*
Kiša je sastavila dve noći i dan i po. Posledica tajfuna. Na blogu Nemice koju sam srela nedavno u Seulu čitam da je pljuskovi prate već sedam dana, neprekidno. Tačno toliko je i krenula pre mene, doduše, iz suprotnog smera.
Sva garderoba mi je prljava i mokra. Ako nastavi još dan, neću imati ništa suvo da obučem.
*
Pomičem se između pljuskova. Grabim metar po metar, kao da se probijam kroz rovove. Kad se stušti, hvatam bilo kakav zaklon i onda čekam. Čim pljusak oslabi, nagazim pedale. Vozim nekoliko minuta, a onda opet provala. I traženje zaklona.
Ovim tempom, stići ću na odredište za dva-tri meseca.
*
Na mapi otkrivam kamp. Četiri kilometara de-tour-a u suprotnom smeru. Pada i dalje, ali nije jako.
Bojim se da kamp nije besplatan. Zato samo dopunjujem zalihe vode i nešto dalje pronalazim mesto pod nadstrešnicom. U toaletu sam ostavila prenosivu banku energije da se puni. Moje dosadašnje iskustvo u Koreji kaže da je niko neće uzeti – ljudi ovde naprosto ne diraju tuđe stvari.
*
Neobičan gost posmatra me sa stepenica toaleta. Mladi soko. Mislim da je nečiji ljubimac, jer se ne plaši ljudi. Dopušta mi da mu priđem sasvim blizu pre nego što se uplaši i preleti nekoliko metara dalje.
Utom dolazi i čovek sa vrećom i nekim štapom. Izgleda da je ptica njegova, pošto pokušava da je uhvati. Ali sokolu se ne ide u vreću. Pobegne u slivnik, iz kog čovek ne može da ga izvuče. Možda je prvi put osetio slobodu.
Navijam za njega.
*
Jutro je tmurno, ali bez kiše. Dok se spremim i stignem do toaleta, gde me čeka napunjena power bank, nebo se ponovo otvori. Sedim u toaletu i čekam. Hvala bogu da sam u zemlji u kojoj se javni nužnici održavaju bolje nego mnogi kućni ve-ce-i.
Ubrzo stane, pa krenem. Ali samo do izlaza iz zvaničnog kamp prostora. Hvata me strašan pljusak, te jedva uspem da se prebacim do one sinoćne nadstrešnice.
U drugom pokušaju, nekih pola sata kasnije, stižem do podnožja mosta. E sad tako lije, kako ne pamtim ni za najgorih monsuna, i ne pokazuje nameru da uskoro stane.
Postavljam svoju podlogu i ležem na stazu da radim vežbe. Potom čitam. Ako zanemarim nevreme i to što sam pod mostom, sve mi je potaman.
*
Nakon skoro dva sata najzad se razvedrava. Grabim dalje. Prethodnih dana sam više puta gubila stazu. Obično u naseljima, gde se ova koju pratim ukrsti sa nekom lokalnom. A znakova nema, ili su na korjeskom. A možda i previđam neki. Kako god, kad se nađem u naselju, shvatim da sam zalutala, pošto je staza osmišljena tako da vodi kroz nenaseljena mesta.
Imam GPS rutu koju sam skinula sa interneta, ali ispostavilo se da je biciklista koji ju je postavio išao prečicama. Zbog toga sam prekjuče morala da pravim de-tour čak dvadeset pet kilometara, kako bih se ponovo našla na stazi.
*
Počela su brda. Na vrhu jednog, stajem da se odmori u autobuskoj kućici. One nisu prostrane i kreativno dizajnirane kao japanske, ali uvek su sa nadstrešnicom, imaju klupe i sve je čisto. Izuvam se i ležem na klupu, da ’ispružim leđa’. Koristim svaku priliku za to. Razmišljam da li sam dovoljno ogladnela za uživnu, ali nemam ništa što bih mogla da prezalogajim s nogu, a mrzi me da otvaram gorionik i spremam neki obrok.
’Hello’, začujem.
Pridignem se iz ležećeg položaja. Ispred kućice stoji simpatični Korejac. Otpozdravim mu.
’Ovo je za vas’, kaže, pružajući mi čokoladne štapiće.
Neverovatno!
’O, hvala vam veliko!’, odgovorim.
Čovek se smeje. Pita me odakle sam i, na šturom emgleskom, objasni mi da on živi u selu nedaleko odatle.
’Možete da kampujete u mom dvorištu’, poziva me.
Kako su ljubazni ovi ljudi!
Ali tek je jedanaest, uz to, juče sam, zbog onog nevremena, napravila svega deset kilometara. Nisam u prevelikoj žurbi, ali morala bih da počnem da prelazim veće kilometraže. Treba da stignem u Seul do sredine meseca, pošto imam kupljenu avionsku kartu za Beograd.
’Razumem, raspored’, kaže čovek. ’Pre sedam godina sreo sam ovde dvoje Francuza i pozvao ih. Kampovali su u mom dvorištu’, priča mi, sav ozaren.
A meni dođe da, uprkos svemu, prihvatim poziv, kada se toliko raduje putnicima-namernicima.
*
Na vrhu nekog od narednih brda u susret mi dolaze dvoje cikloputnika. Mladi par Kanađana koji je doleteo na godišnji odmor. Voze već osam-devet dana.
Razmenjujemo iskustva. Zanima ih koja azijska zemlja je najbolja za bicikliranje, prema mom mišljenju.
’Ova’, odgovaram bez razmišljanja. ’Nijedna druga zemlja nema ovakve bici-staze i prateću infrastrukturu. Ovo je neverovatno, nigde ovo nisam videla’, kažem. I dodajem da je Japan, koji planiraju za sledeći godišnji, moja omiljena zemlja, ali Koreja je bolja za cikloputovanja.
*
Predstoji mi najveći i najgori uspon do sada. Utešno je što nije dugačak. Kanađani su mi rekli da je njima trebalo četrdesetak minuta do vrha. Srećem dvojicu Korejaca koji voze u mom smeru. Jedan bez bisaga, a drugi sa dve stražnje. Prvi me pretiče, pa stajem da ga slikam, hrabreći ga da istraje, iako uspon postaje sve strmiji. Drugi je ostao da sedi u odmorištu, pripremajući se da zagrize uspon.
Ja guram više od pola puta. Uz ovakav uspon je nemoguće voziti sa svim ovim teretom.
Na vrhu, onaj prvi biciklista, sprema se da ode sa vidikovca. Stoji u odmorištu, gde se nalaze tri klupe. Dve su izložene direktnom suncu, a jedina koja je u hladovini zatrpana je ostacima nečijeg obeda. Vidi se da je bilo tri-četiri osobe, jer toliko ima limenki od ledene kafe, te katronskih tacnica.
Pokažem na taj nered, negodujući. Zaista neobično za Korejce da ostave tako za sobom.
Planirala sam ovde ručak, pa iznosim svoje namirnice. Sedam na središnju klupu. Imam kuvana jaja, koja čistim a ljuspice odlažem u kesu. Biciklista sad stoji iza mene, oslonjen na ogradu. Zastao je dok obavi telefonski razgovor.
I onda se to desi, da li zbog toga što se postideo videvši moju kesu za đubre, ili što bi i inače isto uradio, tek, završivši razgovor, kreće da prikuplja ono smeće. U neverici sam. Ne znam da li bih i ja tako postupila da sam na njegovom mestu. No sada želim da dorpinesem, pa mu dajem svoju kesu. Sve očistivši, čovek je ponese sa sobom. U Koreji, kao i u Japanu, nigde nema kanti za smeće. Ljudi su naučeni da ga nose sa sobom do mesta gde se odlaže. U Japanu se to može uraditi u svakom minimarketu. Za Koreju još uvek nisam otkrila gde, pa svoje kese ostavljam pored korpi u javim toaletima.
Korejac mi maše odlazeći.
*
Ponovo je sunčano i veoma toplo. Staza vodi duž nasipa, između polja. Zapravo staklenih bašta, koje se pružaju u nedogled. Jedino su pirinčana polja pod otvorenim nebom.
Nema ljudi. Dvojica biciklista stigla su iz suprotnog smera, obojica kao nindže sa maskama na licima do očiju, u dresovima sa dugačkim rukavima i nogavicama.
nailazi i onaj ’moj’ biciklista, koji je očistio vidikovac. Očigledno živi negde u blizini, a ovo mu je bila trening vožnja. Javlja mi se srdačno, mahnuvši jednom rukom.
’Goodbye!’
*
Odmorišta sa toaletima nisu česta, pa mi ovo na koje nailazim dođe kao poručeno. Mogu da se okupam, da operem stvari i napunim baterije. U toaletu tiho svira klasična muzika, za potpuni užitak.
Dok se bavim ličnom higijenom, sustiže me onaj biciklista sa bisagama. Već smo se sustizali u dva-tri navrata, a prvi put me je i fotografisao. Primetila sam da često staje i slika pejsaže.
I on zastaje. Leže na jednu klupu i, izgleda, zaspi.
Odlazim veoma tiho, da ga ne bih probudila.
*
Na mapi sam otkrila da postoji zvanični kamp na nešto više od dvadeset kilometara odavde. Bilo bi lepo da tamo zanoćim. Treba mi struja, pošto hoću da sredim dosadašnje fotografije i da napišem novu objavu. A i malo bih da se odmorim. Nikada nisam ni prelazila velike dnevne kilometraže, ali otkako sam povredila kičmu, ritam mog pedalanja smanjo se za trećinu, pošto se mnogo češće odmaram i stajem da radim vežbe. Kada poštujem taj novoustanovljeni tempo, osećam se prilično dobro. Tako planiram da sutrašnje pre podne pauziram, a da vozim tek u poslepodnevnim satima.
Danas sam toliko umorna, da nemam snage ni da pripremim večeru, već jedem s nogu sutrašnji brzi ručak. Okoristim se kupatilom u sastavu kampa, tuširajući se već drugi put danas – što predstavlja pravi luksuz za putnika. I kako uđem u vreću, tako zaspim dubokim, okrepljujućim snom.