Bekpekovanje, 1. dan
*
Ujutru, hvatam gradski autobus do zapadne stanice. Odatle polaze marsrutke i zajednicki taksiji za Kočkor – moju danasnju odrednicu.
Vozac autobusa divlja, i na kruznom toku juri pravo na drugo vozilo. Stojim na prednjoj platformi, gde nema guzve, i lepo vidim da ce se sudariti. Jeste da ima prvenstvo, ali valjda ne zeli epitaf sa tekstom: ‘Ovde lezi onaj sto je imao prednost’.
Snazno gazi kocnicu – i ja letim na pod. Ne mogu da zaustavim pad iako pokusavam da se uhvatim za neku rucku, a i putnik do mene bezuspesno nastoji da me pridrzi.
Psujem ga na sav glas. Prestrasena sam zbog pomisli da sam mogla da povredim kicmu jos gore. No osecam da je sa mojim ledjima sve u redu. Nije sa levom potkolenicom i misicom na istoj strani. Ugruvane su, i bol pocinje da pulsira.
Idiot jedan.
*
Salece me desetina vozaca marsrutki i taksija sa ponudama. Ne mogu da podnesem toliku buku oko moje glave. Molim ih da me ostave na miru, jer moram da se priberem.
Debelom Kirgizu do mene objasnjavam da sam upravo prezivela stres. Covek se izvinjava u ime onog idiota i zatim odlazi do prodavacice kvasa, te se vraca sa casom tog napitka za mene. Nece ni da cuje da mu dam pare. Kad se malo smirim, pomaze mi da se smestim u zajednicki taksi za Kackar, a pre polaska, vodi me do prodavnice kako bih kupila vodu za put.
Dobri, dragi covek.
*
S leva su obronci Alatajskog masiva, dok se sa moje desne strane, u daljini, naslucuju obrisi Tien Šan planina. Put sve vreme prati reku koja meandrira; on je pak strogo prav, pa se vozimo cas uz ivicu njenog korita, a cas nam se ona sasvim gubi iz vida.
Da ovuda pedalam, stslno bih zastajala i pretrcavala na drugu stranu, kako bih fotografisala taj pejsaz. Meke linije Alataja, sa nijansama stena od zute do mrke, u podnozju jos uvek zelena trava, a u prvom planu – ta reka neboplave boje. Kako bih samo uzivala u svim tim bojama i linijama da nema ovog zatamljenog stakla automobila.
Spoznaja jasna kao najdublji uvidi o sebi, da nikada, nijedan nacin putovanja koji putnika fizicki odvaja od sveta oko njega, nece biti moj voljni izbor.
*
Hostel u Kočkoru vodi Kemir, dvadesetogodisnji student Informacionih tehnologija. Solidno prica engleski, pa dok se okrepljujem kirgiskim jogurtom u koji smo dodali slatko od domacih malina, zapitkujem ga o njegovoj porodici, zivotu u Kirgiziji, o tome sta planira i o cemu sanja.
Kemir se stalno osmehuje, a osmeh mu je istovremeno mladalacki stidljiv i lako podsmesljiv. Objasnjava mi da ce otici na godinu dana u Nemacku, gde zivi njegova rodjaka. Nikada nije putovao, pa bi da malo vidi sveta, a i zbog studija. No potom ce se vratiti, jer nigde se ne zivi tako jednostavno i zivot nigde nije tako lagodan kao u Kirgiziji.
‘Ovde je sve jeftino i lako dostupno, i ne mora mnogo da se radi. Kirgiski narod je pomalo lenj’, tvrdi Kemir.
Njegov najstariji brat, recimo, ima kucu u Biskeku koju mu je kupio otac. Nedavno je poceo da izdaje jednu vertikalu i od toga lepo zivi, tako da je prekinuo studije.
A on, Kemir, buduci najmladji od trojice brace – i od ukupno cetvoro dece, sto je i prosek u kirgiskim porodicama – nasledice sve sto ostane od njihovog oca. Najmladji sin u Kirgiza je uvek nadlednik. To je za Kemira dovoljno razloga da bi zeleo sa se vrati.
*
Popodne odlazim u ‘centar’ sela, u zavrsne nabavke i usputni obilazak.
Zivot u Kočkoru odvija se uz magistralni put, na glavnoj raskrsnici. Ona je zakrcena tezgama, automobilima, marsrutkama, ljudima, a vidim i koke kako trckaraju okolo, dok je jedno tele vezano za ogradu tik uz put.
Kuce sa tradicionalnim visokim krovom i nomadake jurte naizmenicno sa betonskim korbizjeovskim rugobama. Put u zavudjujuce dobrom stanju, a vozila gotovo sva iz vremena Sovjeta. Visoke planine koje omedjuju vidik i nisko nebo sa prozracnim oblacima. To je ta slika Centralne Azije koju nosim od prvog dolaska u ovaj deo sveta – tako dobro poznat, a ipak razlicit od mog.
*
Ova ovde Kirgizija nema mnogo toga zajednickog sa svojom prestonicom. Zitelji su etnicki cisti Kirgizi, sto potvrdjuje moj utisak od ranije da Rusi zive samo u gradovima. A ni u njima nema mesanja rasa i vera – rekao mi je Kemir.
Zbog toga, opet sam stranac kog raspoznaju jos iz daljine. Deca pozure na moju stranu trotoara kako bi mi rekla: ‘Hello!’ Kod prvo dvoje-troje se prevarim, odgovarajuci im sa: ‘Zdrastvujte’, nasta oni kao da ostanu malo razocarani. Zelim da im udovoljim, pa nadalje prihvatam da budem turista koji govori samo engleski.
*
Treba da organizujem sebi prevoz za sutra, do Song Kul jezera. Marsrutke tamo ne voze, a cena taksija je previsoka da bih je sama placala. Zato obilazim informacione turisticke pultove i hostele, rasputujuci se da li jos neko sutra krece na jezero, kako bih se pridruzila, i tako smanjila troskove i sebi i putnicima sa kojima budem delila taksi. U najgorem slucaju, stopiracu, iako i stop u Kirgiziji podrazumeva placanje, makar u visini cene goriva. U ovom slucaju, stopiranje bi znacilo i visecasovno cekanje, posto se na jezero voze samo turisti i ono predstavlja zadnje odrediste na toj ruti.
Zapravo bi lakse bilo iznajmiti konja, kada bih smela da jasem. Ovako, posto za sutra nema zainteresovanih turista, uspevam da po prihvatljivoj ceni ugovorim samo kamion koji prevozi ovce do cobanskih jurti na Song Kulu. Mnogo ovaca, u voznji dugoj tri sata.
