Spremna sam na najgore, ali čvrsto rešena da i u tom najgorem nađem nešto dobro što će mi olakšati planirani ostanak u zemlji koju nikada nisam uspela da prihvatim. A nije da nisam pokušala, vozeći tokom sedam meseci uzduž i popreko nje.
Može da se gleda kao dobar završetak japanske ture, a može da bude i dobar početak kineske priče to što za osamnaest kilograma prekomernog tereta plaćam doplatu od samo sto dolara. Očekivala sam duplo više.

undefinedDrugo moje očekivanje vezano je za kineske graničare u gradu Nančangu. Smela sam se opkladiti da ne znaju za bezvizni režim koji je stupio na snagu 15. januara. I da će me odvesti u onu tamo sobicu (takva postoji na svakom aerodromu) da sačekam dok ne provere. Kako se i zbilo.

Nisam pak očekivala da će deset minuta kasnije, kada se vrate sa mojim već overenim pasošem, biti oličenje ljubaznosti. Ni da će mi pomoći da spakujem kutiju sa biciklom i torbe na kolice, potom da sve poslažem na traku za skeniranje tereta, te ponovo na kolica, prateći me sve do izlaznih vrata. Bezvizni režim sa Kinom je „kind of big deal“ – svega desetak zemalja u svetu ima tako dobre odnose sa njom. Graničari to najbolje znaju.
Predstavnici škole u kojoj ću predavati, muškarac i žena, strpljivo me čekaju sa tablom na kojoj je ispisano moje ime. Mogli su i bez nje, budući da sam jedini stranac na mom letu. Pokazuju mi moju profilnu fotografiju sa WeChata. Na njoj sam na biciklu i imam kacigu na glavi, kao i tamne naočare. Ne znam kako su mislili da me po njoj prepoznaju.

Uspevamo da ubacimo sve u veliki automobil. Žena mi daje kesu punu slatkiša i grickalica. Zaista lep znak pažnje od njih. Muškarac poziva nekog telefonom, pa mi prepušta vezu. Na drugoj strani je lider škole koji mi želi dobrodošlicu. I pita me da li sam gladna, te šta bih želela za večeru. Do Deksinga, koji je naše odredište, ima oko dva sata vožnje. Zahvaljujem mu na brizi. Imam bento, japanski lanč-paket, koji nisam pojela, pošto je hrana u oba aviona bila odlična.
Muškarac i žena ne govore ni reč engleskog. Tako brzo odustajemo od pokušaja da razgovaramo.
Nastojim da prihvatim sa zabavne strane to što u kolima radi grejanje, a istovremeno i krovno hlađenje koje mi duva direktno u glavu. Znam već za kineski običaj da zimi otvaraju prozore, a leti ih zatvaraju. Napolju je jako hladno, najhladniji dan u godini, sa jedva pet stpeni. Stavljam kapu i šal. Mogla sam da prođem i mnogo gore – da uopšte ne uključi grejanje.
Shvatam da nije poželjno da otvaram bento u kolima. Staćemo negde da bih jela, a i zbog toaleta. To negde je bašta nekog restrana za hranu s nogu. Oblačim još jednu jaknu. Na klupu ne može da se sedne koliko je hladna. Moji pratoci me nude nekim toplim obrokom iz restrana, ali odbijam. Malo toga u Kini mogu da jedem.

undefined

Potom se slikamo. Velika je stvar imati fotografiju sa strancem. A još ako je svetokos i bledolik, to je stvarno nešto vredno hvaljenja na kineskim društvenilm mrežama. Garantovano će podići sebi cenu.
Na odredištu nas dočekuje Ben. Dvojica muškara unose moje stvari, a zatim ovo dvoje dolazi i ja ostajem sa liderom škole. Vodi me u moj apartman. Danas popodne uključio je grejenje, tako da je unutra već ugodno toplo. Uključio je i bojler. A kupio je i mandarine, banane i jabuke za mene. Njegov mali dar je i šolja za kafu i čaj, na kojoj piše „Let’s grow up“. Hvala, Bene, što si mislio o svemu.
Soba je više nego pristojna. Imam krevet, mali radni sto (đački, ali ipak je sto), dve natkasne, frižider, i veliki flat TV. Taj ekran je Kinezima najbitnija stvar u sobama. Čak i u najjeftinije ćumeze ubace neki razdrndani TV i prvo njega uključe kada vam pokazuju sobu. Tako i Ben. Menja kanale, poazujući mi da ima nekih engleskih.
undefinedNataša Rajić, koja takođe predaje u školi, samo od septembra, vraća se nešto kasnije sa večere. Njena soba je do moje, pa idem u posetu. Izgleda drugačije nego na fotografijama na Fejsbuku. Mnogo više mi se dopada uživo nego na njima. U sobi je i Elena, Ruskinja koja je stigla juče, takođe nastavnica. Pričamo o Kinezima i životu u Kini. Elena je prvi put ovde pa joj je teško da poveruje u sve ono što joj kažemo.
Narednog jutra Ben dolazi po mene i vodi me na doručak. Pošto sam navikla da ujutru jedem nešto slatko, obilazimo pola grada dok ne pronađe mesto sa slatkim pecivima. Potom odlazimo u prodavnicu mobilnih. Karticu mi je već kupio, pošto stranci to ne mogu da urade sami, na svoje ime, već samo uz pomoć nekog Kineza. Sada dokupljujemo paket za internet, prema mojoj želji.
Potom odlazimo u malu prodavnicu i servis telefona koju drži Benov bivši učenik. Treba da mi zalemi žičice u laptopu. Očekivano su se pokidale – a dobro je da su uopšte i držale skoro do mog poslednjeg dana u Japanu. Za razliku od tamošnjih servisera, ovaj je opremljen svim potrebnim i tačno zna šta treba da uradi.
Sledi otvaranje računa u kineskoj banci. Nakon toga, svraćamo u policijsku stanicu radi moje registracije. Utom je i vreme za ručak, pa sedamo u neki restoran.
undefined
Nešto kasnije, punih stomaka, krećemo u kupovinu. Ben strpljivo gura kolica pored mene i još strpljivije prenosi moje želje i pitanja prodavačicama, a potom meni prevodi sastav na proizvodima. Pa me savetuje i razmenjujemo iskustva — ova iz šopinga, kao i kulinarska. U tome nam prolazi dobra dva sata.
Jurimo da nađemo što jeftiniji blender u Deksingu. Volim da pijem sveže voćne sokove i blender mi je neophodan. Bilo kakav, najobičniji. Ali izgleda da ovde prodaju samo neke modele sa desetinom funkcija od kojih jedna mora biti i da se sami peru nakon upotrebe, s obzirom na cenu od pedeset dolara. Obilazimo sva četiri deksinška supermarketa a potom i ulicu u kojoj se prodaje bela tehnika i kućni aparati. Na kraju se vraćamo u drugi market i tu kupujem traženi blender za petnaest dolara.
„Jesmo sve obavili?“, pita me Ben.
„Jesmo“, potvrđujem.
Vozi me kolima nazad u kampus. Na rastanku, dobijam i ključeve od električnog bicikla koji ću deliti sa Elenom.
Svratim na kafu kod Nataše. Dajem joj da presnimi filmove koje imam na laptopu, kao i celu moju elektronsku biblioteku od oko deset gigabajta knjiga. Nataša je đak Karlovačke gimnazije. I svršeni student engleskog i španskog. Voli da čita. I da putuje. Iako izgleda kao milion dollar girl, sklonija je usamljeništvu nego partijanju. Što više pričamo, sve više mi se dopada.
Sređujem kuhinju u sklopu zgrade za strane učitelje. Na moju želju, koju je Nataša prenela Benu još pre mog dolaska, kupili su nam rice cooker. Ben namerava da nam kupi i mikrotalasnu. Za kineske pojmove, to je neophodna oprema u svakoj kuhinji. Blender, pak, ne koriste, i zato sam morala da ga sama platim. Kada koliko-toliko upristojim tu prostoriju, spremim suši i miso supu. Nataša i ja večeramo, a potom ona pere sudove. Obećala je da će ih uvek prati ako ja kuvam.
Kasnije smo opet u njenoj sobi, i opet pričamo. I pričamo.
Nedelja, dan uoči početka drugog polugodišta. Pre podne upoznajem kvart u sklopu kojeg se nalazi kampus. Još neke sitne nabavke. U tri imamo sastanak u školi. Svi strani učitelj, nas četvoro za sada, pošto peti stiže tek večeras, i predstavnici četiri škole koliko ih ima u Deksingu.

undefined

Na stolu u ledenoj zbornici nalaze se slatkiši, mandarine, kafe. Kao da smo došli na kolektivnu užinu, umesto na radni sastanak. Ben predsedava. Daje nam raspored časova. Moj fond je devetnaest nedeljno. Samo dva dana imam po pet časova a ostalim danima po tri. Imaću vremena za pisanje, uprkos glupoj pauzi za ručak između pola dvanaest i dva, koja iseče ceo dan. Petkom završavam pre podneva, tako da ću moći da pravim produžene vikende kada malo otopli i zasvrbe me pedale. Veoma sam zadovoljna.
Nakon sastanka, vrlo kratkog, idemo na jezero iznad grada. Tamo se nalazi vidikovac i sedmospratna stupa. Oko jezera vodi staza dugačka deset kilometara. Idealno za vožnju bicikla ili šetnju. Moraću da sklopim bicikl što pre.
Zatim odlazimo na večeru. Obilna gozba za „lazy Susane“ stolom – to je onaj sto sa kružnim mehanizmom koji se koristi u Kini, zbog brojnih porodica, a radi lakšeg posluživanja tokom obeda. Prejedamo se, ali ne uspevamo sve da pojedemo. Potom Ben vozi Elenu, Natašu i mene u kampus. Treba se malo pripremiti za časove i leći na vreme. Sutra počinje škola.
Sada me je već mnogo manje strah od svega što me ovde čeka. Izleda da ni Kina nije baš toliko strašna kako sam je svaki put doživljavala. Ili je ipak sve samo stvar perspektive?
Nameravam da to otkrijem narednih dana.