Prve slike Pjongjanga. Priljubila sam nos uz staklo minibusa niz koje se sliva kiša i pomno poput kakvog špijuna, kako se povremeno osećam, prikupljam prizore o kojima ću kasnije pisati.

Prazan autoput, bez ijednog jedinog vozila. Slika koja je neprihvatljiva oku naviklom na prezagušene kineske puteve, pa ona, ta dva kratkovida oka, trepću u neverici, dok se glava izvija prema prednjem staklu i vozaču, u nestrpljivom očekivanju da se tamo u daljini najzad pojavi neki automobil. A stvarnost uvek iznenadi, pa oni stignu iza nas, brzo i besno nas pretičući uz zvuk sirena, jedan za drugim, kao u kakvoj trci. Prebrzo da bih stigla da uočim bilo kakav detalj, osim da su kola nova i dobra.

Zelenilo duž puta, mnogo zelenila.

Pirinčana polja i povijeni radnici u vodi skoro do kolena. Njihove kišne jakne u plavoj i crvenoj boji deluju kao podrugljiva šala nekog zlog zemljoposednika koji ih je unajmio za nadnicu od šake pirinča, tvrdeći da je s njima zapravo na gubitku, jer toliko ulaže u njihovu zaštitu na radu da im je obezbedio i te jakne za kišu. Kao da im one mogu pomoći pored tolike vode u kojoj stoje od jutra do večeri, presamićeni, sa telima napola presečenim u pokušaju da se ikada usprave, i rukama uronjenim do lakata u taj mulj koji im je suđen kao život, samo ne pod nadnicu, nego za zadrugu.

Prve kuće. Višespratnice sa kosim, ili ravnim krovovima, i obojenim fasadama. Svaki kvart u drugoj boji: roze, plava, žuta, narandžasta… bilo koja samo da ne bude siva, dotrajala, depresivna. Unosim se pogledom kroz prozore, u pokušaju da prodrem iza našminkanih fasada, da upadnem u stanove i zateknem razgolićene ljude, ljude bez osmeha koji Azijci nose kao svoje drugo lice, čak i kada su nesrećni, kada su na smrt prepadnuti, ili gnevni do ključanja. Šta je stvarnost ovog grada, ovih ljudi i ove zemlje?

Vodiči mi dopuštaju da fotografišem, ali zapravo snimam, jer se ne uzdam u pouzdanost pamćenja svih tih slika koje se smenjuju brzinom od osamdeset kilometara na čas, razmrljane kišom i prezasićene sivom, onom nedozvoljenom bojom koju je samovoljno nebo sručilo na grad.

Ljudi ispod kišobrana. Nemaju glave, već su im na ramena nasađene kupole u veselim bojama. Ispod njih koračaju neka tela, neka vitka, druga atletska, ili stamena, ali nikad tela sa viškom kilograma. Koračaju u muškim maslinastim odelima koja nisu uniforme, mada i njih ima dosta, i mada i ova imaju revere za epolete i preklope džepova na prsima za ordenje i medalje, kojima se nadaju, jer nema ničeg svetijeg ni uzvišenijeg, čak ni devojke to nisu, ni njima nije mesto ispred vođe i otadžbine, iako su uglavnom neodoljiva ta njihova tela ispod kišobrana, utegnuta u suknje ili pantalone sa uskim strukovima, i sa grudima koje odskaču dok dugim nogama žurno preskaču barice na putu, graciozne na svojim visokim potpeticama.

Poneka kola, i još poneka, pa odjednom više kola, čak po jedno vozilo u svakoj od tri trake megalomanskog bulevara, tri u jednom smeru, popunjene, ali nedostaje ih za kontra smer, i lošu igru rečima ’niko ne bi da kontrira’, koja se neodoljivo nameće na povremeno ne sasvim praznom bulevaru kojim promaršira više vojničkih čizama u grandioznim paradama nego što godišnje prođe točkova, u oba smera.

I najviše bicikala, Pjongjang kao prinudni Amsterdam, retro Amsterdam, sa retro biciklima i ljudima u retro odelima i sa retrogradnim planetama u kući blagostanja, kada bi verovali u zvezde, kao što veruju u sebe, u čoveka, u ideju Čuče, stvoritelja Kim il Sunga, ideotvorca, lidera, Velikog Lidera, oca i boga, kada bi ovaj bio dopušten, kao što nije, pa je lider samo otac, a potom i otac oca, ili otac svom sinu Kim Džong-Ilu, koji je otac istog ovog naroda i njegov Voljeni lider, a kome je, narodu, podario i trećeg oca, Kim Džong-una maršala, vrhovnog, jedinog, da im bude živ i zdrav.

Fasade za zgrade, kišobrani za ljude – samo da oku bude ugodno i duši milo. Jer kome se od sinova i kćeri takvih očeva vraća u kuću koja se ne raduje što postoji, koja je stara i već umorna, sa željom da u samoći orone, kome takva treba, i ko to uopšte pita, šta kome – nikome, i zato joj to nije dopušteno, nego je podmlađuju svakoga aprila, kako kaže gospodin Ju vodič, hijaluronski fileri za fasade ubrizgani u složnoj akciji stanara svake zgrade, kolektivno molovanje dok ne osvane podmlađena, dok ne vaskrsne ljupka i vesela, kako bi mogla da odagna turobne misli trudbenika u ovakav sivi dan. I u svaki drugi.

Otvaram prozor minibusa i slikam prozore kroz koje se posmatramo taj život iza njih i ja. Blagosloven da je zum na kamerama, koji vidi i ono što ne bi trebalo, otkrivajući ispucalu drvenariju, satrnulu od godina i vremenskih ćudi na trideset osmoj paraleli severne zemljine poluplopte, na poluostrvu presečenom napola nasilnom granicom, na kome su zime hladnije od sibirskih, jer osećaj hladnoće je subjektivna stvar, ali je najviše stvar grejnih tela, i zato kamperi kažu da ne postoji loše vreme, već samo loša oprema, zbog čega ni za ljude u gradovima ne postoji prejaka zima, već samo nedostatak uslova da se prezimi, a uslova nema ako nema grejanja i ako nema dovoljno struje, a ni drva nema u gradovima da bi se naložila vatrica. I još vidi taj zum jednostruka stakla, ona od tanušna tri milimetra, tek nešto bolja od novina i kartona kad udare minusevi. A mašta snimateljke ne treba da ide dalje od njenog iskustva u poslu kupoprodaje nekretnina, jer i to je nekad radila, pa zato sada može da ga pozove za procenitelja, to svoje iskustvo, sudiju zvanog poznavanje tematike stanovanja, koji će nepobitno ustvrditi da se tamo, iza tih prozora živi teško. Vraški teško. I nema druge istine, šta god ta gospoda vodiči tvrdili.