Prošle noći je mrzlo. Ujutru sam zatekla bele pruge od leda na majici koja je ostala da se suši na biciklu.
 
Jutro je sunčano i hladno. Vozim uzanim putem duž morske obale. Tišina i spokoj nad ribarskim kućama. Čujem samo galebove i talase.
 
Zatim dolaze usponi, i goredoliranje. Naizmenično preznojavanje, i osećaj lepljive majice na zagrejanom telu, pa jeza od mokre tkanine kad se mišići ohlade. Zimi, nikad ništa nije potoman.
 
*
U poodmaklo podne sedim na osunčanoj klupi u ‘mići no eki’. Otvorila sam gorionik da zagerjem vodu kojom ću se okupati u toaletu.
 
Prilazi mi čovek obrijane glave koji je stigao na pretovarenom biciklu. Ne znam da li je cikloputnik ili klošar – ne mogu da ocenim ni po njegovoj odeći, a ni po dvotočkašu. Nosi šator i podlogu za spavanje, pa se opredeljujem za prvo.
 
Opipava gumu na mom Surfiju, tek tako. Mrzim kada neko to radi, osim ako nije reč o deci. Zato ga opomenem, kažem mu da može da gleda, ali ne sme ništa da dira. Ne zvučim baš prijazno, ali sam nervozna, pošto žurim da se okupam pre nego što mi se voda ohladi.
 
*
Kad izađem iz toaleta, čovek s obrijanom glavom sedi na susednoj klupici. Izneo je gomilu namirnica i obeduje. Pravi se da me nije primetio. Japanci nisu nametljivi, i kad vide da negde nisu poželjni, sami se povuku.
 
Ali meni je krivo. Nekad ne odmerim dobro ton i budem preka. Posle se postidim i žao mi je, pa se izvinjavam.
 
Sada čekam da čovek završi i da krene. Njegov bicikl je parkiran iza klupe na kojoj sedim, i moraće da prođe pored mene.
 
„Hej, je l’ ovo vaš bicikl?“, upitam ga kad najzad ustade.
Pitanje je glupo, ali on ionako ne razume engleski. Bitan je ton, moj ton koji je sada prijateljski radoznao.
 
I čovek sa obrijanom glavom zastene, raširi osmeh i nešto mi odgovori.
 
*
Stiže i drugi čovek na biciklu, samo što ovaj nema prtljag. Njih dvojica odmah započnu razgovor. Ljudi su ovde veoma druželjubivi kad ne postoji jezička barijera.
 
Ova dvojica pričaju sa mnom, i o meni. Preciznije, onaj obrijane glave tumači ovom drugom sve što ja kažem. Kao da ovaj drugi nije prisutan, ili kao da nije sposoban da i sam razume moje gestove i objašnjenja. Ali se ne buni. I to sam videla već mnogo puta do sada, to da se neko uvek postavi za prevodioca, tumača, pregovarača, a ostali smerno prihvate.
 
Tako nas troje malo pričamo, a onda je meni vreme da krenem, te se pozdravimo, i odem.
 
*
Pravim veliki de-tour da bih posetila samurajsko selo u Izumiju. Loše je obeleženo, sa tablama koje su samo na japanskom, te jedva nađem put.
 
U Edo vreme, pre 400 godina, tu se nalazila granica dva šogunata. U podnožju planine Fumotočo bila je smeštena vojna baza, a na vrhu se nalazio šogunov zamak.
 
Neke od originalnih samourajskih kuća danas su rekonstruisane. U njima žive ljudi, jer je samurajsko selo rezidencijalna oblast, ali kuće su delimično ili potpuno otvorene za posetioce. Table ispred njih su, opet, samo na japanskom, i nema vodiča i niti ijedne žive duše u blizini.
 
*
Ulazim u jednu samurajsku kuću. Čudno se osećam, jer znam da u njoj žive neki ljudi, a sve je širom otvoreno. Iz predvorja, gde s eizujem, pođem desno, duž terase koja gleda na dvorište. U njemu je nekoliko negovanih visokih bonsai i kamenjem ozidana staza. Neveliko i jednostavno, ali skladno.
 
Iza ugla, otvorena su vrata. Vode u jedinu prostoriju, koja je vizuelno podeljena u dve celine. U prvoj, onoj bližoj vratima, nameštaj je tradicionalno japanski: niski stočić i jastuci na podu za sedenje, te dve drvene stolice sa naslonom; u udubljenju zida su ormarići od bambusa. U dubini sobe, u drugoj celini, nalazi se moderna garnitura za sedenje.
Ne znam da li je dozvoljeno da se uđe. Da? Ne? Nigde nikoga da pitam. Ipak, ulazim. Iznenađena sam kako su mekane i debele tatami prostirke na podu: stopala uranjaju u njih.
 
*
Pada veče dok kružim samurajskim selom. Ulice se arhitektonski pravilno seku pod pravim uglovima, a parcele su ozidane kamenom i odvojene od puta jednoobraznom živom ogradom.
 
Primećujem i originalne fenjere u uličnoj rasveti, pored kojih se sad nalaze i električni stubovi.
Od nekih samurajskih kuća ostale su samo kapije, iza kojih su parcele zarasle u visoku travu i korov. Sa tih kapija vrebaju ogromni paukovi koji nesmetano pletu svoje mreže. U Japanu niko ne ubija paukove, pa se oni slobodno šire posvuda gde ne prolaze ljudi. Više puta, osetila bih na licu da sam pokidala neku mrežu, dok sam prolazila kakvom skrajnutom stazom u parku. I žustro bih je otresla sa sebe, uvek pomalo u panici, pošto me paukovi ne vole (i to je obostrano).
 
*
Noć bez mraza i jutro koje obećava topao dan. Još pre podneva skidam debelu jaknu, a oko ručka i potkapu – prvi put otkako sam napustila Nagasaki.
 
Sedim ispred mini-marketa, ručam i posmatram parkirana vozila. Sva su nova, a više od polovine dizajnirano je da ovdašnje tržište. To se nepogrešivo raspoznaje. Ta vozila su uža i viša od evropskih i sa kao odsečenom haubom. Zbog toga me neodoljivo podsećaju na ortopedske cipele, ili pak na autiće u nekom crtanom filmu. Kawaii vlada i u japanskoj auto-idnustriji.
 
*
Dug spust. Vozim oko 40 na sat. Kola me uglavnom široko zaobilaze. Ali jedno vozilo nikako da me pretekne. Vozač je usporio i prati me. To je japanski stil vožnje kad treba da preteknu ugroženijg učesnika u saobraćaju: najpre uspore, dobro procene bezbednosnu situaciju i tek kad se uvere da nema opasnosti, tada krenu.
 
Ali put se tu sužava i ako me to vozilo ne zaobiđe, moraću ili da stanem ako uspem da ukočim na vreme, ili ćemo se sudariti.
„Prođi, čoveče!“, vičem. Mahnula bih mu i rukom, jer nekada krenu tek kada im pokažem da sam svesna njihvoog prisustva, ali ne smem da pustim kočnicu.
 
Brzo se osvrćem. I vidim kako čovek pokušava da mi kroz prozor doda jednu limenku sa pićem. Govori mi da je uzmem, da je to za mene, a ja mu dovikujem da je to što radi opasno. On klima glavom, saglasan, pa se još više naginje kroz prozor. Usporavamo oboje, pokušavajući da izjednačimo brzine. I uspevamo. Čovek kaže nešto kao: „Srećan put!“, i onda me pretekne.
 
Limenka je topla, od tople crne kafe Georgia. Jedine koju volim iz automata. I tu se setim da sam projurila pored njega gore, na početku spusta, dok je stajao ispred te mašine za hladne i tople napitke. Videla sam njegov iznenađeno-oduevljeni pogled kojim me je ispratio.
 
„Hvala!“, doviknuh sad za njim. A čim siđoh na ravno, zaustavih se da popijem kafu pre nego što se ohladi.
 
*
U parku sam na samoj obali. Tek sam postavila šator. Toplo je, pa sedim ispred i spremam večeru. Odabrala sam mesto na travnatom uzvišenju iznad nekog terena. Na njemu se sada skupljaju dečaci u belim helankama za bejzbol trening.
 
Počinju sa vežbama zagrevanja – trčanjem u krug. Prva dva-tri kruga prave se da me ne primećuju dok prolaze pored mene. Ja pak svaki put nabacim najširi osmeh, kažem im „Hello!“, i pokušam da ih fotografišem.
 
U četvrtom krugu, dečaci mi se jave nekim pozdravom na japanskom. U petom mi se već otvoreno osmehuju dok me ponovo pozdravljaju. U šestom (ima li milosti taj trener?) svi se zajedno smejemo javljajući se jedni drugima, a oni i nešto komentarišu između sebe.
 
Ubrzo počinju sa pravim treningom, koji se odigrava u uglu terena pod reflektorom, daleko od mene. Kad sat i nešto više kasnije završe, jedan dečačić dotrči da mi kaže: „Doviđenja!“
 
*
Opet sam utekla zimi. I opet menjam plan, pa umesto kraćeg puta kojim je trebalo da vozim, biram najduži, koji vodi okolo, uz obalu. To je još nekoliko dana više putovanja.