U plastičnu kadicu odvajam laptop, fotoaparat i akcionu kameru, kao i gomilu rezervnih baterija, dve prenosive banke energije, tri SD kartice za skladištenje skoro dvesta gigabajta podataka, USB memoriju od dodatnih šezdeset četiri gigabajta, te spoljašnji disk od pet terabajta. Pri pogledu na sve to, sama sebi delujem sumnjivo, kao neko ko je došao da snima dokumentarni film o DNR Koreji, iako se u obrascu za vizu nije obznanio kao novinar, već kao obični turista.
 
Ali moja oprema prolazi kroz skener i pojavljuje se na drugoj strani, a granična policajka ne izdvaja ništa što bi poslala na ponovnu proveru.
 
“Da li imate knjige?“, pita me. Ton joj je službeno strog, ali uljudan, bez i najmanje naznake nabusitosti koju bih očekivala.
 
„Ne“, odgovorim joj.
 
Dvoje profesora ispred mene, sa kojima je Eliot razgovarao pre leta i tokom njega, imali su nekoliko knjiga u svom prtljagu. Morali su da ih izvade i odvoje od ostalih stvari. Sa razdaljine na kojoj stojim, vidim da je reč o engleskim rečnicima i udžbenicima jezika sa prepoznatljivim koricama u bojama britanske zastave i belim masnim slovima „Dictionary“ i „English Phrases“, kako čitam na dvema, dok ostalima ne razaznajem naslove.
 
Službenica koja sa one strane skenera prihvata plastične kadice, uzima jednu pa drugu knjigu sa vrha, ovlaš ih prelista i zatim ih vrati nazad.
 
„Pođite za mnom“, čujem je kako kaže starom bračnom paru.
 
I oni žurno skupe svoje stvari, te poslušno krenu za njom.
 
Iako bi ta scena trebalo da me onespokoji, ostajem mirna – iskustvo prelazaka desetine granica zaslužno je za tu samouverenost. U prtljagu nemam nijednu publikaciju, ni u štampanom, ni u elektronskom obliku, da bih se brinula. U uputstvu koje nam je Eliot poslao pre polaska pisalo je da su zabranjene knjige o Koreji, i Severnoj i Južnoj, uključujući i turističke vodiče, čak i informativni materijal i plan puta koji nam je on dostavio. Takođe, knjige sa verskom tematikom, poput Biblije. Zapamtila sam tu opomenu od reči do reči: ’DNRK ne gleda blagonaklono na one koji u zemlju dolaze da šire svoje verske ideje’. Nisam želela ni da zamišljam kako izgleda kada te ’ne gledaju blagonaklono’ u jednom takvom izolovanom, totalitarnom režimu. Ista zabrana odnosila se i na foto, video i audio snimke. Eliot nam je naveo nedavni slučaj jednog njihovog klijenta koji je na svom drajvu imao film „Salt“, u kome postoji trominutna scena iz Severne Koreje. Na granici su mu oduzeli notbuk i nikad mu ga nisu vratili. Zbog svega toga, sa sobom sam ponela novi laptop koji sam nedavno kupila. Disk mu je potpuno prazan, kao i SD kartice za obe kamere i USB memorija. A u glavu mi ne mogu ući, kako bi pročitali moju nameru da o svemu ovome, po povratku, napišem knjigu.
 
„Nemate knjige?“, ponovo me pita policajka kada uspešno prođem kroz skener i ručnu proveru tela na magnete.
 
Shvatim da misli na blok veličine A5 u mom ruksaku, koji se morao ocrtati na ekranu. U njemu sam ispisala poruke za dvadesetak pratilaca i prijatelja sa Fejsbuka. Obećala sam im da ću se slikati sa tim natpisima ispred nekog prepoznatljivog severnokorejskog lokaliteta. Uglavnom su to imena, ili pozdravi za mile i drage, ali ako bi otvorili blok, morala bih da objašnjavam mnogo toga. I da lažem, pošto sam aplicirajući za vizu potpisala izjavu da svoje putovanje neću ni u kom smislu iskoristiti u komercijalne svrhe. Kako je većina poruka na srpskom, ne bi mi poverovali dok ih ne bi preveli. A prevođenje zahteva vreme, što znači da bi blok dotle zadržali, ako bi mi ga ikad i vratili. A možda čak ni mene ne bi propustili – viza neke zemlje znači samo pravo da se pojavite na njenom graničnom prelazu, a carinik je onaj koji odlučuje da li ćete u nju i ući.
 
„Imam blok za crtanje“, odgovorim službenici. „Evo, pokazaću vam“, kažem i spremno počnem da otvaram ruksak. Bez obzira na moguće loše scenarije, vodim se idejom da nevin nema šta da krije.
 
Ali me ona zaustavi u pola pokreta:
 
„U redu je, prođite“, reče mi, odmahnuvši rukom prema izlazu.
 
Zahvalno klimnem glavom i brzo spakujem stvari.
 
Kad joj okrenem leđa, našavši u onom malom međuprostoru od skenera do automatskih vrata koja će me propustiti u čekaonicu, nasmejem se za sebe zbog toga što je sve prošlo tako glatko. Da postoji internet, sada bih na mom Fejsbuk profilu ushićeno objavila: „Ušla sam u DNR Koreju!“, jer radost je nepotpuna ako je ne podelite sa drugima. No neki unutrašnji glas me opominje da se ne radujem prerano. „Treba iz nje i da izađeš“, kaže mi. I ja znam da ne preteruje.
.
(odlomak iz nove knjige koju možete naručiti u pretplatiti preko mejla: ciklonomad@gmail.com)
.
.
Fotografije:
 
 
Pre ulaska u NDR Koreju treba popuniti tri obrasca: carinsku deklaraciju, izjavu o zdravstvenom stanju i ulaznu kartu. Radi slikanja, obrasce sam postavila preko Pyongyang Times-a, nedeljnika za strance, ali nisam ih popunjavala na novini, pošto bih time pokazala nepoštovanje prema Kim Džon-unu na naslovnici. Novine sa likom nekog od lidera (koji su uvek na naslovnici) ne smeju se presaviti na njihovoj fotografiji, niti je dopušteno da budu oštećene na bilo koji način, što uključuje i bacanje u smeće. Za takav prekršaj možete da završite u zatvoru.
 
Dobrodošlica na Internacionalnom aerodromu Sunan u Pjongjangu. Ovaj terminal otvoren je 2015. i uređen je po najvišim svetskim standardima.
.
.
Pogled iz dolaznog hola ka skenerima, nakon što sam uspešno prošla carinsku kontrolu.