Do Japana na pola dana
1.
Nakon tri meseca na jednom mestu, duh i telo jedva čekaju pokret. Ali čak ni nomadu poput mene, vazda sviklom na kretanje i stalne odlaske, nije uvek jednostavno da samo potrpa sve u bisage, ove okači na bicikl i otisne se na put. Treba najpre raščistiti sa posledicama mirovanja. Kad vidim sve te stvari koje sam kupila kako bi mi moj kratki boravak bio komforniji, zapitam se da li sam ja ista ona osoba koja godinama putuje samo sa četiri bisage. Ne postoji bolji dokaz koliko smo skloni puštanju korena i ugađanju sebi.
Šaljem deset kilograma stvari kući, pa i pored toga bisage mi teže ukupno trideset kilograma bez bicikla. Ne smem ni da pomislim kako će izgledati vožnja uzbrdo. Ući ću u kondiciju, kažem sebi. Ili ću gurati. Ma izguraću na kraju, imam dovoljno vremena da mogu da budem spora koliko god treba.
Drugi korak je da rezervišem povratnu kartu za Beograd i hotel u kom ću odsesti uoči leta, a u kome imaju dovoljno mesta za moj bicikl. Valjalo bi i da na vreme obezbedim i kutiju u koju ću ga upakovati. I uspevam u svemu, osim u potonjem. To će me sačekati kad stignem tamo.
Pošto mi ističe pravo boravka u Južnoj Koreji, organizujem ’istrčavanje’ u Japan kako bih obezbedila neophodne dane za vožnju u njoj. Jer to mi je plan: izvoziti od krajnjeg juga zemlje, od Busana do Seula, odnosno Inčeona, odakle ću kući. Ilona Peic koja živi u Seulu predlaže mi da visa-run, kako se ta akcija zove, uradim na ostrvo Cušima, koje se nalazi na pola puta između dve zemlje. Odlična ideja koju odmah prihvatam.
Rezervacija karte za feri košta me mnogo nerava i dana provedenih ispred kompjutera. Sajt feri operatera iz Engleske ne prihvata moju karticu. Iz banke mi tvrde da nije do njih nego do Engleza. Molim prijatelja Vladimir Popovic koji živi u Tokiju da rezerviše svojom karticom za mene. Njegova rezervacija prolazi. Ali, privremeno, kako će se ispostaviti. Par dana pred polazak, dobijam obaveštenje da na tom brodu nema mesta. Vlada rezerviše drugi. To mi je poslednja nada, jer ako ne napustim Koreju tog dana, biće to prekoračenje dozvoljenog boravka. Nekad progeledaju kroz prste za jedan dan, ali nekad naplate penale, ili ne dopuste ponovni ulazak. Budući da ću bicikl i stvari ostaviti u hotelu u Busanu, takva pomisao mi se nimalo ne dopada. A da ove potrpam sa mnom na feri nikako mi se ne isplati, preskupo je da bismo se samo tako provozali do Cušime i nazad. Zato pišem mejl tom drugom operateru, američkom ovog puta, a zatim doplaćujem kredit na Skajpu kako bih mogla da ih pozovem čim ujutru otvore kancelariju, jer to je najbrži način da dobijem potvrdu da je uplata prošla, budući da ove obrađuju po nekoliko dana. Ne mogu da dopustim sebi da čekam pretposlednji dan, a da ne znam da li idem ferijem ili ću morati navrat-nanos na avion iz Busana. Srećom, odgovaraju mi na mejl potvrđujući da je uplata prihvaćena.
Ali da bih sve to mogla da uradim, moram najpre da se prebacim do Busana, odnosno, na drugi kraj Koreje. Sa biciklom i stvarima. Biram autobus pošto transport vozovima nije uvek dopušten.
I, najzad, krećem. Bez problema utovarim sve u prtljažnik, a zatim otkrivam da su sedišta kao u avionima, u biznis klasi, sa velikim prostorom za noge (moj večiti problem) i za poluležeći položaj. Beležim dve stvari kao važne, pošto najbolje dočaravaju kvalitet usluge: 1. vozač koji ulazi sa flašicom jogurta u autobus i pita putnike da li bi mu dozvolili da ga popije tokom vožnje; 2. video pravilnik o ponašanju putnika koji se emituje na ogromnom televizoru, a u kome se, između ostalog, ovi mole da prebace svoje telefone na vibriranje, kako ne bi uznemiravali ostale, kao i da razgovaraju tiho.
Karta inače košta manje od 30$, za razdaljinu od oko 500 km.
2.
Pljusak ne prestaje. Imala sam sreće da je počeo nakon što sam se ukrcala u autobus, jer sam od hotela do stanice vozila 24 km.
I u Busanu pada. No još gore je to što shvatam da je odredište autobusa stanica na krajnjem severu, nekih 30 km udaljena od mog hotela i luke. A već je pao mrak. Ne, nema šanse da vozim pod tim uslovima.
Devojka koja pomalo priča engleski priskače mi u pomoć. Mogu metroom do luke i ne moram čak ni da presedam, jer je sve na jednoj liniji. U Seulu bicikle primaju u metro samo vikendom. Ovde, ispostavlja se, svakim danom, no danas je ionako nedelja. Korak po korak, moji problemi se rešavaju, i ja polako idem ka cilju.
Na stanici za koju mi je rekla da je moja izlazna otkrivam da je predaleko od hotela. Vraćam se u metro i putujem još jednu stanicu. Srećom pa postoje liftovi, koji su dovoljno veliki da u njih stane bicikl sa bisagama.
Naposletku, stižem u hotel. Imaju podrum koji je pretvoren u zejdničke prostorije, gde će moj bicikl biti na sigurnom. A sobu delim samo sa jednom devojkom.
Sve je zapravo mnogo bolje nego što sam se nadala.
3.
Kiša pljušti i narednog dana. Dva tajfuna su prošle nedelje pogodila Japan i ovo je sada posledica. Jurim na feri. Moram taksijem, jer ulicama teku reke koliko je napadalo. A i ne znam gde je tačno luka, pošto Gugl mapa baš sada odbija da mi pokaže smer. Maps.me nisam ažurirala, te imam samo kartu severne polovine Južne Koreje – kakav glupavi propust!
Ali stižem na vreme. Dobila sam komotno sedište iako sam jedina koja izlazi na ostrvu. Svi ostali putnici plove do kontinetalnog Japana.
Do Cušime ima nešto više od sata. A pred iskrcavanje vreme se neočekivano prolepšava. Nebo se razvedrava i sunce sine kao da smo na drugom kraju sveta, a ne na četrdesetak kilometara udaljenosti od poplavljenog Busana.
Japan, moja omiljena planeta! Provešću na njoj narednih pet-šest časova, do ukrcavanja na brod koji će me vratiti natrag u Busan.
Odmah iznajmljujem bicikl, neki prastari siti-bajk, jedini model koji imaju. Cena je 10$ za ceo dan, što je previše, ali nemam izbora ako hoću da se provozam ostrvom. Nakon nekoliko stotina metara ustanoviću da prednja kočnica ne radi, a kroz nepun sat vožnje odvojiće mu se sedište od čeličnih opruga-amortizera. Znam da se u Japanu voze svakakvi bicikl, kakvi se ne mogu videti više nigde na svetu. S jedne strane nalaze se rekreativni biciklisti sa najskupljim trkačkim biciklima, a s druge ostali Japanci, koji, čini se, uopšte ne mare što su im dvotočkaši kojima idu u prodavnicu u stanju raspada. Ipak, ovo je previše.
Nisam sebi jasna zašto se odmah ne vratim i tražim povraćaj novca. Posebno kad otkrijem da to nije jedino mesto za rentiranje kao što sam mislila. Ima ih još bar dva-tri. Biće da me drži radost zbog ponovnog dolaska u Japan i tog sunca koje me je tako neočekivano obasjalo, doslovno. Nalazim da je zabavno sve to što mi se dešava.
Prvo odlazim u poštu da pošaljem Vladi novac za kartu. Pošta je veoma sigurna u Japanu, a, shodno tome, i cena usluga je visoka. Uz to, sve je beskrajno sporo, jer je Japan jedna od najbirokratskijih zemalja u ovom delu sveta, možda više birokratizovana i od Kine.
Novac sam razmenila još u Seulu, kupivši jene. Nakon slanja pošiljke ostaje mi jedva za brzi ručak kada mu dođe vreme. Trebalo bi da mislim i o taksi koja se plaća u luci, ali se nadam da će prihvatiti korejske vone. Naposletku, ovde postoji bankomat, kao i nekoliko menjačnica. Snaći ću se već.
4.
Detalji čine ovu zemlju drugačijom od ostalih.
Sveže izvučene bele linije na ulicama, pešački prelazi, staze. Ne znam da li postoji neko pravilo o tome kada se farbaju, ali prvi put sam putovala Japanom od septembra do januara, i tokom svih tih meseci imala sam utisak kao da su ulične trake upravo obojene.
Automati za hladne napitke na svakom koraku. Dešavalo se da vozim kroz predele bez znakova ljudskog prisustva, nekad i po više desetina kilometara, ali bih usred nekog pustog proplanka ili čak šume nailazila na ovakve automate. Cene pića su obično oko dolar i po za flašicu od pola litre.
Ulične tezge bez prodavaca. Nalaze se svuda po unutrašnjosti, duž puteva. Ratari na njima izlože svoje proizvode koji su upakovani i izmereni, ispišu cene koje su sasvim simbolične u odnosu na one u prodavnicama i ostave pored kutijicu za novac ili kasicu. Kupac dođe, izabere šta mu treba, a novac ostavi na mesto predviđeno za to. Niko ne krade i ne vara.
Stanične kućice, kao jedno od mojih najomiljenijih mesta za kampovanje. Uvek su sa krovom i zidovima, uglavnom drvene, sa kliznim vratima ili bez njih, sa bočnim prozorima, dok se unutra nalaze klupe. Sve je besprekorno čisto, a o tome se brinu ljudi koji ih koriste. U uglu staničnih kućica nalazi se metla i đubrovnik, a u krajevima sa kontinentalnom klimom i lopata za sneg. Pošto je prvi polazak autobusa posle sedam ujutru, a poslednji oko osam uveče, to ih mnogi biciklisti koriste za besplatno konačište na putovanjima.
Starci. Neverovatno mnogo starih ljudi. Čini mi se da ima više baka nego deka. A možda su samo aktivnije i češće napolju. Uglavnom, mršave su i povijene, u šarenoj odeći, udobnim cipelama koje uvek obuvaju na bele čarape i sa obaveznim šeširićima protiv sunca. Tri takve sede u čekaonici na autobuskoj stanici, izazivajući mi široki osmeh i toplinu oko srca.
Toaleti koji su čistiji od mnogih apoteka. Moja fascinacija javnim toaletima u Japanu, koji se nalaze u svakom mini-marketu, bila je potpuna. Mislim da sam prvih mesec dana u svakoj objavi pisala o nekom toaletu. Jednom mi se desilo da nisam znala koje od silnih dugmića da pritisnem, pa sam greškom pozvala u pomoć, službu za spasavanje. Uspela sam da pogodim dugme za otvaranje automatskih vrata i da istrčim napolje, sakrivši se pre njihovog dolaska. Malo sam bila razočarana jer im je trebalo čak sedam minuta da dođu. Doduše, i toalet se nalazio na obodu nekog parka. Ovaj ovde je klasičan japanski čučavac. A to znači da je sve okrenuto kontra od ostalih tipova čučavaca. Sada barem znam kako se koriste.
Kawaii kao estetski ideal. Japanska kola su kawaii – liče na dečije autiće, sa zatupastim haubama i karoserijama. Velika kola klasičnog dizajna rade se za izvoz. Kawaii su i svi saobraćjni znakovi: crteži policajaca i dece, upozorenja, figure duž puta. Kawaii su i crtani likovi, ali njih sad nemam gde da gledam, osim u povratku, na feriju. Moda je kawaii. Kultura i ponašanje zasnovani su na idealu šarmantog, slatkog, nenasilnog, stidljivog i detinjastog. Kroz kawaai, najdugovečnija nacija na svetu samu sebe podetinjuje.
Duple prečke na kapijama ispred hramova i pagoda. Budističke kapije su prepoznatljivog oblika koji najviše podseća na pisano ćirilično slovo П, ali samo u Japanu one imaju dve poprečne prečke koje povezuju stubove. Jedna jedina takva kapija izvan Japana nalazi se u Taipeiju, na Tajvanu, a datira iz vremena japanske okupacije tog ostrva.
Ima još puno drugih detalja koji su osobeni za Japan. Detalja zbog kojih volim Zemlju izlazećeg Sunca. No ove odmah uočavam.
5.
Ostrvo je brdovito, a moj bicikl ima samo tri brzine. Pri čemu ni one ne rade najbolje, već preskaču, a u najnižem stepenu prenosa lanac toliko lupa, da radije prebacujem u viši stepen, samo da ne bih slušala tu buku. Vedrina me ne napušta sve dok mi se sedište ne izvali sasvim, vrhom naviše, tako da sedenje na njemu postaje nemoguće. E sad sam stvarno ljuta na one što izdaju ovakve krševe. Rešena sam da im kažem kako to zaista nema smisla i da treba da se stide.
Problem rešavam tako što jedan oveći kamen stavljam između sedišta i opruga na sicu, kako bih ga dovela u vodoravni položaj. Ovako se još i može voziti, uz mnogo volje i napora, ali udaljena sam već desetak kilometara od radnje, tako da nemam mnogo izbora.
Biram da prođem kroz jedno seoce u zalivu, sa tradicionalnim japanskim kućama i baštama. Prošla sam kroz stotine takvih tokom mog šestomesečnog pedalanja kroz tu zemlju, ali nikada mi ih nije bilo dosta. Ne znam šta je lepše: ti izvijeni krovovi, drvene konstrukcije, ili negovano bonsai drveće (još jedan prepoznatljiv detalj) koje proviruje preko ograda. Mir i tišina, te dah skladnog života.
Na ulici nema ljudi. Radnim danima u radno vreme teško ih je videti i u većim gradovima, a nekmoli na selima. Sećam se kad sam jednom usred nekog potpuno pustog mesta začula sirene. Tih dana više tajfuna pogodilo je pacifičku obalu duž koje sam vozila. I tada sam pomislila da možda oglašavaju uzbunu, da pozivaju ljude u sklonište. Ali koje ljude, kad nigde nije bilo ni žive duše? Na čas sam se prepala da ću jedina ostati napolju, izložena nevremenu. A onda su, nakon šest, počela da prolaze prva kola, sa ljudima koji su se vraćali sa posla. Niko nije bio u žurbi ili panici, pa sam zaključila da su one sirene bile verovatno provera nekog sistema.
Snimam kamericom moju kratku vožnju kroz ovo selo. Dok sam bila u Japanu, nisam je imala, a volela bih da sam zabeležila ovakve prizore.
Uskoro po izlasku iz sela nailazim na veliku prodavnicu. Taman je vreme ručku. Moj budžet je dovoljan za jedan bento – porciju gotove hrane, ali na kraju biram salatu i neko meso.
Pored supermarketa nalazi se „100 jena prodavnica“, ili „one dollar store“. One su mi bile omiljeno mesto za kupovinu, a srela sam više ljudi koji su svoje japanske stanove opremili u tom tipu radnji. Lično sam nakupovala gomilu korisnih sitnica. No sada nemam novca, a na japanskim mašinama za platne kartice ne prolazi ova koju imam. Nema ni reči o tome da mi prodavačice razmene američke dolare ili korejske vone. Tako izlazim praznih ruku. Japanci su mi sačuvali barem deset dolara u novčaniku.
6.
Vraćam bicikl u radnju za iznajmljivanje.
„Znate šta“, kažem devojci koja tamo radi. „Zaista nije u redu da iznajmljujete ovakve krševe. Ovaj bicikl nije bezbedan i jako sam se namučila na njemu.“
Pokazujem joj sedište sa onom kamenčugom koju sam uglavila i da kočnica ne radi. Devojka je iznenađena. Usrdno se izvinjava. Poziva me unutra, u kancelariju, a zatim mi vraća novčanicu od 1000 jena (10$) koliko je koštao najam.
„Ne-ne“, odbijam. „Nije poenta u tome, već da morate da sredite taj bicikl, sramota je da se to nudi.“
Devojka insistira da uzmem novac, ponavljajući ’not safe’. Njeno znanje engleskog je zapravo mnogo manje nego što sam mislila.
„Okej, ali pola“, kažem. „Petsto jena je okej cena za taj krš, a ovih petsto mi taman dobro dođe za taksu u luci.“
„Pola?“, ponavlja devojka.
„Da.“
I onda mi vraća kovanicu, ne prestajući da se izvinjava. Ne dešava mi se to prvi put u Japanu, ali sam, kao i uvek, iznenađena. Pitam se da li je moguće da ona i njen suprug, koji je jutros bio tu, zaista ne shvataju kakve olupine izdaju turistima? Ni ostali bicikli koje sam videla nisu u boljem stanju. Da li ne znaju, ili ne mare? Jer nemoguće je da znaju i da ih nije briga – ne liči mi to na Japance. Kakogod, na žalbu će uvek postupiti na isti način, želeći da udovolje klijentu. Još jedan detalj koji ih čini osobenima, barem u mojim očima. I koji je od ovog dana i ovog ’istrčavanja’ učinio poseban doživljaj.
Ali to je i bilo za očekivati od planete Japan.
Bravo Snezo to je ono Srbija do Tokija.Pozuri za Srbiju.Jos jedan pozdrav od Timotija iz Pozege.