*

Nomadima nije mesto u gradovima. Za one silom prilika zarobljene u njima, san o bekstvu iz civilizacije je kao moranje da se ponovo prodiše. Zato grabim prve neradne dane i hitam tamo gde nebo nije omeđeno krovovima.

Brzi voz šiba 300 km na čas. Prebrzo za uživanje. Oči gladne lepota prikovane su za prozor, iza kojeg se slivaju prizori zelenih pirinčanih polja, šuma i jezeraca, kao u širokom potezu kakve volšebne četkice. Osećam golicanje daljina u nozdrvama i radost koja narasta.

 

*

Sanqingsan je sveta planina taoista. Ima tri oštra vrha, koja izgledaju kao da je taoistička trijada zasela na njima. Otuda i njeno ime: Shān Qīng Shān, ili Tri Čista Jedinstva.

Kinezi su je pretvorili u nacionalni park, a pre desetak godina Unesko ju je uvrstio u listu svetske kulturne baštine.

 

*

Dva su načina da se dospe do vrhova: peške od samog podnožja, ili žičarom donekle, a zatim uređenim stazama. Prvi način biram iz neznanja, u pustoj želji samo da hodam planinom. Nisam se temeljno pripremila i zato zatičem sebe kako se već pun sat penjem i penjem nekakvim stepenicama, ne izlazeći iz gustog tunela od drveća, šipražja, stena. Bez pogleda na nebo i predele koji su mi i na slikama izbijali dah. I bez izgleda da ću uskoro stići do otvorenih vidika.

Vratila bih se i krenula iznova, žičarom, ali morala bih da izađem iz nacionalnog parka, te da ponovo uđem. To znači, i da ponovo platim ulaznicu po ceni od dvadeset dva dolara. Među turistima, podjednako domaćim kao i stranim, Kina je na neslavnom glasu po najskupljim ulaznicama na svetu.

Zato nastavljam istim putem, ljuta na sebe zbog te greške.

 

*

Više od sata bez susreta sa ljudima. Ovde svi idu žičarom. A onda, preda mnom se stvore mladić i devojka sa natovarenim ekspedicionim rančevima, kao i ja. U ovakvoj situaciji, progovorila bih i na kineskom sa njima, no srećom, mladić pomalo priča engleski.

Koliko ima do vrha odakle počinju staze? Može li da se kampuje? Kakva je situacija sa vodom? – zasipam ga pitanjima.

Njegovi izveštaji su ohrabrujući, osim onog o dužini uspona do startnog platoa. Sedam i po kilometara do gore. Sa više od deset kilograma opreme na mojim leđima, po ovako strmim stepenicama, tamo ću stići tek krajem dana. Jer, popodne je več uveliko načeto.

Bolje mi je da se vratim – slaže se mladi Kinez. Siguran je da će mi na ulazu na žičaru priznati već poništenu ulaznicu za nacionalni park. Njih dvoje će krenuti sa mnom i pomoći mi u sporazumevanju.

Često imam utisak da sam lik koji je izmislio neki dramatičar, pošto mi se u kritičnim momentima uvek ukaže pomoć kao ’deus ex machina’. Njemu, tom dramaturgu, beskrajno hvala što me tako predano čuva i što ne zna mnogo o tehnikama efektnih zapleta.

*

Ne želim da zamišljam kako bi ovo izgledalo da je drugačije. Kako bih se sporazumela sa čuvarima na ulazu na žičaru. I čiji identifikacioni broj bih im dala kako bi ispunili sve formulare koji su predviđeni za ovakve situacije. Jer, Kina je potpuno birokratizovana zemlja. Sve što je ikada ušlo u sistem, podleže strogo zacrtanim pravilima. Dobrohotni pojedinac ne može da ih zaobiđe i prenebregne, koliko god to želeo. Jedino što može je da izgubljenom strancu pomogne da se probije kroz njih.

I mladić, koji upravo nasumice bira svoje englesko ime – Sem, čini to za mene. Ostavlja me da sedim u holu dok on obavi sve formalnosti. Kada se vrati kroz desetak minuta, vrata žičare otvaraju se preda mnom magično lako, kao onaj ulaz u Sezamovu pećinu. Čuvari me propuštaju da uđem u pomalo teatralnoj sceni koje niko osim mene nije svestan.

*

Cela kabina samo za mene. Uznosim se sve više iznad kanjona, prema špicevima koji su ga ogradili polukružno, kao neki orijaški živi zid. Ove granitne stene drže stratigrafski rekord od preko milijardu godina geološke i geomorfološke evolucije. Sa svakim pomakom, uplovljavam dublje u fantazmagorični svet. Možda je ova žičara zapravo vremeplov. Možda će me na vrhu izbaciti u pretotopsko vreme naseljeno mamutima, dinosaurusima, divovima.

Otima mi se vrisak sreće, dečiji sveobuhvatne.

*

Hosteli su kao uklesani u stene. Začudo, ne smeta mi što su tu načičkani. Čini mi se da predstavljaju neophodnu meru stvarnosti na toj potpuno nestvarnoj pozadini. Bez njih, glava sklona maštanju izgubila bi osećaj za realnost. Još ako u sećanju drži pohranjene bajke sveta, srednjovekovne fiziologe i ovovremenske filmove epsko-naučne fantastike, onda bi se ovde veoma lako pogubila.

Ali mi smeta buka od kineskih posetilaca. Njih nema mnogo, jer je radni dan, međutim njihova potreba da viču, vrište i urlaju višestruko nadomešćuje to što ih je zanemarljivo mali broj. U Kini se sreća iskazuje kroz jačinu tona.

Pokušavam da nekako uteknem svim tim srećnim ljudima. I njihovim radoznalim unošenjima meni u lice kada se sretnemo. Izgleda da sam danas jedini stranac ovde. Uz to sam i jedina koja tegli tako veliki ruksak sa šatorom i kompletnom kamperskom opremom. Što je i previše povoda da se svako zaustavi, upilji u mene i nešto drekne, obično mi se primakavši sasvim blizu.

Kao i gotovo svaki dan u Kini, pitam se kako preživeti Kineze.

 

*

Prednost poznavanja lokalnih običaja sada mi se ukazuje kao svojevrsni spas. Vreme obeda u Kini je svetinja. Ako bi neko želeo da napadne ovu zemlju zatičući je nespremnu, trebalo bi da to uradi između dvanaest i dva i trideset, u vreme ručka i podnevnog odmora, ili pak u vreme večere, od pet do šest – kada sve opusti. Zbog ovog drugog termina, kineski posetioci Sanqingshana sada hitaju nazad na plato sa hostelima. Jasno mogu da zamislim sliku od par hiljada njih kako se žurno spuštaju, ostavljajući iza sebe iznova uspostavljenu tišinu i mir. I čist prostor za mene, u koji mogu da uronim sa svojom beščujnom srećom.

*

Pokušavam da odredim šta tačno osećam prema kilometarski uređenim stazama, stepeništima sa ogradama i vijaduktima nad ponorima. Svaki raspoloživi centimetar tla svrhovito je iskorišćen. To je kineski način u odnosu na sve. Dok sam putovala Kinom biciklom, često sam imala problem da nađem mesto za kampovanje. Previše je ljudi na premalo prostora, pa su i padine brda pod zasadima, a na svakoj zaravni nalazi se kuća. Tako je i ovde: ako nije staza ili stepenište, onda je strma, nepristupačna stenčuga. Čak i kad bi čovek želeo da se izgubi krećući nekim drugim putem, ili da sebi naudi zbog neopreznosti, teško bi u tome uspeo. U ovoj velikoj divljini vlada osećaj potpune uređenosti i sigurnosti.

*

Dvojezične table nalaze se duž staza, a na odmorištima su postavljene i mape celog nacionalnog parka. Zastajem kod svake i čitam nazive vrhova na koje mi se sa tog mesta otvara pogled: Mesečav zec trči, Veliki beli piton, Taoistički učitelj i učenik… Da bi posetioci bolje uočili sličnost između stena i onoga na šta su asocirale tvorce njihovih imena, svaka je fotografisana a zatim je na fotografiji docrtan oblik koji predstavlja. I za svaku postoji priča, bilo iz kineskog folklora, bilo iz taoizma, ili je pak reč o naučnom objašnjenju geoloških procesa koji su tako oblikovali stene.

Zanimljivo i poučno, nema šta.

*

Povremeno, pogled se otvara široko ka kotlini. Preda mnom se u krupnom planu prostiru sive gole stene mestimično obrasle borovim drvećem. Ono raste pravo iz kamena i štrči sa strmih litica. Čarolija života oslikana iz kontrasta. U tu sliku, dinamiku unose igre svetlosti i senki od ćudljivih oblaka, a dramatiku magla, koja nadolazi neočekivano, očas obavijajući stene u teško neprozirno belilo. Svet se menja pred mojim očima. Bude, pa nestane, da bi se iznova pojavio – ali nikad sasvim isti kao pre. Čini mi se da je ovde nemoguće napraviti dva puta istu fotografiju, makar stajali danima na jednom mestu i neprekidno fotografisali isti prizor.

U nestvarnom prirodnom okruženju, i sve izmaštano dobija drugačiji smisao, bivajući lakše zamislivim, pa čak i mogućim. Ako postoji mesto gde bajke postaju istinite priče, a epska fantastika se pretvara u realističnu prozu, onda je to ovo.

 

*

Stepenicama nikad kraja. I sve su strmije i uže. Sve uži su i prolazi između stena.

Zastajem na platou ispred dve prirodne kapije, formirane jedna do druge, i čitam objašnjenje. Levi, širi prolaz je za sreću, desni, sasvim uzak, za dugovečnost. Koji biste izabrali? – pita autor teksta. A ja se odmah zapitam da li su ovo neki taoistički Delfi, u kojima se posetiocima postavljaju filozofske zagonetke. Ali ispostavlja se da izbor zapravo i nije nužan, budući da je moguće krenuti jednim stepenicama do vrha, pa se potom vratiti i proći kroz drugu kapiju. Tako će posetilac biti blagosloven sa oba dara.

Biram levi prolaz, ali me na vrhu mrzi da se vraćam i da se iznova uspinjem. Uz to, moja urolana podloga za spavanje koju nosim na vrhu ranca zaglavljuje se u preuskom klancu, pa moram da skinem sve sa leđa i prođem postrance uz još nekoliko desetina stepenica. Ne, sad mi se zaista ne vraća.

 

 

*

Mini-restoran, gotovo na samom vrhu, kao da je uklesan između stena. Već je sumrak i Kinezi, po običaju u to doba dana, igraju karte za stočićem ispred. Scena deluje nadrealno: dok siva magla polako ispunjava kotlinu iz koje sam ovde izronila, a neobične kamene formacije sa štrkljastim drvećem se pretvaraju u crne, pomalo zastrašujuće konture, grupa Kineza strastveno i bučno igra Dou dizhu. Tu je i neko kuče, pomalo ljutito ili samo prgavo, koje kevće na mene u prolazu.

Uz restoran, nalazi se i javni toalet, sa česmama koje rade. Niže, duž staze, sve su bile zatvorene. A kupovna voda skuplja je sedam do deset puta u odnosu na uobičajene cene. Videla sam dostavljače flaširane vode, natovarene sa po pedeset-šezdeset litara, kako se mučno uspinju uz stotine strmih stepenica. Nema drugog načina da se do objekata na odmorištima i vrhu dopreme zalihe za turiste. Na kraju, sve to ulazi u cenu.

Punim svoju bisagu za vodu, kako bih imala za kamperski tuš večeras. Baš mi se posrećilo.

 

*

Nazirem vrh dvadesetak metara iznad, pa ostavljam ranac dok proverim šta je gore. Prolaz vodi kroz tradicionalnu kapiju kroz kakvu se ulazi u hramove, a zatim između dvostrane drvene ograde ukrašene katancima — njih ostavljaju hodočasnici na ovu svetu taoističku planinu.

Izbijam na plato sa pogledom u rasponu od skoro tristašezdeset stepeni. Prizor zaustavlja dah čak i pomalo blaziranom svetskom putniku poput mene, koji se nagledao svakojakih lepota i čudesa. Svi ti uski strmi vrhovi, koji kao da su pobodeni u Zemlju, mistična magla koja briše i menja svet pred mojim očima, senke neobičnog borovog drveća iz kamena slivaju se u sliku koja se opire poimanju. Nemoguće je da ovakvo mesto postoji na stvarnosti, a ne samo kao kulisa za filmove epske fantastike. Nestvarno je, koliko su nestvarne vizije nečije bogate, neobične mašte. Obuzima me snažan osećaj izmeštenosti na drugu planetu.

I vrištala bih od sreće, samo da tu dole, tako blizu meni nisu ljudi. Uzbuđeno strčavam po svoj ranac (i usput dozvolu da je gore dopušteno kampovanje), kupujem pivo po desetostruko višoj ceni, te brzo postavljam šator na platou. Žurim da uhvatim gašenje dana sa najneverovatnijeg mesta na Zemlji koje sam ikada videla, nazdravljajući životu čiji su me putevi ovde doveli.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ceo album nalazi se na novoj adresi.