Tajvan, dan treci
CETRNAEST SLIKA (koje se mogu citati i kao foto-reportaza)
1.
Nered ispred satora, koliko da se stvori atmosfera doma u vreme pripreme vecere. Pred spavanje, sve cu to pospremiti, spakovacu posudje i gorionik, sklopiti Crazy creek stolicu, iako ce mi ujutru ponovo biti potrebni. Zivot na drumu naucio me je da i usred noci treba biti spreman na brzi pokret. Nekad zbog iznenadnog nevremena poput monsunskih kisa ili tajfuna, kad voda navre sa svih strana, ili olujnog vetra koji moze da mi polomi taj krhki krov nad glavom, nekad zbog nepozeljnog posetioca koji slucajno nabasa, pa procenim da mi je sigurnije da odem odatle i nadjem neko jos skrovitije mesto, nekad iz ko zna kog nepredvidjenog razloga.
2.
Teret na mom biciklu smanjila sam za osam do deset kilograma u odnosu na tezinu koju sam nosila ranije. Razlika je znatna i osecam je ne samo dok pedalam, vec i kad treba gurati bicikl, ili ga podici na cas.
Trudim se i da mi bicikl deluje uredno, da bude lepo utegnut sa svim tim stvarima, koje pak moraju da mi budu funkcionalno rasporedjene. I u tome uglavnom uspevam, sve dok ne operem stvari. Posto uglavnom ne mogu da se osuse tokom noci, to ih radporedim vesajuci ih gde god ima mesta na bisagama, kako bi se susile tokom voznje. Bicikl mi tada lici na omanju cergu.
3.
Kompozicije nekih prizora toliko su savrsene, da je dovoljno samo stati i kliknuti mobilnim i eto gotove umetnicke fotografije.
Slika male marine u nekom seocetu na Pacifiku jedna je od njih. Koliko samo ima zivota u sarolikosti ribarskih camaca i svega sto se nalazi u njima i oko njih. A kao kontrast tome, i neophodni balans, sivo nebo i njegov odraz na mirnoj povrsini vode.
4.
Obicaj je da se posle doceka Nove godine poseti hram, ostave se simbolicni darovi u hrani i vocu, zapale mirisljavi stapici i pomoli se za bliznje. Oko svakog Budinog kipa duz puta, ljudi obavljaju taj ritual. Zatim prave selfije.
5.
Japanski nacin za razbijanje visokih talasa sa Pacifika primenjuje se i ovde. Duz obale postavljeni su redovi ogromnih betonskih tetrapoda, koji omogucavaju da voda protice, rasprsavajuci se izmedju krakova i tako gubeci snagu, umesto da je blokiraju.
Sama pak pacificka obala ni ovde, kao ni drugde na zapadnom obodu okeana, nema nista sa uobicajenom predstavom o rajskoj plazi i uzivanju pod palmama. Pacifik je dobar samo za surfere, a oni zeljni kupanja i morske romantike treba da odu na neko zatvoreno more.
6.
Jedan od bitnijih razloga zasto sam izabrala da krenem s juga i vozim u smeru obrnutom od kretanja kazaljki sata, jeste taj da bih imala direktan pogled na okean.
Putevi su odlicni i voznja bi bila pravo uzivanje da nema toliko vozila. Izabrala sam najgore vreme za pedalanje, kada veliki gradovi opuste, a sela i varosi ozive od svih povratnika svojim rodnim mestima, u kojima ce proslaviti sedmodnevni prolecni festival.
Cekam i po deset minuta da bih napravila fotografiju na kojoj nema automobila.
7.
Zamka kiča je u njegovoj dopadljivosti. Prizor palme, plaze i okeana jedan je od najizandjalijih klisea. Nagledala sam se takvih slika dovoljno za jednog visegodisnjeg fotografa u advertajzing agenciji. Ali i dalje ne mogu da im odolim.
Zaustavljam bicikl, preskacem visoku ogradu koja odvaja put od okeana, i trazim najbolji ugao. Moj prilog kic asocijacijama na pomen rajskog mesta.
8.
Nasuprot tome, slika koja me duboko dotice prikazuje zivot autsajdera. On ima minivan u kome spava, rasklopivi bicikl kojim se vozi do prodavnice, stapove za pecanje i sve vreme ovog sveta da radi ono sto voli. Posmatram ga skoro pola sata kad izadje iz vozila, protegne se, obidje svoje ‘dvoriste’ i onda postavi udice.
Neki oblik alternativnog zivota ocekuje i mene u starosti. Dosta sam razmisljala o tome prethodnih meseci i vec sam izabrala gde bih se skrasila, samo jos da se opredelim i za jedan od dva-tri nacina koji mi se dopadaju.
Mahnem onom coveku dole na obali, iako me nije primetio.
9.
Obicno u bisagama nosim hranu za dan-dva, a opremim se i sa dovoljno vode, no sada sam racunala na to da minimarketa ima na svakom koraku. Ali na ovoj obali je mnogo manje naselja i vec vise od dvadeset kilometara nisam naisla ni na jednu radnjicu. Kad najzad ugledam putokaz za prodavnicu 7/11, skrecem sa glavnog puta ne mareci sto cu voziti dodatnih pet kilometara. Moram da se opskrbim zalihama.
Na kasi me zatice Tajson, Kanadjanin koji takodje putuje biciklom po ostrvu. Vec tri godine zivi u Taipeiju gde predaje engleski. Sada koristi neradne dane tokom Prolecnog festivala za mini turu, koja ukljucuje i krace hajkinge.
Sedamo za sto ispred i rucamo svoje bento porcije. Razgovor je opusten, kakav je obicno medju putnicima. Tajson takodje dosta putuje, pa razmenjujemo utiske o zemljama u kojima smo oboje bili. Daje mi i nekoliko dobrih saveta za pojedine deonice rute kojom planiram da ovde vozim.
Cudi se sto sam kupila zalihe kad se posvuda nalaze minimarketi.
“Navika”, odgovaram mu. “Bolje je imati nesto, za svaki slucaj.”
Zalihe hrane i vode daju mi slobodu da stanem kad god to pozelim, na bilo kom mestu.
10. i 11.
Japanski stil primorskih kuca, sa sve zelenim krovovima. Cak su i saobracajne table u maniru japanskih: nisu bas kawaii kao u Zemlji izlazeceg sunca, ali sve drugo – od ideje, preko nacina, ukljucujuci i smisao za humor – potpuno je u japanskom duhu.
Na trenutke, kada se iskljucim iz stvarnosti, potpuno zaboravim da sam na Tajvanu. Imam deja vu da sam opet u Japanu.
12.
Crvena polja necega na suprotnoj strani puta. Nekoliko vozila se zaustavilo i vozaci su izasli da fotografisu pomalo nestvaran prizor. I ja stajem, pretrcavam na drugu stranu i slikam.
Nemam pojma sta je to, a vozac kog upitam za objasnjenje ne govori engleski.
13.
Jos palmi, plaze i talasa. Dopada mi se sto se otvara pogled kroz guste grane, kao da ga to tropsko drvece voljno propusta. I dopadaju mi se jasno ocrtane boje okeana: od bele pene talasa, preko svetloplavog plicaka, do modrih dubina u daljini.
14.
Najpre je prskalo sat-dva, a onda je pocela jaca kisa. Tek sam zagrizla jedan uspon. Dole, na samom njegovom pocetku, opazila sam poplocano dvoriste nekog kafea, sa ozidanim toaletima, a odmah pored odvaja se zemljani put koji vodi na plazu sa pojasom palmi. Uvek primecujem potencijalno dobra kamp-mesta, cak i kad tek zapocnem dnevno pedalanje.
I tako se okrenem nazad. Kisa je sve jaca, a ja danas nisam u najboljem raspolozenju da cinim bilo kakve napore.
Kafe je zatvoren, a u straznjem delu otkrivam nadsvodjen plato. Sedam u svoju udobnu stolicu, pripremam kafu, a zatim zagrevam vodu za tus. Tek je proslo dva, ali za danas je dosta, cak i ako kisa stane. Zelim samo da sedim ovde gde sam, zaklonjena od puta i buke od vozila, i slusam talase.
Nista me ne boli, toplo mi je, na suvom sam i imam dovoljno zaliha hrane i pijace vode do sutra. Zao mi je samo sto nisam kupila i pivo u onom marketu, a htela sam. Mislila sam da cu sigurno naci jos neki pre mraka i zavrsetka dnevnog pedalanja. Ali i ovako mi je potaman.
Idila! 😀 Zanimljivo mi je kako zapažaš da je Tajvan kao Japan, tj. da su kulturu pokupili od Japanaca, a ne obrnuto (doduše ne Japan od Tajvana, nego Japan od Kine). Meni se i Japan i Koreja (i Tajvan, ako ih gledaš odvojeno od Kine) čine kao endemske, kineske podvrste. Razvile se i doterale na specifičan način, ali mi je i dalje to kinesko u biti. Jedino mi je taj kawaii deo baš japanska stvar, ali tehnološki i izvorno-kulturno (mislim na tu neku nit koja se provlači kroz sve Istočno Azijske zemlje), ne vidim Japance preterano orginalnim. Uopšte, Tajvan vidim… Read more »
Nikad nigde nisam napisala da su Japanci originalni. U jednom blogu sam pominjala i to da i sami za sebe kazu da jedino originalno sto imaju jesu onseni i kultura onsena. Meni se Japanci dopadaju jer su pokupili sve najbolje iz svih kultura sa kojima su dosli u kontakt i razvili to maksimalno prema svojim potrebama. Nigde nisam dozivela toliku diskretnost i takt u ophodjenju, toliko brige o drugome, taj fini osrcaj za lepo i usluzno koje postaje ideal. Za mene uopste nije pitanje autohtonosti necega, vec stepena na kome se nalazi u poredjenju sa drugima. Sto se Kine tice… Read more »
“Nikad nigde nisam napisala da su Japanci originalni. ” – istina, loše sam to generalizovala u drugom pasosu. Ma sve se ja s tobom slažem oko Japanaca i Japana. To nije sporno. Ali slavna i čuvena kineska civilizacija nisu ti što mokre gde stignu i pljuju gde jedu. I jasno mi je da si ti takvima okružena, i da je to Kina danas, pa da te Kina i kinesko podseća na to, a ne na Tajvan. No nekako ja, koja sam odrasla gledajući istorijske filmove o Kini i kinezima, u Japanu vidim to Kinesko, a vidim ga i na Tajvanu.… Read more »
Mozda su kinezi toliko bucni zbog nekog kompleksa nize vrednosti.
Bucni su jer ih ima milijardu i po, i cak i da svi sapucu, bila bi buka. A kad picbes da ucus kineski shvatis da za izgovor mnogih glasova moras da budes glasan, inace izadje drugaciji glas.