Dobar vetar u leđa
8-10. novembar
*
Kampujem u centru Hirošime, na obali reke, nepun kilometar od mesta gde je bomba pala. Uz fotografije i priče o poginulima i retkim preživelima koje sam videla u Muzeju, obavezno je pisalo na kojoj udaljenosti su se nalazili od epicentra eksplozije. Uvek u metrima: 1200, 1500, 1700…
Zaustavljam dalje asocijacije na tu temu, pokušavajući da zadržim osećaj čudnovate radosti koji su mi danas preneli moji sagovornici. Mada, radost nije prava reč. Pre je to polet, životnost vaskrslog. Da, to je najbolji opis za ono što sam osetila obilazeći to mesto: životnost vaskrslog grada.
*
Sutradan je počela kiša. Nije padala već više od dve nedelje. Obukla sam kišno odelo, ali nije imalo mnogo smisla voziti njoj uprkos. Nakon dvadesetak kilometara, odustala sam i potražila mesto za kamp. Našla sam mali park na obali, koji mi je delovao dovoljno zavučeno iako se nalazio uz put. Do kraja večeri niko nije došao, što sam i očekivala. Ne toliko zbog kiše, jer ona Japancima ne smeta, nego zato što je radni dan i svi su na poslu do kasno.
Ujutru se razvedrilo. Čekala sam sunce koje se pojavilo oko osam. Sa njim, počeli su da pristižu i posetioci parka, njih troje ukupno: čovek sa kučetom, žena sa istim takvim kučetom i čovek sa štapovima za golf. Prvi kučkar obratio mi se na lošem engleskom, pa smo malo popričali. Pokušavala sam da pomazim njegovog psa, ali je ovome bilo do skakanja i igre, bez doticanja. Zasmejavao me, tako sav skakutav, sa pametnim očima i lepom njuškom. Čovek mi je rekao da je to omiljena japanska pasmina, i da se zove Shiba Inu. Malo podseća na lisicu, zbog boje dlake koja je svetloriđa.
Ona žena je došla za njim. Postavila je svog ljubimca na klupu i onda ga dugo četkala. Pas je strpljivo trpeo ceo taj tretman doterivanja.
Kada su oni otišli, stigao je muškarac sa štapovima za golf. Premerio je koracima travnjak i postavio papirnate čaše umesto rupa. Onda je igrao sam sa sobom, povremeno bacajući znatiželjne poglede prema meni.
*
Častila sam sebe kupovinom u radnji “Sve za 100 jena”. U tim prodavnicama stvarno svašta može da se nađe. Uglavnom je to kineska roba, ali bude i domaćih proizvoda. Ima i namirnica, pa uvek napunim prednje bisage u kojima mi se nalazi ’kuhinja’. Nakupujem raznih soseva sa dodacima u mesu ili soji, koji odlično idu uz pirinač. Njega kuvam svake večeri i to mi je zapravo jedini topli obrok.
Otkako je zahladnilo, jedem duplo više nego obično, a i spavam nekoliko sati duže. U uslovima hladnoće, telu treba mnogo više goriva da bi održalo toplotu, i potom još i izdržalo napor okretanja pedala sa 50 kilograma tereta na biciklu. Nije ni čudno što je priroda tako udesila da medvedi prespavaju ovaj period – ne bi se nikada nahranili da ostaju budni.
Gorionik mi zadaje mnogo problema. Zapravo to nije do njega, već do benzina koji kupujem na ovdašnjim pumpama. Teško mi je da prihvatim da je prljav, gori nego u Kini, Indoneziji, Vijetnamu. Gorionik ne može da radi ni deset minuta, a da ga neka nečistoća u benzinu ne zaguši. Onda moram da ga ugasim, ohladim vodom i otvorim, te da sve očistim da bi opet proradio.
*
Vetar silovito duva već dva dana. Uglavnom sa mora, jugoistočno, pa mi bije u leđa. Tako vozim brže nego inače, ali kad stanem, opasno se zaljuljam od njegovih udara. Moram da pronađem zaklon svaki put kad pravim pauzu. Srećom, sija sunce, pa nije toliko hladno.
Na jednoj pauzi ispred Lawsona, prišao mi je čovek koji se upravo bio isparkiravao. Videvši me, stao je, izašao iz svog kamioneta i dao mi dve mandarine.
*
Ljudi me ovde, na jugozapadu Honšua, gledaju sa zanimanjem. Hvatam njihove poglede iz kola, pored puta, iz prodavnica. Uvek im se osmehnem ako ih vidim na vreme. Oni su nekad toliko iznenađeni da ne stignu da mi uzvrate.
Starice me uvek pogledaju tim nekim pogledom kao da im je sve jasno. Mislim, sve o svetu, životu, ljudima… pa i o meni, toj nepoznatoj strankinji na pretovarenom biciklu. Verovatno i jeste.
*
Jedini zvuk sirena na ulicama je onaj od kola hitne pomoći. Njega čujem baš često. Svakoga dana, od Hokaida dovde, po nekoliko puta. Japan je zemlja starih ljudi i lekari sigurno imaju puno posla.
Kada se sirena začuje, sva kola trenutno im oslobađaju prolaz. Suvozač u Prvoj pomoći uvek zahvali svakom vozaču rukom ili im se nakloni glavom.
*
Javili su mi se Branka iz Šibenika i Petar iz Splita, par koji sam upoznala u Tajlandu, pre dve godine. Sreli smo se baš na moj rođendan, i oni su to zapamtili. Bili su proletos na mojoj tribini u Šibeniku. A sad su mi poslali donaciju, da se počastim za ovaj rođendan.
Profitirala sam i na pobedi Trampa, a da nisam ni znala. Moji prijatelji sa bloga B92, Mirko i Srđan, kladili su se ko će pobediti. Mirko živi u Kanadi a Srđan u Koloradu, i jedan drugog stalno podbadaju zbog toga. Inače su veoma dragi, a prema meni se ponašaju kao braća, od početka mog putovanja. Srđan je izgubio opkladu, ali mu je Mirko, kao ‘dobar čovek, kako je sebe opisao, oprostio veći deo novca. Uslov za to bio je da meni uplati onaj iznos koju mu nije oprostio. A Srđan je, naravno, uplatio ceo iznos, dodavši još da bi ga zaokružio. I to se sve desilo na moj rođendan, tako se podudarilo.
Često pomislim kako sam zahvaljujući ovom putovanju stekla divne prijatelje. Hvala Putu na njima.
*
Najzad sam prelomilašta ću dalje. Zima mi je za vratom i pomalo sam u trci sa vremenom. Za dve nedelje treba da napustim Japan, jer mi ističe onih dozvoljenih 90 dana boravka. Trebalo je da idem u Koreju, pa da dve nedelje kasnije letim za Kaliforniju. Bila sam našla jeftinu kartu.
Ali, nije mi dosta Japana. Baš sam tako sebe upitala: „Da li ti je dosta Japana?“
„Ne, ne i ne!“, glasio je odgovor.
„Pa gde ćeš onda? Je l’ moraš da ideš? Je l’ te tamo nešto čeka?“
„Pa…“
I tako sam odlučila da ostanem. Obnovila sam članstvo u WWOOF-u, volonterskoj organizaciji. Poslala sam prijave na adrese nekoliko hostova na ostrvu Kjušu. Ono je najjužnije od četiri velika japanska ostrva, i zime su tamo dosta blage. Skoro svi su mi odgovorili potvrdno, da mogu da dođem. Godine nisu problem, jer u Japanu ionako nema dovoljno radnika, posebno na organskim farmama.
Na nekoj od njih ću prezimiti i pisati knjigu o Japanu. Šta ću posle, ne znam. Daleko je februar, kada ću opet morati da odlučim.
Potom sam pisala i Air China, preko kojih sam kupila kartu za Ameriku. Stvarno su me iznenadili kada su mi odgovorili da će mi obračunati povraćaj 100% od cene karte.
Ovih dana, sve se nekako dobro kotrlja, kao da i same događaje vetar podguruje s leđa.
*
Obrnula sam još jednu godinu života. Skoro pa pola veka. Dobrog sam zdravlja, uz povremene tegobe zbog ekstremnih uslova u kojima putujem. A malo i zbog genetike. Ali sve češće, ujutru se prvo zahvalim onom gore na tome što sam živa, što sam dočekala još jedan dan. Ima to veze i sa mojim nomadskim potucanjem, ta svest o krhkoj izvesnosti našeg sutra.
Plan je bio da nađem neki kamp i da lenčarim, uživajući u zimskom suncu. Ali svi su bili zauzeti. Krenula sam dalje, sa novom idejom: da se počastim dugim banjanjem u onsenu. Stigla sam u neki grad i pitala za javno kupatilo. Troje ljudi nije znalo da me uputi. U međuvremenu, počela je i kiša.
Tako sam samo kupila namirnice za večeru i buteljicu crnog kalifornijskog vina od 300 ml. Smestila sam se na peščanoj plaži, otvorila vino i proverila svoj profil na FB-u i poštu.
Više od hiljadu ljudi čestitalo mi je rođendan na različitim jezicima i dijalektima. Hiljadu ždralova za moje zdrlje i sreću. Sve te dobre želje koje putuju preko pola sveta, do mene.
Sedela sam u šatoru gledajući u more nad kojim je zalazilo Sunce, pijuckala crno kalifornijsko i šmrcala dirnuta tolikom ljubavlju ljudi koje većinom ne znam.
Srećan rođendan Snežo! Milina jedna što su ti se sve te lepe stvari nanizale, a i zdravlje te služi, pa čovek prosto nema šta da ti poželi sem da nastaviš da uživaš u tome što činiš. 🙂 I baš mi je drago što ti se Japan toliko dopao i da imaš prilike da produžiš ostanak tamo. Istočne i Jugoistočne Azijske zemlje su zaista magične, ali većina njih nas zbog prenaseljenosti i bede uglavnom iscrpljuje, prava je šteta kad čovek ne može da uživa i u toj drugoj, skladnijoj, mirnijoj i tišoj Aziji. Mada mi je pomalo i dalje žao što… Read more »
Hvala 🙂
Ko zna, mozda jos i odem na Tajvan, vidis kako menjam planove 🙂
Sneiku, bash 😛