Kako je sve počelo i kako se razvijalo

Moj prvi bicikl za putovanje bio je poklon od prijatelja, Aleksandra Erskog, koji u Šapcu ima svoju malu prodavnicu i servis dvotočkaša. Poklonu se u zube ne gleda, ali iz raznih razloga valja napomenuti da je to bio jedan prastari (“86-o godište) brdski bicikl, dobrog proizvođača – italijanske Botecchie – izdržljiv kao kljusina. Što je i dokazao, prešavši 33000 km, izvukavši me na himalajski vrh Thorung La, na 5416 mnv, i prekotrljavši se kroz 1000 km dugačku pustinju Gobi. Nakon tolike kilometraže i svih neuslova u kojima sam ga rabila tokom pune tri godine putovanja, zaslužio je penziju, pa sam ga 2014. zamenila.

Aleksandar Erski mi je opet poklonio bicikl, sada za nastavak putovanja. Sastavio ga je od delova sa različitih bicikala i po kvalitetu je trebalo da bude bolji u odosu na prethodni. Ali već na početku, Sale je primetio da će mi taj ram biti ogroman. A to se ubrzo i pokazalo kao tačno. Veličina rama može se nadomestiti ako je on manji od onog koji vama odgovara – izborom lule, dužinom šticne, položajem sedišta; ali ako je ram veći, nema načina da se on učini manjim i prilagodi za komfornu vožnju. Osim što je neudoban, jer vozač leži na biciklu, pa nakon vožnje trpi i neprijatne fizičke tegobe u leđima, rukama ili ramenima, prilično je i nepouzdan jer je njime teško upravljati. Svejedno, vozila sam ga jer nisam imala mogućnosti da sebi pribavim bolji. Ali nakon dve godine, delovi na njemu su počeli da otkazuju, što je bilo i za očekivati budući da sam ga vozila gotovo svakodnevno, pod velikim teretom, a u veoma nepovoljnim vremenskim uslovima. Trebalo je zameniti nable, obručevi na točkovima su prsli, zadnja kaseta je bila na izdisaju… Tako sam se našla pred dilemom da li vredi ulagati u bicikl koji mi ionako ne odgovara, ili je pametnije da nađem načina da nabavim novi.

Na podsticaj prijatelja iz Hrvatske, kog sponzoriše Giant, uputila sam im mejl sa pitanjem o mogućem popustu ukoliko bih kod njih kupila novi dvotočkaš. Odgovor je bio pozitivan, a popust koji su mi odobrili veoma dobar. Iskustvo sa Giantom Cro ohrabrilo me je da i ostalim distributerima bicikala u Hrvatskoj — jer našima sam i ranije pisala i ili mi nikad nisu odgovorili, ili su odgovori bili negativni — takođe uputim mejlove. Našla sam još dva modela putničkih bicikala dostupna na Balakanu: Kona Sutru i Fuji Touring, te sam i za njih dobila isti popust, a uz to bih imala i povraćaj poreza. Trebalo je samo da nađem tih hiljadu dolara otprilike, koliki je cenovni rang budžet putničkih bicikala.

Napravila sam crowdfunfding kampanju, 1000 mikorfinansijera po 1$, i za tri dana skupila sam traženu sumu. Iako sam u kampanji navela da ću izabrati Konu, njome zapravo nisam bila zadovoljna kao i nijednim od dostupnih toruing modela. Prema mojim kriterijumima, svi ti bicikli imali su veliki nedostatak u vidu veličine točkova od 28 inča, dok sam ja isključivo htela 26“. Iskustvo vožnje po vaneveropskim zemljama naučilo me je da je veoma teško naći točak, žice, gume tog obima. Uz to, za neasfaltirane terene po kojima povremeno vozim, mnogo je bolji manji prečnik. Problem je bio što takvih bicikala nije bilo u ponudi na Balkanu.

Činilo se da mi nema druge nego da se uputim u Evropu, najverovatnije u Nemačku, koja je poznata po velikom izboru turing bicikala. Oduvek sam želela da imam jedan Fahrrad a model T-400 XT odgovarao je mojim osnovnim zahtevima i uklapao se u sumu koju sam sakupila. Ali nije ga bilo u trenutnoj ponudi ni u jednoj od distributerskih prodavnica. Precizni Nemci imali su kalendar proizvodnje i po njemu, taj model je trebalo da izađe iz proizvodnje pedeset i neke nedelje u tekućoj godini, što je meni bilo knap, budući da sam dve nedelje kasnije letela nazad za Kinu. Uz to, troškovi odlaska do Bona ili Berlina i transporta bicikla nazad bili bi dosta visoki.

Nastavila sam da tražim dalje. Ali svaki model koji bih našla, ili nije bio dostupan u mojoj veličini, ili ga nije bilo na lageru. Već je počela da me hvata panika. Nisam mogla da krenem dalje a da ne kupim bicikl. Postojala je i ona druga mogućnost – da ga kupim negde kasnije, u nekoj od zemalja u kojoj imaju uvozne modele, ali to bi značilo da bih stari bicikl morala da tek tako negde ostavim (dok su ovako oba ostala na sigurnom, kod mojih prijatelja, pa ću ih možda jednog dana transportovati za Beograd), a i činilo mi se kao da ću izneveriti sve te ljude koji su donirali za kupovinu, te su čekali da vide šta sam izabrala.

Baš u to vreme moje grozničave prepiske sa distributerima u Nemačkoj, Mađarskoj, Italiji, Austriji… desilo se da sam gostovala u Jutarnjem programu N1 televizije. U jednom od odgovora na voditeljkina pitanja, primetila sam da je pomalo neobično što ni nakon pet godina na putu nemam sponzore. Prilog koji se potom našao na njihovom portalu pogledao je i brend-menadžer Đak sportske opreme, jedne od najvećih ako ne i najveće distributerske kompanija tog tipa u Srbiji. I sledećeg jutra u svom elektronskom sandučetu našla sam njegov mejl, sa ponudom da mi doniraju celokupni iznos bicikla.

Molim?! Da nije ovo skrivena kamera? Meni da se javi sponzor, sam od sebe, i da mi ponudi sponzorstvo? Mora da sanjam.

Ali sve je bilo stvarno. Pa čak i bolje od stvarnosti, jer se ispostavilo da su moji budući sponzori oličenje normalnosti i urbanosti, u najboljem značenju tih reči. Kasnije, razmišljajući o tom čudu koje me je zadesilo, shvatila sam da drugačije nije ni moglo da bude – da mi se javio neki novokomponovani bogataš, naš razgovor bi se završio kod upoznavanja. Nemam ja želudac za profil ljudi koji danas, nažalost, uglavnom ima novca.

Tako sam se našla u situaciji da imam čak i više sredstava od traženog. Baš tih dana, četovala sam sa Erskim i u jednom od naših razgovora, kada sam mu otkrila obećanja iz Djaka, Sale mi je napisao:

„Sad kupi bicikl za sve pare, ljudi će da se oduševe!“

I predložio mi je da pogledam Surly, koji spada u srednju kategoriju turinga kada je reč o ceni – što znači da se ona kreće od 1400 $ za osnovni model, pa naviše. Za taj brend znala sam odavno, pošto je moj ex-saputnik vozio njihov bicikl. Iskreno, mislila sam da je previše fensi i izvikan. Ali sada sam sela i iščitala najpre sve što piše na proizvođačevom sajtu, a potom sam temeljno pročitala i brojne ocene biciklista. Na moje iznenađenje, klasičan model Surly Long Haul Trucker beležio je sve same pohvale. I imali su distributera u Ljubljani, do koje ima jeftinih voznih i autobuskih karata, a imala bih i preko 20% umanjenja cene na ime povraćaja poreza. Sve se dobro uklapalo.

Poslala sam mejl prodavnici u Ljubljani, sa svojim željama o izmenama na biciklu. Za neke je bilo dovoljno vremena, za druge ne. Najbitnije je bilo da distributer preko kog oni nabavljaju Surly ima ram u veličini koja meni odgovara i da će bicikl biti gotov za desetak dana, koliko sam još imala na raspolaganju do polaska.

 

Turing bicikli

Turing ili putnički bicikli su specijalizovani bicikli za putovanja. Ne treba ih mešati sa treking biciklima, iako sa njima imaju mnogo sličnosti. U prnicipu, svaki bicikl može da se prilagodi za dugo putovanje. Ali šta je to što odlikuje prave turinge a što ostali tipovi bicikala nemaju?

Osnovna odlika koja turinge razlikuje od drugih bicikala je geometrija rama. On je dizajniran tako da omogućava dugo a udobno sedenje na biciklu na kojem se nosi veliki teret. To je tzv. poluagresivni položaj tela, koji je opušteniji i uspravniji u odnosu na trkače, ali dinamičniji u odnosu na trekinge i city bicikle.

Najuočljivija razlika kod turinga je razdaljina između srednje i zadnje osovine, koja je dosta veća u odnosu na sve ostale modele bicikala. To je zbog toga da vozač petama ne bi udarao u zadnje bisage.

IMG_4895

Treća odlika ovih bicikala je nisko težište, zbog čega su dosta stabilniji na svim vrstama podloge.

Presudno su važni i materijali od kojih se prave ramovi turing bicikala. Najčešće je reč o hromolibdenu, koji predstavlja legure metala; lakši je od čistog čelika, a tvrđi od aluminijuma.

Tvrda višljuška je takođe tipična za turinge, mada ima i modela sa suspenzijama. One se generalno izbegavaju zbgo povećanja težine same vile, a najviše zbog mogućih kvarova koje je nekad teško popraviti u zabačenim oblastima.

Volan turing bicikala treba da omogući što više različitih položaja za ruke. Dva su tipa volana koji nude po tri pozicije: osmica ili leptir volan i oboreni volan (u žargonu poznat kao trkački). Većina proizvođača turinga opredeljuje se za jedan od tih modela, pri čemu američki brendovi tradicionalno dolaze sa oborenim volanom, dok evropski preferiraju osmicu a neki i zakrivljen volan sa nadograđenim rogovima.

Kad je reč o veličini točkova, podjednako su zastupljeni i brendovi sa veličinom od 26 inča kao i sa 28 inča, uz napomenu da američki proizvođači preferiraju veći točak (700cc), dok evropski poslednjih godina naginju sve više novim prečnicima od 29 i 27,5 inča. Ipak, ekspedicioni bicikli legendarnih brendova kao što je Koga Mijata i dalje imaju točak od 26 inča.

Postoje brojne liste turinga koje nude odličan uvid u najpoznatije svetske modele.

 

Šta sam zamislila

Ram Surly 54 cm, crna boja. Odličan sajt za „u nulu“ proračun veličine rama nalazi se ovde.

Model Check travelers, 26″, crne boje. Reč je o rasklopivom ramu, što bi bilo jako zgodno imati zbog povremenog transporta avionom ili drugim prevoznim sredstvom. Kad je u pitanju boja, lično preferiram tamnije ramove jer su manje atraktivni za kradljivce.

Točkovi: 26″, dupli zid, 36 žica ili 40 kao na Koga Myiata modelima. Moje iskustvo vožnje po neevropskim zemljama kaže da je 700 cc veoma teško naći izvan zapadnog sveta. Uz to, povremeno vozim i po zemljanim putevima, po planinskim stazama, pa je 26 inča moj izbor za turing. Surly ima modele sa 28“ i sa 26“.

Nable sa industrijskim ležajevima. Traju duže jer su kvalitetnije.

Dinama u prednjoj glavi. Moderne diname su lagane, teže po 300 gr, a osim svetla, može se kupiti i dodatak za USB punjač, što onda obezbeđuje veliku nezavisnost na drumu. Naime, jedan od najčešćih razloga zbog kojih plaćam smeštaj je da dopunim baterije na elektronskim uređajima.

Integrisani punjač: Supernova The Plug III – USB Lader SNKP653

Prednji pogon: 22-32-42. Ovaj pogon je sa brdskih bicikala, a razlog da ga stavim je upravo da lakše vozim uz brad.

– Zadnji menjač (9 brzina): 11-13-15-18-21-24-28-32-34 – isto objašnjenje kao gore.

– Rang opreme: Deore (XT). Sasvim zadovoljavajući srednji kvalitet opreme. Do sada sam uvek vozila ispod ovog ranga.

– V-brake, ili Disk mehaničke kočnice. Preferiram V-brake jer su jednostavne za zamenu i mogu se servisirati bilo gde u svetu. Nisma vozila sa disk kočnicama, ali ako bi njih stavila, obavezno bi bile mehaničke, opet iz razloga jednostavmog servisiranja i održavanja.

– Kočnice i šifteri sa odvojenim ručicama – ovo je must have na turinzima. Gotovo svi modeli sa oborenim volanom imaju odvojene kočnice i menjače. Razlog je opet laka zamena i održavanje. Kod spojenih kočnica i šiftera u istom mehanizmu, kvar jednog ili pucanje sajle, automatski povlači sa sobom da i ono drugo prestane da radi.

– Metalne pedale sa klipserima. Navikla sam na klipsere, jer mogu da vozim u običnoj obući (planinarskim gojzericama).

– Zadnji nosač Tubus Logo – čelični nosač izliven iz jednog dela, sa četiri tačke oslonca. Ima spuštene bočne nosače za zadnje bisage, dok je nosač za srednju torbu izdignut, tako da su sve stvari lakše dostupne tokom vožnje i ne mora se skidati srednja torba da bi se nešto uzelo iz bisaga.

– Prednji nosač Tubus Ergo sa nožicom. Isti kvalitet, a odgovara mnogim tipovima bisaga. Prednja nogica omogućava da prednji točak ne beži. Svaki putnik zna da će se bicikl ozbilno zaljuljati a česti i pasti kada otvori zadnju noćicu a prednji točak pobegne u stranu. Kad je opterećen velikim teretom, kao što je kod mene slučaj, to se obavezno dešava. Prednja nožica pomaže zadnjoj rasterećujući pritisak, pa se ova teže lomi.

– Čelična zadnja nožica – Imala sam i srednje nožice, ali je problem kod njih što bicikl treba malo podići da bi se otvorila. Pošto ja to radim svaki dan po 10 puta minimum, to znači stalno cimanje bicikla, podizanje koje nije nimalo lako. Po inerciji, podiže se povlačenjem ispod sedišta, što uzrokuje da ono brzo strada. Treba podizati ram bicikla, a to nije baš zgodna radnja.

Gume: Schwalbe Marathon (Plus Tour)

Volan Atlanta Multiposition. Do sada sam uvek vozila sa osmicom ili leptir volanom, i htela sam da originalni Surly oboreni volan svakako zamenim. Iako oboreni volan na turinzima ima drugačiji ugao lule u odnosu na onaj na trkačkim biciklima, činilo mi se nemogućim da vozim sa njime.

Lula podesiva – uvek preporučujem za sve vrste bicikala.

Zaštita za lanac – kozmetički deo.

Blatobrani hromoplastik – obavezno.

Tri nosača za bidon, od kojih je donji namenjen za nošenje boce sa benzinom / gasom za gorionik.

Brooks Flyer S crni. Ženski model Bruks sedišta sa suspenzijama. Jedini model koji meni odgovara, a probala sam barem 3 različita.

 

Šta sam dobila

Ram 26“, 54 cm, crne boje, ali nije na rasklapanje. Distributer nije imao na lageru, a slanje iz Amerike bi potrajalo, dok sam ja na raspolaganju imala samo deset dana.

Točkovi 26“ sa duplim zidom i ojačanjem. Upleteno 36 žica.

Zamenjena originalna prednja kaseta za Deore 24-32-44

Tubusovi nosači, prednja nogica i srednja dupla, pošto nisu imali zadnju odgovarajuću.

Dinamo pesto SP i Luxos svetlo U, zadnje svetlo B&M Toplight Flat S

Oboreni originalni volan.

Schwalbe Marathon Plus Tour koje mi je poklonio drugar.

Blatobrani SKS Bluemles

Brooks Flyer S sedište

IMG_4894

 

I nakon prvih 1000 km vožnje ispostavilo se…

Biciklom sam prezadovoljna. Zaista mu odgovra ime Surly (robustan). Osećaj je kao kad se iz drndavog Jugića sedne za volan nekog džipa i njime se krene po putevima najrazličitijeg kvaliteta. Podjednako dobro se ponaša i na glatkom asfaltu i na zemljanom putu ili klizavom šljunku. Sjajan je osećaj stabilnosti i otpornosti na sve vrste terena.

Geometrija rama je savršena. Inače su sve ocene za ovu kategoriju 10/10. Bicikl je dosta dugačak a relativno nizak, pa imam osećaj da sam u tenku, koliko je stabilan. Ne udaram petama u prtljag pozadi. Sedim udobno a opet u dinamičnijem položaju nego na prethodnim biciklima.

Jako ga je lako voziti. Natovarena sam sad više nego ikada do sada, budući d anosim i zimsku opremu, ali čini mi se da u vožnji uopšte ne osećam taj napor. I nikad nisam imala manju brzinu uzbrdo a da i dalje ostanem u sedištu – 3 km/h!

Oboreni volan me je najviše brinuo. Mislila sam da ću ga sigurno zameniti za onaj na prethodnom biciklu, čim dođem u Kinu. Pre desetak godina vozila sam specijalku Pinarelo a nakon ozbiljnijeg pada sa nje, nepovratno sam prešla na trekinge kao mnogo udobnije i stabilnije. A još ranije, dvadeset i pet godina unazad, kao dar za diplomski, dobila sam Rog, bicikl sa oborenim volanom. I dalje tvrdim da je to bio najudobniji bicikl koji sam ikada vozila (ili sam samo bila dovoljno mlada, pa mi je sve odgovaralo).

Međutim sada, nakon probne vožnje, pa nakon malo duže vožnje od stotinak kilometara, na moje veliko iznenađenje, shvatila sam da mi taj položaj zapravo odgovara. Podesiva lula omogućila mi je da volan bude i viši nego što je predviđeno, a sama geometrija takvog volana omogućava izuzetno lako rukovanje biciklom. Osećaj je da je neverovatno upravljiv – kao volan nekog dobrog automobila: samo ga malo okrenem u stranu i on gotovo intuitivno sledi taj smer kretanja. Čak su i menjači brzina na završecima volana dosta praktični, iako to nikad ne bih rekla. Mislila sam da je teško sklanjati ruku sa volana i prebacivati brzine, međutim, nije to bez raloga baš tako dizajnirano na mnogim turing modelima. Uski volan omogućava da se i jednom rukom upravlja dok se drugom menjaju brzine. Jedinu manu koju sam našla kod ovog tipa volana je da nema dovoljno mesta za sve što bih želela da smestim na njega: držač GPS-a na jednoj strani, na drugoj prekidač za svetlo-punjač, a u sredini torba za volan, i to je to.

IMG_4888

Kad je reč o svetlu, ono radi besprekorno. Ima dva glavna moda: dnevni i noćni, kao i senzore, koji doziraju jačinu osvetljenja između ta dva režima rada. Punjač mi je zadao glavobolje. Najpre je radio, pa je prestao da radi. Bila sam očajna, jer je koštao 125 evra. Onda se ispostavilo da nisam imala dovoljnu prosečnu brzinu pri kojoj se aktivira. Naimhe, potrebno je voziti najmanje 10-15 minuta brzinom iznad 15 km/h da bi se uskladištilo dovoljno struje u transformatoru, odakle se potom crpi za USB. Kada se jednom uskladišti dovoljno, bez obzira na promene brzine i stajanja, do 4 minuta će raditi sam, a potom treba opet pedalati. Problem je bio što sam, nastavivši svoje putovanje, bila prilično spora jer sam u međuvremenu izgubila kondiciju a i imala sam sve brdovite terene. No već posle nedelju dana, čim sam ušla u svoj stari ‘režim’, i punjač je počeo da radi besprekorno, tako da mogu da kažem da sam zadovoljna. Ipak, drugar mi je napravio u kućnoj radinosti punjač koji nema skladištenje struje ali zato može da puni uređaj već pri brzini od svega 6-7 km/h. Poslao mi ga je i sačekaće me u Japanu, pa ću menjati kad budem vozila po planinama.

Srednju nožicu sam skinula i zamenila za zadnju. Ali ova se već polomila, pa sam kupila drugu. Videću dokle će ova trajati.

Jedino što nameravam da menjam su kočnice Tektro, zapravo gumice koje su dosta tvrde i bez obzira na podešavanje kočionih šiftera, šake me bole od pritiskanja na nizbrdicama a i dalje ne koči dobro. To ću da zamenim čim budem došla u Hong Kong gde imaju dobre servise.

Sve u svemu, jako sam zadovoljna. Ovo je prvi bicikl koji sam krstila, dajući mu ime Surly-Surfy (kum je bio jedan drugar koji ga je tako nazvao u FB komentaru). Kupila sam i zaštitu za njega, što zbog vremenskih prilika, što zbog potencijalnih kradljivaca. A imena svih koji su donirali za njegovu kupovinu odštampala sam na zastavici koju nosim na zadnjem prtljažniku – tako da svi ti ljudi, kao i moj sponzor Đak oprema, putuju sada sa mnom i Surfy-jem. 🙂

*Dodatak za one koje zanima gde sam i kakvi su mi dalji planovi a koji ne koriste društvene mreže:
Nastavila sam kotrljanje od Naninga u Kini gde sam i bila stala.
Stigla sam u Makao.
Danas pelazim ferijem u Hong Kong.
27. avgusta letim za Osaku. Planiram 90 dana vožnje od krajnjeg severa do krajnjeg juga Japana, rutom The Length of Japan.
Oko 24. novembra prelazim ferijem u Busan u Koreji i vozim do 9. decembra.
9. cecembra letim za Los Anđeles.
Od decembra vozim he Southern Tier rutom od obale do obale, od San Dijega u Kaliforniji do San Augustina na Floridi, jer je to jedino što mogu tokom zime.
Za dalje – ne znam, predaleko je da planiram 🙂