Bekpekovanje, 3. dan
*
U jurti najblizoj mestu gde kampujem odsela je grupa turista iz Slovenije i Hrvatske. Cula sam ih kad su razgovarali i pozurila da im se javim.
Verovatno najveca razlika izmedju samostalnih putnika i turista je sto ne dele ni priblizno ista iskustva iako su obisli identicna mesta. Dok razgovaram sa jednim Slovencem iz grupe (inace jako ljubaznim), sa zaljenjem primecujem kako nema one bliskosti koja se namah uspostavi kad se sretnu cikloputnici, stoperi, bekpekeri…: Koliko dugo putujes?, Gde si odseo u..,? Kako si stigao do…? Gde moze da se jeftino prespava? Sta mislis o…? A jesi li bio u.,,? – susret dva putnika nalik je na susret starih saboraca, ratnika koji su vojevali u istim bitkama, brinuci iste brige, prezivljavajuci iste strahove, radujuci se istim pobedama.
Nema niceg loseg u turistickim putovanjima, samo sto je meni taj nacin stran. Razlika je u biti vodjen, ili biti samostalan. Otuda i nemogucnost istinskog doticanja izmedju nasa dva sveta.
Da sam srela samostalne putnike, ovo vece proveli bismo zajedno, deleci svoje price. Ovako, pozelim ovoj grupi prijatan boravak u Kirgiziji, oni uzvrate ljubazno se smeseci i zatim se pozdravimo.
*
Noc je hladna – moj termometar polazuje da je temperatura pala na pet iznad nule. Imam debelu vrecu i podlogu sa dobrom termoizolacijom, ali pred zoru budi me blaga jeza. Odvikla sam se od ovoga, spavajuci prethodnih meseci u krevetu, u toplim sobama.
Ali kad ujutru otvorim sator i prvo ugledam vedro nebo, mirno jezero i konje na ispasi, osetim da su malo drhtavice i isposnicki uslovi vise nego prihvatljiva cena za ovakav dozivljaj.
*
Otkrivam da ne umem da putujem bez bicikla. Neorganizovana sam. Zamara me trazenje prevoza i visecasovno cekanje. Zavisnost od drugih i njihovih masina osecam kao neslobodu.
Dva i po sata na suncu u pokusaju da ustorpiram neko vozilo za povratak u Kočkor. Slivenacko-hrvatska turisticka grupa, njih osamnaestiro, otisla je minibusom pre tri sata, u nekom drugom pravcu od mog.
Sedim na ozidanom platou na koji posetioci i stanovnici Son-Kula dolaze u pokusaju da uhvate povremeni mobilni signal. Zabavlja me slika ljudi sa podignutom rukom kao antenom i mobilnim u saci kao kakvom priraslinom, tim korisnim ali i zastrasujucim produzetkom nas samih. A u pozadini – zivot kao iz nekog drugog vremena, pod vedrim nebom, bez struje i tekuce vode, bez satelitske veze sa ostatkom sveta, bez potrebe za drustvenim mrezama. Son-Kul – ‘poslednje jezero’ i jedna od poslednjih nedirnutih oaza.
*
Pitam jednog Kigiza turistu, koji je dosao da uhvati signal, za prevoz. Njegova kola su dole kod jezera, videla sam ga kad je jutros izasao iz njih da bi se umio. Odgovara mi da je tek stigao sinoc i vratice se sutra, ali da se u obliznjim jurtama grupa turista sprema za odlazak, pa da upitam tamo. Zahvaljujem mu i napustam moje stopersko mesto.
Imam srece, i uskoro sam u zajednickom taksiju sa izraelskim bracnim parom.
*
I evo nas: tri samostalna putnika kojima ni tri sata u razgovoru nije ni priblizno dovoljno vremena za razmenu iskustava i dozivljaja. Prepoznavanje iste ‘krvne grupe lutaluca’ i obavezna razmena kontakata. U Kockoru samo zajedno u potrazi za restoranom u kome bismo rucali. Izbor je mali, a nestalo je i struje, tako da kuhinje ne rade.
Vodim svoje nove prijatelje na najbolju šaurmu** u gradu. Potom sedamo na zidic u hladovini i uzivamo u kirgiskom specijalitetu. Odlican zavrsetak naseg kratkog poznanstva.
//**Šaurma je najslicnija nasem girosu, s tim sto je meso uvek govedje, a u ‘lavaš’ (kore kao za pitu umesto lepinje) se dodaje pomfri, povrce i salata, uz mnogo majoneza i, po zelji, kecapa.//
Ako budes vozila bajs iduce nedelje,obavezno uradi 2-3 puta vezbe dnevno….dok budes vozila!!!!!
Naravno, radim somatske vežbe svakodnevno po nekoliko puta, a i za sada redovno uzimam Midokalm za opuštanje mišića. Ne znam da li ću moći da vozim (iako mi duša ište), ipak je ovo sveže, pre samo mesec dana sam se povredila i jedva da sam mogla i da hodam.
Ti znas najbolje…poz
Midokalm i Rantudil Forte su u mom slučaju dobitna kombinacija!
Da, Midokalm i ja gutam redovno, a posebno kad znam da ću imati veliki napor. Pomaže.