Hanojski dani, 1. deo

Iz raznih razloga, mesecima nisam postavila nijedan blog, ali nameravam da to nadoknadim, pošto ima mnogo novih utisaka i događaja. Planiram da napišem nekoliko tekstova u kojima ću stići do sadašnjeg trenutka, a onda nadalje opet sinhronizovano putovati i pisati o tome 🙂
Prvi blog govori o tome kako sam došla baš u Hanoj i kod koga sam se tu smestila, kao i o mojim početnim utiscima o Hanojcima/Vijetnamcima i upoznavanju stvarnog života u već osamdeset godina dugom komunističkom režimu… 
 
*
Već duže vreme planirala sam da opet negde stanem radi pisanja nove knjige. Tropske zemlje poput Indonezije i Malezije, u kojoj sam trenutno vozila, pomalo su me već zamorile, a ni vizna pravila nisu pogodovala dužem ostanku. Imala sam u vidu i planove o nastvaku ture nakon završetka nove knjige. Htela sam da idem na sever, prema Japanu i Južnoj Koreji; maštala sam o Tajvanu i Severnoj Koreji ukoliko budem uspela da nađem dovoljno novca, pogotovu za potonju zemlju. No ono što je bilo izvesno, ili mi se tada samo činilo izvesnim, jeste da ću se kretati ka severu. Zato je trebalo da se smestim negde između Bornea, gde sam se nalazila, i što bliže ovim pomenutim državama. Kada budem nastavila kotrljanje, nisam želela da gubim vreme vozeći ponovo kroz iste zemlje kroz koje sam ranije prošla. Zbog toga sam odbacila Tajland, Kambodžu i Laos, kao previše udaljene od mog narednog cilja, a i već sam ih prešpartala tokom višemesečnih vožnji svakom od njih. U Vijetnamu sam takođe bila ranije, početkom 2013. Ušla sam iz Laosa, skotrljavši se u centralni deo zemlje. Plan je bio da odatle vozim sve do Kambodže, za šta mi je trebalo oko dva meseca. Ali zbog viznih pravila i svoje neobaveštenosti, po isteku prvog morala sam da izađem u Laos, i više se nisam ni vraćala.

Tokom tih mesec dana, Vijetnamci na mene nisu ostavili dovoljno dobar utisak da bih poželela da se vratim i nastavim započete obilaske. Svrstala sam ih u jedan od najbučnijih i najnapornijih južnoazijskih naroda, sa meni iritirajućom potrebnom da u svakoj kupovini namagarče turistu naplaćujući mu najmanje duplu cenu. Čak i u hotelima. Ni odnos prema strancima, koji bi se mogao okarakterisati kao ekstatično srdačan, nije bio po mojoj meri. Još nisam imala iskustvo pedalanja po Indoneziji, pa mi se činilo da ću izludeti od neprekidnog trubljenja iz vozila iz kojih su me zaobilazili, upadljivog dobacivanja i okretanja za mnom, upiranja prstom u mene kao da sam beli medved. Zbog svega toga, Vijetnam se nikada ne bi našao na listi zemalja u kojima bih poželela da se duže zadržim.
Međutim, to je bila najsevernija zemlja čija su vizna pravila dopuštala duži ostanak. Iako su se ona u međuvremenu dodatno zakomplikovala, a vize poskupele otprilike deset puta, preko agnecija je ipak izvodljivo dobiti tromesečnu vizu i potom je produžiti. Što u Kini nije moguće, dok Japan i Koreju nisam ni razmatrala, s obzirom na njihov standard. Vijetnam je imao još jednu prednost – koliko sam se sećala, hrana je bila veoma jeftina, verovatno najjeftinija od svih južnozaijskih zemalja. To je kompenzovalo prilično visoke cene smeštaja, koje su među najvišima u toj regiji.
Tako sam odlučila da ću se ipak privremeno smiriti u Vijetnamu. Pomislila sam da bi najbolje bilo ako bih negde volontirala, pošto bih onda imala besplatan smeštaj i hranu. Nisam znala da li ću zaista moći da radim i pišem, ali vredelo je pokušati. Preko liste za razmenu domaćina i volontera Workaway pronašla sam nešto što mi se učinilo kao odlična prilika. Nevladina organizacija iz Hanoja tražila je volonterke za nekoliko različitih projekata. Držali su školu engleskog, modnu liniju, radionice za samohrane majke, vrtić za njihovu decu… okupljajući oko sebe ostavljene žene, siročad i decu sa umanjenim sposobnostima. Tokom prethodnih godina, u nekoliko navrata sam se prijavljivala za neke poslove preko te liste, ali samo sam jednom dobila odgovor. Zbog toga sam gotovo sujeverno odlučila da ću ovo prihvatiti ukoliko mi neko iz te organizacije otpiše pozitivno.

I znak je stigao u vidu gotovo automatskog odgovora gospođe Tang, kako se zvala vlasnica nevladine organizacije. O da, dobrodošla sam da im pomognem, a neka moja znanja i veštine višestruko će im koristiti. Opreza radi, priupitala sam je kakva su očekivanja od mene, posebno kada je reč o radnim satima. Dobila sam prilično neodređen odgovor kako bi trebalo da držim najmanje jedan dvočas nedeljno iz predmeta kreativnog pričanja priča. Zauzvrat bih imala tri obroka i zasebnu sobu, što je bila velika pogodnost, budući da je volonterski smeštaj obično podrazumevao zajedničke spavaonice sa više kreveta. To me je prelomilo. Uzela sam u obzir i mogućnost da mi se ceo plan sa volontiranjem izjalovi. U tom slučaju, moći ću da ostanem u Hanoju i nađem jeftiniji smeštaj nego u drugim delovima Vijetnama, pošto veliki broj stranaca i konkurencija obaraju cene iznajmljivanja soba. A na hranu mi ionako neće odlaziti mnogo novca. Sve zajedno, zvučalo je kao zaokružen plan, pa sam mogla da učinim prvi korak ka njegovom ostvarenju i kupim avionsku kartu, prebacujući se, posle deset meseci, ponovo na kopneni deo azijskog kontinenta.
*
Vijetnamci su najsitnijeg rasta od svih naroda u Južnoj Aziji. Kinezi su ih uveliko prerasli dostižući, u novim generacijama, prosečnu evropsku visinu i stas. Kambodžani i Tajlanđani nalaze se negde u sredini, dok Indonežani, iako i dalje prosečno niski, ispod sto sedamdeset, deluju kao bilderi u odnosu na krhke stanovnike Vijetnama. Utisak tanušnosti pojačava ovdašnja moda: muškarci nose strukirane košulje i jakne, i pripijene farmerke ili pantalone, dok se žene oblače u stilu kasnih šezdesetih, naglašavajući stil damica i Lolita, u haljinicama iznad kolena, sa karnerima i ovalnim kragnama. Nakon obilaska skoro svih južnoazijskih zemalja, moj utisak je da su Vijetnamke najženstvenije i najnegovanije Azijke, dok su Vijetnamci kao pomalo feminizirani Pater Panovi.

Jedan takav muškarac-dečak, u uskoj beloj košulji, ispod koje mu se ocrtavalo tanušno telo, i preuskim farmerkama, ali zato sa lažnim zlatnim satom tako velikim da mi se činilo kako će mu polomiti ručni zglob, sačekao me je na izlasku sa terminala. Poslala ga je Tang da mi pomogne i doveze me do njene kuće. Pozvao je moju domaćicu i dao mi telefon, da se i lično čujemo. Zvučala je kao prijatna i praktična osoba, koja je navikla da organizuje ljude.
Taksista kog je poslala nije govorio engleski, pa smo se sporazumevali pomoću mimike i osmeha. Kavaljerski je gurao kolica sa mojim prtljagom od tridesetak kilograma, u kojem se, u velikoj kutiji, nalazio rasklopljen bicikl, dok su ostatak činile dve moje bisage. Dodatnih dvadesetak kilograma poslala sam poštom sa Bornea, što je bilo jeftinije nego da plaćam za prekoračenje dozvoljene težine. Hodali smo desetak minuta i već smo odavno izašli iz aerodromskog kruga, stigavši do naplatnih rampi na autoputu. Tu me je ostavio da čekam, objasnivši mi da ide po svoj auto, koji je parkirao u blizini. Nisam razumela zašto nije ostavio kola na aerodoromskom parkingu, na kome je bilo dovoljno mesta, ali nisam imala izbora nego da ga čekam. Bila je sredina oktobra i sunce je pržilo bez imalo milosti, a pored kućica na naplatnoj rampi nigde nije bilo hlada.

Nakon četvrt sata, taksista se ponovo pojavio. Zaustavio je beli audi uz ogradu koja je odvajala autoput od početka isključenja za izlazak sa njega i dotrčao do mene, pokazujući mi da budem brza. Iako majušan, sam je podigao onu kabastu kutiju sa raspakovanim biciklom i pokušao da je nekako ugura u prtljažnik. Bilo mi je jasno da to neće moći, ali on nije hajao na moja upozorenja koja ionako nije razumeo. Na kraju je odustao i pozvao Tang. Dok su njih dvoje razmatrali kako da reše tu situaciju, palo mi je na pamet da bi mogao da proba sa oborenim suvozačevim sedištem, polažući paket dijagonalno u kola. Začudo, uspelo je, osim što sam ja morala da sedim neprirodno iskrivljena i stisnuta uz vrata. Ali, bilo je važno da bicikl stigne neoštećen, a ja sam za toliko mogla i da se strpim.
*
Tang je lepuškasta tridesetosmogodišnjakinja, negovanog izgleda. Niža je nego prosečne Vijetnamke i malo krupnija u odnosu na njih, ali zategnuta kao da se celog života bavi sportom. O njoj sam znala da je samohrana majka dve devojčice, osnivač nevladine ogranizacije i novinarka. Dočekala me je na završetku ulice, gde se taksista parkirao. Pomogla mi je sa delom prtljaga, dok je vozač sam poneo kutiju sa biciklom.

Kroz kvartove u vijetnamskim gradovima vode uske krivudave uličice, koje se neočekivano granaju ili se slepo završavaju. Vijetnamci ih zovu alejama i u navođenju adrese, uvek prvo označavaju broj kuće, pa aleju i tek na kraju ulicu. Te aleje podsećaju na tunele i, premda je prošlo pola veka od završetka jednog od najkrvavijih ratova u ustoriji ljudskog društva, neodoljivo prizivaju u svest scene iz filmova o njemu. U tim scenama se vijetkongovci, u maskirnim uniformama i sa šlemovima, provlače između stisnutih kuća, oslobađajući pedalj po pedalj svoje zemlje. Tipična vijetnamska kuća na svakoj etaži ima po dve sobe, jednu na pročelju, jednu straga, a između njih je uzani kratki hodnik, sa zavojitim uskim stepeništem. U parteru, koji se računa kao prvi sprat, nalazi se kuhinja sa trpezarijom, koja ujedno služi i kao parking za motore. Svako nastoji da sagradi što više spratova na kući, koliko radi prestiža, toliko zbog ogromnog zagađenja. Sobe na prvom spratu, koji Vijetnamci broje kao drugi, manje se cene od onih na petom ili šestom, pa ove niže pripadaju manje važnim članovima domaćinstva. Na poslednjem spratu većine kuća nalazi se krovna terasa, koja služi kao perionica i vešernica. Ponekad, u kućama koje se iznajmljuju strancima, deo krovne terase pretvoren je u dodatnu kuhinju a sama terasa u baštu.
IMG_3645
Tang je živela na početku aleje, u jednoj od trospratnih bliznakinja koje su imale zasebna ulazna dvorišta. Prostor partera njene kuće bio je podeljen na dva dela. Onaj prednji, predstavljao je krojački salon. Zauzimale su ga četiri stone mašine i nekoliko modela lutki, ali ostavljajući po sredini dovoljno prostora za motore koji su se noću unosili unutra. U drugom delu prostorije, iza pregradnog zida čija je gornja površina bila u staklu, nalazio se prilično skučeni kuhinjsko-trpezarijski deo.
Dve volonterke i jedna Vijetnamka raspremale su iza ručka koji se upravo završio. Dženi iz Britanije, Kler iz Francuske i Ngen iz Dananga u centralnom Vijetnamu razdragano su me smestile za sto i poslužile me preostalom hranom. Mnogo pitanja sa obe strane, ali koristila sam prednost koju mi je davalo žvakanje da manje pričam i više slušam.
 
Kler je bila neka vrsta starosedeoca u Tanginoj organizaciji, budući da je tu došla pre više od pola godine. Prekinuvši sudije kostimografije u Parizu, kojima nije bila zadovoljna, putovala je kao bekpekerka po Južnoj Aziji, pokušavajući da otkrije čime zapravo želi da se bavi. Povremeno je volontirala kako bi uštedela za smeštaj i hranu, pa je tako naletela na Tang. Počela je da predaje u školi engleskog koju je preduzimljiva Vijetnamka pokrenula, vrlo brzo otkrivši da je rad sa decom ispunjava, iako ni time nije nameravala da se bavi celog života.
„To je faza, uostalom, ostaću ovde još naredna tri meseca, a onda se verovatno vraćam kući“, rekla mi je.
Dženi je bila tridesetpetogodišnja psihološkinja koja je prekinula desetogodišnju vezu, uz dogovor sa svojim partnerom o čekanju uz punu slobodu za obe strane, dok oboje ne odluče šta dalje. Gušila ju je kolotečina. Krenula je na putovanje od možda godinu dana, kako bi preispitala svoja osećanja i otkrila svoje stvarne želje. Bila je već četiri meseca na putu, koji je organizovala tako da svugde gde dođe volontira. Razlog nije bio toliko novac, koliko Dženin strah da putuje kao sama žena. Njeno oduševljenje mojom pričom bilo je toliko veliko da je u jednom trenutku zapljeskala rukama, kao dete se radujući što sam im se pridružila. Kako je i sama stigla tek juče, još uvek nije znala šta će biti njeno zaduženje.

Ngen je bila siroče. Do Tang je došla zahvaljujući zajedničkim poznanicima u Danangu, odakle su obe poticale. Pre nekoliko godina, kada je Tang osnovala svoju organizaciju, Ngen se preselila kod nje. Pomagala joj je oko održavanja domaćinstva i tehničkih poslova na tri različita mesta na koliko je organizacija bila smeštena, a zauzvrat je stanovala besplatno. Studirala je ‘nešto’, kako je sama rekla, a u budućnosti je želela da putuje i da ostane nezavisna.
„Šta to znači?“, pitala sam je.
„Ne želim da se udam. Vijetnamske žene u braku izgube sebe“, bio je njen odgovor.
 
*
Osim nas tri volonterke, kao i Tang i Ngen, za večerom je bilo još dvoje domaćicinih prijatelja: Huong, razvedena žena u osmom mesecu trudnoće, i Paven, dvadesetdvogodišnjak, za kog nisam znala u kakvom je odnosu sa našom domaćicom. Na momente mi se činilo da joj je sin, ali sam odbacila pretpostavku da je rodila već sa petnaest, a opet, za moje predstave, bio je premlad za njenog partnera. Njegov prisan odnos sa Elisom, osmogodišnjom mršavom devojčicom pametnih očiju, koja nije mogla da se svrti na svojoj stolici uz Tang, mogao je da bude očinski, ali i bratski. Bilo je nemoguće ne primetiti da je, za razliku od prosečnih Vijetnamaca, Paven prilično visok i razbacan, sa bilderski oblikovanim mišićima kojima je paradirao u majci bez rukava.

Nismo sedeli na podu, prema starom vijetnamskom običaju, nego za stolom, na plastičnim hoklicama bez naslona. Jedna od prvih slika koja je turistu dočekivala u Vijetnamu bile su te plastične hoklice u uličnim restoranima i ispred imrpovizovanih tezgi brze hrane. Shodno sitnom rastu Vijetnamaca, sve stolice su bile niske, veličine dečijih — mereno zapadnjačkim standardima. I gotovo nikad nisu imale naslone, pa se turista neminovno pitao da li je neudobnost bila smišljena taktika vlasnika ugostiteljskih objekata protiv predugog zadržavanja gostiju, ili taj narod jednostavno nije mario mnogo za komfor.
Ako je suditi po Tanginoj kući, nisu mnogo brinuli ni za estetiku enterijera, već su joj pretpostavljali funckionalnost nameštaja, koji je asketski bio sveden na najnužnije. Tako su se u sobi koju sam — za početak, kako nam je rekla, dok se ne oslobodi druga u kući bliznakinji — delila sa Dženi, nalazila samo dva kreveta, dok je ulogu ormara imala plastična montažna konstrukcija kakvu koriste kamperi. Dušeci su bili novi, ali toliko tvrdi da sam čak i ja, premda svikla da spavam na tankon podlozi na zemlji, ovu naduvala i postavila preko madraca, dok je Dženi napravila podlogu od dva dupla jorgana. (Kasnije ću promeniti nekoliko soba kod različitih stanodavaca i u svakoj će madraci biti podjednako trvdi.)
Večeru je pripremila Ngen, ali Tang mi je naglasila da se devojka tek uči kuvanju, izvinjavajući se unapred ako nešto ne bude dovoljno ukusno. Na stolu se nalazilo više tanjira sa jelima i činijica sa sosevima, dok je desetolitarsko kuvalo priinča zauzimalo počasno mesto na hoklici na čelu stola. Paven je sedeo do njega i velikom ravnom plastičnom kašikom, hrapavom sa obe strane, zahvatao je pirinač, koji se kuvao potpuno neslan, služeći ga u posudice koje smo svi dobili umesto tanjira. Većini hrane nisam znala ime, a Tangina objašnjenja nisu mi mnogo značila, budući da su mi i namirnice od kojih su se jela spravljala uglavnom bile nepoznate. Prepoznala sam rakove, koji su se jeli tako što bi se umočili u sos ‘nuoc nam’. Svi su mi uglas preporučili da zapamtim tu reč – nosnam, kako se otprilike izgovara – pošto je taj sos vijetnamski nacionalni specijalitet. Reč je zapravo o vrsti ribljeg ulja, koje se koristi kao umak za svu hranu.
20151019_200052
„Nuoc nam je pun vitamina i minerala. Milioni ljudi su preživeli gladne godine i ostali zdravi zahvaljujući njemu. Doda se u pirinač, i to je dovoljno ako nema ničeg drugog za jelo“, objasnila mi je Tang.
U selima se to podrazumevalo, ali i u većini gradskih kuća, nuoc nam se i dalje pripremao u domaćoj radinosti. Tang se pohvalila da je njen sos izvrstan, ali da Paven pravi još bolji. Pripremao se od sušene bele ribe, ljute paprike, crnog bibera i morske soli, koji su se u slojevima ređali u bure sa rupicama na dnu; odozgo bi se pritisnulo teškim kamenom i ostavilo da vri, a ulje koje je nastajalo kao rezultat procesa vrenja, prikupljalo se u posudice podmetnute ispod tih otvora.
Moja prva asocijacija na ‘riblje ulje’ bila je vezana za odurni sirup kojim su nas kljukali u odbaništu, ne bi li pospešili rad našeg imunološkog sistema. Ali nuoc nam nije imao ništa sa njim – niti je smrdeo niti se od njegovog ukusa želudac dizao do guše. Naprotiv: slankasto-kiselkasto-ljutkasta aroma menjala je ukus čak i pirinču, dajući mu punoću.
Prepoznala sam još i pohovani tofu i slaninu, koju su pripremali tako što bi je skuvali. Bez nuoc nama i drugih soseva sve je bilo bezukusno, što mi se više dopadalo nego prezačinjena hrana u mnogim drugim zemljama Južne Azije.
IMG_0594
Obed je bio praćen i jednim neprijatnim utiskom na koji smo, izgleda, reagovale samo Dženi i ja, diskretno se zgledajući: Vijetnamci su glasno mljackali dok jedu. Kao da su se utrkivali u tome, posebno Paven, Ngen i Huong, dok su jedino Tang i Elisa tiho žvakale. Kasnije, kada budemo otišle u svoju sobu, Dženi će primetiti da se takav manir u Britaniji smatra izuzetno nepristojnim. Kao putnik novajlija u ovom delu sveta, bila je u šoku. Moja pretpostavka da je reč o istom običaju koji se i u Evropi održavao do pojave bontona pokazaće se kao tačna kad budemo konsultovale Viki-trevel oko te nedoumice. U Vijetnamu se, naime, smatralo poželjnim praviti buku tokom jela, jer je to odražavalo zadovoljstvo zbog uživanja u dobroj hrani, te je predstavljalo najbolju pohvalu kuvarici.
„Vijetnamci su često nekulturni, za naše pojmove“, objasniće nam jednom drugom prilikom Kler, koja se već dosta saživela sa tim narodom. I ispričaće nam smešnu epizodu kada je kupovala farmerke. Za evropske standarde, bila je građena sitnije od proseka, jedva visoka sto sedamdeset sa nepunih šezdeset kilograma. Ali kada je ušla u jednu prodavnicu i upitala da li imaju džins za nju, prodavačice su je odmerile i jedna joj je bez uvijanja rekla na engleskom: „Ti si debela, nemamo tvoj broj.“
 
*
„Vijetnamci kažnjavaju sve što štrči od proseka“, tvrdila je Tang. Naše zajedničke obede koristila sam da je ispitujem o svemu što me je zanimalo o životu tog naroda. „Mene su uvek ismejavali zato što sam ‘kratka’ – tako su govorili. Elisu zadirkuju da je mnogo mršava.“
„Dobro, to je isto u svakoj sredini“, primetila sam.
„Ovde je gore. Nije to samo oko izgleda, već oko svega. Ovde je ideal biti kao svi, ne odudarati ni po čemu, osim, po mogućstvu, po bogatstvu. Vlada to potencira. Nameće model iz kog ne smeš da štrčiš jer je opasno. Ako si drugačiji, privlačiš pažnju i podozrenje, a to nije dobro.“
Zamolila sam je da mi pojasni na šta tačno misli.
IMG_3688
„Na dikataturu komunista. Oni vladaju sa dvesta pedeset miliona ljudi već osamdeset godina. Oni propisuju sve: kako ćeš živeti, gde ćeš se oblačiti, gde ćeš putovati, kome ćeš verovati… Nametnuli su nam društvo u kome čovek sme da veruje samo najbližim članovima svoje porodice. Svi ostali su mu potencijalni neprijatelji.“
To je, naizgled, bilo u suprotnosti sa mojim utiskom da su Vijetnamci izuzetno druželjubiv narod i da žive prilično bezbrižno. Ulice su bile prepune grupa ljudi koji su zajedno obedovali, ispijali čaj, posmatrali prolaznike. I uvek su se smejali i galamili dobro raspoloženi.
„Mi jesmo druželjubivi, ali niko nikome ne veruje. Ni sam kim ne možeš da pričaš ni o čemu otvorenom. Naši razgovori sa prijateljima su oko hrane, vremena i neutralnih tema. Niko se ne usuđuje da kaže neku primedbu na bilo šta, ne čak nužno ni o politici, jer taj prijatelj, komšija, može da te prijavi policiji. Neće niko doći da te odmah odvede u zatvor, ali krenuće priča o tome da nisi zadovoljan i da ti ne odgovara sistem. Zbog toga ćeš uskoro imati problema na poslu, a svi sa kojima si se do juče družio prestaće da ti se javljaju na ulici.“
Pomislila sam kako je to isti princip po kojem su u Sovjetskoj Rusiji i Sovjetskoj Jugoslaviji ljudi slani u gulag, odnosno na Golo ostrvo. Samo manje rigorozan, s obzirom na kojekakve konvencije o ljudskim pravima, kojih se Vijetnam zvanično pridržavao.
IMG_0749
Tang je tvrdila de je sve to farsa, poredeći sistem u svojoj zemlji sa severnokorejskim. Narod je naučio da živi sa onim što ima, mireći se sa siromaštvom kao trajnim stanjem, da ne razmišlja o onome što ne može da promeni, a posle osamdeset godina vladavine komunista, niko više nije ni znao za neki bolji ili drugačiji sistem. Ljudi su samo gledali da prožive neprimećeni od vlasti, ne čineći ništa što nisu drugi činili, što nije opštepriznato i uobičajeno.
U taj ovkir ona se nije uklapala po mnogo čemu. Bila je razvedena, što se, prema njenoj tvrdnji, smatralo sramnim za ženu i trebalo bi da je svim silama nastojala da se preuda ili da se podvijenog repa, kao kakva velika grešnica, vrati natrag u roditeljsku kuću, ostavljajući obe svoje ćerke kod bivšeg supruga, inače veoma bogatog čoveka. Umesto toga, ona je živela sa ljubavnikom od koga je bila starija petnaest godina, izborivši se da joj pripadne makar starija ćerka, dok je mlađu viđala o vikendima. Bila je dobar preduzetnik i odlično je zarađivala, proširivši delovanje svoje ogranizacije na nekoliko oblasti, o kojima ću saznati mnogo više narednih dana.
Proučavala sam je dok mi je to pričala. Tražila sam potvrdu na njenom licu da je to pogađa, da je ljuta zbog takvog stanja stvari, čim ima potrebu da toliko kritikuje sistem svoje zemlje i svoje sunarodnike, ali njen izraz je stalno ostajao smiren i nedokučiv na onaj tipičan azijski način, na koji sam se već navikla u ovom delu sveta. Taj osmeh nikad ništa nije otkrivao, ali se uvek nosio na licu i morao je da se zadrži bez obzira na osećanja.
Tako su mi ostajale samo njene reči i ono što sam sama mogla da vidim, naslutim ili otkrijem. Nadala sam se da će to ipak biti dovoljno da narednih meseci upoznam ovu zemlju malo bolje nego što bih to mogla kao običan turista, pa čak i kao putnik na biciklu.

– nastaviće se-

(Fotografije Hanoja su ovde.)

Tema ima 7 komenara.

  • Poslala/poslao: Mirjana | Objavljeno: 31.01.2016 12:21
    O draga Snežana hvala ti puno...sasvim neočekivano vidim tvoje pisanije i lepo me sve to obraduje. Super i jedva čekam nastavak naravno....svako dobro
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.02.2016 11:53
      Hvala :) Možeš da ubaciš kao RSS feed i da ti stižu obaveštenja kad god objavim nešto novo. Ovako mi je teško ući u ritam, jer ga ni ja ne znam :) Kad sam na putu, obično na 10-15 dana izbacim po jedan blog, ali sad se zaista ne zna.
  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 01.02.2016 07:38
    Divno, zaista! Nedostajali su mi tvoji postovi. :) Radujem se već i nastavcima, posebno što smo Vijetnamce nekako jednako doživeli pri tom prvom susretu. I još od tog prvog susreta uviđam da je za to pre svega kriv kulturološki šok, jer je moj prvi susret s Vijetnamom bio prvi sudar sa Azijom. Nasmejala si me konstatacijom da su Vijetnamke najlepše (JI)Azijatkinje. :) Apsolutno se slažem. I mljackanje! Ah, to mljackanje. I dalje se štrecam kad čujem te zvuke. ;)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.02.2016 11:51
      Hej-hej! Long time no see :) Mislila sam intezivno na tebe poslednja dva dana zbog ovog filma, a vezano za hranu, je l' te, doduše japansku. Ako nisi gledala, obavezno, ali obavezno, oduševićeš se i otići ponovo u Tokio samo zbog Đirovog sušija. A Vijetnamci, šta reći - ja ih i dalje teško varim, nikako da mi 'legnu'. Ali pokušavam da ih koliko-toliko objektivno sagledam. Moji favoriti i dalje ostaju Tajci, Laošani i kineski Maležani :)
      • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 01.02.2016 15:39
        Film sam gledala davno. Mogla bih taman još jednom da se prisetim. :) Heeee, ovo za Vijetnamce mi baš žao da čujem. Ja se nadala nekom preokretu, pa zbog toga pokušavam da utišam ovo što se naslućuje iz tvog tona. "Objektivno sagledavanje" mu dođe kao politički korektan izraz kad nas neko ne oduševi. :))))))) Ali razumem, skroz! Sve jedno iščekujem nestrpljivo nastavke. :)
      • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 01.02.2016 17:55
        “Objektivno sagledavanje” mu dođe kao politički korektan izraz kad nas neko ne oduševi. :)))))))
        Tačno, samo ne sa nužno negativnim podtekstom. Dopadanju/nedopadanju ne može se dirigovati i stoga je ono uvek samo subjektivno (i ne može biti predmet polemike). No, mislim da se dosta dobro može kontrolisati u pokušaju da se, uprkos njemu, vidi što realnije. Ako je realno viđenje uopšte moguće.
      • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 02.02.2016 15:49
        Naravno. :) Razumem šta hoćeš da kažeš i sama se trudim da izbegavam te klopke širenja predrasuda i kreiranja stereotipa kada se nađem u situaciji da mi se neka zemlja iz bilo kog razloga manje dopala. Tj. trudim se da otklonim sve ono lično što i dovodi do nedopadanja i ostanem što objektivnija. Kada nam se nešto sviđa skloni smo da zapadamo u euforiju. Obuzdavanje emocija i objektivnost nam ni na kraj pameti nisu. Upravo ta euforija, daje tekstu sanjivu, emotivnu, bajkovitu notu, uopšte dodaje ličnu dimenziju. Tako da nekako, “Objektivno sagledavanje”, nameće i zaključak da pisac nije bio lično oduševljen onim o čemu piše. A negativno je daleko od svega toga. Ne bih naše neoduševljenje poistovećivala ni sa čim negativnim. Naprotiv, moje neoduševljenje Vijetnamom je doblim delom odgovorno za preseljenje u Aziju. I verovatno jedna od boljih, pozitivnijih stvari koje su mi se desile u životu. :D

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *