*
Južna Koreja ima četiri velike biciklističke rute, duž četiri velike reke. Najduža od njih povezuje Seul i Busan. Dugačka je 700 km, ako se ide najkraćom stazom, a uz de-tourove, koje planiram, može se voziti i 800 pa i preko 1.000 km.


Izabrala sam da vozim njome, ali u konrta smeru, od juga ka severu, od Busana do Seula. Razlog je – sunčeva svetlost. Želim da imam sunce s leđa prvenstveno zbog dobrih fotografija, većeg broja sati za punjenje mog solarnog panela, a i ne volim kada mi sunce bije u oči. Iz tih razloga sam svojevremeno birala da i kroz Gobi pustinju vozim u smeru jug-sever. A sada imam i dodatnu prednost u vidu vetra koji uvek duva sa okeana, a to znači straga.

*
Pokušaji da se iskobeljam iz grada i domognem bici staze završavaju se u podnožju nekog od, čini mi se stotine, busanskih brda. Nemam volje da guram od sabjale, pa biram zaobilaznice. Ali moja navigacija ne razume moje želje: neću autoputem, ali ni prečicama. Treba mi jedan relativno ravan zaobilazni put.

U neko doba setim se metroa. Ljubazni mladić pomaže mi da stignem do platforme i ukracavam se. Ljudi me čudno gledaju, ali već sam primetila da su u Busanu svi mnogo znatiželjniji nego u Seulu. Malo me čudi nadobudno ponašanje momka sa trotinetom, koji namerno ne želi da se pomeri i napravi mi mesto, ali pripisujem to njegovoj jutranjoj mrzovolji.

A onda, na drugoj stanici, na vratima se pojavljuju dvojica unifromisanih službenika. Pozivaju me da izađem. Razumem da radnim danima nije dopušteno uneti bicikl. Isto pravilo važi i u Seulu, ali zbunile su me tvrdnje one devojke koja mi je pomogla po mom dolasku u Busan, na stanici. Više puta ustvrdila mi je da je dopušteno transportovati bicikl vozom. Zaboravila sam samo da je tog dana bila nedelja. Po običaju, ne vodim računa o tome koji je dan u sedmici.

Tako me izbacuju iz voza.

*
No barem sam prošla ona silna brda. Mapa pokazuje da mi predstoji još kratko i ravno parče do reke. Usput zastajem da popijem kafu u jednom minimarketu, a potom i u vežbalištu u parku, da uradim svoje vežbe za leđa. Oko mene su sve penzioneri, koji usrdno treniraju od ranog jutra. Ustupaju mi svaku spravu kojoj se primaknem, ali ostanu pored da bi gledali kako vežbam.

Južnjaci su definitivno mnogo spontaniji od svojih zemljaka sa severa.

*
Najzad staza. Odavde pa nadalje ne moram više da se uključujem u saobraćaj, osim ako ne poželim da uđem u neki grd, kako bih obnovila zalihe hrane, a i vode. Čitala sam na blogovima da je južno parče rute gotovo pusto, bez pijaće vode, sa retkim toaletima i bez minimarketa. Nema veze, nosiću rezerve za dva dana. Par kilograma više na svu težinu kojom sam ionako natovarena, ne predstavlja neku razliku.

Biciklisti koje srećem gotovo svi do jednog komentarišu moj bicikl nalik na omanji tenk. Uzdasi im se prosto otimaju od srca, kao da njih same zaboli što je meni toliko teško. Da su hrišćanske veroispovesti, sigurno bi se i prekrstili u čudu.

Te njihove reakcije uvek me slatko zasmeju.

*
Jedan biciklista staje na uzbrdici i maše mi. Ispred mene se upravo isprečila tabla i prepreka na stazi, kojom je ova zatvorena. Očito, tuda ne može. Krećem uzbrdo, prema biciklisti. Dole je zastala i neka devojka, pa pomislim da zapravo nju čeka, dok je meni samo mahnuo, pokazujući mi da moram drugim putem.

Međutim, kada pristignem, čovek mi pokazuje da krenem za njim, kako bi me sproveo do ponovnog uključenja na stazu.

Kakav lep gest!

*
Nema mnogo dešavanja, ali zato skupljam pregršte slika. Predeli kroz koje vozim neprestano se smenjuju, a i deonice staze kao da se nadmeću u raznolikosti i lepoti. Tako je to čas asfaltirani put u ravni obale, čas popločan prolaz kroz polja, čas most u dužini od nekoliko kilometara sagrađen uz šine. Ovde biciklista može da se prepusti uživanju, mislima, meditaciji, ne brinući se o sobraćaju, opasnostima, ni o čemu. Što i činim, lagano se kotrljajući prema severu…