Sloboda ili ništa
*
Od februara mirujem, živeći kao sav normalan svet. Kuća–škola – to je uglavnom moja maršruta. Imam dovoljno vremena da svakog dana odem makar do obližnjeg jezera, bilo da bih džogirala, bilo da bih se veoma strmim putem uspenjala biciklom do stupe na vrhu. Imam i sportske terene u sklopu kampusa u kome živim, sa profesionalnom stazom za trčanje, sa košarkaškim i odbojkaškim terenima… Rečju, postoje svi uslovi da održavam kondiciju.
Osim što me mrzi.
*
Trebalo bi da se ozbiljno pripremam za Pamir. Za mesec i po krećem na turu. Zapravo je poslednji trenutak da počnem sa kondicionim pripremama.
Ne mogu mnogo da uradim po pitanju predupređivanja visinske bolesti. Sigurno ću imati neke simptome, ali nadam se da neće biti teški. Onomad, na Himalajima, dosta dobro sam sve podnela. No tada sam neprestano bila napolju, mesecima pre toga vozeći bez dužih pauza. Sećam se predavanja o visinskoj bolesti jednog lekara volontera i informacije koju sam dobro zapamtila: da sa godinama ljudi sve lakše podnose velike nadmorske visine. Uzdam se u tu malu prednost mog doba.
Ali bih na fizičkoj kondiciji obavezno morala da poradim. Sasvim sigurno ću prvih dana imati upalu mišića. A onda se setim da bih je imala i da nisam ovoliko pauzirala. Ne možete se uspinjati biciklom na 4665 metara i proći bez bolova, ma koliko da ste pre toga vozili.
Čini se da sve ide u prilog mojoj lenjosti.
*
Ipak, nekako uspevam da se nateram da za vikend odem na Vufengdong. Ta planina udaljena je pedesetak kilometara od Došina u kome živim. Jednom sam već vozila tamo, ali ne do samog vrha. Bila je neka proslava, pa su Kinezi okupirali ceo nacionalni park u sklopu kojeg se Vufengdong nalazi. Sada se ništa ne održava, osim što očekujem da će za vikend biti obavezna gužva. Vikendima je u Kini svugde gužva.
Srećom pa petkom imam nastavu samo do dvanaest. Još juče sam sve spremila, tako da sada ručam na brzinu i odmah krećem. Imam sreće i sa vremenom: nije pretoplo, a nema ni direktnog sunca.
Prethodnih dana malo sam sređivala bicikl, pa sad proveravam rezultat. I čini mi se da je sve mnogo bolje nego što sam očekivala.
*
Znam da se ulaz u nacionalni park naplaćuje, cena je osam evra, pa pružam novčanicu devojci koja me se seća od prošlog puta. Sigurna sam da sam jedini belac koji je ovde došao biciklom u poslednjih ko zna koliko godina.
Ali devojka odbija i nešto mi objašnjava na kineskom. Kao da mi govori da ne mogu da prođem. Ljutnem se u trenu.
Od februara, a poslednjih nedelja posebno, živim u velikom stresu zbog kineskog načina. Taj ’kineski način’ teško je objasniti nekome ko nikada nije poslovao sa Kinezima. Ali pokušajte da zamislite osobu koja se ljubazno smeje sve vreme, koja vam priča afirmativno, a radi sasvim suprotno. Osobu koja vam tvrdi da ne treba da brinete, dok vas zapravo smišljeno laže. Osobu koja menja pravila kako joj se prohte. Osobu koja uvek nađe način da vi budete ona strana koja nešto nije ispunila. Osobu u koju nikada i ni za šta ne možete da se pouzdate. Jedna od mogućih deviza koje objašnjavaju taj kineski način bila bi: ’Pare sad, problemi posle’.
Zbog svega toga, pomislim da su i ovde nešto promenili. Jer kineski način je da stalno nešto menjaju. Pravilo koje je važilo oduvek, oni će da izmene retroaktivno. Samo ako treba.
’Zašto ne mogu da kupim kartu i uđem?’, pitam narogušeno devojku na recepciji.
Ona odlazi u drugu sobu po svoj telefon i žurno ukucava nešto u prevodilac. Prošli put tako smo se sporazumevale.
Na ekranu mobilnog pojavljuje se tekst na engleskom:
’Today, entrance is free’.
Posramim se. Klimnem glavom, promrmljam: ’Thanks’ i izađem.
*
Jedna od promena na mom biciklu je i u načinu pakovanja. Osim što planiram da za Pamir maksimalno rasteretim bicikl, smišljam i kako da mi, u onim tamo uslovima, sve bude što funkcionalnije. Odavno nisam imala tu mogućnost da biram šta ću poneti i kako ću to spakovati. To je moguće samo kada odlazite iz doma, u koji se vraćate po završetku ture. Sada mogu da testiram koliko je dobar taj nov način koji sam smislila. A sve u nadi da ću to polaska moći da isplaniram sve do detalja.
Zanimljiva je ta ljudska psiha. Više od pet godina sam na putu, manje od četiri meseca imam ’dom’ na izvesno vreme, a tako lako sam skliznula u pređašnji način razmišljanja. Želim da imam sve pod kontrolom. Kao da nikada nisam ni živela od danas do sutra, improvizujući na licu mesta.
*
I prošlog puta sam primetila, a sada mi se to potvrđuje: ovo vikend bekstvo u prirodu zapravo me ne ispunjava. Ne predstavlja mi skoro nikakvo zadovoljstvo, osim osećaja fizičkog umora, koji volim. A koliko sam se nekad, u vreme pre polaska na put, radovala tim vikend-turama. Živela sam za njih. Često sam uspevala da pregrmim radnu nedelju samo zahvaljujući pomisli o odlasku u prirodu.
Ne znam gde se to, u međuvremenu, izgubilo. Razmišljam o tome i vrlo brzo mi postaje jasno. U pitanju je ’sloboda ili ništa’. Nakon potpune slobode, one koju sam živela prethodnih godina, ova dva-tri dana nisu dovoljna. Sloboda na kašičicu više mi nije prihvatljiva.
A i logično je da to bude tako, premda sam pomalo iznenađena.
*
Borim se sa konstantnim usponom od polaska iz Došina. Pošto poznajem put, planirala sam da kampujem negde pre vrha. Ima jedno mesto pored reke koje je lepo uređeno. Ali sada otkrivam da je zakrčeno kolima. Očito su Kinezi masovno pojurili da iskoriste besplatni ulaz u nacionalni park.
Moram da produžim do samog vrha. A mrak samo što nije. Počinje i kišica. Jedan od testova odnosi se i na obuću u kojoj ću pedalati na Pamiru. Cipele u kojima sam sad pošla imaju dobar đon, što je neophodno za pedale, ali je njihov gornji deo izražen od mrežice. Tako noga lepo diše, no u slučaju kiše, potpuno je izložena. Imam nepromočive nazuvke, koji su nužno zlo, dok su inače nepraktični za dužu vožnju u njima.
Ne, neću voziti u ovim cipelama.
*
Iznenađenje na vrhu u vidu kamp prostora. Videla sam ogroman bilbord na kome su kola, a tik uz njih razapet šator. Kombinacija koju uglavnom prezirem. Ne vidim smisao u tome da se kampuje pored automobila, osim ako niste na dugom putovanju tim kolima.
Polazim u pravcu koji strelica pokazuje i ubrzo ugledam ogroman parking-kamp prostor. Podloga je od sitnog žutog šljunka, pa ću moći da dobro učvrstim šator. U dnu kampa nalazi se nekoliko baraka. Restorani, bez sumnje. Sve je zatvoreno i nadam se da ih večeras neće ni otvarati. Pored su nizovi toaleta, nekoliko razbijenih česmi sa tehničkom vodom i jedno drveno korito u kome se sakuplja tekuća pijaća voda koja je dovedena pomoću creva.
Ovo je moj prvi kineski javni kamp. Pa, nije tako ni loše kako bih pomislila.
*
Teglila sam dva velika piva još iz Došina. Volim da se počastim na kraju napornog pedalanja.
Sada me raduje što ću moći da ohladim pivo u onom koritu sa vodom. Planirala sam da jedno popijem večeras, a drugo sutradan – pošto bih da ostanem dva dana. Nemam mapu ovog nacionalnog parka, a na Guglu takođe ne postoji, tako da nemam predstavu koliku površinu zauzima i kuda vode putevi. Vrlo verovatno da nigde nema prodavnice, pa ako želim i sutra da uživam, moraću da se večers uzdržim.
Testiram jačinu svog karaktera.
*
Cele noći kiša. Veoma je sparno, ali moram da zatvorim oba sloja šatora da voda ne bi probila unutra. Debela vreća koju sam ponela pretopla je za ove uslove. No nju ću svakako nositi na Pamir. Na nekoliko hiljada metara nadmorske visine, biće potaman.
Muče me ozbiljne brige oko mog radnog mesta, a sve zbog onog kineskog načina. Pre nekoliko dana videla sam oglas za šest novih učitelja u Došinu. Trenutno nas ima petoro i, osim Nataše, svi planiramo da nastavimo od septembra. Naš agent i ’lider’ ptvoreno su pričali o tome, praveći čak planove za nas, kako bismo dobili priliku da zaradimo i honorarno. A onda ugledam taj oglas. Nema drugih škola i nema potrebe za više nastavnika. Obojica nadređenih ustvrdili su mi da ne treba da se brinem. No juče je i druga nastavnica saznala za oglas, a onda i svi ostali. Dogovorili smo se da pozovemo našeg lidera na večeru i da ga unakrsno ispitamo. Nikog ne raduje ideja da se u avgustu vrati sa odmora i sazna da je ostao bez posla, a da su mu stvari izbačene iz sobe. Ja sam već kupila povratnu kartu, što naši nadređeni znaju.
Uz malo ženskog lukavstva, uspevamo da zakažemo izlazak za nedelju popodne. Moraću da skratim turicu i da se vratim u subotu veče. Kineski način je i da vam nikad ne kažu vreme unapred, nego pozovu pola sata pre tog događaja i kažu da dolaze i da budete spremni. Ne želim da propustim taj susret i zato je najbolje da se vratim veče uoči njega.
Ali ni nakon vezanih neprospavanih noći zbog neizvesnosti i nemogućnosti da saznam istinu, ni u šatoru ne uspevam da se opustim i zaspim.
Nesanica je uvek teška, ali mislim da je jedna od gorih kombinacija za nju da ste na kampovanju. Skoro ništa ne možete da radite osim da se prevrćete i čekate kad ćete uspeti da prevarite san.
*
U sedam, čujem dernjavu dva muškarca. Količina buke koju su Kinezi u stanju da naprave meni je neshvatljiva. I kad hodaju jedni pored drugih, oni se dernjaju na sav glas.
Izbauljam iz šatora i pokažem muškarcima gest koji u Kini znači: ’budite tiši’. Jedan od njih, jako debeo mlađi čovek, izvinjava se usrdno. Deluje kao da me je razumeo. Ali čim se vratim u šator, iz jedne od onih brvnara opet zagrmi njegov glas. A drugi mu odgovara iz kućice preko puta.
Potpuno su me razbudili. Izlazim i krenem prema veceu. Moram da prođem pored barake onog debelog. Koji me gleda u čudu, ne shvatajući što sam ljuta. Pridružuje mu se i onaj drugi, tako da sad stoje obojica i pilje u mene.
Nešto im pričam na engleskom. A mogla bih i na srpskom – svejedno ne bi razumeli. Pa se dosetim i počnem da vičem, te naglo utišam glas do pristojnog razgovornog tona.
’Aaa!’, uvikuje debeli, kao da je razumeo.
’Aaa!’, uzvikuje i drugi, takođe sa razumevanjem.
Obavim šta imam pa se vratim u šator. A njih dvojica skoro pa se više i ne čuju (za kineske pojmove). Na moje iznenađenje, uskoro i odu, zaključavši svoje brvnare.
Pa da li su morali da razbude sve živo u tih pola sata koliko su tu bili?
*
Dobra strana ovog nasilnog buđenja je što ću pre navale vikend turista moći da još nešto vidim. Možda nađem i neki lep vidikovac, dok je pust i tih.
Krećem jedinim putem kojim nisam ranije vozila. On prati reku, te je i dalje uzbrdo, samo još strmije nego juče. Nema vozila, motora, pešaka. Čujem žubor vode i ptice. Jučerašnji osećaj ’sloboda ili ništa’ danas je manje jak. Na momente mogu čak da zamislim kako sam se ponovo otisnula u svoje nomadisanje, bez čvrstog plana i vremenskih ovkira.
Nekoliko prizora usput vredno je dužeg zaustavljanja. Crna kamenčina, ili pre stenčuga, nalik na kakvo orijaško jaje bačeno iz svemira, pravi u reci basen kristalno čiste vode u kojoj se ogleda svod. Zabranjeno je kupanje, piše ne tabli pokraj puta. I još piše da je voda duboka. Znam da bih u nekom drugom trenutku verovatno sišla dole da makar umočim stopala, ako ne i da se ipak bućnem.
Potom se uspinjem uz stotinak kamenih stepenica do stupe na vrhu brda. Nije ništa posebno, a nema ni vidikovca koji sam očekivala.
No zato je kanjon skoro nestvarno lep i divalj. Divljim ga čine obrisi visokih i oštrih vrhova u daljini. To su Šanginsan planine, čuvena turistička atrakcija. Poznate su po svojim oštrim vrhovima i skoro neprekidnim teškim maglama koje se skoro nikada ne dižu nad njima. Planiram da odem tamo na hajking, već narednog vikenda.
*
Nakon desetak kilometara, asfaltni put se završava, a počinje zemljani. To znači avanturu, ili makar njenu najavu. Skoro da me obuzima ushićenje nalik na ono kada slobodno putujem. Nemam pojma kuda vodi put ni koliko je dugačak. Nema ga na mapi, a ne postoji ni nikakav znak.
Udahnem duboko i osmehnem se za sebe. U sećanje mi navru pedalanja sličnim putevima: od onog himalajskog na Anapurni, pa unazad deceniju ili malo više, sve do jedne od mojih prvih dirt-road vožnji na Zaovinskom jezeru.
Živo je sećanje na moj fensi plavi trek, potpuno neodgovarajući bicikl za teren kojim sam vozila sa drugarima iz Fribajkinga. Bez suspenzija, sa lošim kočnicama, ali jakom željom da pratim u stopu osatle, odskakivala sam od oštrog kamenja, klizala se niz stene, jedva održavajući ravnotežu. I stiskala ručice kočnica do bola. Noćima nakon tog spusta trnuli su mi prsti i zgloboci na šakama.
Osećaj početničke pobede u neočekivano oživljenom komadiću tog, čini mi se, pradavnog vremena.
*
Svega sedam kilometara do nekog mosta nad rekom, gde se put završava. Odatle počinje staza. Da nisam u cipelama sa mrežastim gornjim delom, zaključala bih bicikl i krenula njome. Imam dovoljno vremena da možda stignem i do vrha i da se posle vratim u Došin pre mraka. Ovako, i ne pomišljam na to. Jedino se u zatvorenim gojzericama sa dobrim đonom osećam sigurnom na planinaskim usponima. Još jedan razlog više da odbacim ideju o ovim cipelama na Pamiru.
Sedam na most da ručam, otvorivši i ono drugo pivo. Tišina. Huk vode. Planine u daljini i skrajnuti zemljani put. Lepo je. Gotovo nestvarno. Ali…
Treba mi ona moja potpuna sloboda. Bez nje, ništa mi nije isto.
Subscribe
0 Comments
