Bekpekovanje, 5. dan

 
 
*
Na nešto više od dvadeset kilometara udaljenosti od karavanseraja Taš Rabat, visoko u planinama, nalazi se jezero Čatur-Kul. Od jedne grupe trekera približno mojih godina saznala sam da im je za uspon trebalo oko četiri sata, a za spust oko tri. Dodala sam na to još po jedan sat, znajući da većina ljudi i nehotce poboljšava takve rezultate, uvećavajući svoj podvig. Tih devet-deset sati pešačenja činilo mi se kao nemoguć poduhvat, budući da sam pre tri nedelje jedva hodala od bolova i da sada nemam kondicije.
Ali oduvek mi je bilo teško da mirujem u prirodi, ma koliko volela neke aktivnosti koje podrazumevaju ostajanje na jednom mestu, kao što su čitanje ili pisanje. Stari bi rekli: ’imaš pundravce u gaćama’, a oni poetičniji, da mi ’mesto ne da mira’ i da me ’svrbe tabani’. Suština tih izreka je ista: moranje da se kreće, da se ide, da se bude aktivan. Ta je potreba jaka kao primarni nagon, ne samo tela (jer ono može biti aktivno i radeći vežbe), nego i duše.
Zato ne mogu samo da sedim i uživam. Moram da idem nekud, pa dokle stignem.

*
Dan je pravi za bilo šta napolju: čisto nebo sa onim dobroćudnim belim oblacima, svežina planinskog vazduha na visini od tri hiljade i dvesta metara, sunce koje se polagano zagreva. Pakujem šator i ostalu opremu u ranac, koji ostavljam na čuvanje vlasnici najbliže skupine jurti. U drugi, manji ruksak, odvojila sam najneophodnije stvari za višečasovno pešačenje: nešto hrane, filter za vodu, topiju odeću, zaštitu od sunca i kiše, prvu pomoć. U Biškeku sam kupila i štapove za planinarenje, koje ću sada prvi put isprobati.
Ništa me ne boli i dobre sam volje.
Carpe diem — iskoristi dan. Svaki, kao da je poslednji. Jer jednom će to i biti.

*
Ispred mene je krenuo par biciklista iz Španije, tačnije Baskije, kako su mi naglasili — svi Baskijci to uvek naglase. Stigli su rano jutros u kamp, ostavili bisage i bicikle na čuvanje, i pošli gotovo trčećim korakom onako u patikama i biciklističkim šortsevima, samo sa jednim malim ruksakom koji je ponela devojka. Mladi, u punoj snazi i dobroj formi. Smela bih se opkladiti da će tih dvadeset jedan i po kilometar do jezera preći za upola kraće vreme od mene.
Ali neka ih – svako ima svoj ritam. Ja nikuda ne žurim, a ni sam cilj mi nije toliko važan, koliko sve ono na putu do njega.

*
Ruta vodi kroz dolinu prateći reku. Čim se zamakne iza poslednje konjske staje, do maločas usko korito koje je krotilo reku praveći od nje potok, proširuje se nekoliko puta. Sasvim neobično, pošto idem uzvodno i trebalo bi da je upravo obrnuto: da je u gornjem toku uža.
No ona ovde plavi kanjon u celoj njegovoj širini. Iako nije duboka, a moje gojzerice su od nepromočivog materijala, ipak se ne može hodati kroz nju. Nema drugog načina nego da se prebacujem s kamena na kamen.
Klizavo je, a ja sam nesigurna u svoje pokrete. Ne znam gde će me preseći bol, kao rafal iz zasede kojoj sam se nehotice primakla. Zato sam veoma oprezna. I spora. Najpre štapovima temeljno ispitam rečno tlo pre nego što se oslonim na njih.
Povremeno se, sa jedne ili druge strane korita, ukaže travnata obala. Izađem na nju, ali ni tuda nije lako kretati se, pošto je tlo natopljeno vodom. Ako nepažnjom promašim suv, obično izdignutiji deo tla, nalik na kakvo prirodno postolje, noga mi uroni do članaka u mulj. Blato je crno i žitko, ugaženo konjskim kopitima.
Zatim reka počinje da krivuda, zavijajući sve do ivice korita, uza stene. Tako samo nestane jedne obale, te moram da pređem na drugu. Na traženje gaza odlazi mi najviše vremena, jer je sada već duboka i vrlo brza.

*
Najzad je reka ponovo u svom koritu i smireno teče njime, bez onih naglih zavijanja i meandara. Idem levom obalom koja se mestimično proširuje pa sužava, no svagda ostavljajući dovoljno mesta za kretanje po suvom. Pošto ne moram više da pazim na svaki svoj korak, to mi sada pogled slobodno leti za svačim što ga privuče.
Kaktusi neobičnog oblika. Visine su oko trideset centimetara. Cvetovi maslačka, i bilje. Čitala sam da na ovim prostorima raste preko trideset vrsta lekovitog bilja.
Po padinama — mrmoti. Nebrojeno mnogo mrmota. Trče na sve strane, dozivajući jedni druge kričanjem. Veliki su, zdepasti i smešni. Kada me osete, ili čuju, zastanu, propnu se na stražnje noge sedajući na debelu stražnjicu, pa izviju glavu, gledajući i osluškujući u mom pravcu. Postoje tako nekoliko trenutaka, procenjujući opasnost, a onda začuđujućom brzinom šmugnu u najbližu rupu. Ne uspevam da ih fotografišem koliko su brzi.
Ovo je kraljevstvo mrmota. Na svakom koraku su rupe u zemlji. Zamišljam beskonačne tunele kojima juriša vojska tih žutih simpatičnih životinjica.

*
U susret mi nailaze prvi jahači. Par turista na konjima koji su užadima vezani za konje kirgiških vodiča. Kasaju lagano. Kada bih umela da jašem, i kada bih smela zbog leđa, organizovala bih sebi turu po Kirgiziji na konju. Mislim da je ovo jedina zemlja na svetu u kojoj je tako nešto moguće uraditi.
Srećemo se na uskoj stazi, na brdu kojim se oni uspinju, pa zastajem po strani da ih propustim.
Moj teča je imao jednu rasnu belu kobilu. Bila sam dete kada me je popeo na njena leđa. Svet je odjedanput postao drugačiji, tamo dole ispod mene. Taj osećaj izmenjene perspektive urezao mi se zauvek u sećanje. Kao i tečina priča o vilama koje noću konjima mrse grive.
Pozdravljam ove konjanike sa širokom osmehom. Mora da im je čudno što se neko toliko keseri na njih. Ali ne marim.

*
Pravim pauzu za užinu. Smestila sam se na rub neke iskopine kojoj ne znam namenu, gde mi je sasvim zgodno za leđa, skoro kao u stolici. Na petnaestak metara ispred mene pase stado konja. Kada su me osetili, trgnuli su se i zagledali se u mom pravcu. Strašljivi, za svaki slučaj su se povukli dalje od staze kojom sam naišla, zbijajući se jedni uz druge. No kada sam prošla i smestila se uz padinu, podalje od njih, ponovo su se opustili.
Tako sedim sa pogledom na to stado na ispaši. Konji su dobro uhranjeni i mišićavi, a dlaka im se presijava na suncu. Ima i nekoliko ždrebaca, koji se i dalje privijaju uz svoje majke. Jedan sisa. Slika životinjskog spokoja, bez ljudskog prisustva.
A onda, iza padine naiđe grupa od desetak jahača. Takođe turisti sa vodičima. Ako začkiljim očima, kroz trepavice, mogu da ih zamislim kao konjanike u pratnji nekog karavana na Putu svile. Prolaze ovuda idući ka Torugart prevoju, iza kojeg se prostire nepregledno Kitajsko carstvo. Mrki pogled predvodnika, koji je zastao, okrenuo svog konja prema meni i netremice me posmatra dok iza njegovih leđa ne prođe povorka. Nikad se ne zna ko je neprijatelj i šta smera. Arhetipski obrazac ponašanja, kog ovaj Kirgiz verovatno nije ni svestan.
Pozdravljam grupu. Odgovaraju mi samo turisti. Kirgiški vodiči-stočari zadržavaju svoje grube grimase koje ne odaju ništa, osim tog hladnog ispitivačkog pogleda.

*
Hodam već satima. Došla sam do mesta gde reka zavija u oštrom luku, a od njenog korita vode dve staze: jedna koja se od njega odvaja nalevo, i druga koja se penje duž padine sa desne strane i dalje vodi njome. Nigde nikakve oznake za pravac. Osim one dve grupe turista, nikog više nisam srela. Imam dobru topografsku mapu, ali pre nego što je otvorim, pokušavam da sama odgonetnem na koju stranu treba da pođem. Čini mi se logičnim da nastavim sa praćenjem reke.
Utom, stazom koja se propela onim brdom visoko iznad moje glave naiđe jedan konjanik. Kao da ga je neko poslao baš u ovom času. Nisam sigurna da li me je primetio, jer iz mog pravca sija i sunce, onemogućavajući mu da jasno sagleda kanjon.
Uvek nosim pištaljku, kako bih u slučaju opasnosti mogla da pozovem nekog u pomoć. Bez nečeg što se može čuti na veću daljinu, usamljeni putnik koga nešto loše zadesi ima manje šanse. No ne sećam se da sam je ikada ranije upotrebila.
Sada zazviždim onom gore jahaču. Dva puta, da bi me jasno čuo. Kada me primeti, podignem oba štapa, okrećući ih u pravcima između kojih se kolebam. Predaleko je da bih mu doviknula pitanje, ako uopšte i razume ruski – već sam se uverila da ga Kirgizi izvan gradova većinom ne govore.
I jahač mi rukom pokaže da nastavim uz reku, da zaobiđem planinu sa leve strane, pa potom putem desno, do jezera. Sve sam ga razumela.

*
Osećam prve znake umora. I u leđima je počelo da me zateže. Pre polaska, dugo sam radila vežbe za opuštanje mišića, a kao preventivu, zbog napora koji me očekuje, uzela sam i tabletu sa istim dejstvom. Nisam sigurna gde se tačno nalazim, ali rekla bih da sam prešla dve trećine puta. Pokušavam da procenim da li ću imati snage da stignem do jezera, a potom i da se vratim. Ne odustajem lako, ali više mi se ne dâ da ulažem nadljudski napor za nešto što mi nije presudno važno. Dokle god da danas stignem, biću zadovoljna. Nedavno sam naučila da bol nije neophodni deo uživanja.
Pronalazim jednu zaravan, od podloge za sedenje i jakne improvizujem prostirku, i zatim radim vežbe. Nadam se da neće naići neki konjanik baš sada. Ne mogu ni da zamislim kako bi ova scena izgledala nekom kirgiskom nomadu, iako su se ovdašnji stočari verovatno već nagledali koječega od turista.
Nakon petnaestak minuta, osećam se dovoljno dobro da nastavim dalje.

*
Susrećem još jednu grupu turista, samo ne na konjima. Njihov vodič mi kaže da mi je ostalo otprilike dva sata hoda.
Nešto kasnije, srećem i Baskijce. Objašnjavaju mi detalje završnog uspona koji mi predstoji. Umesto zelenih blagih padina, počinju kamenite strmine. Nije klizavo, ali će kretanje tuda biti mnogo sporije. Treba da izađem na prevoj na četiri hiljade metara nadmorske visine, nakon kojeg ću ugledati jezero – tako sam ih razumela.
Posedimo neko vreme odmarajući se, pa mi oni požele sreću i zatim pođu. Više u šali, ali sa malo zbilje, na rastanku im kažem da pošalju po mene pomoć ako se ne vratim do mraka. Već je popodne, a ja sam sama i spora – dok se na planinu nikad ne ide sam, a silazi se čim Sunce uđe u zenit, ili što pre nakon toga, pošto se njena ćud očas promeni.

*
Razmišljam da li da uopšte pokušavam ili ne. Ovo dovde bio je naporan treking, ali ako zanemarim umor zbog nedostatka kondicije, sve vreme sam uživala. Završni usponi, pak, nemaju ništa zajedničko sa tim. Teški su i u njima nema ničeg lepog. To lepo dolazi tek na vrhu, u vidu pogleda koji je nagrada za petrpljeno. Uz osećaj da ste pobedili.
Ali jednom se svako nađe u situaciji da slabosti tela prevagnu nad jačinom duha. I čovek tada spozna svoje granice i prihvati ih, ili ne. „Sa svačim se može živeti, ako čovek ne laže sebe“ – taj kredo sam usvojila još od kada sam prvi put shvatila značenje tih reči (propustivši da zapamtim i njihovog autora). A otkad sam se povredila, sve više razmišljam o onom Hemingvejevom uvidu da se krajnja vrednost našeg života ne određuje onim kako pobeđujemo, nego kako gubimo.
Spremna sam za današnji poraz – ako ga bude.
No, za sada, nastavljam.

*
Već je četiri popodne i vreme se menja. Počeo je da duva jak vetar, srećom, meni u leđa. Ali zato nanosi tamne oblake u pravcu prevoja.
Često zastajem, da bih došla do daha. Okrenem se i proučavam nebo. Pokušavam da odgonetnem hoće li grunuti nevereme kao sinoć, kada je pljuštalo nekoliko sati.
Svi putnici su pomalo sujeverni. Tako ja sada ne mogu da se otmem utisku da me ovi oblaci upozoravaju da stanem. Nimalo mi se ne dopada ideja da se zateknem na ovoj visini u oluji, u sumrak, na nekoliko časova hoda od prvog skloništa. Imam kabanicu i čeonu lampu, nisam neiskusna u planinarenju, ali bih radije da propustim takav doživljaj.
Dvoumim se, pa nastavim još nekoliko koraka, do sledeće stanke. A onda sve iznova.

*
Verujem da ću ugledati jezero odmah nakon prevoja. Stoga je moje razočarenje veliko kada se najzad ispenjem na vrh i shvatim da ono ne leži odmah tu ispod, kako sam zamišljala. Prolazi nekoliko trenutaka dok ga ne ugledam u daljini. I dok na steni, pored brojke „4000 m“, ne primetim oznaku koja pokazuje da put dalje vodi nizbrdo, ka onoj dolini.
Vetar silovito duva, a oni crni oblaci sve su niži. Sa druge strane, tamo prema jezeru, nebo je vedro. Stajem u zavetrinu, dok promislim o ovom neočekivanom obrtu. Imala bih snage da se spustim trista-četiristo metara, do tog brda sa kojeg se pruža otvoren pogled na jezero, ali ne i da se ponovo uspenjem dovde. Zato na brzinu pravim nekoliko fotografija i video-snimak, i, bez premišljanja, žurno krećem nazad. Treba sići sa planine pre mraka i mogućeg nevremena.
Izostaje pobednički osećaj zbog toga što sam se popela na vrh, ali izostaje i osećaj poraza zbog toga što nisam stigla do kraja. Umesto toga, ispunjena sam neobičnim zadovoljstvom zbog spoznaje svojih trenutnih granica, koje mirno prihvatam.






 

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: Rasa | Objavljeno: 08.10.2017 11:16
    ah, kako si mi dozvala iz secanja sve moje nedoumice stati ili natsaviti ... ne toliko rizicne kao tvoja na ovom usponu ali bilo je par situacija u kojima sam osetio da odluka odlucuje i o biti ili ne biti ... putnik ili ne, zagubljen ili ne, u opasnostio ili ne .... laknulo mi je kad si odlucila da se ne spustas do jezera vec okrenes, podjes nazad i stignes do sigurnosti za videla jer, ... tvoje putovanje je ipak vise seeing places nego leaving traces ... :):)

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *