(Napominjem da je reč o public school i to u unutrašnjosti Kine; privatne škole i trening centri su druga priča, kao i škole u velikim gradovima.)

*
Pre početka prvog časa treba da se nađem sa Xu, mojom kineskom asistentkinjom i takođe nastavnicom engleskog. Upoznale smo se juče, na radnom sastanku u zbornici. Nismo imale mnogo prilike da pričamo, ali i iz onih nekoliko minuta razgovora shvatila sam da će nam sporazumevanje biti veliki problem. Xuino znanje engleskog je na nivou početničkog, pa čak i kada sam govorila veoma sporo i ponavljala rečenice po nekoliko puta, uglavnom me nije razumela.

Sada ona treba da me sprovede po odeljenjima i predstavi učenicima. I da mi se kasnije nađe pri ruci za sve što mi bude trebalo.

*
U ogromnom školskom dvorištu učenici su poređani u desetine kolona. Ne mogu da procenim koliko tačno ima dece, ali sigurno ih je nekoliko stotina. Svi imaju crvene pionirske marame. Gledaju u muškarca na improvizovanoj bini koji nešto govori u mikrofon. Ozvučenje je preglasno.

Kada on završi, sa razglasa krene muzika i svi đaci složno počnu da vežbaju. Istežu se, ponavljaju čučnjeve, skakuću, okreću se, savijaju… Kineska opsednutost vežbama na otvorenom oduvek me je zadivljivala. Parkovi i javne površine prepune su ljudi koji ujutru i predveče vežbaju uz muziku. Nisam znala da je to praksa i u školama.

Vidim samo nekoliko odraslih, verovatno nastavnika. Oni nisu aktivni. Stoje u grupicama i pričaju između sebe.

Kada prođem pored jedne grupe od trojice-četvorice muškaraca, kako bih fotografisala decu, ovi me svi upadljivo pogledaju. Javim im se, ali oni ništa ne odgovore, samo nastave da pilje u mene.

Zaboravila sam kako izgleda biti stranac u Kini.

*
Školu čine tri objekta, koji obrazuju ćirilićno slovo П. Dve naspramne zgrade povezuju mostovi, po jedan na svakom od tri nivoa. Oni su natkriljeni, a takvi su i ostali hodnici-terase koji vode između učionica. Tek kada sa Xu obiđem ceo jedan sprat, otkrijem da i po sredini postoji most. Prilično je lako da nastavnik ovde zaluta.

Razredi i odeljenja obeleženi su kombinovanim slovima kineskog pisma i brojem. Pošto ne znam ni reč mandarinskog, biće problem da pronađem odgovarajući razred. Za sada se niko nije dosetio da iscrta shemu razreda po odeljenjima. Pitam Xu za to, ali kaže da niko ne zna tačan raspored učionica. No zato mi je spremila ris papira sa odštampanim imenima svih mojih đaka. Na kineskom, naravno.

Ipak, najgori su vecei. Na svakom spratu nalazi se po jedan, posebno za devojčice i dačake. Njih koriste i nastavnici. To ne bi bilo strašno, da nije reč o klasičnim kineskim veceima bez vrata i sa pregradama do pola, dok se nužda obavlja iznad zajedničkog kanala kojim protiče voda. Ulazila sam i u gore vecee po kineskim zabitima, koji nisu imali ni ovo pola metra pregrade, već smo svi zajedno čučali jedni do drugih i pride se razgovarali. Nije izostajalo ni čitanje novina za one koji bi se zadržali težim poslom nad kanalom.

Postavljam sebi kao cilj da se uzdržim od odlaska u toalet do pauze za ručak ili kraja radnog vremena. Ne privlači me ideja da mi radoznale devojčice zaviruju iza zidića. Za moje predstave, razgolićeni gluteus razgolićuje i autoritet svog vlasnika.

*
Prema rasporedu, predajem trećem, četvrtom i petom razredu koji imaju po pet-šest odeljenja, kao i u dva dodatna odeljenja u drugoj školi.

Moj prvi čas je sa trećacima. Najmlađi su, pa se nadam da će mi sa njima biti lakše ovo vatreno krštenje. Prošlo je više od dvadeset godina otkako sam predavala u nekoj školi.

Sledim Xu niz hodnik, po kome deca i dalje jurcaju iako je već zvonilo za početak časa. Neka od njih me zaustavljaju da bismo se rukovali, da bih im se potpisala u svesku ili da bi mi dobacili petaka. Čini se da su jako ushićena zbog mog prisustva u njihovoj školi.

*
Učionica je mnogo veća nego one u Srbiji. Ima dvoja vrata koja vode na glavni hodnik. Oba su otvorena, kao i svi prozori, iako je napolju hladno. Unutra nema grejanja i svi đaci sede u žuto-plavim trenerkama, uniformama ove škole, koje su obukli preko jakni i kaputa, a neki imaju i rukavice.

Moj ulazak izaziva veliku galamu. Xu mi kaže da su uzbuđeni i da je to uzrok što se ne smiruju nekoliko minuta. Ona ih stišava, a zatim im priča nešto na kineskom. U međuvremenu, ja brojim redove i klupe, te zbrajam ukupno šezdeset troje đaka.

Upinjem se da se ne obeshrabrim već na početku. Uprkos tim uslovima, nešto ću ipak moći da uradim. Valjda.

*
Skoro niko od đaka nema knjigu. Prvi je dan, pa ne znaju raspored. A nemaju ni sveske, uglavnom.

Idem od jednog do drugog i pokazujem im da uzmu neki papir na kome će pisati. Xu je već otišla, ali i ona im je rekla da to pripreme. Međutim, svi sede za praznim klupama. Čekaju da im ponaosob pokažem da uzmu papir i olovku. A onda i da im pokažem da treba da pišu sve što i ja napišem na tabli. Prvih deset minuta prolazi u tome.

Ni kompjuter ne radi, tako da odustajem od projecije slika, video-klipova i pazli koje sam pripremila za današnju lekciju. Učimo nazive dana u nedelji.

Znanje ovih trećaka je ispod nivoa dece u vrtićima koja su tek počela da uče engleski. Ništa ne znaju. Shodno tome, ništa me i ne razumeju.

Jedna četvrtina prestaje da prati već nakon prvih nekoliko minuta. Postaju nemirni i ometaju druge. Ovi rado prihvataju poziv na priču i igru. Sve su glasniji.

Moram da vičem kako bi se utišali. Onda se smire na dva minuta, pa ponovo počne galama.

*
Od Nataše sam čula da su se u prošlom semestru svi strani nastavnici žalili zbog nediscipline i nemogućih uslova za rad. Problem je verovatno u tome što se ’govorni engleski’, koji mi predajemo, ne ocenjuje. Ovo je prva godina kako su to uneli u program ovdašnjih škola i za sada je samo eksperiment.

Iznenađena sam zbog saznanja da učenici imaju engleski svakog dana, ali sa svojim kineskim nastavnicama. Jedna od njih je i Xu. U kacelariji za učitelje jezika pokazala mi je udžbenik po kome rade. On je dvojezični, a prati ga i audio materijal. Tokom odmora i kad nemaju čas, nastavnice slušaju audio lekcije preko slušalica. U međuvremenu, ispravljaju zadatke učenicima.

Pitala sam Xu da li je reč o diktatima, ali je ona negirala. Nije mogla da mi objasni, pa mi je pokazala na primeru jedne lekcije kako izgleda čas engleskog.

Nastavnik čita rečenicu iz knjige, a deca je uglas ponove za njim. Zatim tu rečenicu prepisuju u sveske. Na kraju časa, nastavnik pokupi sveske i pregleda ih u zbornici. Ocenjuje se koliko tačno su učenici nešto prepisali.

Iz glave mi ne izlazi ono starovremsko vjeruju: „Prepisivanje je majka znanja“.

*
Od drugog časa koristim mikrofon, kao i svi kineski nastavnici. Vidim da neki od njih nose i prut. Ne znam da li samo kako bi njime pokazivali na tabli ili platnu za projekcije, ili ga možda upotrebljavaju i kao kaznenu meru protiv nemirnih đaka. Činjenica je da njih slušaju i da su neuporedivno mirniji na njihovim časovima.

Sa mikrofonom je dosta bolje, mada me i dalje nadglasavaju. Dobar deo svakog časa odlazi mi na smirivanje najnemirnijih đaka, na utišavanje celog odeljenja, na patroliranje između klupa. U proseku, na svakih deset minuta moram da se proderem kako bi se utišali. Na to izgubim po dva-tri minuta. Uz onih desetak koliko mi ode na početku časa dok ih umolim da svi izvade knjige i sveske iz torbi i stave ih na klupu, te da svi počnu da pišu, pola časa mi prolazi uludo.

*
„What day is today?“, pitam odeljenje. I odmah nastavljam: „Today is…“

„What day is today? Today is…“, horski se oglašava osamdeset jedan učenik.

Ovo je moje najbrojnije odeljenje. Sede u tri kolone sa po tri klupe u svakom redu, kojih ima devet. U svakoj koloni sadržan je po jedan prosečan srpski razred.

„Write in your notbook“, kažem, a hor mehanički ponavlja: „Write in your notebook.“

Postaje mi jasno zašto u Kini, kao i u mnogim drugim delovima Azije, ljudi naprosto ponove kad ih nešto pitam na engleskom. To me je oduvek nerviralo. Delovalo je kao da se sprdaju samnom. A u stvari su samo radili ono čemu su ih učili od đačkih klupa. Ono u čemu su najmanje mogli da pogreše.
undefined

*
U kineskim državnim školama časovi traju po četrdeset minuta. Nastava počinje oko devet i odvija se dvokratno: tri časa pre podne, sa odmorima od po petnaest i deset minuta. Nakon trećeg časa, sledi pauza za ručak u trajanju od dva i po sata. Popodnevna nastava počinje oko dva, i ta smena takođe ima blok od po tri časa sa prvim odmorom od petnaest i drugim od deset minuta.

Posle zvona za kraj trećeg časa, učenici izlaze na hodnike i postroje se u kolone. Njihov razredni starešina vodi ih u menzu na ručak. Tamo se hrane sva deca koja žive u kampusu. Decu iz Dexinga čekaju roditelji u dvorištu škole i odvode ih kućama.

I za nastavnike je obezbeđen zajednički obrok, ali Nataša mi je rekla da je za njene pojmove ta hrana nejestiva.

„Ne mogu da jedem kokošje nižice i kože životinja pripremljene na hiljadu načina, u masnim supama“, rekla mi je još pre mog dolaska.

Dovoljno slikovito da i ne poželim da privirim u tu kuhinju. Radije odlazim u sobu, koja je ionako na pet minuta pešice od škole.

Pripremam sebi jednostavan ali ukusan obed. I Nataša dolazi na pauzu, koju koristi da odspava dva sata. Ja pak trošim vreme na internetu, priperemajući časove za četvrti i peti razred, koje imam narednih dana.

*
Popodnevni časovi su mi mnogo uspešniji. Već sam se malo ispraksovala, a i u ovim učionicama rade kompjuteri pa mogu da upotrebim multimedijalni materijal. Deci je sad neuporedivo zabavnije, jer napokon nešto i razumeju. Gledamo spot dečije rep pesme za učenje naziva dana u nedelji. Počinjem da pevam i da se njišem u ritmu, a đaci me prate. Ovo im se dopada i najzad svi učestvuju. Potom se takmiče u rešavanju osmomerki i traženju skrivenih naziva dana. Nakon svega, prilično sam zadovoljna, a ne osećam ni preveliki umor.

U tri i petnaest završavam sa petim časom i odlazim u svoju sobu. Tamo je tišina i mogu da ćutim. Biće mi potrebna velika doza tihovanja kako bih preživela mecece koji su preda mnom.