Tehnološki napredak

Trebalo je da mi se SAMO zalemi jedna žičica na kablu za napajanje laptopa. Pokidala se pa se gubio kontakt i zato se baterija nije punila.
 
U servisu računara rekli su mi da to ne mogu da urade jer ne znaju.
 
“Znam ja”, rekoh. Odrasla sam u kuci prepunoj kablova, činčeva, strujnih kola… “Samo mi dajte lemilicu.”
 
Nemaju.
 
“Kako nemate lemilicu u servisu kompjutera? Kako popravljate kvarove na maticnoj ploci?”
 
Ne popravljaju. Pozovu proizvodjaca i oni onda pošalju ceo zamenski deo.
 
“Je l’ ima negde u ovom gradu električar?”
 
Nakon mnogo objasnjavanja, salju me dve ulice dalje, u najveci servis u gradu.
 
Izlažem svoj problem prodavcima.
Ne, ne moze da se popravi – tvrde odlucno.
 
“Koga zovete kad imate kvar u kuci? Treba mi najobicniji majstor sa osnovnim alatom: lemilicom, tinol zicom i malo bakarnih zičica.
 
Srećom, naidje sef, koji me pozove da ga sledim. On ima svoj licni alat jer iz hobija pomalo majstorise.
 
Narednih sat i vise sa beskrajnim strpljenjen pokusava da zalemi zicicu u činču. I uspeva, ali se ispostavlja da problem nije samo na tom mestu. Otvaramo kuciste i otkrivamo da se kedna zica odvojila od ploce. Šef ponovo ukljucuje lemilicu, ali ni nakon mnogo pokusaja, kroz taj deo kabla ne prolazi struja. Sef odustaje i prepusta me momku koji zna par reci engleskog. Ovaj se izvinjava sto u njihovom servisu ne mogu da poprave taj kvar.
 
“Gde mogu da nadjem elektricara?”, pitam i njega. Treba mi samo zanatlija koji ima alat i moze da ispita sve kontakte duz tog kabla.
 
Nema nikog takvog u Nagasakiju, tvrdi mladic.
 
“Ma dajte, u gradu od pola miliona stanovnika? Sta rade ljudi ovde kad imaju problem sa strujom u kuci? Ili sa prikljuckom za antenu, internet, fiskni telefon?”
 
“Zovu nas servis.”
 
“I vi im onda posaljete vaseg majstora?”
 
“Nemamo mi takvog majstora. Pozovemo nekog od majstora sa kojima radimo.”
 
“Dakle, postoji majstor?”
 
“Da, ali nema prodavnicu.”
 
“Nebitno, samo me povezite sa njim.”
 
Sat kasnije sam na drugom kraju grada, u servisu kompjutera. U kome majstor pokusava da zalemi zicicu pomocu plamena upaljaca kojim zagreje vrh eksera i prinese ga stvrdnutoj tinol masi na maticnoj ploci. Gledam ga i ne verujem da je ozbiljan u toj nameri. Ali jeste. I jos mi kaze da slobodno idem ako ne prihvatam njegov alternativni metod. On pokusava da popravi nemoguce, dodaje.
 
Ne znam sta me zadrzava da ne ustanem i odem. Ovaj majstor ne zna vise od mene iz vremena kad me je otac pustao da mu ‘pomognem’ oko lemljenja. Verovatno sam ocajna kad ostajem. Racunam, ipak ima neki alat, mozda nesto uspe…
 
Nakon pola sata njegovog neproduktivnog uhtanja, uzimam onaj ekser i nasilno razdvojim zice u kojima nema struje. Kad skinem plasticnu izolaciju, otrkijemo da su tu zice pokidane. Eto gde je bio problem.
 
Nakon ovoga, sve krene lakse. Majstor shvata da nam samo treba lemilica, te odlazi da je kupi. Njegovo lemljenje potrajace jos neka dva sata, ali na kraju ipak uspeva. Sve deluje klimavo i znam da cu uskoro opet imati glavobolju, ali srecna sam sto je bilo sta uradio.
Ovaj narod je otisao toliko daleko u tehnoloskom razvoju da vec postaje hendikepiran zbog toga. Cini mi se da nije daleko dan kad u Japanu nece biti jedne osobe koja ce znati da prespoji dve obicne zicice. A pre ili kasnije, isto ce se desiti i sa ostatakom sveta. Pa, ziveo napredak 🙂
(Na fotografiji je izgled kablova pre lemljenja, a nakon što sam skinula plastičnu izolaciju.)

Tema ima 4 komenara.

  • Poslala/poslao: Marica | Objavljeno: 24.11.2016 09:15
    Bar znaš šta da lemiš sledeći put. :)))) Japanci su takvi, suviše specijalizovani u određenim oblastima. Za ostalo prosto nezainteresovani i nesposobni. Iz toga proizilazi to savršenstvo u mnogim stvarima s jedne strane, i totalno odsustvo “pameti" sa druge. Često vidimo samo taj specijalizovani, savršeni deo Japana, otuda i ta opčinjenost njima. Nemci imaju slične tendencije, samo što nikada nisu došli do te savršenosti, ali su se “zatupeli” u toj specijalizaciji. Nego zašto pominjem baš Nemce? Oni su ludi za samopopravljanje, samomontiranje po kući. Mislim da je to sve samo stvar trenutnog trenda. Ako se neko baci u Japanu na promovisanje majstorisanja po kući i prodajom alata, očas posla će se oni osposobiti. Treba im samo poturiti par šarenih reklama i napraviti rasprodaju pred praznike. :))))
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 25.11.2016 02:40
      Slazem se sa svime, odlicne opservacije, imala sam vec slucna iskustva prethodnih 90 dana, doduse, nikad ovako ociglednu zatupljenost :)
  • Poslala/poslao: Zoki | Objavljeno: 25.11.2016 06:39
    Ja bih rekao da je u pitanju nešto drugo; način na koji je industrija kompjutera (a i mnoge druge) danas organizovana. Ja sam u Australiji radio u firmi koja je servisirala računare. Nikom nije padalao na pamet da pokuša da lemi dijelove. Ako je u pitanju kvar na matičnoj ploči, proizvodjac jednostavno pošalje novu matičnu ploču. Tako i za sve ostale dijelove. Sve se proizvodi u Aziji tako da im je mnogo jeftinije da zamijene dio nego da plate nekoga da ga popravi. Kad istekne garancija većina ljudi kupi novi računar. Tehničari su znali da leme, ali nije teško zamisliti da se nakon godina ovakve prakse to znanje jednostavno izgubi jer ga niko ne koristi.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 26.11.2016 01:22
      I to je tacno :)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *