5. dan
Juce je Pacifik divljao, pa je toliko duvalo sa severoistoka, ceono, da su mi ostala samo dva izbora: ili da odustanem od voznje, ili da se sklonim dalje od obale. Izabrala sam drugo, lokalni put broj 197. O njemu mi je i Tajson govorio, preporucujuci ga kao alternativnu rutu ukoliko mi dojadi saobracaj na obali.

I zaista, ovim je bilo neuporedivo manje vozila, ponekad i po petnaestak minuta ne bi naislo nijedno. Ali su se zato otegli usponi preko planina. I vreme se pogorsalo, pa je svaki cas sipila kisica, dok naposletku nije pocela da ozbiljno pada. No, nastavila sam. Vecito sam u potrazi za tom tisinom koja postoji samo na planinama, za mirom u prirodi i pejsazima pred kojima se zanemi. Ne smeta mi ni da guram radi njih, sto cinim i sada.

Predvece sam se spustila u niziju i ponovo se prikljucila na nacionalni put, samo ne onaj sto vodi direktno uz obalu. Da imam vise vremena i da mi ovo ipak nije test tura za moja ledja, nastavila bih i dalje kroz kopneno zaledje. Ovako, samo sam udovoljila svojoj zelji na kratko. Ali na jesen cu biti spremna da nadoknadim sve sto sam propustila.

6. dan
Vec dva dana gledam pejsaze zbog kojih svako ko je jednom posetio Tajvan tvrdi da mu je medju najomiljenijim zemljama u ovom delu sveta.

 

A od dozivljaja, izdvajam:

Besplatno kampovanje u zvanicnom kampu. Ako u Google Maps ukucate ‘camping Taiwan’, dobicete interaktivnu mapu sa nekoliko stotina kampova. Bila sam planirala da stignem do jednog u sklopu policijske stanice, prilicno neuglednog, ali besplatnog. Kampovi su ovde skupi kao u Evropi: od 15 evra navise. Ne vidim zasto bih placala za to kad bilo gde u divljini mogu da postavim sator. Ali, ako je besplatno, sto da ne.


Medjutim, nekoliko kilometara pre stanice, ugledam pravi uredjeni kamp. I vise reda radi zastanem da pitam za cenu. Mladic i devojka, vlasnici, nesto se dogovaraju. Za svaki slucaj, kazem im da znam za kamp u sklopu policijske stanice, gde sam se uputila. I tada mi Tajvanac kaze da je cena 600 tajvanskih dolara (oko 15 evra), ali je za strance besplatno, doduse, na travnjaku u sklopu parkinga. Ne marim. A kad sam videla da postoje i tusevi, po ceni od 10 centi za sest minuta, te da besplatno mogu da napunim baterije, potpuno sam se odusevila. Ne znam da sam se ikad, u onom konvencionalnom zivotu, toliko radovala tim civilizacijskim tekovinama, tusu i struji, kao najvecim darovima. Jedan od razloga zasto volim putovanje na ovaj nacin – jer me podseca koliko su dragocene stvari na koje smo navikli u obicnom zivotu, te koliko treba biti zahvalan zbog njih.

Ono sto takodje obelezava ove dane jesu Tajvanci. Javljaju mi se u prolazu, podizu palac, zele srecan put. Iz kuca pored, iz vozila, sa bicikala.

A biciklista ima na stotine. Nigde drugde ih nisam videla u tolikom broju. Desava se da pored mene prodje kolona od preko dvadeset rekreaticaca na drumasima i svi do jednog mi se jave.

I vozaci me odusevljavaju. U Tajvanu se smatra veoma nepristojnim pritisnuti sirenu, tako da su ulice u gradovima, kao i putevi, neobicno tihi, uprkos velikom broju vozila ovih praznicnih dana.