(Na kraju teksta, nalazi se i video sa najboljim trenucima ove ture. Možete ga pogledati pre čitanja, ili po završetku, da proverite slike koje ste zamislili sa stvarnim. Uživajte!)
 
1.
Buđenje u hladovini, na prijatnoj temperaturi. Sunce je ovih dana ubistveno i ovo sada predstavlja retku blagodet. Čak mi ni tokom noći nije bilo vruće, verovatno zbog blizine reke.
 
Danas nemam planova. Vozikaću se okolo, ubijajući vreme. Sutra je subota, a vikendom je dozvoljeno staviti bicikle u brzi voz i metro. To mi je plan za povratak u Seul.
 
Radim sve natenane: pripremam kafu, pa doručak, potom dugo vežbam. Za oko dva sata, u ovaj deo dvorišta iza lutkarskog pozorišta proviruje samo jedan čovek. Pogleda nezainteresovano u pravcu mog šatora i bicikla, i potom ode.
 
Najzad krećem. Prelazim na suprotnu obalu reke prateći biciklističku stazu. Ovim kotrljanjem zatvoriću krug od brane do grada, pošto sam juče stigla drugom obalom.
 
Većim delom staza je zapravo kilometarski dug drveni most, koji krivuda pored obale. Potom izlazi na nju i sada je opet prava biciklistička staza. I u ovim prepodnevnim časovima uglavnom je u hladovini od drveća uz samu reku.
 
Nailazim na neki kamp. Pravi, uređeni, sa ogromnim šatorima, basenima ispred njih, zgradama sa toaletima, kuhinjama, tuševima. Sve je otvoreno i prazno. Pa kad je tuš već tu…
 
Kasnije sedim u jednoj od onih drvenih nadstrešnica što su izdignute iznad tla, snimam novi prilog za Jutjub i izležavam se. Prija mi ovo odmaranje, čak toliko da mi na kraju postaje dosadno. Moram da se pomerim odavde. A i već je prošlo dva i uskoro će ljudi početi da dolaze. Korejci posle posla zakrče sve kampove i parkove, samo da budu napolju, u prirodi.
 
Zapedalam dalje. Ništa me ne boli, odmorna sam, uživam. A što bih uopšte čekala sutrašnji dan i vraćala se vozom? Što ne bih vozila nazad, ali onim kraćim, regularnim putem, kojim do Seula ima stotinak kilometara?
 
Sedam u neku neuglednu prodavnicu da nešto užinam, pošto nisam uspela da nađem neki od onih mini-marketa u kojima prodaju i gotova jela. Naplativši mi, žena izlazi napolje i odlazi nekuda, ostavljajući me unutra sa svim tim proizvodima. I ne pomišlja na to da bih možda mogla da nešto ukradem. Takvo poverenje doživljavala sam još samo u Japanu i na Tajvanu. Jer, svako polazi od sebe, a tamo skoro i da nema krađa, pa otuda i to poverenje u druge.
 
Prelomim da ću ipak krenuti nazad. Sada sam i mnogo brža, jer put vodi nizvodno. A ima nečeg i u psihološkom momentu vraćanja istim putem – jer ovo parče je isto – koji je u povratku uvek kraći, valjda zato što nam je poznat. I ne stajem skoro uopšte da bih nešto slikala ili snimila.
 
Predveče stižem do mesta sa javnim kampom. Pitam za cenu. Žena me odmerava, pa odmerava moj bicikl, a onda kaže 45,000 vona. Hiljada, sa tri nule? Ili stotina, sa dve? I ljudi sa mnogo boljim znanjem engleskog od njenog često tu greše. Hiljada, kaže. Dakle, oko 45 američkih dolara?, pitam, a ona potvrđuje. Smejem se. Znam cene kampova u Koreji, ovo je barem trostruko skuplje od uobičajene cene za jednu osobu sa sopstvenim šatorom. Ona očito misli da sam veverica koja nema pojma koliko šta košta.
Nekoliko stotina metara pre kampa, nalazi se odlična zaravan, a izgleda i da to zemljište nikome ne pripada. Kupujem pivo u prodavnici, izbegavajući da mi matori prodavac opipa noge kada čuje da sam vozila do Čunčana i sad idem nazad. Da nismo u Koreji, nasred staze kojom dnevno prođe na desetine, a vikendom i storine biciklista i biciklistkinja, koji tu razdaljinu izvoze u danu, pa da mu i poverujem. Ovako, mislim da samo koristi priliku.
 
Mesto za kamp je odlično. Još jedno opušteno veče, rasterećeno od brige da li će me neko opaziti i kako će reagovati. U Koreji, kamperi su sasvim sigurni, kao i u Japanu. Snimam još nekoliko video priloga za serijal o putovanju biciklom, potom spremam pastu sa prelivom od mešavina sireva i nazdravljam danu iza mene.

2.
Bude me glasovi biciklista sa staze koja prolazi na sedamdeset metara odavde. Baš su poranili. Neki voze i noću, sve do ponoći, kada se gasi osvetljenje. Drugi porane pre svitanja da bi uhvatili hladovinu. A danas je i vikend, pa će mnogi to iskoristiti za vožnju.
 
I mene očekuje dugačko parče puta, koje planiram da pređem u dva navrata, dve smene, kako bih izbegla vožnju po najvećoj vrućini. Vreme od dva do četiri provešću u nekom minimarketu, gde postoje stolovi, klima, vaj-faj.
 
Ulazim u neki gradić i skrećem sa rute da kupim neko hladno piće. Dok stojim ispod ventilatora i ispijam nadušak svoj sok, prodavac mi pruža zaleđenu flašicu vode. Kaže da uzmem, to je mali dar. Objašnjava mi da će se topiti s vremenom, tako da ću stalno imati hladnu vodu. Kako brižan čovek. Zahvaljujem mu od srca.
 
Ovaj kraći put vodi dalje od reka, preko kopna. Preko brdovitog kopnenog zaleđa, sa povremeno veoma strmim usponima. Nema ni svih onih biciklističkih odmarališta kao na stazama duž reka, toaleta, česmi sa pijaćom vodom. Zalihe su mi spale na pola bidona, u koji sam ubacila ostatak leda iz flašice koju sam dobila na poklon. Što pre moram da nađem neku prodavnicu, i zbog vode, i zbog ručka.
 
Presrećem grupu biciklista sa malim bisagama, koja upravo izlazi iz restorana pored staze. Jedan natuca engleski i nekako mu objašnjavam da mi treba voda i konvinian store. Čovek nije baš siguran da zna gde bih mogla da nađem neki, ali me upućuje u pravcu gradića koji se nalazi nadomak mesta gde stojimo.
Nešto kasnije, stojim na kasi u Seven-ileven. U korpi imam sendviče, Pocari Sweat, japansko piće bogato mineralima i solju, kao i flašu od dve i po litre vode. Utom, u prodavnicu upada onaj biciklista od maločas. Pruža mi flašicu od pola litre vode i izvinjava se što mi je nije odmah dao. U neverici sam: jurio je za mnom da bi mi poklonio vodu i još mi se izvinjava što se toga nije odmah setio. Pokazujem mu na flašu od dve i po litre koju imam u korpi, ali on ne mari, uporno mi gurajući da uzmem onu njegovu flašicu. Kakav čovek! Kakvi ljudi!
 
Više od sata sedim unutra, u klimatizovanom, skupljajući snagu da izađem napolje, gde je kao u sauni. Jedva se diše, koliko je vazduh usijan. Petljam nešto oko kamerice, te načas sedam za drvenu garnituru ispred. Odnekud preda me banu dva dečarca, od možda 12-13 godina. Jedan malo priča engleski. Za njima stižu i dve devojčice, istog uzdrasta. Glasni su i veseli.
„Odakle ste?“, pita dečak.
 
„Iz Evrope“, kažem.
 
„Aha, super. A je l’ da da ona nije lepa?“, pita me pokazujući na neodoljivo simpatičnu devojčicu koja se smeje.
 
„Naravo da jeste lepa“, odgovorim.
 
„Pih!“, kaže dečak kobajagi rezigrnirano, i povuče drugara da krenu. Usput mi dobaci: „Do viđenja!“
 
„Jesam ja lepa?“, pita me sad i ona devojčica.
 
„Jesi, veoma si lepa“, potvrđujem.
 
„A ona?“, pokazuje na svoju drugaricu koja stoji malo dalje.
 
Iskreno, za nju to ne bih mogla da kažem, ali lažem ne trepnuvši.
 
„I ona je lepa. Obe ste jako slatke i ne treba da slušate dečake šta vam kažu. Onom dečaku se ti sviđaš i zato ti govori da nisi lepa“, objasnim joj.
I devojčica počne da se smeje na onaj stidljivi mladalački način, i da, izistisnki, skače od sreće. Pa mi i ona poželi srećan put, te sa drugaricom odjuri za dečacima.
 
Žalim što nisam uspela da to snimim, osim samog završetka. Kako simpatična deca.
 
3.
Vraćam se na stazu i odmah uspevam da se izgubim. Opet se prekida bez ikakvog vidljivog znaka, i to na raskrsnici. Nemam pojma na koju stranu treba da pođem. Vidim nekog biciklistu kako prelazi put, pa ga sačekam i pitam kuda za Seul. A on klima glavom. Mrzim to kod Azijaca – kad ne razumeju, oni klimaju glavom, bez obzira na to što ih vi pitate i što treba da odgovore sa ’da’ ili ’ne’. Pokazujem rukom u pravcu jednog pa drugog puta, i pitam: „Seul?“ Do sada su me uvek razumevali u ovoj zemlji, koja nije kao Kina. No ovaj biciklista kao da jeste odande, jer uporno klima glavom, bilo da pokažem levo, ili pravo.
 
Srećom, neki dečak prolazi trotoarom, osluškujući naš razgovor. Vidi da se nerviram, pa se nudi da pomogne. Za toliko zna engleski.
 
Treba da sledim ovog biciklistu, kaže. U tom pravcu je Seul. Jeste, nije obeleženo, ali uskoro će se staza opet pojaviti.
 
I šta na to da čovek kaže? Pojaviće se staza uskoro. Za dvesta metara koja nisu daleko ako znaš u kom su pravcu.
 
Ljuta sam na projektante staze, pa odbijam da pratim biciklistu. Zahvaljujem i dečaku i njemu, ali nastaviću sama sad kad znam kuda treba da idem.
 
Kad, na prvom semaforu, stižem biciklistu. Svukao je masku koju nosi preko nosa i smeje se. I onda mi pruža Pocari Sweat. Pokazuje da uzmem, on ima vodu u bidonu. Ima dovoljno, a ovo je dar za mene.
I opet me je sramota, po ko zna koji put u Aziji, zbog mog temperamenta i ljubaznosti ovih ljudi. Bezmalo sam se naljutila na njega, ni krivog ni dužnog, zbog propusta građevinara ili arhitekte, a on ne samo što je hteo da mi pomogne, nego mi još poklanja i piće na dar, da mi vožnja bude lakša. Zašto nisam rođena kao Azijac, sa njihovom prirodom? Ovolike godine u ovom delu sveta umnogome su me promenile, ali i dalje sam predaleko od njihovog mira i načina.
 
Još uvek razmišljam o tome kada se ponovo gubim. Sada sam se našla usred grada, na ulici na kojoj ne postoji staza za bicikliste. A trotoarom, kojim svi voze, ne mogu jer je neravan i previše se truckam sa svim ovim stvarima. Svaki put se pitam da li je moguće da su tako loše asfaltirali trotoare, da budu toliko neravni, sa izbočinama i udubljenjima, a ako su u pločicama, onda ne postoje dve koje su u istom nivou. Ili su tako radili namerno?
 
Stojim sasvim izgubljena na semaforu i čekam dok ulicu pređe čovek na rasklopivom biciklu, koji mi deluje kao neko ko bi mi mogao pomoći.
„Kako da izađem na bici-stazu?“, pitam ga.
 
Razmišlja kako bi mi objasnio, pa odustaje pošto je komplikovano, a ni njegov engleski nije dovoljno dobar.
 
„Pratite me, pokazaću vam“, kaže umesto odgovora.
 
I ja krećem za njim, vozeći se narednih desetak minuta kroz uličice grada čije ime ne znam, sve dok ne izbijemo na stazu pored reke. Tu me ostavlja, zahvalnu, sa svim onim pitanjima na koje i dalje nemam odgovore. Moja oflajn mapa najzad prepoznaje ovaj put i ucrtava mi rutu do Seula. ’Južnokorejce pitaj, a mapu gledaj’, kažem za sebe, menjajući staru narodnu izreku. ’I zahvali im na svoj pomoći’, dodajem.
 
Treba krenuti na put, da bi se otkrilo koliko je svet zapravo dobar. Dva meseca samoće i izolacije zbog pisanja, i već sam to bila počela da zaboravljam. Ali ‘jubilarna’ turica podsetila me je na tu istinu Puta, jednu od najvažnijih i najvećih koje sam spoznala tokom ovih sedam godina kotrljanja oko sveta.
 
Hvala im svima!