Neki su primetili da sam se malo ućutala. Zapravo mi nije bilo ni dočega. Otkrila sam da imam jedan simptom koji se vezuje za onu ne daj Bože bolest. Ništa drugo, osim tog jednog simptoma koji uvek ide uz tu dijagnozu. Osećam se odlično, u odličnoj sam formi., živim zdravo, nemam stres, bavim se aerobnom ‘rekreacijom’, jedem zdravo, jedino što imam zeznutu genetiku — oba roditelja umrla su mi rano od kancera.
 
Čim sam shvatila da bi moj simptom mogao da ukazuje na najgore, napustila sam pusto ostrvo i došla u Nahu. To je grad, ima bolnice i lekare, civilizacija je. A i nisam mogla da se u onoj samoći i izolovanosti nosim sa najcrnjim scearijima koje sam već ispisala u svojoj mašti. Nije dobro biti sam u takvim situacijama.
 
Došla sam, dakle, u Nahu, sa planom da što pre posetim lekara i uradim neophondi pregled. Međutim, u Japanu to nije tako jednostavno. Ne možete samo da tražite da odete na neko snimanje, već morate da prođete celu proceduru opšteg pregleda, razgovora, pa uputa… što traje. A ja sam prilično kratka sa vremenom. Treba da letim u Kinu 10. februara, gde sam našla posao učitelja engleskog, kako bih zaradila za nastavak putovanja a u međuvremenu i završila knjigu o Japanu. Ako rezultati budu loši, onda moram sve da otkažem i, u tom slučaju, da se vratim kući, pa pod nož… Zato sam morala da što pre obavim sve analize.
 
Vesna Pavlovic se iscimala da mi zakaže na nekoj klinici gde uopšte postoji mogućnost da pre tog 10. februara stignem na pregled. I kad je našla jednu, ispostavilo se da nijedan doktor ne govori engleski, kao i niko od osoblja. Nisu prihvatali prevodioca preko telefona. Rekli su: ili da dođem sa nekim ko može da mi prevodi, ili da otkažemo termin.
 
Auh! Gde u Nahi da nađem nekog ko zna i japanski i engleski i voljan je da ide sa mnom u blnicu, sve i da mu platim za takuvu pomoć? Nije to mala usluga.
Ali sigurno sam u prošlom životu bila jako dobra osoba, kad me Bog ovako čuva i pomaže mi u kritičnim situacijama. Drugačije ne mogu da objasnim slučajnost da baš na vratima gesthausa u kome ću odsesti sretnem mladog Japanca koji solindo priča engleski. I koji je odmah pristao da mi pomogne.
 
Vesna Pavlovic je uspela da mi zakaže pregled već za naredni dan po mom dolasku u Nahu. Mitsuhiro Tsutsui, kako se mladić zove, pošao je sa mnom. I proveo skoro dva puna sata dok smo popunili sve obrasce, a potom i razgovarali sa doktorom i sestrom. Ispostavilo se da specijalistički pregled koji sam tražila mogu da obavim već sutradan, pošto je neki pacijent otkazao taj termin. Slučajnost? Sreća? Sudbina?
 
U proces prevođenja uključila sam i Vladimir Popovic, kog smo pozivali telefonom (ipak) tokom opšteg pregleda. Malo se oslobodivši straha da će doći do nesporazuma zbog jezičke barijere, odobrili su predlog da sutradan pre podne Vesna Pavlovic i Vladimir Popovic budu moji prevodioci preko telefona. Mitsuhiro se sam ponudio da me prati, ali zbog svojih obaveza mogao je tek za vreme samog pregleda da bude prisutan, ne i pre, dok traju pripreme. Moji pokušaji da ga odgovorim da ne dolazi nisu uspeli. “Treba ti pomoć i ja ću doći”, odgovarao je taj momak kog sam slučajno srela na ulazu u hostel, iz kojeg se odjavljivao kad sam se ja prijavljivala.
 
Plan je bio da mi na dan pregleda, tj. danas od 9 do 10 u sporazumevanju pomaže Vesna, potom od 10 pa donekle Vladimir, a u pripravnosti je bila i Tijana Zdravković, službeni prevodilac u našoj ambasadi. Mitsuhiro je rekao da će doći oko 12, a samo snimanje je zakazano za 13.30 h.
 
Nisam znala kako ću uopšte spavati od brige. Ali sestra u bolnici dala mi je dve tablete da popijem pred spavanje, za koje sam tek kad sam ih uzela shvatila da su sedativi. Zaspala sam kao beba, sa najlepšim mislima i sanjala lepe snove. Ujutru sam imala sasvim dobar predosećaj.
 
I krenulo je od 9 h — naporne pripreme, uz prevodilačku pomoć mojih prijatelja. Vlada je zbog mene legao ranije prethodne noći, kako bi već od 9-10 h bio onlajn, Vesna je dežurala uprkos svim svojim obavezama, Tijana je bila na stend buy. A onda se u 10 h pojavio i Mitsuhiro. Dva sata ranije, odbacivši sve druge obaveze, iako je još samo danas u Nahi i večeras plovi na neko ostvro.
 
Tri i po sata proveli smo u priči, taj momak i ja. Ispričao mi je svoj život, nadasve zanimljiv za jednog dvadesettrogodišnjaka. Rekla sam mu da ću napisati priču o njemu. I da ću mu naći srpsku snajku 🙂 Kao i da njegovi roditelji mogu da budu beskrajno ponosni na njega. A on je samo odmahivao rukom kao da to nije ništa – to da dva dana provedeš pomažući nepoznatoj ženi koja ti nije ni rod ni pomoz Bog, idući s njom u bolnicu i prisustvujući specijalističkom, nimalo ugodnom pregledu. Mitshiro je samo ponavljao kako nije mogao da mi ne pomogne, jer zna da vrlo malo Japanaca govori engleski, a doktori me ne bi primili bez živog prevodioca. Kad je reč o zahvalnosti, objasnio je da dobrim delima koja čini zaslužuje dobru karmu za budući život.
 
I da skratim priču: sa Mitsuhiro u sali, Vladimirom na vezi, Vesna Pavlovic i Tijanom Zdravković koje čekaju da uskoče, sa divnim medicinskim sestrama koje me bodre i drže za ruku, te još nekoliko najbližih prijatelja, poput Mirjana Durutovic Mozetic,Jelena Gođevac, Dragana Anicic, Natalija Stanivuk, jednog jogina iz Njujorka i oca Atanasija iz Dečana, koji su znali šta se dešava i bili u mislima uz mene, preživela sam današnji pregled. I nije mi ništa, nije čak ni blaža varijanta problema na koji sam sumnjala. Za svaki slučaj, snimke ću poslati i u jednu švajcarsku bolnicu, ali skoro da ne postoji mogućnost greške u ovom tipu pregleda.
 
Tako da, dragi moj, zdrava sam 🙂
 
Hvala nebesima na tome, kao i svim dobrim ljudima koji su bili uz mene u ovim veoma teškim trenucima sumnje i iščekivanja <3