ih iznenadivši. Upitam za dozvolu da tu ostanem ukoliko je bezbedno, a oni mi odgovore potvrdno na oba pitanja. Zatim se udalje i počnu nešto da rade oko onih posečenih stabala. Negde pred mrak, njih dvoje prekinu posao i uzmu da se spremaju za polazak perući ruke na česmi nedaleko od mog kampa. Pre nego što i odu, žena dođe do mene. U ruci joj je ključ.

„Možete da spavate u kući“, tek tako mi ponudi. „Još nema nameštaja, ali možete na podu.“

Odbijem najusrdnije zahvaljujući. Ali osetim potrebu da joj kažem kako su Saravakiani, kako sebe nazivaju stanovnici ovog dela Bornea, među najgostoljubiviljim ljudima koje sam do sada srela. Na te reči, lice joj se preobrati u ogroman srećni osmeh.

*

Na trideset i nekom kilometru sporednog puta od Sibua prema Bintulu, ugledam budistički hram. Nije mnogo velik, za razliku od ogromnog ograđenog prostora oko njega koji mu pripada. Uđem u kompleks i parkiram bicikl uz mali ozidani molitvenik u kome gore sveće. Monah koji nedaleko odatle mete dvorište, osmehne mi se i mahne u znak pozdrava. Njegova odežda je purpurna i žuta, po čemu prepoznam da pripada redu tibetskih budista.

Popnem se stepenicama u hram, obiđem ga i napravim nekoliko fotografija, a zatim se vratim do bicikla. Spremna sam da krenem, kada se setim da bih mogla da priupitam da li prodaju budističke molitvene zastavice. Njih nosim na svom biciklu, da se vijore sa štapa koji je pričvršćen za zadnji prtljažnik. Želela bih da imam jedan set u rezervi.

Tako poguram bicikl do prostora iza stepenica, gde se nalazi hladoviti plato. U jednom njegovom delu smeštena je prodavnica, zapravo veliki radni sto iza kojeg su plastične police i fioke, sa budističkim molitvenim rekvizitima, statuama Bude i raznim brošurama na prodaju. Sa druge strane je mala letnja kuhinja, veliki trpezarijski sto i klupe. Iza ovih isturenih objekata, vidim nekoliko vrata od prostorija koje se nalaze u parteru hrama. Iz jedne upravo izlazi mlada žena sa obrijanom glavom, takođe u monaškoj odeći.

Upitam je da li imaju male budističke zastavice na prodaju.

„Da, naravno“, odgovori. „Daću vam jedan set, ne treba da platite,“ reče ulazeći nazad u onu prostoriju.

Istovremeno, iz druge odaje izađe trbušasti monah neodoljivo nalik na Smejućeg Budu, noseći u rukama zdelu sa nekim jelom.

„Dobar dan“, javim mu se.

„Dobar dan“, otpozdravi mi. „Hoćete na ručak?“

„Zaista, zašto nam se ne pridružite?“, doda ona žena koja se ponovo pojavila sa paketićem u rukama.

Malo sam zbunjena zbog poklona kao i zbog toga što prvi put vidim mešoviti, muško-ženski budistički hram, ali prihvatim bez premišljanja. Izujem se, a oni me uguraju u malu trpezariju i posade za okrugli kineski sto sa ‘Lenjom Suzanom’ na sredini.

*

Osam monaha škole ‘Istiniskog budizma’ i ja, globtroterka na biciklu iz neke daleke balkanske zemlje, sedimo u trpezariji malog hrama negde na Borneu. Oni su začuđeni mojim podvigom – putovanjem koje traje već četiri godine, a ja njihovim duhom – tako se nisam smejala nečijim šalama još od srednje škole. Susret cenimo kao redak poklon, iako monasi misle da nikako nije slučajan: tvrde da sam u prošlom životu morala biti budista, jer drugačije me put nikada ne bi doveo do kapija njihovog hrama.

U nekom trenutku, a bez prethodnog dogovora, njih nekoliko gotovo u glas izgovara isti poziv:

„Zašto ne ostanete dan-dva kod nas, da se malo odmorite?“

Samo kratko razmišljam: zapravo sam odmorna, jer sam prethodna dva dana odsela u hostelu i dobro se naspavala; no kakve to ima veze kada ne žurim nigde, a i oduvek sam želela da provedem neko vreme u budističkom hramu.

„Što da ne“, odgovorim prihvatajući.

I tog časa postanem potpuno svesna svoje slobode, blagoslova da mogu da pravim izbore koji zavise samo od mog sopstvenog nahođenja, a ne od prisila koje nameću drugi. I učini mi se kao da se sve to dešava u nekom filmu, u kome je glavna junakinja neka žena kakva bih volela da budem. Ta podeljenost između unutrašnjeg doživljaja sebe i slike stvarne mene trajaće samo trenutak, a onda će se to dvoje sjediniti.

„Ja sam slobodna“, rekoh naglas, kao da time potvrđujem svoje postojanje.

*

Monahinja koja mi je poklonila zastavice zove se Lian You, što u prevodu znači ‘lotus relaksirani’. Završila je ekonomiju i, pre nego što se zamonašila, bavila se investiranjem. Budistički nauk počela je da ozbiljnije izučava od svoje dvadeset četvrte, kada je prvi put i poželela da se zamonaši. Ali, prošlo je pet godina dok se njena majka složila sa izborom svoje ćerke.

„Tako je sa kineskim porodicama“, tvrdi mi Lian You. „Roditelji, a posebno majke, vrlo su posesivni i očekuju da se deca staraju o njima dok ne umru, bilo da imaju ili nemaju svoju porodicu.“

Ali Lian You je bila trvdoglavo uporna, pa je majka na kraju popustila. Tome je doprineo i njen izbor škole istinskih budista, koja od monaha ne traži da prekinu sve porodične veze, kao što je to slučaj sa ostalim budističkim redovima. Tako ovdašnji monasi jednom nedeljno imaju slobodan dan, kad odlaze u posetu svojim porodicama.

Sve vreme, na Lian Youinom licu blista veliki osmeh. Radost isijava iz nje, a pogled je sjajan kao u deteta. A kada počnem da joj pričam svoju priču – o tome kako sam se odvažila da krenem u ovu avanturu, oči joj se razgorače a usta naprave iznenađeno ‘O’. You ne guta moje reči – ona ih upija kao omađijana, udiše ih punim plućima poput nekog retkog mirisa za kojim je tragala dugo vremena, i ne znajući da on postoji.

„Nije slučajno što si došla pred kapije našeg manastira!“, usklikne. „Već izvesno vreme osećam kako više ne napredujem, kako sam se ušuškala u rutinu monaškog života, u kome su svi dani veoma nalik jedan na drugi. Onda je nedavno ovde pristigao Lian Tian – to je onaj monah što se sve vreme šalio sa tobom i stavio ti portliku oko vrata za vreme ručka…“

„… onaj što liči na Smejućeg Budu?“

„Da, taj. On je putujući monah. Provede po nekoliko nedelja ili meseci u jednom hramu, a onda otputuje u drugi, u bilo kojoj zemlji gde imamo naš red. Kada je stigao ovde, počela sam da razmišljam kako bih i ja volela da malo odem iz ovog hrama negde drugde. A sada si došla i ti, sa tom neverovatnom pričom o putovanju. Ništa nije slučajno“, ponovi You, već gotovo u transu.

Ćutimo neko vreme, svaka sa svojim mislima. Onda se You trgne i pogleda me kao da joj je pomalo neprijatno što se toliko otvorila pred nekom neznankom. Poče da prikuplja stvari po stolu za kojim sedimo, odjednom delujući prezaposleno. Shvativši to kao jasan znak da treba da se udaljim, ustanem i krenem.

„Odmori se u svojoj sobi, pa se opet vidimo oko pet, da idemo u grad“, reče You.

Lian Tian, kako je ime putujućem monahu, uveo je običaj da jednom nedeljno obeduju izvan hrama. I to pada baš danas.

*

Večera u gradu, a potom zajednički odlazak u hipermarket i kupovina namirnica – devojke kupuju dok momci ostaju da sede u minibusu koji je u vlasništvu hrama, a kojim smo se i dovezli u grad.

Teško mi je da poverujem da sam u društvu sa monasima. Pre liče na razred neke neobične škole za odrasle, koju pohađaju samovoljno i zato što to vole. Ali su, kao i svako učeničko odeljenje, uvek spremni na šalu i zabavu.

Lian Tian, čije ime u prevodu sa kineskog znači ‘lotus medeni i zabavni’, ‘zadužen’ je za održavanje vesele atmosfere. Priča neumorno i sve vreme se smeje, a ostali ga prate sa zanimanjem. Izgleda da je zaista duhovit, jer se čak i najstariji monah, kome je preko sedamdeset, osmehuje sa odobravanjem.

Prema meni se ponašaju kao da sam deo njihove male družine – koja za sada broji samo osam članova. Kao i moji raniji domaćini, i ovi imaju pravu meru u načinu na koji se ophode prema gostu: ne preteruju sa pokazivanjem pažnje, ostavljajući mi dovoljno prostora da dišem, a opet su tu za sve što treba.

Dok se vraćamo nazad u hram, razmišljam kako bih volela da neko vreme živim sa njima. Ioanko sam planirala da nakon vožnje na Borneu negde stanem i pauziram, kako bih pisala novu knjigu. U ovom hramu imala bih neophodan mir, i ujedno – društvo ljudi koji me ne opterećuju. Možda naš susret zaista nije slučajan?

*

Budim se u pet i trideset da bih prisustvovala molitvi u hramu. Došlo je petoro monaha, dok su troje iz raznih razloga odsutni (Lian You nema vremena da mi objašnjava gde su). Uigrano pripremaju sve za početak – postavljaju darove ispred budističkih statua, mirišljave štapiće i raspoređuju niske taburee na kojima će sedeti u pozi lotosovog cveta; za starog monaha donose stolicu, a jednu daju i meni jer zbog problema sa kolenima ne mogu da ostanem duže u tom položaju.

Molitva

Najsitnija monahinja koja nosi ime Lian Wa, što znači ‘Lotus Beba’, seda za nisku klupu, licem okrenuta prema ostalima, i počinje da tiho čita molitvu dok je monasi prate. Povremeno, upotrebi neki instrument koji proizvodi visoku rezonancu. Zažmurim i prepustim se zvucima. Ritmično duboko mrmljanje i tonovi koji kao da me svaki put spuštaju po jedan stepenik dublje u nešto što zamišljam kao ogromnu prazninu. Na tom mestu nema svelosti, ali je prijatno.

Prvi put tibetsko čantanje sam slušala u Nepalu, u Hramu majmuna u Katmanduu. Bila sam ušla u hram samo da bih ga obišla, kada me je privukla monaška molitva iz male prostorije pored glavne aule. Dvadesetak muškaraca sedelo je za niskim skimijama na podu, u dva reda, licima okrenuti jedni prema drugima. Ispred sebe su imali otvorene knjige i male udaraljke u koje su udarali malim čekićem, dok je jedan monah udarao u veliki gong. Njihovi duboki glasovi koji u ravnomernom ritmu ponavljaju reči molitve i tela koja se jedva primetno njišu, kao i zvukovi instrumenata, povremeno presecani odsutnim zvukom gonga, delovali su hipnotički. Moja prvobitna namera bila je da ih samo vidim i čujem ali sam onda kao omađijana izula cipele i ušla u prostoriju, te sela pozadi uza zid, gde je već sedelo nekoliko turista. Zažmurila sam i prepustila se, osećajući kao da zaranjam u okean.

Isto se dogodilo i sada — preplavio me je duboki mir.

*

U malom restoranu u obližnjem selu doručkujem sa radovnicama Lian You, Lian Wa i Lian Zai. Ime ove poslednje znači ‘Lotus Srce’ i ona ima stepen mastera. Pokušavam da doznam šta je potrebno da bi neko duže ostao u hramu ‘istinskih budista’.

„Komplikovano je“, kaže mi Wa, i već to me obeshrabri. „Najpre moraš da navedeš svoje motive za učenje budističkog nauka i ako razmišljaš da se zamonašiš. Potom ja pregledam tvoju prijavu i razmatram je sa Lian Quiem, koji je takođe master u našem hramu. Zatim šaljemo molbu u regionalni centar. Ako je odobre, možeš da nam se pridružiš. Svakoga dana moraš da deliš dužnosti sa ostalim monasima prema tačno utvrđenom rasporedu: da prisustvuješ molitvama, da čistiš, učestvuješ u pripremi obeda, radiš na održavanju hrama… ima mnogo posla…“

Nijedna od tri žene ničim ne pokazuje da bi podržala takvu molbu. A kad tome dodam da bih svakih mesec dana morala da prelazim u Indoneziju ili na Bruneje ili u Singapur da bih produžila maležansku vizu, shvatim da moja želja ipak nije dovoljno jaka. Ili istini pre odgovara to da moji motivi nisu pravi.

*

Redovnice me vode u obilazak obližnje dugačke kuće (long hause) Iban naroda. Iako su oni hrišćanske veroispovesti, usrdno pomažu u budističkom hramu. Jedna žena uvodi me u svoju skormnu kuću i, u znak dobrodošlice, poklanja mi ručno pravljenu ogrlicu od perli, izrađenu u tradicionalnom stilu Ibana.Ogrlica1

Dirnuta sam. Volela bih da joj ostavim nešto kao uzdarje, ali kod sebe nemam baš ništa. Jedino što mogu je da joj pošaljem naše zajedničke fotografije kada ih budem napravila, pa zato uzimam njenu adresu.

U povratku, vozimo se do predgrađa Sibua, gde se nezvanično nalazi najveći kompleks hramova u jugoistočnoj Aziji — Yu Lung San Tien En Si, ili Hram Zmaja od žada (Jade Dragon Temple). Jedinstven je po tome što sjedinjuje tri religijske prakse na jednom mestu: budizam, taoizam i konfučijanstvo. Izgrađen pre nekoliko godina i zaista izgleda impresivno. Uspevam da izbrojim oko deset manjih hramova, ali otvoreno je samo nekoliko, pa njih obilazim. Ali ovde bi posetilac mogao da provede dane i dane, diveći se veličanstvenoj arhitekturi i pokušavajući da uoči bezbrojne detalje u dekoraciji hramova. Upravo zbog toga je Hram Zmaja od žada omiljen među fotografima, podjednako amaterima kao i profesionalcima – što ću saznati kasnije.

Zahvalna sam redovnicama što su me ovde dovele.

*

Jutro mog odlaska, još jednog u nizu. Grlim se sa You i rukujem sa Tianom i starim monahom koji takođe nekuda odlaze. Ostali su negde u komplesku, na svojim radnim zadacima. I bolje je što je tako – da su svi došli da me isprate, verovatno bih se rasplakala. I ovako jedva zadržavam suze dok razmenjujem oproštajne pozdrave sa You.

Čudno je to kako se čovek koji neprestano luta brzo i lako vezuje za ljude. Sećam se svog života pre Puta, kada sam umela da provedem mesece, pa i godine, u maloj kancelariji sa kolegama, ostajući potpuno hladna i udaljena od njih i njihovih životnih priča. Tek me je Put naučio da se otvorim za ljude, da im dopustim da me dotaknu, dok jedni sa drugima delimo najlepše što imamo – same sebe. Trebalo je da se kroz sve te odlaske bez povratka uverim u neponovljivost svakog trenutka i svakog susreta da bih naučila da ih ne propuštam.

 

.

Fotografije su ovde.