6. novembar

U Juijang stižem vozom, u četiri ujutru, nakon probdevene noći. Nešto se u vagonu polomilo, praveći nepodnošljivu buku zbog koje ni oka nisam sklopila. A sada mi predstoji četiri sata čekanja na prvi autobus koji vozi do planine Lušan.

Tamo sam planirala da provedem svoja dva neradna dana i gratis prepodne. Mislila sam da cu ovaj tranzit lako pregurati muvajuci se po stanici, gde bih, uz malo srece, mogla da pronadjem i neko zgodno mesto da se opruzim. Ponela sam sator, podlogu, kao i vrecu za spavanje, kako bih na Lušanu kampovala dve noci. Uz kampersku opremu, nikad se ne brinem za smestaj.

Ali nisam racunala da cu doci ovako umorna. I da ce stanicna cekaonica biti zatvorena, a temperatura napolju ispod deset stepeni, sto me je odmah odvratilo od ideje da mozda negde postavim sator – morala bih da otpakujem kompletnu opremu, sto mi se cinilo prevelikim naporom za nepuna tri sata odmora, koliko bih sebi priustila.

Tako sam se nasla u situaciji da nemam gde, a da jedva stojim na nogama. I pride na ledjima nosim ranac od petnaestak kilograma. Setam ispred stanicne zgrade, pa shvatim da to nema smisla – samo cu se dodatno izmoriti. Onda opazim hotel, te se setim da bih mogla da iznajmim sobu na par sati. Ali sve su zauzete. Onda im u drugi, gde takodje dobijam isti odgovor. Ipak ne odlazim. Primetila sam fotelju u prilicno hladnom i negostoljubivom velikom holu, pa pitam devojku na recepciji da se smestim u nju do osam. Najpre me odbija, no kada molecivim tonom ponovim, pristaje. ‘Bar nesto’ , mislim se, svalivsi se u fotelju.

Nisam od onih koji mogu da spavaju sedeci. I zato mi postaje sve neudobnije. Proveravam ponudu hotela u gradu i nalazim dv u blizini, ali u oba je prijavljivanje posle jedanaest. A sada je nepunih pet ujutru. Osecam se sve gore, a nemam resenje.

U nekom trenutku devojka napusta svoj pult i ulazi u lift. Vec sam resila da odem, ne znam ni sama gde, osim da vise ne mogu tu da sedim. I tako izadjem u ogromni hol. Tu primetim stepenice koje vode do otvorenih staklenih vrata na spratu. Po izlepljenim reklamama, shvatim da je gore verovatno sala za obede gostiju, za svadbe, sahrane i ostala masovna okupljanja. Popnem se brzo, da me devojka ili neko od gostiju slucajno ne bi videli. I nadjem se u velikoj sali, sa koznom garniturom i jednim tvrdim kaucem.

Dodje mi da vrisnem od srece. Ali umesto toga, veoma tiho obidjem celu salu, zagledajuci sve u njoj. Uverivsi se da je mesto bezbedno, vise ne budem lenja nego otpakujem vrecu za spavanje i jastuk. Sasvim ocigledno, ovo je jedno od nebrojenih cuda Puta. Gotovo fizicki osecam da me čuva.

*
Na autobuskoj stanici tridesetogodisnja Kineskinja objasnjava mi raspored voznje. I ona ide na Lušan da planinari. Tek sad, primecujem njen ruksak. Ali odmah sam, naravno, primetila da veoma dobro govori engleski.

Da, potvrdjuje mi Elejn, kako mi se predstavila. Ona je nastavnica engleskog u jednoj skoli u predgradju Sangaja. Ovde je sa tri bivse ucenice, tako da mozemo zajedno do Lušana.

Ne znam kako bih razumela za mene komplikovana pravila za posetioce ovog nacionalnog parka, da mi Elejn nije sve prevodila. Na primer ono pravilo da se negde na sredini voznje staje i putnici kolektivno izlaze da kupe karte za naciobalni park, prolaze kroz kontrolnu kapiju i sa druge strane ponovo ulaze u isti autobus. Ili ono o proveri karte za šatl autobus duz celog parka: Na svakom stajalusfu postoje kondukteri, koji imaju citace otisaka prstiju. Posetilac da tom kondukteru svoju plastificiranu karticu i otisak palca, pa ako je sve u redu, saceka desetak minuta dok stigne prevoz. Elejn me smesta na moj prvi autobus i tek tada odlazi u svoj hostel. Hvala, koleginice.

*
Vec sam obilazeci Sanqinsan i Long Hu Shan shvatila da su Kinezi komercijalizovali sve svoje prirodne lepote. Sve su prilagodili zahtevima masovnog turizma. Tako su kroz divlje kanjone sagradili potpuno bezbedne drvene staze ili su duz oboda stena sazidali vijadukte, sve uzbrdice pretvorili su u nepregledna stepenista, poplocali sve staze i cistine sire od para stopala. Sve su preuredili, ne ostavljajuci nimalo prostora improvizacijama posetilaca. Ako nije staza ili stepeniste, onda je nepristupacna stena ili neprohodna suma. Ne postoji zemljani putic. Ne postoji neasfaltiran prilaz. Sve je kao pod konac.

To pravda neverovatno visoke cene ulaznica. Za svaku malu pecinu ili hram, cena iznosi najmanje petnaest evra. A za nacionalne parkove poput ovih koje posecujem u poslednja dva meseca, ta suma iznosi vise od cetrdeset evra. Cak i Kinezi negoduju zbog toga i traze nacin kako da zaobidju kupovinu ulaznica.

No mene, jos i vise od toga, pogadja ta komercijaluzacija. Zeljna sam planine koja nije pretvorena u park. Zeljna sam staza koje treba savladati ne samo zbog njihove duzine, nego zbog prirodnog terena. Patim za divljinom kao sto se pati za nedostupnom ljubavi.

*
Nista mi se ne dopada ovaj Lušan. Glavne turisticke atrakcije i vidikovci povezani su besprekornim putevima, kojima saobracaju vozila kao bilo gde. Nemoguce je stici drugacije od jedne do druge, osim asfaltnim drumon. Tako sa armijom Kineza tapkam od izlaza jednog scenicnog mesta do stanice satle autobusa, pa se vozim do sledece atrakcije, koju obilazim u gomili sa drugima.

Jezero oko kojeg se ne moze obici. Kamena staza koja prari tok rečice, zavrsavajuci se na platou za zicaru. Sinobus koji vozi do vodopada…

Tek izbegavsi ovaj poslednji te umesto njega izabravsu da tabanam (poplocanim putucen, dakako) do verovatno najvece lušanske atrakcije – tri vodopada, uspevam da se odvojim od gomile. I da, koliko toliko, osetim radost bivanja u prirodi, zbog koje i bezim iz grada.

A onda neocekivano, na kraju mog pesacenja, preda mnom se ukaze divlji kanjon. Toliko divlji, da ga ni nekoliko hiljada stepenica nisu uspele pripitomiti. Pogled mi se svaki cas otima ka tim liticama, pa zastajem i gledam u njih kao opcinjena. Najzad ono zbog cega sam i dosla.

*

Čekam sumrak, kada će se posetioci povući sa platoa ispred vodopada. Već sam odabrala mesto za kamp: na daskama popločanom prilazu budućoj žičari. Drveni pod umanjiće hladnoću koja ove posigurno vlada tokom noći, a krov će me sačuvati od vlage. U ovakvim uslovima, takve sitnice postaju presudno bitne.

Koristim plastičnu flašu sa vodom kao libelu, kako bih postavila šator na najravnijem delu drvenog platoa. U tom ‘merenju’ zatiče me Kinez-čuvar. Videla sam ga dole, kod samog vodopada, ispred jedne od radnjica koje su se tu smestile. Predavao je neke suvenire i dragunlije, a po velikom plinskom gorioniku ispred radnje zaključila sam da verovatno tu i živi. Za Kineze je uobičajeno da rade, žive i spavaju u svojim malim radnjama.

Sada je krenuo ka jednom od zaključanih toaleta do kojih je morao da prođe pored mene. Gestovima ga upitah za dozvolu da tu postavim šator, a on klimnu glavom. Poče da priča nešto na kineskom, pokazujući na vodopad, stene, nebo… verovatno pominjući hladnoću i vlagu, a možda i kišu. Odgovorih da je sve okej i da ću biti u redu, što on, začudo, prihvati bez mnogo pitanja ili pokušaja da me odgovori od mog nauma, kako bih očekivala. U povratku, ponovo zastade kraj mog šatora, ovog puta da bi mi ponudio ključeve od onih dole prostorija, toaleta ili u šta god da se u njima nalazi.

I još jednom će prošetati pored mog kampa, došavši malo kasnije da me ponudi nudlama iz svoje šerpice.

Dobri, brižni čovek.