Upoznati Kineze

*
Ljudi kao najbitniji deo putovanja. Upoznati ljude u svakoj sredini u koju se dođe. Saznati kako žive. Pitati ih o čemu sanjaju. Otkriti kako razmišljaju. Čuti šta vole ili ne vole. Razumeti njihove strahove, izbore, probleme. Putovanja bez upoznavanja lokalnog stanovništva su nepotpuna. Ostaju površna, bez pravog uvida u stvarni život tog naroda.
No kako pričati sa ljudima koji ne govore jezike koje vi znate? Koji ne razumeju ni vaše gestove i mimiku, jer imaju potpuno drugačiji govor tela. Koji se, uz sve to, stide poput dece pred strancima, budući da ste vi verovatno prvi belac kojeg uživo sreću. I koji će zbog toga radije pobeći od vas, kikotati se kao ’lud na brašno’ dok vi ne odustanete, ili vas uporno ignorisati kao da ne postojite.
Kako upoznati Kineze u Kini?
*
Od 2012. putovala sam Kinom u tri navrata, ukupno pola godine, i još toliko provela sam podučavajući u jednoj državnoj školi u mestu od svega trista hiljada stanovnika. To je za kineske pojmove selo. Sredina u kojoj ni kineski profesori engleskog ne govore engleski. Od četiri koleginice sa kojima sam delila kancelariju od februara, samo sam sa jednom mogla da razgovaram. Druga je jedva natucala, dok ostale dve nisu umele da izgovore ni najprostije rečenice.
Nijednom se nije desilo da ijedna od njih, tokom celog semestra, pokuša da vežba svoj engleski sa mnom. A sedele smo zajedno mesecima.
*
Pre početka nove školske godine, organizovan je seminar za kineske učitelje engleskog. Dva i po dana nastave koju smo držali nas troje stranih nastavnika. Ponuđeno nam je dvadesetak tema između kojih smo izabrali po pet prema svojim sklonostima. No one su bile samo podsticaj da kineski nastavnici engleskog progovore engleski. Da se podstaknu da razgovaraju bez stida i straha od grešaka, koji ih blokiraju.
Kinezima to nije nimalo lako. Na Istoku je najveći kamen spoticanja ’gubitak obraza’. Jedna od najčešćih situacija u kojoj se obraz gubi je kad nešto ne znate ili kad na nešto ne umete da odgovorite. Otvaranje Kine prema svetu znači i borbu sa tom tradicijom. Na Zapadu, prihvatanje novih znanja podrazumeva greške i učenje kroz njih; na Istoku, greške znače ukaljani obraz i kažnjavaju se podsmehom, osudom zajednice, isključivanjem iz nje.
Kako se s tim izboriti?

*
Moja prva tema bila je, naravno, putovanja. Da bih četrdesetak prisutnih u po tri razreda oslobodila straha, ukratko sam im ispričala o svom putovanju oko sveta. Zatim sam im dala nekoliko školskih ESL pitanja kao polazište za razgovor:
Da li volite putovanja?
Gde ste putovali ovog leta?
Da li ste ikada putovali u inostranstvo?
Da li ste ikad putovali avionom?
Koju zemlju (ili kontinent) biste voleli da posetite?
Kada biste imali 100.000 $, gde biste otišli na odmor? A sa 10.000$? A kuda sa 1.000$?
*
Većina nastavnika rekla je da voli putovanja, ali od njih sto četrdeset, svega troje-četvoro je ikada putovalo izvan Kine. A i tada je to bilo u Hong Kong i samo u jednom slučaju u Tajland.
Mlada žena koja ga je posetila pričala mi je sa čuđenjem o jednom od svojih najvećih utisaka iz Bangkoka: o psima koji slobodno šetaju ulicama, a čak i ne laju. Podjedanko neshvatljivo bilo joj je i to koliko svi poštuju kralja, te ga obavezno pominju u svakom razgovoru.
Zanimljiv odgovor dobila sam od druge mlade učiteljice, koja je izjavila da ne voli putovanja. Na dosta lošem engleskom uspela je da mi objasni kako su putovanja opasna. Ako, recimo, odete u Ameriku, može vam se desiti da vas kidnapuju ili ubiju zbog trgovine organima. Rekla mi je da je gledala više emisija o tome.
Ogromna većina prisutnih izjavila je kako je skupo putovati izvan Kine. Pasoše nemaju, niti su ikad i pomislili da ih podignu.
Pitanje o sto hiljada, deset hiljada i hiljadu dolara za putovanje potpuno ih je zbunilo. Kada bi imali te pare, kupili bi kuće svojim sinovima, pošto je u Kini pravilo da muškarac mora da sagradi kuću kada želi da se oženi. Ne bi nikada dali toliki novac za putovanja.
*
Drugoga dana, za temu sam izabarala ’Upoznavaje ljudi’. Pošto je seminar i za mene predstavljao nešto sasvim novo, tek sam juče shvatila kakva je to prilika za nekog poput mene, ko je uvek gladan priča i učenja o drugačijim iskustvima, običajima, kulturama. Upravo to sam im i rekla: da su ovi časovi meni važni podjednako koliko i njima, jer zapravo pomažemo jedni drugima: oni imaju priliku da vežbaju svoj engleski, a ja da saznam toliko toga o Kinezima.
Jedna devojka požurila je da mi saopšti kako je pod uticajem našeg jučerašnjeg časa rano jutros otišla u turističku agenciju i uplatila sebi vikend aražman do nekog mesta u Kini čije ime nisam zapamtila. Nikada ranije nije putovala, jer je mlada i neudata, ali sada sam je podstakla da pokuša.

Poželela sam da je zagrlim. Ali u Kini to nije običaj. Rekli su mi da se osećanja ne pokazuju u javnosti. Dodiri su retki. Ljudi se čak i ne rukuju. To me je podsetilo na jedan od mojih časoca sa trećacima, kada smo pred tablom improvizovali susret i upoznavanje.„Nice to meet you“, kaže jedno dete.

„Nice to meet you, too“, odgovara drugo.
I onda treba da se rukuju, ali to svaki put biva propraćeno burnim smehom celog razreda, dok se ovi na sceni drže za stomake, ne mogući da zaustave napade smeha.
Pitala sam sada nastavnike kako izgleda uobičajeno upoznavanje novih ljudi u Kini. Između sebe, Kinezi su veoma komunikativni. Lako uspostavljaju nova poznanstva. Teme o kojima najčešće razgovaraju su porodica, hrana, posao, hobiji. Improvizovali smo susrete pred tablom, a zatim smo razgovarali o kulturološkim razlikama između Istoka i Zapada.
Prema mom iskustvu, tri prva pitanja kada upoznam nekog Kineza su: odakle sam, da li sam udata i koliko imam dece, koliko zarađujem. Više zbog mog načina kako sam im to prepričala, nego zbog toga što su naslutili da su ta pitanja za zapadnjačke pojmove previše lična, nastavnici engleskog smejali su se kao na dobar vic. Smeh ima relacionu ulogu da oslobađa od napetosti, pa su tako sada i oni počeli da se oslobađaju svog straha od mene, tog stranca pred kojim bi trebalo da se pokažu u najboljem svetlu – i da ni slučajno ne pogreše pred njim.
Neki su se toliko oslobodili da je jedna žena ’hrabro’ izjavila kako bi mnogo više volela kada bi svi oni dobili priliku da više razgovaraju i vežbaju engleski jedni sa drugima, a ne samo sa mnom, kao učenici sa profesorom.
„Ok, ajde da uradimo tako“, složila sam se odmah, i podelila ih u grupe prema tome kako sede. Dobili su zadatak da se predstave jedni drugima i da svako o svakome sazna nešto, što će kasnije moći da mi prenese, kada im se budem priključila.
Kroz nekoliko minuta, učionica je oživela – iz svih grupa čuo se samo engleski. Kao u pravoj jezičkoj radionici.
 
*
Za ručkom, od organizatora nastave, saznala sam da su nastavnici iz te grupe prezadovoljni. Izjavili su kako im je to do sada bio najbolji čas. Stoga nam je preporučio da primenimo isti metod na preostalim časovima.
Izgleda da je to udruživanje u grupe delovalo i psihološki na kineske nastavnike, jer kada bih se nadalje priključila nekoj, razgovor između njih ne bi se prekinuo, kao što je to ranije bio slučaj. Moj zadatak je takođe bio da ocenim svakoga (u skali: A, B, C), zbog čega su mnogi bili dodatno uplašeni u početku. Više njih doslovno se treslo dok bismo razgovarali, ili bi im ruke drhtale, a na licima igrali tikovi. Sada je toga bilo neuporedivo manje.
Kinezi su me prihvatali. A ja sam njih sada bolje razumela.

*
Poslednjeg dana, tema mojih prepodnevnih časova bila je ’Podučavanje engleskog’. Tokom prethodnih meseci, već sam donekle upoznala školski sistem u Kini.
Kad je reč o učenju engleskog, program je katastrofalan. Akcenat je na gramatici i pisanom engleskom, pa je otuda moguće da taj predmet predaju nastavnici koji ne umeju da izgovore ni najprostiju rečenicu. Mladi Kinezi završavaju srednju školu sa boljim znanjem engleske gramatike od mnogih predavača kojima je engleski maternji jezik, ali zato ne umeju da kažu tri proste rečenice o bilo kojoj temi. Predmet ’Oral English’ postoji u vrlo malom broju škola, predaju ga stranci, ali imaju samo po jedan čas nedeljno. Kada se tome doda da kineska odeljenja u gradovima broje po pedesetoro dece, a u selima i po sedamdeset, jasno je zašto i nakon dvanaest godina učenja engleskog, mladi Kinezi ne znaju ni reč engleskog.
Uz sve navedeno, strani filmovi su simultano sinhronizovani, pa se ne čuju originalni glasovi, zapadnjačka muzika se ne sluša, a najpopularniji Guglovi sajtovi su zabranjeni i blokirani. Kinezi naprosto nemaju prilike da čuju govorni engleski. Iznenadila sam se podatkom da taj predmet postoji u školama preko trideset godina. Više od tri decenije vlada izdvaja ogromne sume za program učenja engleskog, za udžbanike, za profesore, za završne ispite koji su se pretvorili u svrhu po sebi, umesto da budu samo provera naučenog. Učenicima je jedini cilj da prođu ispit. I njihovim nastavnicima – da ih osposobe za to. Ispit je, naravno, test gramatike, bez govornog dela.
Kina jeste zemlja formalnosti, ali ovakva zamena teza, brkanje sadržaja i forme, teško je razumljiva. Na kraju svog školovanja, nakon dvanaest godina učenja engleskog, Kinezi ne umeju da kažu više od jednog „Hi“ i „Hello“.
Poražavajuće.
*
Za popodnevnu temu zadnjeg dana seminara izabrala sam ’Zdravlje’. Da li su zdravi? Šta čine da ostanu zdravi ili da unaprede svoje zdravlje? Da li piju i puše? Šta obično jedu? Kojih saveta tradicionalne medicine se pridržavaju?
„Nisam zdrava“, rekla je mlada devojka. „Imam višak kilograma.“
„Nisam zdrava“, rekla je druga devojka. „Kao što vidite, veoma sam mršava. Ali ne uspevam da se ugojim.“
„Nisam zdrava“, izjavila je treća žena. „Stalno se osećam umornom, ali možda je to zbog svih obaveza koje imam. Dobila sam nedavno bebu.“
Kinesko društvo je strogo patrijarhalno. Ne postoji polna ravnopravnost. Žene rade sve kućne poslove i same se staraju o deci. Muškarci su ti koji ’naporno rade’ po ceo dan izvan kuće.
S druge strane, zbog politike jednog deteta i zakona koji je važio do prošle godine, u Kini ima nekoliko procenata više muškaraca nego žena. Nebrojeno je slučajeva abortusa sa devojčicama, jer je svaka porodica želela muškog naslednika. Ta politika uslovila je i nezdrav odnos prema jedincima. Svi do jednog, nastavnici su mi potvrdili da su njihovi jedinci i jedinice ’zločesti’, razmaženi, hiroviti, ali da tu ne mogu ništa.
Teme su se preplitale. Kineski nastavnici želeli su da mi kažu toliko toga, ali vreme je isticalo. Kako je većina došla iz još manjih mesta od Dešina, to smo današnje časove morali da skratimo, kako bi stigli na poslednji autobus nazad. Uspeli su još da mi ispričaju o ’kupingu’, metodi izvlačenja vlage iz tela, koja se primenjuje za sve moguće bolesti (garantovali su mi da će izlečiti i moju disk herniju), dok već od ranije znam kako pijenje vrele vode pomaže protiv svih problema.
Za kraj, slikali smo se svi zajedno ispred škole. Sto četrdeset kineskih nastavnika engleskog i nas troje stranaca. Sa nekima sam razmenila i kontakte, drugi su obećali da će potražiti i pročitati moje knjige.
*
Neko pametan jednom je rekao da se ne može voleti ceo svet, ali se zato može voleti pojedinac. A da bi se on zavoleo potrebno ga je upoznati.
Bilo bi preterano reći da sam zavolela Kineze nakon dvoipodnevnog seminara. Ali posle intezivnog druženja i razgovora sa njima, postali su mi mnogo razumljiviji. A kada nešto razumemo, lakše prihvatamo. Zahvalna sam na prilici koja mi je to omogućila.
Moje putovanje Kinom i upoznavanje te zemlje zapravo tek sad počinje. Tek sad sam spremna za nju.
 
 

Tema ima 7 komenara.

  • Poslala/poslao: Joka | Objavljeno: 26.08.2017 17:55
    Uh! Koliko toga se moze nauciti iz tvojih postova. Hvala ti sto putujes umesto nas i sto nam nestedimice prenosis iskustva.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 28.08.2017 03:47
      Drago mi je da nalaziš da je korisno za upoznavanje drugih zemalja, to i jeste neka 'misija' putnika :)
  • Poslala/poslao: Zoran | Objavljeno: 28.08.2017 01:48
    Meni kinezi deluju kao neko sa tehnologijom 21 veka i mentalitetom srednjeg veka.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 28.08.2017 02:27
      Upravo tako. Rambo je turbo folk i definisao kao munjevit tehnološki napredak koji nije ispraćen intelektualnim i kulturnim napretkom. Kina je trubo-folk.
  • Poslala/poslao: Gordana Mijatov | Objavljeno: 30.08.2017 21:29
    Eto, kao sto se vi upoznajete sa Kinezima, tako i ja zapocinjem upoznavanje sa Vama... Kao i Vi, obozavam prosto putovanja, kao dete sam zelela da "zavrsim neku skolu sa kojom bih mogla da putujem po svetu". Znaci, cilj mi je bio put. Taj cilj nisam osvraila, ali se ne mogu pozaliti - moglo je ispasti i mnogo gore. U svakom slucaju, avantura zvana "Snezana Radojicic" za mene pocinje - sada... Puno pozdrava i lepih zelja, Gordana
  • Poslala/poslao: Ham | Objavljeno: 23.11.2017 10:32
    Sjajna priča, Snežana! Bas mi se svideo aspekt kulturoloskog istraživanja koji si uspela da sprovedes ovde. Ja sam skoro živela u Indoneziji i isto mi je bilo teško razumeti kulturu i razumeti zašto nešto rade kako rade i zašto razmišljaju kako razmišljaju ali sto sam više razgovarala sa njima, to mi je kasnije bilo. Divna priča.
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 23.11.2017 16:15
      Hvala :) I dalje je teško, čak i kad razumeš.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *