Karmičko zaduženje

Neki su primetili da sam se malo ućutala. Zapravo mi nije bilo ni dočega. Otkrila sam da imam jedan simptom koji se vezuje za onu ne daj Bože bolest. Ništa drugo, osim tog jednog simptoma koji uvek ide uz tu dijagnozu. Osećam se odlično, u odličnoj sam formi., živim zdravo, nemam stres, bavim se aerobnom ‘rekreacijom’, jedem zdravo, jedino što imam zeznutu genetiku — oba roditelja umrla su mi rano od kancera.
 
Čim sam shvatila da bi moj simptom mogao da ukazuje na najgore, napustila sam pusto ostrvo i došla u Nahu. To je grad, ima bolnice i lekare, civilizacija je. A i nisam mogla da se u onoj samoći i izolovanosti nosim sa najcrnjim scearijima koje sam već ispisala u svojoj mašti. Nije dobro biti sam u takvim situacijama.
 
Došla sam, dakle, u Nahu, sa planom da što pre posetim lekara i uradim neophondi pregled. Međutim, u Japanu to nije tako jednostavno. Ne možete samo da tražite da odete na neko snimanje, već morate da prođete celu proceduru opšteg pregleda, razgovora, pa uputa… što traje. A ja sam prilično kratka sa vremenom. Treba da letim u Kinu 10. februara, gde sam našla posao učitelja engleskog, kako bih zaradila za nastavak putovanja a u međuvremenu i završila knjigu o Japanu. Ako rezultati budu loši, onda moram sve da otkažem i, u tom slučaju, da se vratim kući, pa pod nož… Zato sam morala da što pre obavim sve analize.
 
Vesna Pavlovic se iscimala da mi zakaže na nekoj klinici gde uopšte postoji mogućnost da pre tog 10. februara stignem na pregled. I kad je našla jednu, ispostavilo se da nijedan doktor ne govori engleski, kao i niko od osoblja. Nisu prihvatali prevodioca preko telefona. Rekli su: ili da dođem sa nekim ko može da mi prevodi, ili da otkažemo termin.
 
Auh! Gde u Nahi da nađem nekog ko zna i japanski i engleski i voljan je da ide sa mnom u blnicu, sve i da mu platim za takuvu pomoć? Nije to mala usluga.
Ali sigurno sam u prošlom životu bila jako dobra osoba, kad me Bog ovako čuva i pomaže mi u kritičnim situacijama. Drugačije ne mogu da objasnim slučajnost da baš na vratima gesthausa u kome ću odsesti sretnem mladog Japanca koji solindo priča engleski. I koji je odmah pristao da mi pomogne.
 
Vesna Pavlovic je uspela da mi zakaže pregled već za naredni dan po mom dolasku u Nahu. Mitsuhiro Tsutsui, kako se mladić zove, pošao je sa mnom. I proveo skoro dva puna sata dok smo popunili sve obrasce, a potom i razgovarali sa doktorom i sestrom. Ispostavilo se da specijalistički pregled koji sam tražila mogu da obavim već sutradan, pošto je neki pacijent otkazao taj termin. Slučajnost? Sreća? Sudbina?
 
U proces prevođenja uključila sam i Vladimir Popovic, kog smo pozivali telefonom (ipak) tokom opšteg pregleda. Malo se oslobodivši straha da će doći do nesporazuma zbog jezičke barijere, odobrili su predlog da sutradan pre podne Vesna Pavlovic i Vladimir Popovic budu moji prevodioci preko telefona. Mitsuhiro se sam ponudio da me prati, ali zbog svojih obaveza mogao je tek za vreme samog pregleda da bude prisutan, ne i pre, dok traju pripreme. Moji pokušaji da ga odgovorim da ne dolazi nisu uspeli. “Treba ti pomoć i ja ću doći”, odgovarao je taj momak kog sam slučajno srela na ulazu u hostel, iz kojeg se odjavljivao kad sam se ja prijavljivala.
 
Plan je bio da mi na dan pregleda, tj. danas od 9 do 10 u sporazumevanju pomaže Vesna, potom od 10 pa donekle Vladimir, a u pripravnosti je bila i Tijana Zdravković, službeni prevodilac u našoj ambasadi. Mitsuhiro je rekao da će doći oko 12, a samo snimanje je zakazano za 13.30 h.
 
Nisam znala kako ću uopšte spavati od brige. Ali sestra u bolnici dala mi je dve tablete da popijem pred spavanje, za koje sam tek kad sam ih uzela shvatila da su sedativi. Zaspala sam kao beba, sa najlepšim mislima i sanjala lepe snove. Ujutru sam imala sasvim dobar predosećaj.
 
I krenulo je od 9 h — naporne pripreme, uz prevodilačku pomoć mojih prijatelja. Vlada je zbog mene legao ranije prethodne noći, kako bi već od 9-10 h bio onlajn, Vesna je dežurala uprkos svim svojim obavezama, Tijana je bila na stend buy. A onda se u 10 h pojavio i Mitsuhiro. Dva sata ranije, odbacivši sve druge obaveze, iako je još samo danas u Nahi i večeras plovi na neko ostvro.
 
Tri i po sata proveli smo u priči, taj momak i ja. Ispričao mi je svoj život, nadasve zanimljiv za jednog dvadesettrogodišnjaka. Rekla sam mu da ću napisati priču o njemu. I da ću mu naći srpsku snajku 🙂 Kao i da njegovi roditelji mogu da budu beskrajno ponosni na njega. A on je samo odmahivao rukom kao da to nije ništa – to da dva dana provedeš pomažući nepoznatoj ženi koja ti nije ni rod ni pomoz Bog, idući s njom u bolnicu i prisustvujući specijalističkom, nimalo ugodnom pregledu. Mitshiro je samo ponavljao kako nije mogao da mi ne pomogne, jer zna da vrlo malo Japanaca govori engleski, a doktori me ne bi primili bez živog prevodioca. Kad je reč o zahvalnosti, objasnio je da dobrim delima koja čini zaslužuje dobru karmu za budući život.
 
I da skratim priču: sa Mitsuhiro u sali, Vladimirom na vezi, Vesna Pavlovic i Tijanom Zdravković koje čekaju da uskoče, sa divnim medicinskim sestrama koje me bodre i drže za ruku, te još nekoliko najbližih prijatelja, poput Mirjana Durutovic Mozetic,Jelena Gođevac, Dragana Anicic, Natalija Stanivuk, jednog jogina iz Njujorka i oca Atanasija iz Dečana, koji su znali šta se dešava i bili u mislima uz mene, preživela sam današnji pregled. I nije mi ništa, nije čak ni blaža varijanta problema na koji sam sumnjala. Za svaki slučaj, snimke ću poslati i u jednu švajcarsku bolnicu, ali skoro da ne postoji mogućnost greške u ovom tipu pregleda.
 
Tako da, dragi moj, zdrava sam 🙂
 
Hvala nebesima na tome, kao i svim dobrim ljudima koji su bili uz mene u ovim veoma teškim trenucima sumnje i iščekivanja <3

Tema ima 8 komenara.

  • Poslala/poslao: Tihi | Objavljeno: 28.01.2017 02:32
    Au.. Procitah ovo u jednom dahu. Idi bre kako si me uplasila! A pitam se zasto je nema ovih dana i sve se mislim samo da je dobro i onda ovako nesto.. Potpuno razumem cemu cutnja. Hvala Bogu da je sve ok, drago mi je da ti je laknulo, drago mi je sto je bio neko da ti pomogne i sto nisi bila sama. Proslo je i proslo je ok, to je najbitnije. Mitshuhiro pravi delija! Misljenja sam da kroz tebe protice velika kolicina pozitivne energije i da samo takvu i privlacis. Tako mi delujes. Imas ti jos dosta da pedlas i jos dosta prica da ispricas :) Ajde sad da nadoknadis i svaki dan da pises! :)
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 30.01.2017 14:37
      Hvala ti, Tihi :) Mnogo mi je simpatičan ovaj zaključak :) Ali nešto sam se ulenjila, tako da sve odlažem pisanje. Biće da sam malo umorna. A i osećam se bukvalno kao rekonvalescent, jer sam sebi već bila presudila u glavi. Ludilo. No, probudiće se ta želja ponovo, samo da mi treba malo vremena.
  • Poslala/poslao: Joka i Nesa | Objavljeno: 30.01.2017 19:56
    To ti je Snezo trauma koja ostaje svima nama koji smo prosli to iskustvo, licno, ili sa najblizima. Ni obicnu pehladu vise ne prezivljavamo bez bar trunke neke morbidne strepnje. Rekla sam ti koliko nas je ohrabrivala i motivisala zivotna energija iz tvojih postova, pre nekoliko godina kad smo vodili bitke sa tim zlom. A i ti imas mnogo ljudi koji u mislima bdiju nad tobom. Kad vec ne mozemo da ti budemo podrska uzivo. Slazem se sa Tihijem da nece baksuz na tebe. Ti sednes na bajs i umaknes svakom maleru. A jesam se zabrinula sto te dugo nema. Citam te na b92 ili ovde, jedino jos uvek odolevam da se registrujem na facebook-u, a nalog ti i dalje nije javan.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 31.01.2017 08:02
      Kako misliš - nije mi nalog javan? Najjavniji je mogući, svi sve mogu da vide i svi sve mogu da komentarišu. No, koliko znam, ako nemaš nalog na FB-u, ne možeš da vidiš ni nečiji sadržaj, čak i kad je sve javno. Ne znam za drugačiju mogućnost.
  • Poslala/poslao: Joka i Nesa | Objavljeno: 31.01.2017 19:36
    Da, u pravu si. Nemam profil pa nisam upucena precizno u funkcionisanje drustvenih mreza. Ako sam se nesto izlupetala, sorry. U svakom slucaju mogu da vidim profile javnih licnosti (muzicari, glumci, pisci, politicari...) iako nemam nalog. Valjda sam ja tu nesto pomesala.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 05.02.2017 10:41
      Hm, ja sma odgovorila na ovaj komentar, a sad vidim da nema odgovora. Ne znam šta je to sa FB-om, zaista. Moguće da je zato što oni imaju stranice, a ja profil. Imam i ja stranicu ali je ne ažuriram često. Izvini na prethodnom odgovoru, pisala sam na brzinu. Što se tiče iskustava, da, ja hvatam sebe kako mi je teško i d aprođem pored doma zdravlja a panika me uhvati kada treba d auđem. A do smrti mojih najbližih nije bilo tako. Strah od smrti, loše sjećanje, kako bi rekao Štulić. Mada, ja se zapravo bojim bolesti, a ne smrti. Bolest je degradirajuća i strašna, smrt je laka po sebi.
  • Poslala/poslao: Joka | Objavljeno: 06.02.2017 09:50
    Bio je odgovor pa je nestao. Ma pobogu sto se izvinjavas, nasi smo. Nego imam jedno mozda malo banalno pitanje. Imas li problem sa takozvanom "racial blindness". Sramota, ali prvo sto mi je palo na pamet kada sam procitala da cec predavati u skoli u Kini bilo je " Jao, kako ce da razlikuje ucenike?". Da li se vremenom popravlja percepcija crta lica pripadnika drugih rasa? Razlikujes li `ladno Koreance, Kineze, Japance?
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 08.02.2017 08:35
      U Koreji nisam bila, osim na pola dana, pa ne mogu da kažem da ih razlikujem. Kineze i Japance uglavnom razlikujem. Najveća razlika je u pojavnosti i ponašanju: Japanci imaju stila i oblače se kvalitetno, NE galame nikada, NE guraju se, NE rigaju i NE pljuju okolo. Fizionomije isto razlikujem, navikne se čovek s vremenom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *