1.
Hostel u Kaošangu prevazilazi sva moja očekivanja. Za dvanaest americkih dolara, koliko sam platila jednokrevetnu sobu sa upotrebom zajednickog kupatila, u Tajvanu se tesko moze naci i dormitory. A ovo ovde je toliko dobro – pocevsi od ogromnog hola koji je uredjen sa mnogo stila, preko zanimljivih putokaza koji gosta vode do jedanaestog sprata, potom murala koji odvajaju ulaze za muskarce i zene, do kupaonica i toaleta, vesernica, zajednickog boravka, a naposletku i same sobe – da i Dzordz ostaje u neverici. Uzima vizitkarticu hostela, posto planira da jednom, kada se njegov otac upokoji, a njemu u cast, prepesaci celo ostrvo sa ruksakom na ledjima.

2.
Ne stizem da vidim skoro nista od gradskih zanimljivosti. Ono pak sto prvo ugledam kada krenem u kupovinu za sutra prilicno je obeskopojavajuce: ispred hostela upravo se desio saobracajni udes, u kome su kola udarila motoristu. Dzordz me je vec upozorio da budem veoma oprezna jer su tajvanski vozaci losi. Isto mi je rekao i njegov prijatelj, koji ga je sacekao pred mojim hotelom. Odgovorila sam im da preteruju, jer su, prema onome sto sam do sad videla, Tajvanci neuporedivo bolji od Kineza ili Vijetnamaca. U zemljama gde se postuju propisi, stanovnici uglavnom misle da su njihovi vozaci najgori na svetu. Secam se da su me cak i Japanci upozoravali na saobracaj u svojoj zemlji – onoj u kojoj niko ni greskom ne dotice sirenu, u kojoj se vozi iza bicikliste i po petnaest minuta ako treba, u kojoj se staje da se propusti ugrozeniji ucesnik cak i kad ovaj krsi propise.
No slika prevrnutog motora, policija i kola hitne pomoci govorili su u prilog tvrdnjama mog domacina i njegovog prijatelja.

3.
Jedna od prvih scena sutradan, kada na natovarenom biciklu budem zapedalala iz grada, bice prizor oborenog starinskog dvotockasa na pesackom prelazu, u sudaru sa kolima.
Namestam bolje kacigu na svojoj glavi, pa prelazim na biciklisticku stazu. Ona vodi vise od dvadeset kilometara, koliko mi treba da iza sebe ostavim grad a potom i industrijsku zonu. Na dvadeset i sedmom kilometru prikljucujem se na nacionalnu rutu 1, koja je i zvanicna biciklisticka putanja oko ostrva. Rec je o magistralnom putu sa dve-tri trake za vozila, i posebnom trakom za bicikliste i motoriste. Duz nje, kako sam citala, postoji odlicna bici infrastruktura.
Ne dopada mi se sto trakom do moje tutnje teskasi, a ovom kojom vozim zuje stotine motorbajkera, koji me podsecaju na roj osa: slozno staju na svakom semaforu, a onda svi grunu, praveci buku i smrdeci iz svojih auspuha. Premnogo ih je, kao uostalom i automobila. Vazduh je prezagadjen.
Ako to zanemarim, vreme je idealno za voznju: u devet je vec dvadeset stepeni, a temperatura raste. Suncano je, sa blagim ceonim vetrom, a vlaznost vazduha je niska.

4.
U zemlji gde na svakoj raskrsnici postoji konvinian store, nomadski zivot podignut je na znatno visi nivo nego drugde. Bento porcije, koje su japanski izum, dostupne su vec po ceni od dva dolara. Espresso, nes i filter kafa iz pravih masina. Stolovi za obedovanje. Uticnice iibesplatan wifi. Toaleti…
Uzimam slatko pecivo i kafu, ali izlazim napolje, posto u ovom 7/11 nema stolova. Sedam na jednu zardinjeru i natenane degustiram svoj dorucak. Kao tipicno gradsko dete odraslo u vreme kioska sa pljeskavicama, obozavam ulicno jedenje s nogu. Dorucak ispred kombinija zavolela sam u Japanu, gde sam se prvi put i srela sa tim tipom prodavnica, i sada sam presrecna sto cu se hraniti u njima, ili ispred njih, i u Tajvanu.
Kasnije, zaustavljam se za rucak i gospodski sedam za sto.
U nekim zemljama zaista je lako biti nomad.

5.
Skrecem sa rute kako bih izbila na obalu Juznog kineskog mora, koja je, kako pise na turistickim putnim znakovima, na tom mestu nacionalna scenicna oblast.
Palme, engleski travnjaci i komadic mora u zalivu. Mesto je pravo za uzivanje, pa se zaustavljam u hladovini. Otvaram svoju Crazy creek kampersku stolicu, u kojoj mi je udobno kao u fotelji. Steta sto nemam nista da prezalogajim ili popijem, ovde bi to bilo pravi merak.
A onda se dosetim da imam one suve sljive koje mi je donela Nikolina iz Zagreba, pa navalim na njih. Ne znam da li zato sto su posebno ukusne, ili sto mi je potrebno vise secera za bicikliranje, ali prozdrljivo sam pojela pola kesice. I jedva se obuzdala da ostavim nesto i za drugi put.
Mislim da sam zaboravila koliki je apetit kada se pedala sa cetrdeset kilograma teskim biciklim i bisagama.

6.
Veliki kip smejuceg Bude na suprotnoj strani puta nagna me da opet skrenem sa rute. Imam vremena, a bas me zanima da vidim kakav je taj hram ili, kako mi se pre cini, manastir.
Istocnjacke svastike na ulazu, kao simboli Sunca. Grubi blokovi stena od kojih je sagradjen pecinski kompleks. Kroz njega vodi poplocana staza, ali se svod spusta kako se dublje zalazi unutra, pa na pola puta odustajem. Vise mi se dopada napolju, gde su svetista i vrtovi sa malim jezercima ispunjenim lotusima.
Setam po ogromnom kompleksu, koji se cini skoro potpuno praznim. Srecem samo jednog monaha u zutoj odori i par posetilaca.
Koristim priliku da odem u toalet, ispred kojeg se izuva i ulazi se u papucama. Besprekorno je cisto.
Vec sam u odlasku, na izlaznoj kapiji kompleksa, kada osetim da mi u stomaku kljuca. Jurim nazad, stigavsi u zadnji cas. Suve sljive i moja alavost. Eto mi sada, osecam se toliko iscrpljenom da bih najradije tu u hramu postavila podlogu, ne dizuci se sve dok se ne oporavim.
Ali cini mi se previse napornim da trazim nekog monaha koji je odgovoran za smestaj namernika. Sutra je Spring festival, ili, Kineska nova godina, kako mi nazivamo taj praznik, i svi su potpuno izbezumljeni zbog toga. U ovom delu sveta to je pandan ludilu koje nastupa oko Bozica.
Tako biram da nastavim dalje.

7.
I da mi Dzordz nije ukratko ispricao o istoriji Tajvana, o okupaciji od strane Japanaca i mesanju dva naroda i dve kulture, opet bih nepogresivo prepoznala jak japanski uticaj. Vidim ga u arhitekturi, u nacinu projektovanja puteva i varosi, u manirima Tajvanaca koji nemaju skoro niceg zajednickog sa ponasanjem Kineza na kopnu. Narod je ovde tih i odmeren, i po tome je mnogo blizi svojim nekadasnjim osvajacima, nego precima.
Iznenadjena sam i fizickim izgledom ovdasnjih ljudi, koji su dosta visi i krupniji od prosecnih Kineza. A ono sto me, kao stranca, posebno raduje je da skoro niko i ne obraca paznju na mene. Kako samo prija biti neprimetan, umesto onoga u koga se stalno bulji i upire prstom.
Ali videcu kako ce biti kad napustim biciklisticku rutu kojom godisnje prodje na hiljade cikloturista iz celog sveta.

8.
Nemam snage za jos dvadesetak kilometara koliko ima do toplih izvora, gde sam bila planirala da kampujem. Zato pribavljam pijacu vodu, kao i vodu za tusiranje, kupujem veceru i dorucak za sutra, te pocinjem da trazim mesto za kamp. Put vodi stotinak metara od obale, duz koje su nepregledni ribnjaci. Kad uzadjem na samu plazu, otkrijem da je previse vetrovito, kako je uglavnom na svim plazama na otvorenom moru.
S druge strane puta pocinje planinski masiv, ali prostor do njegovog podnozja pretvoren je u njive i vocnjake. A ja bih da nadjem nesto lepse, posto mi je ovo prvo vece i na tajvanskoj turici i u novom satoru.
No cini se da nemam mnogo izbora, jer se novi kilometri nizu, a pejsaz se ne menja.
Tako na kraju ipak zalazim u jedan vocnjak, na obalskoj strani. Smestam se na samom njegovom dnu, dovoljno daleko da me ne primeti niko iz kuce cijim stanarima verovatno pripada.
Najpre se dugo odmaram i uzivam na suncu ispred satora, ljuljajuci se u svojoj stolici. Zatim spremam kamperski tus, pa kasnije veceru, a nakon nje radim vezbe za moja ledja. Nisam ih ni osetila ceo dan, sto je bio dodatni razlog za osecaj srece koja me je drzala od casa kako sam jutros zapedalala.
Ako zanemarim epizodu sa prejedanjem od suvih sljiva, imala sam jedan veoma dobar nomadski dan, bas onakav kakav mi je i bio potreban da bih shvatila kako ponovo zelim da se kotrljam oko sveta.