Kakva je bila 2018. i planovi za 2019.

Osvrt na 2018.

Iza mene je fenomenalna godina, možda i najbolja otkad sam na Putu.
 
Počela je u Kini, gde sam predavala engleski od septembra 2017, teško podnoseći sve ono što mi tamo smeta, zbog čega nikada neću moći da se naviknem na tu zemlju.

05 do polaska…Radujem se i jedva čekam, ali oni će mi nedostajati <3

Publicerat av Snežana Radojičić Måndag 14 maj 2018

 
U februaru sam pravila turu na Tajvanu, prvu nakon povrede kičme prošlog leta. Pitala sam se da li ću moći da vozim duže relacije, kako će to moja leđa podneti nakon oporavka, ali pre svega da li i dalje želim da se kotrljam i živim kao nomad? Meseci mirnog, konvencionalnog i veoma udobnog života profesora jezika u Kini mogli su i da mi se dopadnu. Zbog toga sam morala da razgovaram sa sobom, da čujem sebe, da saznam šta osećam i o čemu zaista maštam. Tokom ovih godina, često se preispitujem o tome, jer želim da budem sigurna da sledim svoje snove, a ne ono na šta sam navikla, ili što se od mene očekuje.
 
U maju sam otišla u Severnu Koreju. Pošla sam tamo bez predubeđenja, sa idejom da ne sudim toj zemlji, već da pokušam da naslutim i vidim što više toga, kako bih to kasnije prenela u knjizi.
 
Leto sam provela u Seulu u Južnoj Koreji, pišući putopis o Severnoj. Iznajmila sam sobicu od 4m2, u kojoj sam sedela od jutra do večeri nad tastaturom, u samoizolaciji. Bila sam planirala da pisanje traje mesec dana, ali se odužilo na tri meseca.
Rukopis sam završila tačno na vreme kad mi je isteklo pravo boravka u Koreji, pa sam prešla ferijem na japansko ostrvu Cušima, da obnovim bezvizni boravak u Južnoj Koreji. Dan u Japanu, kao povratak na drugu planetu.
 
Zatim tura od juga do severa Južne Koreje, zemlje u kojoj postoje zasebni biciklistički putevi, mreža njih u dužini od nekoliko hiljada kilometara. Sve što cikloputnik ili biciklista treba da radi je da vozi i uživa bez dodira sa saobraćajem, sa bukom i gužvom u gradovima. Tokom te ture koja je trajala tri nedelje, ponovo sam preslišavala sebe, zaključivši da je to jedino što i dalje želim da radim.
 
U međuvremenu, novi rukopis otišao je u štampu. I kada sam se sredinom septembra vratila u Srbiju, knjiga je bila odštampana.
 
Krenula sam da držim tribine. Od Beograda kroz celu Srbiju, Hrvatsku, Bosnu i Crnu Goru, pa opet Srbiju. Skoro pedeset tribina u dva meseca. Svakodnevna putovanja, susreti sa prijateljima i publikom, moja skoro dvočasovna predavanja. Iznurujuće ali toliko pozitivno, toliko nabijeno dobrom energijom, da mi osmeh nije silazio sa lica. Iako sam to radila već u dva navrata, kada sam dolazila 2014. i 2016. na po dva-tri meseca zbog tribina, kao da su mi se putevi tek sada otvorili. Sale su svuda bile prepune, ljudi su me dočekivali sa toliko srdačnosti i ljubavi da sam se sve vreme osećala kao da me nosi neki ogroman talas.
 
Otvorila su se vratanca i za sponzore, i dobila sam ponudu za saradnju sa Fanatic bicycle shop & service iz Novog Sada, koji će nadalje voditi brigu o svemu u vezi sa mojim biciklom i bici-opremom.

 

 
I na kraju, kao kruna cele godine pa i svih prethodnih godina, došlo je gostovanje u emisiji Život priča. Prilika da moju priču čuje milionska publika. Podrška je odmah počela da stiže i pred sam kraj 2018. bila sam doslovno zatrpana porukama i porudžbinama za knjige.
 

Planovi za 2019:

Zbog više razloga, ostala sam u Beogradu gde ću pisati novu knjigu o Japanu.
Sredinom marta održaću tri predavanja u Evropi:
15. mart – Frankfurt
18 mart Prag
22. mart Beč
Potom se vraćam u Beograd i radim još malo na rukopisu.
Prvog maja krećem na Camino de Santiago del Norte – čuveno hodočašće u Španiji. Odabrala sam severnu, nestandardnu rutu koja je nešto duža od one najčuvenije Francuske, a i manje prometna. Za razliku od većine hodočasnika, nosiću kompletnu kampersku opremu jer nameravam da kampujem i da što više budem u dodiru sa lokalnim stanovništvom. Pešačenje će imati humanitarni karakter jer će se tokom njega skupljati donacije za pomoć dečjim svratištima u Beogradu.  
Od kraja juna ponovo ću biti u Srbiji, ali u potpunoj izolaciji, kako bih završila knjigu o Japanu. Plan je da na jesen ode u štampu.
A ja negde početkom novembra pakujem bicikl i stvari i letim za Ushaija, najjužniju tačku u Južnoj Americi. Odatle krećem na turu Panamerika, do krajnje severne tačke na Aljasci. Nemam ideju koliko bi to moglo da traje, pošto ne umem da se držim jedne rute. Ali, najmanje dve-tri godine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *