Skućila sam se. Moja nova adresa je Campsite at Zamami island, Okinawa. 

Sasvim slučajno sam otkrila ovo mesto, još dok sam plovila od Kjušua ka Okinavi. Iščitavala sam sve što može da se nađe o habu zmijama koje žive na Okinavi, kada sam u jednom od onih sažetih prikaza što izlaze u rezlutatima pročitala: “Na tom ostrvu nema habu zmija”. Klik na taj link, pa sa njega na sledeći… a sa svakom novom informacijom bila sam sve sigurnija da je to mesto kakvo tražim.

I tako sam doplovila na Zamami. Ostrvo je veoma malo, dužina obale iznosi samo dvadeset četiri kilometra. Postoji jedno selo, sa oko 500 duša. Postoji i zvanični kamp za 300 jena po glavi (oko 2,5 evra), za noć. U cenu je uračunat i besplatan internet, kao i tuševi (doduše, samo sa hladnnom vodom). A najbitnije je da kamp ima utičnice i da je punjenje elektronskih uređaja besplatno. Iz kampa se direktno izlazi na jednu od najpoznatijih ovdašnjih plaža – Ama, sa sitnim belim peskom i pogledom na okolna ostrvca.

 

*
Vreme na ostrvu provodim uglavnom u tišini. Ljubitelji prirode znaju da tišina u šumi znači odsustvo zvukova grada na koje smo navikli, ali da dani i noći zapravo uopšte nisu tihi. Čujem vetar, ptice, talase, kišu, lišće, granje, zveckanje korala i školjki na ukrasu koji mi visi na drvetu ispred šatora… samo što za razliku od gradske buke, sve to prija ušima. Na momente mogu da osetim kako s radošću uranjam u tu ’tišinu’, oslobođenu od zvukova ljudskog prisustva, kao u primalno stanje duše. A možda sam samo rođeni samotnjak. Najmanje jednom dnevno priuštim sebi svojevrstan koncert: izađem na plažu noseći svoju kampersku stolicu, koju postavim na pesak. Sednem, izlažući se suncu, zažmurim i slušam talase. Isti osećaj omađijanosti imala sam nekada, kada sam znala da beskrajno dugo preslušavam omiljenu kompoziciju ili pesmu. Mislila sam da ću po dolasku ovde često uključivati muzički plejer, i čak sam htela da kupim male zvučnike. Ali od prelaska na ostrvo, nijednom to nisam poželela.
fb000
 
*
Na ostrvu postoji razglas, a razglasne kutije postavljene su na stubu nedaleko od mog šatora. Zvuk je pojačan do kraja i ječi kad se nešto oglašava. Redovno oglašavanje je u devet ujutru i devet uveče. U ovom prvom, objavljuje se da li feri isplovljava tog dana, ili je plovidba otkazana zbog nemirnog mora. Nabraja se satnica do svih ostrva u Kerama arhipelagu, kao i za Nahu na Okinavi. Nisam odgonetnula o čemu je poslednje oglašavanje, niti koja je svrha onih nekoliko uključivanja tokom dana. U većini slučajeva nema priče, nego neki dečiji glasovi pevaju pesmice ili se samo emituje neka kratka, prijatna melodija. Moguće je da su najmanje dva takva uključenja u vezi sa početkom, odnosno završetkom školske nastave. To mi samo povremeno zasmeta, ali uglavnom lako istrpim, pošto nikada ne traje duže od nekoliko minuta.
 
*
Vazdan nešto poslujem oko kampa.
 
Improvizovala sam nekoliko stvari bez kojih bi moj ostanak na ovom mestu bio znatno otežan, a u dužoj perspektivi verovatno i nemoguć. Najvažniji problem koji sam morala da rešim bila je zaštita od strahovito jakog vetra. Najpre sam razapela ceradu između drveća, štiteći tako šator sa onih strana sa kojih najviše udara. Zatim sam dovukla sve polomljene grane koje sam našla u kamp prostoru, oblažući spolja zidove tog zaklona.
 
Pobrinula sam se i za nadstrešnicu protiv kiše, kako bih i za kišnih dana mogla da pripremam sebi obroke ispred šatora i da boravim napolju.
Na kraju sam napravila i strašilo protiv čavki. Povezala sam dve grane u obliku krsta, pa sam na gornju prečku navukla vetrovku, za koju sam štipaljkama pričvrstila biciklističke pantalone. Na vrh sam stavila svoju letnju kapu, a umesto lica, beli štitnik za oči. Nazvala sam ga Strašilko. Okačila sam ga na ulazu u kamp, o granu. Vetar skoro uvek duva i Strašilko se okreće mašući onim praznim rukavima i nogavicama. Ptice ga se, za sada, plaše. I ja se često lecnem kad ga opazim u svom vidnom polju. Prenem se iz svoje samoće, iznenađena što je neko ušao u moj životni prostor, i to potraje trenutak-dva dok ne shvatim da je reč o strašilu.
 
*
Toplo je, pa kad se ne bavim majstorlucima, vreme provodim napolju, u svojoj kamperskoj stolici. Zavalim se podigavši noge na hoklicu, i iščitavam tekstove koje sam objavljivala o Japanu, kao i privatne beleške iz sveske. Sabiram materijal i čekam da mi se ukaže način na koji ću sve to moći da ispričam. 
 
Zadovoljna sam što sam se preselila sa mesta koje sam prvobitno bila odabrala za kamp. Tamo ne samo što je jače duvalo, nego nisam mogla ni da punim svoj laptop jer sam bila daleko od utičnica. Bez struje i protočne vode ne znam kako bih radila sve ovo.
 
*
Pred smiraj dana, prošetam plažom, s jednog kraja na drugi, i zatim nazad. Izujem čarape, a nekad i papuče, i uđem u plićak. U prvi mah, voda bude hladnjikava, ali brzo se naviknem, te postane prijatna. Gazim kroz talase koji su u to doba dana uglavnom blagi. Na kraju plaže, gde prestaje sitni beli pesak, počinje kameniti deo obale. Tu se obujem, pa se ispenjem na granitnu stenu i sa nje posmatram zalazak Sunca, ili samo tako stojim, dok mi ne dojadi. Između obale Zamamija i ostrva Kahi, udaljenog nepun kilometar, obično bude poneki ribarski čamac. Pluta odsutno, dok njegov vlasnik verovatno drema čekajući na ulov. A možda je i budan i možda i on mene posmatra kao ja njegov brodić. Zato za svaki slučaj mahnem pre nego što krenem odatle. U povratku, najčešće idem po pesku, tražeći usput kamenčiće i korale zanimljivih oblika. Još ne znam šta ću sa njima, ali zabavlja me da ih tako sakupljam, a onda ih odlažem na jedno mesto u kampu.
 
*
Otprilike svake druge večeri dođe poneki novi kamper, i ostane jednu noć. Uvek su to muškarci, Japanci, i uvek su sami. Prvi je došao skuterom, verovatno iznajmeljenim pošto ga je potom ostavio negde u selu i vratio se biciklom. Drugi je stigao peške, sa ogromnim rancem na leđima. Nisu izgledali kao da su raspoloženi za razgovor, a možda su izbegavali da se upuste u priču sa mnom i zbog neznanja engleskog, što je u Japanu čest razlog za uzdržanost prema strancima. Samo bi mi se javili u prolazu, bez zadržavanja.
 
Svakoga dana naiđe i poneki turista, koji prošeta obalom, ali ne zalazi u kamperski prostor. Nedeljom ih bude mnogo više. Neki od njih dođu još u subotu, kako bi nedeljno prepodne iskoristili na plaži, ili u šetnji obalom. Ako je dan sunčan i more mirno, ovdašnji vodiči iznesu i kajake, kojima se brzo stiže do okolnih ostrva i sprudova. Tada s pučine do mene dopiru veseli glasovi, smeh i povremeno vriska. Na vodi se svaki zvuk daleko čuje.
 
Do dva popodne, kada isplovljava poslednji feri za Nahu, sve se ponovo utiša. Poneki posetilac se pojavi i predveče, dođe da prošeta plažom i snimi zalazak Sunca. Potom se vrati u selo, gde ima obezbeđen hotelski smeštaj.
 
Noći su potpuno mirne.
 
*
Pred spavanje, uključim svoj elektronski čitač. Imam nekoliko stotina naslova, uglavnom iz lepe književnosti. Od dolaska na ostrvo, moj izbor je Murakami, iako sam skoro sve što imam u svojoj elektronskoj biblioteci već ranije pročitala. Otkrivam da se ponovnim iščitavanjem velikih dela u sredini o kojoj govore dobija na širini njihovog razumevanja. Nakon nekoliko meseci proputovanja po Japanu, postao mi je bliži duh Murakamijevih junaka, kao i lokalno obeležje u njegovim romanima.
 
Kad mi se prispava, ugasim lampu ispred šatora, sklonim Strašilka da ga jak noćni vetar ne bi oduvao i uvučem se u svoju vreću. Sumirajući dan, svake večeri iznova me prožme ona tiha sreća koja dolazi od osećaja da smo pronašli mesto gde pripadamo.