Iz Pekinga sam doletela u Inčeon u Južnoj Koreji. Mogla sam da stignem i ferijem, ali bih u tom slučaju morala da pedalam nekoliko dana do luke iz koje isplovljavaju. A meni se žuri da što pre započnem sa pisanjem knjige o Severnoj Koreji. To znači i da se ’čuvam’ od novih utisaka, kako ne bi potisnuli one o kojima želim da pišem.

Smeštaj sam ugovorila kod devojke po imenu Hoki Lee, preko Warmshowers liste, čak mesec dana unapred. Potpuno neuobičajeno za ciloputnike, a posebno za mene, koja ne planiram ni sutrašnji dan. Da ne žurim, verovatno bih spavala na aerodromu, ujutru sklopila bicikl, a onda pedalala po ostrvu na koje se prvo doleće. Kod Hoki možda ne bih ni otišla.

No sada, evo me u taksiju, na putu ka njenom stanu, pošto se sa pomenutog ostrva samo motorizovanim vozilom može preći na kopno. Taksista je uglađeni stariji čovek, sa solidnim znanjem egleskog. Iskoristila sam priliku da mu kažem kako sam došla iz Severne Koreje. Njegovo iznenađenje bilo mi je očekivano, ali ne i prilična ravnodušnost sa kojim je potom saslušao moje kratke utiske o Pjongjangu. Zanimalo ga je koliko i sutrašnja prognoza za neki udaljeni kutak sveta. Dok tamo, sa one strane demilitarizovane zone, ljudi maštaju o ponovnom ujedinjenju sa Jugom, a mnogi i žive za taj san.

Hoki mi je već pisala da će me taksi koštati oko trideset pet američkih dolara, no plaćam čak pedeset. Premnogo, ali nemam izbora. Kupovina vremena uvek je skupa. No barem mi je taksista pomogao da iznesem sve stvari do lifta. Onome u Kini, danas popodne, nije palo na pamet ni da izađe iz kola iako je u retrovizoru video da mu je klijent sama žena sa prtljagom koji čini kutija sa biciklom, ogromna torba i ruksak od pedeset pet litara; samo je pritisnuo dugme za otvaranje prtljažnika i čekao dok sve nisam unela uz pomoć sličajnog prolaznika kog sam zaustavila.

Na ulazu u zgradu dežura nastojnik. Na zidu, preko puta njegove sobice sa pultom, nalazi se veliko ogledalo, a odmah do njega, u prostoru gde čekamo lift, drvena polica sa nišama u kojima su uredno poslagani reklamni prospekti i oglasi. Sve je dobro ogranizovano i besprekorno čisto.

Hoki živi na trinaestom spratu, koji nije poslednji, ali oko svih stanova vodi prostrana terasa kao kod naših krovnih stanova, kako ih zovi ljudi iz sveta nekretnina. Kao vlasnici jednog od njih, ovo mi se baš dopada. A i pogled je dobar: pruža se na krovove okolnih zgrada, koji su svi ofarbani u zeleno, dok su fasade bele – što nazirem i u mraku. Sutradan, po danu, videću da na njima nema ničega osim lift-kućica i ponekog satelitskog predajnika – kao i u unutra, i spolja je sve besprekorno. Nekoliko kilometara iza stambenih kompleksa, počinju planine.

Stanovi su sa elektronskim bravama, pa mi Hoki pokazuje kako se one koriste. Najpre se dlan približi tastaturi na zidu iznad brave, kako bi se ona aktivirala. Kada se tako osvetli, ukuca se šifra – šestocifrena u ovom slučaju. Hoki će mi kasnije zapisati kod, za slučaj da budem izlazila. Nema ključeva ni brige da ih ne zagubite.

Neminovno, nameće mi se poređenje sa njihovim severnim korejskim susedom. Tamo nema struje ni da se osvetli cela prestonica, pa su mnoge zgrade u potpunom mraku, dok se ovde ona toliko podrzumeva kao neizostavna civilizacijska tekovina, da je sve uveliko elektronizovano.

Hoki živi sa osmogodišnjom kerušom Puki koja me dočekuje lavežom. Ne znam koje je rase, ali je mala, sa kudravom belom dlakom, od koje joj je vlasnica napravila ćupu navrh glave. Smešna je dok skakuće okolo, više kevćući nego lajući.

Kao i u Japanu, i ovde je mini-predsoblje nižeg nivoa nego ostatak stana i takođe se izuva. To je malo nezgodno kada treba da unesete stvari koje su ostale na spoljašnjoj terasi, jer svaki čas morate da se obuvate i izuvate.

Još sa ulaza, u trpezarijsko-dnevnom boravku primećujem kampersku podlogu i vreću za spavanje na podu do radnog stola. U Koreji se tradicionalno spava na podu, a kako je Hoki veliki cikloputnik i strastveni kamper, to je pribegla ovom praktičnom rešenju.

Pošto smo sve unele i pošto mi je pokazala drugu sobu u kojoj ću biti smeštena, sedamo za mali trpezarijski sto. Hokin engleski je dosta loš, ali uspevam da razumem da je veliki bekpeker, a pre dve-tri godine počela je da putuje i biciklom. Prvo cikloputovanje napravila je u Evropi, vozeći od Pariza do Bratislave, potom je prešla najpoznatiju južnokorejsku ciklo-rutu koja vodi od Seula do Busana, a njeno najduže i najzahtevnije putovanje bilo je krajem prošle godine, kada je vozila tri meseca od Čikaga do Los Anđelesa, prelazeći Ameriku skoro celom njenom širinom. Putovala je sama, sa Poki, koju je nosila u posebnoj nosiljci na zadnjem prtljažniku. Pitam je za utiske, a ona odgovara da su je, posebno u Americi, mnogo puta ugošćavali ljudi sa Warmshowers liste. Zbog toga je, po povratku, odlučila da i sama postane host, kako bi uzvratila za toliku gostoljubivost. Ja sam joj prvi gost.

Pa, moraću da se pokažem u najboljem svetlu.

Dogovor je da ostanem i sutra, kako bih bez žurbe sklopila svoj bicikl. Večeras, raspoređujem stvari iz one velike torbe i ruksaka u bisage. Vrata između naših soba su otvorena, ali Hoki je skoro beščujna. Jedna od prvih stvari koje sam primetila u vezi sa Korejcima je da su veoma tihi, kao i Japanci. Nakon prebučnih Kineza, sa kojima sam živela više od godinu dana, ta promena mi neopisivo prija, kao dugo željeni odmor od iznurujuće posvemašnje kakofonije. Čujem samo Pokine šapice po laminatnom podu kada dotrči do ulaza u moju sobu i zastane na pragu odakle me proučava, razmišljajući se da li da zalaje ili ne. I na kraju se uvek oglasi, pa Hoki mora da je pozove i utiša.

Naglas se žalim kako imam premnogo stvari, budući da sad nosim i letnju i zimsku odeću, kao i vreće za toplo i hladno vreme, te još koješta drugo. Hoki se smeje, pa mi pokazuje nekoliko svojih fotografija sa poslednje ture. Bicikl je, kao i moj, natovaren preko svake mere, a uz sav teret, nosila je i Poki, koja ima sigurno četiri-pet kilograma. Što se pak njene težine tiče, ne verujem da ima više od pedeset kilograma, sitne je građe i deluje sasvim krhko. Sada me je sramota i da pomislim da se više požalim.

Sutradan me Hoki vodi u tradicionalni korejski restoran na ručak. I ovde se izuva na ulazu, ali moja domaćica mi objašnjava da to nije slučaj u svim korejskim restoranima. Prostor je podeljen paravanima na nekoliko celina, sa drvenim stolovima za četvoro. Hoki naručuje hranu, koja ubrzo stiže na ogromnom ovalnom poslužavniku. Korejska jela služe se u malim činijama, koje se sva prinose istovremeno i poređaju se ispred gosta u nekoliko redova. Jede se štapićima, a dobija se i kašika za supu. Prilikom jela se mljacka, kao u Kini, Vijetnamu, Japanu… – u ovom delu sveta to je znak da se uživa u ukusnom obroku. Hrana je uglavnom jako začinjena.

Ne znam koliko košta obrok, pošto je Hoki insistirala da sve plati. No kada potom uđemo u jednu od onih prodavnica koje se nazivaju konvini, a u kojima ima svega, otkrivam da su cene veoma visoke u poređenju sa Kinom, a posebno Severnom Korejom. Tost od petsto grama košta tri i po dolara, dva kuvana jajeta su dva dolara, dve oveće jabuke isto, pakovanje od dvanaest kesica nes-kafe iznosi pet dolara, limenka piva — četiri… Ovako na prvi pogled, ove cene takmiče se sa japanskim, što je i bilo za očekivati, s obzirom na činjenicu da je Južna Koreja takođe visokorazvijena zemlja.

Za razliku od onog taksiste, Hoki pokazuje veće zanimanje za moje severnokorejsko iskustvo. Ne znam koliko uspeva da prati moju priču na engleskom, ali po povratku u stan, kada joj pokažem suvenire koje sam odande ponela, oduševljava se skoro kao dete. U čudu je kada joj kažem kako svaka mapa prikazuje celo korejsko poluostrvo, nikada samo Severnu Koreju. Južnokorejske pak ne uključuju severnog suseda. Smeje se u neverici što je na privesku za ključeve, osim iscrtane cele Koreje, napisano ’jedna’ (jedinstvena). I ne zna šta da kaže kada joj objasnim kako je reunifikacija najveći severnokorejski san. Imam osećaj da bi najradije slegnula ramenima, kada bi takav govor tela bio poznat Istočnjacima. Pita me za dozvolu da slika neke od suvenira, kako bi te fotografije postavila na Instagram.

„Jesi sigurna da nećeš imati problema zbog toga?“, pitam je.

„Ne, naravno“, odgovara samouvereno.

No ja i dalje pomalo sumnjam. Možda je neobaveštena, a možda sam ja pod jakim utiskom svih onih zabrana u Severnoj Koreji, u koju ne sme da se unese ništa iz Južne Koreje, uključujući i turističke vodiče o toj zemlji, podjednako u štampanom i elektronskom obliku.

A Hoki se slobodno slika sa majicom sa severnokorejskom zastavom i natpisom: „Pozdrav iz Pjongjanga“, koju sam kupila nekome na poklon.

Pokazujem joj još i novčanice koje sam ponela odande. Autentične su, ali stranci ne mogu njima ništa da kupe, jer im je to zabranjeno. U celom Pjongjangu postoji samo jedan supermarket u kome im je to omogućeno. Tamo sam i došla u posed ovih, zamolivši u menjačnici u sastavu prodavnice da mi daju po primerak u svim apoenima. Hoki im se toliko raduje – i neizostavno ih fotografiše za Instagram – da joj poklanjam jednu u vrednosti od deset severnokorejskih vona, kao i jedan privezak. Čini se da je beskrajno zahvalna.

Čekalo me je sklapanje bicikla, a nju privatni časovi matematike koje drži u međuvremenu, dok ne nađe stalni posao. S jedne strane, želela je da prođe na konkursu za koji je nedavno dala intervju, ali bi to ujedno označilo i kraj njenim dugim putovanjima. Nisam je pitala za godine, no rekla bih da je u kasnim dvadesetim, u godinama kada već skoro svi njeni prijatelji prave porodice, jer misle na budućnost – kako mi je objasnila. I ona bi morala da misli na to – dodala je.

„Samo ako je to ono što i ti želiš“, rekla sam. „Ali ne ako je to nešto što drugi očekuju od tebe, pa se bojiš osude okoline ukoliko ne budeš radila prema očekivanju zajednice.“

Bila je to moja tema o kojoj sam imala toliko toga da kažem. O tome kako imamo samo jedan život. I kako je najvažnije biti svoj. Najpre priznati sebi, a potom i drugima, šta je ono što zaista želimo. I krenuti za tim, ići za tim snom, dok ga i ne osvojimo. Bez obzira na to šta drugi misle, bez obzira na izistanak podrške ili osude. Na kraju, ukoliko izdržimo, ukoliko ne odustanemo, priznanje tih drugih neminovno će stići. I neće to biti priznanje za naš izbor, već za snagu da budemo svoji, na svom Putu.

Hoki me gleda širom otvorenih očiju. Ne znam koliko razume, ali bitan je i ton, snaga koja se oseti u nečijim rečima, ona snaga koja dolazi samo od ličnog iskustva. To je ono kada za nekoga kažemo: „Taj zna šta govori“. A nakon sveg ovog vremena, nakon svega što sam preturila, to je ono što pouzdano znam. Kao što znam da će sutra sunce izaći. I da ću jednom umreti. To su nepobitne istine.

Kada Hoki ode na svoje časove, razmišljam o tome da li imam pravo da tako pričam, vršeći nesumnjivi uticaj. Nisu svi koji tragaju dovoljno jaki i spremni da ostanu na svom Putu. Možda je u pravu jedan književni kritičar koji me je, pre skoro četvrt veka, nemilosrdno sasekao na rukopisu mog prvenca, rekavši u svoju odbranu da ’ako si rođen za pisca, onda ćeš uprkos svemu to i postati’. Analogno tome, ako si rođen da budeš svoj, onda ćeš i sam naći načina da se za to izboriš. Ako pak nisi, nema tog užeta koje te može izvući iz životarenja u moru nezadovoljnika, koji nisu imali snage da kažu ’ne’ tuđim scenarijima njihovih sopstvenih života.

Sutradan ujutru od nje se i opraštam sa željom da nađe sebe i bude samo svoja, šta god to za nju značilo. Više od toga ne može se poželeti ni sebi.