1.

Ispostavlja se da u kuci-kafeu, pod cijom sam se nadstresnicom sakrila od kise, ima ljudi. Domacica me najpre nudi da predjem za bastensku garnituru, umesto sto sedim na tlu. Odbijam, ali je zato pitam za dozvolu da postavim sator tu gde sam. Sto ona prihvata bez razmisljanja. Zatim ulazi u kucu i vraca se sa decakom od dvanaest-trinaest godina. On koristi Guglov prevodilac da bi mi preneo njen poziv da nocas spavam unutra, u njihovom holu.

Kazem da je to veoma ljubazno od njih. I podjem za njima unutra, gurajuci bicikl u hol. Tamo su vec parkirani jedan motor i dva brdska dvotockasa. U ovom delu sveta predvorja uglavnom i sluze kao garaze za njih.


Zena me nudi cajem. Presli smo u deo partera u kome je smestena nekakva prodavnica. Sa visokih zidova vise ogromne drvene table – duborezi sa tradicionalnim kineskim slovima-pojmovima.

Decak mi uz pomoc Gugla objasnjava da oni drze prodavnicu caja. Zatim me pita da li sam vecerala i poziva me da im se kasnije pridruzim za stolom. Onda trazi moj Fejsbuk i Instagram profil.

Za to vreme, zena, njegova majka, prica mobilnim. Njegova sestra, otprilike dvadesettrogodisnjakinja, sedi u masivnoj drvenoj fotelji i gleda televiziju. Nimalo je ne zanima sta se desava tu pored nje, ako je uopste i primetila moje prisustvo.

Odlazim do toaleta napolju i presvlacim se. U povratku, pitam zenu gde bih mogla da postavim vrecu, u koji deo partera.

“Napolju“, rece na engleskom, pokazujuci na zasvodjeni deo gde sam i pre bila. Unutra mogu da sedim i da jedem, ali napolju da spavam.

Nekoliko puta desilo mi se da ljudi povuku svoj prvobitni poziv. Istrce se u zelji da pomognu, a posle se pokolebaju. To nikada nema veze sa mnom, jer ne bude ni vremena da ostavim pogresan utisak na njih. U vecini slucajeva, poricanje usledi zbog toga sto oni sa kojima zive nisu saglasnisa takvim dobrocinstvom. Ili, mozda, sa time sto mi je ono ponudjeno bez njihovog prethodnog znanja. Sva pozivanja-odbijanja dosla su mi od zena.

I ova Tajvanka je sigurno malocas pricala sa muzem, rekavsi mu za mene, a on se nije slozio sa njenim pozivom.

Pravim se da se podrazumeva da cu spavati napolju, da smo se zapravo tako i dogovorile. Pre nego sto ponovo izguram bicikl, zamolim je da ostavim prenosivu bateriju kako bi se napunila tokom noci. Zena se slozi.

Nesto kasnije, dok sedim ispred citajuci, dodje da me pozove na veceru. Pokaze mi da sama uzmem pirinac i dodam jelo koje je spremila. Za stolom je i njena cerka, koja opet gleda televiziju, samo na drugom, trpezarijskom TV-u, dok majka drzi daljinsku, menjajuci programe svaki cas. No devojka ne mari, kao da je hipnotisana ekranima, sta god da je na njima. Jedini dokaz zivota van toga pokazuje kad ih sve troje zamolim za fotografiju. Ustaje i odmice se od stola da se ne bi nasla u mom kadru.

Posle vecere vracam se pod nadstresnicu. Dolazi i otac porodice, koji pod njom parkira automobil. Pozurim da mu objasnim da imam dopustenje da budem tu. On mi u prolazu uzvrati nehajno sa: “da, nema problema”, pa udje u kucu.

Ne vidim vise nikog od njih do pred spavanje, kada pokucam na vrata zeni u trpezariji. Mislila sam da napunim i drugu bateriju, ali mi ona kaze da ponesem sa sobom i ovu prvu. Odnekud dotrca i sin sa spremnim prevodom kao objasnjenjem oba postupka.

“Ustajemo u razlicito vreme, tako da je bolje da budete napolju i sa svojim stvarima”, pise otprilike.

“Da, naravno,” slozim se, zahvalna i za ovoliko. Stvar sa dobrocinstvima stoji isto kao sa ljubavlju, utoliko sto ih odredjuje ne samo necija zelja i htenje, nego i hrabrost da se ona ucine.

2.
Spremna sam da krenem jos pre nego sto su se moji polu-domacini probudili. Ali otkrivam da mi je zadnja guma napola izduvana.

Evo ga, pocinju sitna iskusenja Puta. Navikla sam vec i znam da nerviranje ne pomaze. Radis ono sto moras, nadajuci se da te sad nece zaredjati maleri, ili, ako se to desi, da barem nece biti veliki.

Tako skidam bisage, pa tocak. I vec krenem da izvadim unutrasnju gumu, kad otkrijem da nemam adapter za moj tip ventila. Stajao je na njemu i sigurno su u servisu u kom su montirali moj bicikl nakon sletanja zaboravili da ga vrate. Dodjavola! (A skidajuci tocak, otkrila sam i da su izgubili jednu spiralu. I sad sam sigurna da su upravo oni nepaznjom pokidali kontakte na mom dinamo-punjacu.)

Ne cekaju mi se ovdasnji ukucani dok se razbude. A i ne verujem da bi mi mnogo pomogli. Odlucujem da krenem, gurajuci. Do prvog velikog grada ima petnaest kilometara, ali se nadam da cu usput mozda naci nekog vulkanizera. Ukoliko radi zbog kineske Nove godine.

Nakon pocetne uzbrdice, put je uglavnom ravan, tako da ne osecam poseban napor. A i prija mi da malo hodam.

U susret mi dolazi biciklista sa malim ruksakom na ledjima. Iako nas dele cetiri trake, vidim da je zacudjen sto guram. Mozda bi mi i mogao pomoci, da sam ga upitala da stane. Ali nisam, jer nisam imala takav osecaj.

Nepuna cetiri kilometra od mog nocasnjeg kampa primetim kuce i ubrzam. Neki van sa nosacem za bicikle na straznjim vratima malo uspori prosavsi me, kao da se vozac dvoumi da stane ili ne. Pomislim kako bi bilo super da se zaustavi i ponudi mi prevoz do prvog servisa. Trebalo bi da ih ima puno duz ove rute. Ali vozilo produzi.

Šesto metara dalje, vidim ga parkiranog uz ivicnjak. Ali vidim i veliku drvenu tablu kakve se nalaze na ulazima u parkove i na vidikovce. Sigurno su stali zbog toga.

Osmatram kuce sa druge strane puta, ne bih li ugledala nekog vulkanizera. Presla bih magistralu, ali vozila samo tutnje. Moracu na pesacki, dole kod one drvene table.

I tad ugledam troje ljudi kako mi prilaze: mladic, muskarac mojih godina i zena.

“Da li vam treba pomoc?”, upita me prvi na solidnom engleskom. I cim dobije objasnjenje sta mi se desilo, predlozi da me povezu do prvog grada i servisa. “Imamo nosac za bicikl, a moj otac i ja smo takodje biciklirali oko Tajvana. Mnogo ljudi nam je pomoglo, pa i mi sad pomazemo drugima.”

Kako mi je to samo poznato! Sva sam u najiskrenijem osmehu zahvalnosti.

I tako utovarim bisage, pricvrstimo bicikl i krenemo. U kolima je i jedna devojka, mladiceva sestra. A ono dvoje su im roditelji. Krenuli su u novogodisnji obilazak covekove majke, koja zivi upravo tamo gde ce me odbaciti. Posli su veoma rano, oko cetiri, kako bi izbegli guzve.

“Ali da nismo mi naisli, naisao bi neko drugi ko bi vam takodje pomogao”, kaze mladic.

Mogu samo da se slozim, potvrdjujuci to svojim sestogodisnjim nomadstvom. Nakon svega, ne bih preterala ako bih rekla da putnik na putu moze da bude siguran da ce mu uvek stici pomoc. Gotovo da moze da racuna na nju.

Pricamo malo o Tajvanu, Japanu i Kini – sto se cini kao nezaobilazna tema razgovora sa strancima.

Nakon pola sata, ulazimo u veliki grad. Mladicev otac staje ispred velikog marketa. Ide da se raspita da li ima beki servis i da li radi. A mozda nadje u adapter, kako mi momak prevodi.

Ni minut kako je ovaj izasao, a iz suprotnog pravca nailaze troje tajvanskih biciklista na drumasima.

“Mozda oni imaju adapter”, kazem.

I mladic hitro izlazi da bi ih zaustavio. No oni su ionako planirali da skrenu i pogledaju nesto u marketu.

Umesto toga, sad zagledaju moj bicikl na nosacu. Ako imam rezervnu gumu, mogu da mi pomognu.

I zaista – za deset minuta problem je resen: jedan od biciklista zamenio ju je ocas posla.

 

Onaj mladic cini se srecnijim i od mene. “Nama su toliko pomagali i mi sad to vracamo pomazuci drugima”, kaze mi.

A ja sklopim ruke u znak zahvalnosti i naklonim se kao sto to cine istocnjaci. Ganuta sam njegovim recima skoro do suza. Nema lepse zivotne filozofije od te kojoj ga je njegovo putovanje naucilo.

3

Od ranerzore Pacifik je divljao, pa je toliko duvalo sa severoistoka, ceono, da su mi ostala samo dva izbora: ili da odustanem od voznje, ili da se sklonim dalje od obale. Izabrala sam drugo, lokalni put broj 197. O njemu mi je i Tajson govorio, preporucujuci ga kao alternativnu rutu ukoliko mi dojadi saobracaj na obali.

I zaista, ovim je bilo neuporedivo manje vozila, ponekad i po petnaestak minuta ne bi naislo nijedno. Ali su se zato otegli usponi preko planina. I vreme se pogorsalo, pa je svaki cas sipila kisica, dok naposletku nije pocela da ozbiljno pada. No, nastavila sam. Vecito sam u potrazi za tom tisinom koja postoji samo na planinama, za mirom u prirodi i pejsazima pred kojima se zanemi. Ne smeta mi ni da guram radi njih, sto cinim i sada.

Predvece se spustam u niziju i ponovo se prikljucujem na nacipnalni put, samo ne onaj sto vodi direktno uz obalu. Da imam vise vremena i da mi ovo ipak nije test tura za moja ledja, nastavila bih i dalje kroz kopneno zaledje. Ovako, samo sam udovoljilsvojoj zelji na kratko.  Ali na jesen cu biti spremna da nadoknadim sve sto sam propustila.