Dobrodošli na Kjušu

Ostrvo Kjušu povezano je sa Honšuom mostovima i podvodnim tunelima. Ovi potonji građeni su još sredinom tridesetih godina prošlog veka. Prvi od njih nazvan je Kanmon, a svečano je pušten u rad 1942. Najpre železnički, pa automobilski, a na kraju i pešački tunel.
 
Na dubinu od skoro sedamdeset metara ispod nivoa mora silazi se liftovima. Dovoljno su veliki da i moj natovareni Surfi stane unutra. Jedan Japanac pritisne dugme B (basement), a lampica zatreperi kod slova G (ground), pa se ugasi. Krenuli smo u utrobu zemlje.
Putovanje traje dva-tri minuta. Kada se vrata otvore, izlazimo u predvorje tunela. Duž zidova se nalaze murali, na kojima je oslikana mapa gradova Šimonoseki i Kitakjušu, između kojih se tunel proteže. Potporni stubovi oblepljeni su reklamnim plakatima, a oko njih su postavljeni betonski taburei za odmor putnika. Svaki je drugačije boje, koja je već dosta izbledela.
img_8020
Tunel za pešake dugačak je 775 metara. Njime je zabranjeno voziti bicikl ili motor, već se mora gurati. Postoje dve ’trake’, ako je nekome stalo do toga da se kreće određenom stranom puta. Duž zidova plavozelene boje mestimično su oslikane ribice i alge, a negde pri njihovom dnu povučena je i linija morskog tla. Po svemu se vidi da je ovo građeno veoma davno, ali nije teško zamisliti kakava je to bila atrakcija pre skoro jednog veka. Pa i sada.
 
Prva polovina puta je pod blagim nagibom, nizbrdo, pa moram da kočim gurajući bicikl. Tačno na sredini tunela, nalazi se granica između ostrva i teritorije dva grada. Prolaznici zastaju da se tu fotografišu, što i ja činim. A onda prelazim na podvodno tlo Kjušua, drugog po veličini i važnosti japanskog ostrva, a poslednjeg od četiri na kojima ću voziti tokom ove ture. Kreće blaga uzbrdica, na čijem završetku se nalazi isto onakvo odmorište kao i na drugoj strani. Tu su i liftovi za povratak na površinu Zemlje.
img_5521
*
Prelazim ulicu da bih sa uzvišenja slikala Šimonoseki na drugoj strani. Pogled je odličan, a i magla, koja me je sačekala na tom špicu Honšua, pomalo se podigla. Magle su ovde česte, a ona koja je 9. avgusta 1945. bila obavila Kitakjušu, spasla je taj grad od A-bombe koja je bila namenjena njemu, a ne Nagasakiju. I tri dana pre toga, Kitakjušu je bio prva rezervna opcija za bombu, ukoliko nad Hirošimom ne bude dobro vreme. Tako je grad dva puta izbegao da bude meta, a da to niko nije ni znao osim američkih vojnih zapovednika. Danas u Japanu postoji izreka ’kokurska sreća’ – Kokura je stari naziv grada, u kome se nalazi istoimeni zamak.
 
Dok klikćem aparatom, prilazi mi jedan Japanac. Čudi se i divi mom Surfiju koliko je natovaren. Pita me nešto što ne razumem, ali pretpostavljam da ga zanima odakle sam, pa mu kažem. I objasnim da sam vozila od krajnje severne tačke a da idem ka krajnjoj južnoj, nakon što prethodno posetim Nagasaki. Komplikovano je da mu objašnjavam da ću u međuvremenu morati da uradim takozvani visa-run, istrčavajući iz zemlje kako bih obnovila pravo na novih devedeset dana boravka u njoj. Japanac me pita za dozvolu da me slika kraj mog bicikla, pa zauzimam tipičnu ovdašnju pozu sa podignuta dva prsta, koja znače ’peace’.
img_5528
 
Čovek potom vadi svoj tablet i pokazuje mi fotografije sa svojih cikloputovanja.
 
„Aha, pa i vi ste cikloputnik!“
 
Smeh, i trenutno uspostavljena bliskost.
 
„Drink?“, pita me.
 
„Da, što da ne, hvala.“
 
Nedaleko odatle se nalazi jedan od onih automata za bezalkoholna pića. Biram neki đus i čovek me čašćava. Pitam ga da se slikamo zajedno, a potom i za ime.
 
„Kavasaki“, kaže.
 
E pa, hvala, Kavasaki, na ovako srdačnom dočeku na Kjušu.
 
*
Zastajem kod benzinske pumpe da kupim gorivo za moj gorionik. Kod sebe imam pitanje na japanskom, kojim tražim da mi sipaju oktansko gorivo. Zaključila sam da su moji problemi sa radom gorionika verovatno uzrokovani neodgovarućim tipom goriva.
 
Na pupmi radi žena, koja uprao toči benzin u veliki plastični kanister. Naslanjam Surfija na kućicu na ulazu u pumpu i čekam dok završi. Tek sad vidim da su u onoj kućici neki ljudi. Iza spuštenih roletni razaznam figuru visokog mršavog šezdesetogodišnjaka koji se naginje kroz prozore šestougaone građevine, ne bi li sagledao moj bicikl. Pretpostvljam da se pita šta ću na benzinskoj stanici, pa pokušava da otrkije da li možda imam neki rezervoar na svom dvotočkašu. Druga prilika u kućici sedi i deluje nezainteresovano.
 
Žena pročita moje pitanje i klimne glavom. Ljubazno me pita odakle sam i gde idem, pokazavši mi da sačekam još malo. Zatim završava sa prethodnim kupcem i uzima od mene bocu gorionika. Unutra ima još malo benzina.
 
Ali onaj čovek iz kućice zove je da priđe. Pita je šta je to i šta mi treba. Žena je u ushićenju zbog onoga što je čula o meni – da sam čak iz daleke Srbije i da putujem pet godina, a po Japanu već tri meseca – pa mu žurno objašnjava. Ne vidi da ovaj već na pomen benzina koji mi treba natočiti prekrsti ruke pokazujući njima znak X – što u japanu znači negaciju. Ne. Ne može. Zabranjeno.
 
„Zašto?“, pobunim se. „Svugde su mi sipali, od Hokaida dovde!“
Čovek nešto objašnjava ženi, a ona pokušava da mi, na svom šturom engleskom, to prevede. Razumem da pominje plamen vate.
 
„Naravno da će imati plamen, kako bi drugačije gorelo?“
 
Ali čovek je neumoljiv.
 
Oteram ga u sebi u đavola, okrenem se i odem.
 
*
Stajem na sledećoj benzinskoj. Oličenje sam ljubaznosti dok sitnog Japanca pitam za oktanski benzin. Možda je na ovom ostrvu zaista zabranjeno da se sipa izvan rezervoara? Ali, zar nije ona žena točila u plastični kanister?
 
Mršavko takođe natuca engleski. Uzima bocu od mene i odlazi sa njom nekud. Vidim da je prišao jako debelom kolegi koji sedi na ivičnjaku i menja automobilsku gumu. Pod nos mu poturi da omiriše, a onda se vrati ka meni.
 
Trenutak neizvesnosti, pre nego što me upita:
img_8022
 
„Keš?“
 
„Da-da“, odgovorim, odahnuvši.
 
I sa njim malo popričam, dok natoči i obriše bocu pošto je prelio. Potom se ponovo udaljava da bi mi naplatio, jer kasa se nalazi negde u zgradi iza pumpe. Dok se vrati sa mojim kusurom, ja sam već uveliko spremna za polazak. Pruža mi novac i račun, a uz njih i kesicu sa kolačem.
 
„A present“, kaže.
 
„Pa hvala, hvala veliko!“, uzviknem. I filozofski zaključim kako nam se u životu negde da, negde ne. A prema mom  iskustvu, davanje neosporno preteže.
 
*
Planirala sam da se smestim u kampu, ali nisam uspela da stignem do njega. Na nepunih pet kilometara udaljenosti, isprečio se most kojim je dozvoljen prelaz samo motornim vozilima. Već imam iskustva sa tim zabranama u Japanu, još od sletanja na aerodroma u Osaki, odakle nisam mogla da odem drugačije nego taksijem, autobusom ili vozom. Od tada sam se više puta hvatala za glavu zbog ovdašnjih saobraćajnica i pravila. Svaki put kad se nađem ispred nekog zaliva, kojih je ovde mnogo, znam da me čeka problem. Najpre, ne mogu da nađem stazu za pešake i bicikliste, ako uopšte postoji. A potom, ako je nađem, obično je sagrađena tako da ne mogu da izguram bicikl do nje, toliko bude strm tobogan kojim se treba uspenjati od podnožja mosta.
 
Sada nisam imala tih problema – nemotronim vozilima i pešacima nije bio dozvoljen prelaz. A obilaznica oko zaliva bila je dugačka dvadeset kilometara. Neka hvala. Naći ću neki park.
img_8038
 
I našla sam – na vrhu brda iznad Kitakjušua. Do tamo vodi stam put, a onda stepenice. Ljutim se i protestujem pitajući se da li je moguće da su tako glupavo projektovali prilaze parku. Sreća što ne odustajem lako. Kružim okolnim ulicama, dok najzad ne otrkijem da jedna vodi do vrha brda i parka. Izguravam bicikl do gore, i kao i uvek nakon velikih napora i nerviranja, nagrada je velikodušna. Takav pogled odavno nisam imala.
 
A i ceo park je moj, jer nema posetilaca. U toaletu improvizujem tuš, na klupi kuhinju i trpezarijski sto, a potom se premstim za sto sa klupama, u radnu atmosferu, kako bih napisala novu objavu. Nomadi od svakog mesta lako naprave sebi dom.
0 0 vote
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments
0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x