Malo slobode i mnogo radosti

*
Ponovo u koži radnog čoveka kome uvek nedostaju dani odmora. Nestrpljivo čekam vikend da pobegnem iz grada. Maštam o buđenjima u prirodi i tišini u planinama.

Najzad se i vreme prolepšalo, otoplilo je i kiše su prestale. Sve se namestilo kako treba.

*
Za dva-tri dana treba neznatno manje stvari nego za dva-tri meseca. Čim se kampuje i kuva, mora se poneti sve od opreme. Ipak, sa samo dve zadnje bisage i srednjom, moj Surfi liči na ’laku konjicu’. Čak se i propinje na zadnji točak u nedstatku prednjeg opterećenja – a možda i od sreće. Ako svojim ljubimcima nadevamo imena i ako oni imaju svoju ćud, onda je moguće i da izražavaju naša osećanja.
Idemo, konjče moje veselo. Pravac Daošang planine.

*
Kinezi su na neslavnom glasu po svojim ulaznicama. Uveli su ih za sve, čak i za odlazak na planine. Naplaćuje se čak i pogled. Put kojim planiram da prođem ograđen je sa obe strane. Može se proći samo ako se plati 60 juana (oko 9 evra).
Raspitujem se u informativnom centru na ulazu. Svi odgovori na moja pitanja su pozitivni: ima nebrojeno mnogo izvora i vodopada a voda je čista i može se piti; kampovanje je dopušteno i oblast je bezbedna; mogu da ostanem koliko god želim.

*
Put kroz šumu je nov i gotovo prazan. Poneka kola prođu na možda pola sata. Ometaju me njihove sirene. Okuke nisu toliko oštre i opasne da bi vozači morali da sviraju pre nego što uđu u svaku. A ni kad mene opaze. Imam utisak da se vozači naprosto isprepadaju što me vide. Nema veze što je put dovoljno širok i što ja vozim sasvim uz ivicu – oni imaju uslovni refleks da pritiskaju sirenu.
Ne znam šta me očekuje u narednim kilometrima. Možda će kanjon biti tesan, bez pogodnih proširenja za kampovanje. Da ovo nije vikend-vožnja, ne bih mnogo marila gde ću da zanoćim. Ali sada je drugačije. Želim da uživam dok se večeras budem bavila oko kampa i da se ujutru probudim sa lepim pogledom.
Mesto pored jezera upravo je ono što sam tražila.

*
Ponela sam ručak iz školske menze, tako da ne moram da kuvam. Pripremila bih samo čaj, ali čini se da kartuša sa gasom nije ispravna. Nju sam našla u jedinoj prodavnci autdor opreme u Dešinu. Uz pomoć ’lidera’ Bena, inače ne bih ni znala da takvo nešto postoji u ovom malom mestu. Paradoksalno, nije proizvedena u Kini, već u Izraelu. I cena joj je ’uvozna’.
Sada se ispostavlja da nešto nije u redu sa ventilom. Gas šišti i kad povežem crevo gorionika. Nije do njega, znam posigurno. Provodim pola sata dok ne nađem način kako da gorionik bude upotrebljiv. Moja iskustva u Kini uvek su takva: gomila glupih problema koji su bili sasvim nepotrebni, a koji su obično rezultat nečijeg nemara. Sad bih se smela opkladiti da su izraelske kartuše zapravo škart, koji je preduzimljivi vlasnik prodavnice nabavio po niskoj ceni, te višestruko zarađuje na njima.
Ali neću da se nerviram. Neće mi jedna kartuša upropastiti vikend turicu.

*
Očekivala sam da će me obuzeti ushićenje, onaj osećaj kada nakon dugog vremena ponovo radite stvari koje volite. Da će me prožimati posebna čilost tela i radost duše što sam ponovo u svojoj ulozi putnika-nomada. Ali ništa od toga. Kao da nisam ni prestajala da se kotrljam sve ovo vreme. Podsećam se sa kakvom sam lakoćom skliznula i u ulogu profesorke – kao da nisam ni prekidala to da radim još od vremena kada sam diplomirala i zaposlila se u jednoj školi. A verovala sam da će mi takav rad teško pasti.
Zaključujem da sam postala veoma prilagodljiva. Ne razmišljam o prošlosti i ne maštam o budućnosti. Naprosto živim u trenutku sadašnjem. Postala sam svemu naredna, što bi rekli stari.

*
Oko ponoći bude me glasovi sa vode. Nedaleko od obale, u odsjaju mesečine pluta ribarski čamac. Ne znam kako su ribari na njemu primetili moj šator. Ali pomislili su da se tu smestio neki njihov ribolovac. Uperili su svetla svojih lampi prema meni i dozivaju me. Odgovaram im na engleskom, dovoljno glasno da me mogu razgovetno čuti. Očekujem da će shvatiti da sam stranac, ili makar da nisam ta osoba za koju misle da jesam. Ali dešava se isto kao i kada iz neke od onih telefonskih prodajnih službi pozovu moj broj: operaterka nastavlja da mi priča na kineskom iako sasvim jasno čuje da je s druge strane engleski sagovornik. Mogu ja da ponavljam i deset minuta: „I do not speak Chinese. Only English, English!“, ona neće odustati sve dok ne prekinem vezu. Neshvatljivo.
Tako i ovi sada nastavljaju da mi dovikuju nešto na kineskom. Odgovorim im još jednom, tek da budem potpuno sigurna da su me čuli, a onda ućutim. Puštam ih da viču dok na kraju ne shvate da neće dobiti novi odgovor. I tada najzad odu.

*
Ni jutro nije mirno. Dok zagrevam vodu za kafu, sa druge strane jezera, gde se nalazi put, začuje se zavijanje sirena, onih nalik na policijske, preko megafona i zvučnika. Na mostu koji vidim iz svog kampa, nazrem autobuse, mnogo njih, kako jedan za drugim skreću prema kapijama Daošana. ’Lider’ Ben pominjao je grupu planinara, u pedeset autobusa, koji u subotu dolaze na neku menifestaciju što se tu održava. Od brojke od dve i po do tri hiljade planinara koji će se razmileti okolo, mnogo me više onespokojava količina buke koju su u stanju da naprave. Zašto moraju da uključe te sirene? Zar se tako ide na planinu? Za Kineze, buka je sinonim sreće. Ali ipak – zar mora baš tako?

*
Nadam se da sam propustila veći deo planinarskog karavana i da su već uveliko stigli na svoje odredište, u času kad ja tek polazim. Međutim, autobusi će nastaviti da nadiru još sat-dva, a između njih i mnogi privatni automobili, kao i nekoliko školskih autobusa. Srećom, bez zvuka sirena preko megafona, ali uredno mi trubeći svaki put kad me zaobilaze.
Između njih, na planinu nalegne blagodet čistih zvukova prirode. Vodopadi i izvori duž puta rasprskavaju se o stene, dobujući u ritmu koji se tek ponekad prekida, kao kada prinesem svoj bidon pod neki od tih slapova, da ga napunim. Čuju se i ptice, ali ne vidim ih da lete. Možda su zaplašene onim prebučnim karavanom.
Na jednoj okuci je zastoj. Autobus na početku kolone koja se napravila zaglavio se u krivini i, iz nekog razloga, ne može ni napred ni nazad. Put je dovoljno širok da bi vozač smotao u krivini, ali autobus stoji, dok motor nemoćno brekće.
Sa zluradim smeškom prolazim pored i izbijam ispred kolone. Baš me zanima koliko će im biti potrebno da reše taj problem.

*
Na pojedinim etapama je toliko strmo da jedva vozim. Nisam ni u nekoj kondiciji, mada povremeno džogiram na školskim terenima ili se ispenjem do obližnjeg jezera i izvozim nekoliko krugova. Ali nije to to.
Najzad osećam ono što mi jeste nedostajalo sve ovo vreme – umor koji se širi do najsitnijeg mišića u mojim nogama, rukama, bedrima. Samo oni koji izlažu sebe velikim fizičkim naporima poznaju tu posebnu radost koja dolazi od umornog, ali zadovoljnog tela. Kao da se pročisti i preporodi nakon teških vežbi, od kojih mišići brekću, izlivajući litre znoja.
Laka sam i srećna, uprkos mukama na uzbrdicama.

*
Na odvajanju za vidikovac Vufengdong dežura policija. Jedna traka puta pretvorena je u parking za automobile, dok autobusi prolaze sve do platoa podno planinskog vrha. Tamo, na toj velikoj zaravni, odvija se nekakav program. Postavljena je bina, deca u trenerkama – svojim školskim unifromama, napravila su špalire, a posetioci, onih dve i po do tri hiljade planinara, ili gledaju dešavanja na bini ili su na putu ka vidikovcu.
Zaustavim se koliko da napravim nekoliko fotografija, a onda se vratim do raskrsnice. Uspon na vrh Vufengdong ostaviću za neki drugi put, kad prođe okupacija planine.

*
Biti sam u planini. Treba doživeti iskustvo uspona praznim putem, bez znakova ljudskog prisustva izuzev tog druma, dok zvezda prži tako silno da oblici gube jasne obrise i počinju da lelujaju u isparenju od usijanog asfalta. Ovuda niko, ili retko ko, ide. Ovo je put za mene, pravi put za mene.
Postalo je već prestrmo i moram da guram. Stene su sve ogoljenije i hladovina sve dragocenija. Kao i voda. Još uvek ima malih vodopada i izvora, ali sve manje. Zato zastajem čim ispraznim bidon do pola i ponovo ga punim – za svaki slučaj. Oprez me je spasavao nebrojeno puta. Biti nomad znači biti uvek na oprezu kada je reč o ličnoj sigurnosti i preživljavanju. Nehaj je luksuz života u civilizaciji, u kojoj je sve što nam treba uglavnom nadohvat ruke.
Oprez je i jesti čim u stomaku počne da se budi prva glad. Ako se ona produži, gubi se mnogo snage, bespotrebno.
Sedam kraj puta, u hladovinu od jednog uzvišenja, i prihvatam se užine. Imam ’čips’ – debele komade krompira — na koje mažem feta sir. Njega sam kupila onlajn, baš za ovakve prilike.

*
Negde u poslepodnevnim satima stižem do vrha. Pravim mnogo fotografija puta koji se strmoglavo spušta do podnožja. Planine su gusto obrasle u zelenilo, sve do vrhova koji su ponekad oštri i neobičnih oblika. Pomišljam da bih negde tu mogla da kampujem. Ispitujem okolinu, ali nigde nema nekog odvajanja ili zaravni na kojoj bih se smestila.
Tako krećem dole. Možda usput nađem neko zgodno mesto.

*
Desetak zbijenih kuća od opeke, sa krovovima od ćeramide, čine malo selo. Ovo je zabit, teška kineska zabit. Većina kuća su napuštene. Vrata su zabravljena, prozori polupani, a kroz njih probija tuga napuštenih ognjišta. Ipak, život trčkara okolo makar i na tanušnim nožicama dve-tri kokoši koje uvek nađu šta da kljucnu. Sada beže ispred mene, uplašene mojom pojavom, vodeći me ka kući svog vlasnika.
Vidim ga u maloj bašti, kako nešto plevi motikom. Mršav je, sa slamnatim šeširom koji mu prekirva pola glave, pa ne mogu da mu razaznam crte lica. A i nalazi mi se u odsajaju sunca. Ipak, rekla bih da je star, i to veoma star.
Ispred njegove kuće naslagana su drva za ogrev. Čini mi se da su zalihe kao da zima tek predstoji, a ne da je upravo prošla. Ali verovatno tokom cele godine kuvaju na šporetu na drva. Primećujem da su vrata jako visoka i tavanice takođe. Treba to zagrejati.

*
Na jednoj krivini stoji žena u mini suknji. Sama, nasred praznog puta. Ugledala sam je još sa prethodne serpentine i usporila sam primičući se.
Tek kada joj priđem, otvori mi se pogled na ostatak druma. Mali kombi prevrnut na bok u spošljašnoj traci. Shvatam da se desila nesreća, da je vozilo izgubilo ravnotežu na prestrmom spustu i prevrnulo se. Sigurna sam da ta žena u štiklicama nije vozač. Ne što ne bi umela da upravlja vozilom u njima, nego što Kineskinje u unutrašnjosti nikad nisu same, pogotovu ne za volanom ovakvih četvorotočkaša.
Pitam je mimikom da li joj treba pomoć. Telefon da pozove nekog?
Odgovara odrečno, pa se okreće prema vozilu i nešto vikne. Tada se otvore ona vrata što sad gledaju ka nebu i kroz njih izađe njen muž. Ni on nije povređen.
Klimnem mu glavom, pa produžim svojim putem.

*
Neočekivano, već sam stigla do izlazne kapije. Na priključenju na magistralni put proveravam mapu na telefonu. Ako odlučim da se vratim, do mraka mogu da budem u Dešinu. Volela bih još da vozim, ali ne privlači me ideja da bicikliram između varoši i sela. Ničeg lepog nema u tome, bučno je, zagušjivo i prilično opasno zbog ludog saobraćaja. Kina nije među mojim omiljenim zemljama za pedalanje.
A sutra je i Uskrs. Taj praznik bi trebalo provesti u kući, makar privremenoj, sa porodicom ili barem sa bližnjima. Imam svoj ’dom’ u Dešinu i Natašu a, od pre nekoliko dana, stigla nam je i Jelena. Dogovaramo se porukama za uskršnji ručak. I onda okrećem nazad.
Tako zaokružujem ovaj vikend-praznik u ulozi radnog čoveka. Malo slobode i mnogo radosti stane i u dva i po dana.

 
(Fotografije se nalaze ovde.)

Tema ima 5 komenara.

  • Poslala/poslao: Tihi | Objavljeno: 18.04.2017 00:51
    Ne rece koliko si jaja obojila :P Salim se naravno. Srecan Uskrs, Hristos voskrese. Lep tekst, lepe slike, kao i uvek.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.04.2017 03:00
      Ništa jaja, lenjo to :) Hvala ti, srećan Uskrs i tebi. Vaistinu vaskrse! Hvala na čitanju!
  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 18.04.2017 01:00
    Kina neizgleda tako zagadjeno kao sto se prikazuje, priroda je divna. Snezana na cetvrtoj slici koji je to sator? to mora da je bivy bag?
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 18.04.2017 02:59
      Ovaj deo gde sam je manje zagađen, mada, ako pogledaš tablice zagađenja, i ovde je preko 150 (a dozvoljeno je 70). Imam od prošle godine američki MSR Hubba Hubba šator
  • Poslala/poslao: Marko g | Objavljeno: 28.05.2017 12:08
    E snezo bilo bi mnogo dobro,da postavis neki post o ishrani na putu,kako kuvati,sta kuvati,gde nalazis recepte...itd mnogi bi to voleli

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *