Od 1. do 5. dana na putu za Santjago, Španija

U okviru akcije “Milion koraka za dečje Svratište”, 9 maja, baš na rođendan Svratišta za decu u Beogradu, krenula sam na pešačenje dugo 1000 km, što približno iznosi milion koraka. Svaki korak na tom putu namenjen je deci Svratišta. Ovo je priča o mojim doživljajima sa prvih pet dana putovanja.

Cilj humanitarne akcije
– Cilj je da se prikupi milion dinara (oko 8.400 evra) koji će biti utrošeni na obroke za korisnike svratišta. Jedan obrok košta 180 rsd. Ukoliko akcija uspe, tom sumom obezbediće se 5.555 obroka, što znači da će zahvaljujući ovoj akciji, a uz trenutne donatore, deca koja dolaze u Svratiste za decu, Beograd imati obezbeđene obroke narednih godinu i po dana.

Kako uplatiti donaciju
Centar za integraciju mladih , koji je osnovao svratišta i kroz razne projekte ih održava u životu, otvorio je poseban žiro račun za dinarske uplate iz Srbije.

Devizne uplate možete da izvršite na račun Svratišta na račun 205-0000000116744-26 ili preko PayPal računa Svratišta (svratistebeograd@gmail.com), ili preko fundraising sajta www.donacije.rs . Na tom sajtu objedinjavaju se sve uplate, tako da u svakom času možete videti koliko novca je ukupno sakupljeno.

1. DAN PUT ZA SANTJAGO
(Irun – Pasaia)

Mark se smestio na krevet iznad mog i počeo da hrče još pre nego što su svetla u sobi pogašena zbog povečerja. Najpre sam se prebacila na jedini prazan ležaj do vrata, što dalje od njega, ali u tri ujutru sam izgubila svaku nadu da će se on okrenuti na stranu na kojoj je nečujan, ili da ću ja uspeti da se priviknem na zvuk njegovog testerisanja. Sedam godina kampovanja učinilo je da mi se sluh toliko izoštrio da se budim i na najmanji šušanj. Ne pomažu ni čepići, ni umor.

Ujutru me naš domaćin pita da li sam zaista spavala na hodniku. O da, jesam, i bilo mi je super. Sada sam spremna za polazak.

I Mark kreće sa mnom, ali se brzo razdvajamo, jer on hita, dok ja zastajem svaki čas kako bih snimila video ili nešto fotografisala.

Dan je savršen, sunčan i topao. Put vodi kroz njive, potom kroz šumu, uzbrdo, po zemljanom putu prepunom kamenja. Sama sam. Hodam u ritmu koji mi prija, slušajući ravnomerno tup-tupkanje školjke pozadi na mom rancu. Ona je prepoznatljivi zaštitni znak hodočasnika na Putu za Santjago. Bela školjka, dok žuta strelica pokazuje pravac.
Sve je dobro obeleženo, iako ću kasnije ipak uspeti da nakratko izgubim pravac. Za sada pratim bez napora, uživajući u danu, u putu, u nekom do sada nepoznatom osećaju da mi je hodanje potpuno prirođeno. Savršena brzina za sklad tela i misli, i radost u duši.

Rano stižem u gradić Pasaia. U njemu postoji albergue koji radi po principu donacija. Prolazim kroz ljupki stari deo prepun turista. Baskijski stil fasada i terasa. Javljam se drugim hodočasnicima, koje prepoznajem po velikim ruksacima, štapovima za bodanje i školjkama.

Smeštaj se nalazi u staroj crkvi na brdu. Pitam se da li će mi dozvoliti da kampujem ispred. Prešla sam skoro 20 kilometara i tokom celog puta videla sam možda dva-tri pogodna mesta. A moram da ostanem u civilizaciji, kako bih napunila baterije svih elektronskih uredjaja koje nosim.

Sve više me to opterećuje, jer mi oduzima mnogo vremena. Ne stižem da se odmorim i uživam družeći se sa ljudima koje upoznajem, nego stalno žurim da se osamim kako bih sredila fotografije, odabrala najbolje video snimke, postavila objave, odgovorila na komentare, poruke, pitanja.

Žalim za vremenima u kojima su se putnici javljali razglednicama koje su putovale nedeljama. Nešto moram da promenim i ponovo pronađem izgubljenu slobodu. To mi je najbitniji cilj na Caminu.


2. DAN – PUT ZA SANTJAGO

Loša noć u šatoru. Grmelo je i pljuštalo, spustivši temperaturu ispod deset stepeni. Quilt koji koristim treba obaviti pko podloge i tela, da bi se spavač zagrejao. Ali pogrešno sam procenila da ce biti toplo i da ce biti dovoljno ako ga prebacim preko sebe kao jorgan. Kad je hladnoća počela da prodire kroz sve otvore sa strane, vec sam bila u dubokom snu. Budilo me je to na mahove, ali nikako mi se nije ustajalo da po blatu i kisi – jer to bih morala da radim ostajuci izvan satora posto je mali – namestim quilt sistem kako treba da ne bih gubila toplotu. Navukla sam polar i parjanu jaknu i neznatno manje se tresuci uspela da odležim do zore, povremeno i odspavavši.

Sve mi je mokro i blatnjavo, pa moj ranac Geri izgleda kao da je vučen kroz blato, dok je šator prljava mokra gomila koju treba nekako upakovati. U prirodi se ne može ostati čist.

Camcem se prebacujem na drugu stranu zaliva, odakle pocinje uspon. Strmo uzbrdo zemljanim putem sa kamenim stepenicama. Ruta koju sam odabrala sva je takav: goredoliranje duz Atlantika. Zato je pogled velicanstven na njegove uvale, stenje, talase koji zapljusjuju obalu.

Nekoliko grupica pelegrinosa krenulo je u isto vreme, pa se sad sustizemo i prestizemo, a poneki se i sacekuju. Usputni pozdravi, Buen Camino, osmesi i podrska. Moze se pricati ili produziti svojim putem – kako je kome volja.

Dve mlade Nemice veoma su spore. Sinoc sam videla da su im tabni pozadi i iznad njih svi u hanzaplastima. Mora da im je jako naporno.

Ja za sada nemam problema. Obuca mi je dovoljno razgazena, stopala slobodno disu u njoj, merino carape su suve a kada god napravim pauzu, iskoristim priliku da se izujem i provetrim noge. I pet minuta znaci puno za tako opterecena stolala.

Nakon vise uzbrdica, napokon im je kraj. Sa samog vrha planine pruza se pogled na San Sebastian i Domestio sa azurnim plazama.

Silazim strmim pogibeljnim stepenicama, podupirući se štapom. Ovako se oduvek ulazilo u gradove: noseći svoj teret na ledjima ili preko ramena, te sevpoštapajući o kakvu drvenu motku. Upravo ovaj pogled koji imam dok nogu pod nogu oprezno stupam, imali su učenici sv. Jakova kad su prenosili njegovo telo do De Santjaga. Jak je osećaj povezanosti sa davnim vremenima.

Cafe Belgrado smestio se na samom. Ulazu u San Sebastian. Taman da tamo popijem kafu i diruckujem. Zasto Belgrado? Pitam konobara. Vlasnica koja je tu u sanku pa mi je pokazuje, bila je u Beogradu, svideo joj se enterijer kafea i prenela je ideju ovde. Sad mi je kao kod kuce dok jedem svoje kroasane i pijem kafu.

Obilazim malo grad, a zatim silazim na nadaleko cuvenu plazu cije ime La Concha u prevodu znaci morska skoljka. Koja je i zastitni znak hodocasnika. Skidam patike i carape i hodam po sitnom zutom pesku. Stopalima prija, jer vec bride od umora i pritiska koji podnose. Hodam plicakom zapljuskivana talasima. Smejem se a i potrcala bih da mi nije ruksaka. Kaanije sedam na stene obrasle lisajevima i rucam, pa pijem jos jednu kafu.

Dugo ostajem na plazi.

Kad ponovo krenem, put me strmo povede uzbrdo preko planine Igueldo. Presrize me grupa mladih Belorusa, a onda ja prestizem grupu postarijih Nemaca.

Hola! Bueno Camino! Pozdravljamo se svi u prolazu.

Na jednom ček pointu gde hodocasnici sami stavljaju pecat u svoje pasose, voda za poneti, ako je neko zaboravio ili ostao bez rezervi. To stanovnici okolnih zgrada brinu o peregrinosima. Hvala im.

Hodam dalje seoskim uskim putem iznad obale. Lepe kamene kuce, zeleni pasnjaci i njive, debele krave i ponekad konji. Sve deluje idilicno.

Na jednoj javnoj cesmi-pojilu punim kamperski tus vodom. Vec je vreme da lotrazim mesto za svoj sator. Na ledjima imam i previse tereta zbog hrane koju nosim, tako da tus ponesem u ruci, dveblitre vode, prebacujuci ga iz jedne u drugu kad mi oteza. Ne znam koliko sam presla kilometara jer moj pedometar radi samo kad sam onlajn, a danas sam iskljucila sve zbog ustede baterije. I zbog svog mira. No sudeci po mapi, svakako vise od petnaest, a manje od dvadeset. Zapravo me nije briga za brojke, ali sam mislila da bi zbog dece za koju skupljam priloge bilo lepo kada bih znala koliko tacno koraka sam napravila.

Nije lako naci mesto za sator. Privatna imanja su ogradjena, cesto i strujnom ogradom, a sume su obrasle u gustu vidoku paprat i sve je strmo, bez parceta ravnog tla. Nalazim nesto tek u cetvrtom pokusaju. Malo je neravno, ali zavuceno od puta i zasticeno od vetrova sa Atlantika. Trebalo bi da mi tu bude dobro. Imam tuš, hranu i pogled na grad na obali koji ću ljubomorno sačuvati samo za sebe dok sa uzvisenja nedaleko od mog satora budem pila caj, a ujutru prvu kafu.


3. DAN – PUT ZA SANTJAGO
(Igeldo-Oruo-Zarautz-Getaria-Zumaia, 25 km)

Prošle noći opet kiša. Samo sam ovog puta postavila sve za spavanje kako treba i bilo mi je toplo. Vremenski uslovi ne mogu se prevariti – ako se ne poštuju, neminovno stradaš. Priroda uvek pobeđuje.

Sama sam na stazi. Izašla sam iz poslednjeg sela i sada su oko mene samo brda i šumaeci. Da sam znala, hodala bi sinoć još ovih kilometar-dva duže i ovde negde postavila šator. To je večita dilema svih kampera na putu: ostati na prvom ppgodnom mestu, iako nije idealno, ili tražiti bolje. Moje iskustvo je da treba stati čim se nađe nešto iole zadovoljavajuće.

Predeli kroz koje prolazim već treći dan dovoljno su divlji za avanturu, a opet dovoljno pitomi da se čovek oseća prilično bezbednim.

Kažu da Španci vole hodočasnike na Putu za Santjago. Na ovom delu tog puta otkrivam mnogo oslikanih stena. Na svim slikama su putnici sa ruksacima, koji se poštapaju – prepoznatljivi prikazi pelegrinosa. Na jednom drvoredu je čak iscrtan mini-strip ljubavna priča: muškarac i žena hodočaste zasebno, a onda se zaljubljuju. Srca iznad njihovih glava, dok se zaljubljeno gledaju.

Dok pokušavam da se slikam isprwd znaka koji pokazuje preostalih 787 kilometara do Santjaga, putem pored prozuji nešto jarko narandzasto nalik na minivan-prikolicu sa motorom koji sve to vuče. Brzo okrećem kameru ka putu uspevši da uhvatim drugo neobično vozilo koje se dokoteljalo za onim prvim. I veselog Španca za vola om koji mi je doviknuo Hola!

Put je uzbrdo-nizbrdo. Strmi su i usponi i spustovi. Zateže me u listovima od tolikog istezanja. Sve ostalo za sada je u redu: nemam žuljeva, stopala su dobro, leđa takođe. Na momente je toliko okomito da moram da se potopomažem štapom. Staza je prepuna kamenja koje je sad mokro i klizavo.

U Orio ulazim taman na vreme da čujem ulični koncert učenika. Spuštajući se ka centru, odakle dopiru zvuci njihovih bubnjeva i truba, zastanem da usnimim grupu devojčica kako se igraju u dvorištu. Mahnem im i produžima dalje, kad dve dotrče za mnom. Pokazuju na novčiće u svojim rukama. Da li mi zaista traže pare? Prvi loš doživljaj otkad sam ovde. Ima puno beskućnika i prosjaka u gradovima, ali ova deca ne deluju kao da žive na ulici.
Pijem kafu u centru, malo dopunjujem baterije, pa opet put pod noge. Prestižem druge hodočasnike, tek koliko radi provere sopstvenih snaga.

Sa veha do sada najtežeg uspona pogled puca na obalu i Zarautz uz nju. Na jednoj steni malo dalje od sadašnjeg grada – ostaci starog utvrđenja. Ispred nje hrid. Nestvarno lepo.

Put se sada spaja sa šetalištem uz obalu. Sa Atlantika silovito duva. Razmišljam kako je tu vetrovito i usred leta. Dobro za surf, ali ne i za kupanje i brčkanje Nema mora do Jadrana.

Getaria je novo utvrđenje na brdu. Mala osmatračnica prema moru, a iza gradić.

Još samo pet kilometara do mog današnjeg cilja. Ali kakvih pet! Jedva nosim sebe koliko je strmo. Ali predeli su sve lepši i lepši. Pašnjaci uz obalu, sa ponijima i magarcima, raštrkana stada, vinogradi, šumice.

Put naglo zalomi ulevo a onda, iza okuke, pogled se otvori prema pučini. Parče okeana omeđeno visokom stenom zdesna, koja je pod prezelinim pašnjacima, dok se dole sleva ugnjezdio grad. Uzani stari asfaltni put strmoglavljuje se do njega. U neverici vrisnem od sreće.


4. DAN – PUT ZA SANTJAGO
(Zumaia-Itziar-Deba, 21 km – 29.906 koraka)

Besplatni hosteli za hodočasnike rade po principu donacija. ‘Odgovornih donacija’ – kako piše u svakom vodiču. Pod tim se podrazumeva da ćete donirati deset evra. Kutija za donacije stoji na stolu, i uglavnom niko ne kontroliše koliko ste priložili. Na vašu hodočasničku savest ide ako zakinete rad objekata koji se samofinansiraju, u kojima rade volonteri i u kojima uglavnom služe i doručak.

Sinoćnji smeštaj u nekadašnjem samostanu vredi barem toliko, posebno nakon dve noći pod otvorenim nebom, na kiši i hladnoći. Imala sam sreće i da budem sama u sobi.

Ujutru me dežurni volonter požuruje, jer je pravilo da se izadje do osam. Već sam odavno spremna, ali sedim pored električnog priključka i na mobilnom kucam novu objavu. Ne bih da trošim bateriju, jer ne znam kad ću sledeći put imati struju.

A i upravo dovršavam kafu. Odazovem se, pa pohitam u kupatilo da operem šolju. I tamo je i zaboravim, što ću otkriti uskoro, na prvoj mini-pauzi. Srećom, imam i šerpicu, tako da sada pijem iz nje.

Dan je mrljav, kao da nebo ne može da se odluči hoće li se razvedeiti ili rasplakati. Put opet vodi uzbrdo, strmim stepenicama do vrha brda i malog utvrdjenja sa crkvom. Ovi iberijski gradići neodoljivo me podsećaju na one sicilijanske, koji su svi smešteni na vrhovima brda, pa se do njih mora dobro pomučiti. Samo što se ovde ti usponi nastavljaju u nedogled, nadovezujući se sa brda na brdo.

Tišina nedeljnog jutra u španskoj unutrašnjosti. Čuju se samo ptice i ponekad ritmično udaranje planinarskih štapova koje se približava. “Hola! Bueno Camino!”, pozdravljamo se u prolazu.

Mnoge već poznajem. Manje-više hodamo istim tempom. Penzionisana Kanadjanka Camila, stariji par iz Amerike, sredovečni Luis iz Venecuele, a ima i mlađih, poput tanušne Amerikanke ili kanadakog studenta sa ogromnim ruksakom kog ću zapravo sresti tek popodne i neko vreme hodati zajedno sa njim. Svi su raspoloženi i ljubazni, i svako poštuje volju onog drugog da hoda sam ili u društvu. Tako susreti liče na produžetke započetih i nedovršenih priča.

Staze su odlično obeležene i gotovo je nemoguće zalutati. Žute strelice su iscrtane na asfaltu, na kamenju pored puta, na stablima, na kućama. Za svaki slučaj, na raskrsnicama su ispisane i putače kojim pravcima se ne ide. Divim se španskoj turističkoj organizaciji kako je sve dobro organizovano.

Danas se mnogo više nego prethodnih dana hoda asfaltom, iako i dalje kroz sela i preko brda. Prolazim preko privatnih poseda i pašnjaka, sa osiguranim kapijama na ulazu i izlazu da stoka ne bi odlutala. Veliko je poverenje ovdašnjih ljudi u hodočasnike kad im dopuštaju prolaz, verujući da će za sobom zatvoriti ograde. A do kraja dana proći ću desetak ne zatekavši nijednu nemarno otvorenom.

Kao što su strmi usponi, još su i strmiji spustovi, a i nezgodniji. Nekima najviše odgovara epitet pogibeljni.
Jednim takvim, niz kamene stepenice, ulazim u gradić Deva. Podne je, sunce je zasijalo i obasjalo trg sa nekoliko kafića i restorana. U jedinoj otvorenoj prodavnici dokupljujem zalihe hrane, pa sedam na klupu u hladivini i ručam. Atmosfera bučnog španskog trga neočekivano mi prija. Do mene seda jedan jako stari Španac, potom dolazi i drugi, snebljivo gledajući kako sam se proširila na tri mesta.

Izvinjavam se i skupljam stvari, pomerajući ih, a on se zahvaljuje i seda do svog prijatelja. Uskoro stiže i treći, ali već sam završila i rado im oslobadjam celu klupu. U sebi im zahvaljujem na tom isečku njihove svakodnevice, sa ritualom popodnevnog izlaska na trg – jer jasno je da su ovdašnji i da su to njihova mesta.

Krećem dalje, uz najgori uspon do sada. Jedva koračam. Preterala sam i sa zalihama hrane koje sam kupila. Večeras ću kampovati, što znači da mi treba i večera i doručak, ali opet imam previše. Na prvom odmorištu odvajam šta mi nije neophodno i delim hodočasnicima koji nailaze u medjuvremenu. Smanjujem tako teret za gotovo kilogram i ta razlika je osetna na mojim ledjima.

Ali nije samo do tereta, nego sam i umorna. Razmisljam da stanem ranije i dobro se odmorim. Za to najpre moram da obezbedim dovoljno vode, pa zastajem u seoskoj kući koja je pretvorena u hostel za hodočasnike. Većina mojih poznanika će tu prenoćiti, po ceni od dvadeset pet evra za krevet u zajedničkoji spavaonici, sa doručkom. Pitam vlasnika da li bih mogla da postavim šatior preko puta kuće, na livadi, ali me odlučno odbija. Tako samo natočim vodu u moj kamperski tuš, te zamolim da mi stave pečat u hodočasnički pasoš. Vlasnikova supruga me sumnjičavo upita zar samo to, zar neću i smeštaj.

Ne, kampovacu.
Gde?! – upita pogledavši na svoj sat.
Negde, tek je tri, ima vremena – odgovorim lakonski.
Kampovanje je zabranjeno, gore je teritorija nacionalnog parka – kaza ona neuverljivim tonom.
Smela bih se opkladiti da laže. Oboje su neljubazni, ne samo prema meni. Debeli hodočasnik na konju kog jaše i drugom koji mu nosi kamp opremu gotovo se posvadjao sa njima. Galamio je uglas što mu nisu dopustili da kampuje, već su mu tražili novac za smeštaj konja.

Ne želim da se prepirem, nego samo slegnem ramenima, odgovorivši da ću u tom slučaju hodati do narednog grada, dodatnih šesnaest kilometara. Mrak pada tek oko devet i, da imam snage, kao što je nemam, mogla bih da ispešačim tu razdaljinu.

Žena mi nevoljno stavi pečat i ja krenem lagano za onim konjanikom. Ni kilometar kasnije, opet ga sretnem kod jedne od onih kapija. Prošao je kroz nju, ali ga mrzi da ponovo silazi sa konja da bi je zatvorio, pa me zamoli da to uradim kad i sama prodjem. Odmah mi bude jasno da je najpre odjahao prema proplanku nedaleko od hodočasničkog puta, verovatno tražeći mesto za kamp, te da se sad vraća. Ne znam zašto mu se tamo nije dopalo, jer se meni čini odličnim da tu danas završim svoje pešačenje. Jedno je od lepših kamp-mesta koje sam imala.


5. DAN – PUT ZA SANTJAGO

Svi smo se izgubili barem jednom na Putu, ali samo vi Srbi priznajete da ste zalutali – šali se Camila sa mnom.
U stvari nisam zalutala, već sam greškom izabrala jedan od alternativnih puteva. Tako se zovu staze koje se negde spajaju sa glavnim putem za Santjago, ali obično vode naokolo i zahtevnije su za pešačenje. Ova kojom sam krenula bila je zapravo ozbiljna planinarska staza. I ona ima žutu oznaku, ali samo liniju, dok je znak za smer na Kaminu strelica.

Shvatila sam to već nakon kilometar-dva, ali sam produžila da se verem, sve očekujući to spajanje. Na trećem kilometru morala sam da priznam sebi da sam u problemu. Od mesta na kome sam noćila do narednog u kome se može kupiti hrana ima oko dvadeset kilometara. Jedino naselje izmedju je na dva i po kilometra od onog hostela sa neljubaznom vlasnicom. Koje sam promašila. A to znači da ću pešačiti skoro ceo dan sa jednom kobasicom i pola kesice pirea, što su jedine moje zalihe. Barem da bude vode, ali ova šuma to ne obećava. Imam nešto manje od litre u flašici. Pravim proračune na koliko kilometara mogu da popijem po gutljaj. Nije mi prvi put da nemam dovoljno vode i hrane. Ali uvek se izvučem.

Google navigacija nemoćna je prema skrajnutim stazama, ne prepoznaje ih, ali barem mi jasno pokazuje pravac mog kretanja. Napokon izbijam na put za bicikliste na Kaminu, jer oni su odvojeni od pešačkih staza. Na prvoj raskrsnici – radnik koji seče drva utovarujući stabla u kamion. Krenem prema njemu, kad na brdu iznad, iz suprotnog smera od mog, opazim mladića i devojku, hodičasnike. Belorusi, već sam ih srela u San Sebastijanu pre neki dan. Obradujem im se kao najrodjenijima. Kažem im da sa promašila poslednje mesto u kome može da se nabavi hrana i da razmišljam da se sas vratim tamo.

Nemate hranu? – uzviknu mladić koji pomalo priča engleski. I reče nešto svojpj devojci te brzo spustiše njen ranac i izvadiše lanč paket koji su jutros dobili u hostelu u kom su prenoćili. Odbijam da uzmem sve, dovoljno je i nalo dvopeka uz onu kobasicu koju imam, ali momak mi pokazuje na svoj poveći stomak koji želi da skine.
Tu smo da pomažemo jedni drugima – kaže.

Sedam da se odmorim od onog propinjanja po planini i da dobro doručkujem. Već sam napravila šest kilometara i ogladnela sam. A onda krenem lagano, jer me leva peta boli. Izgleda da dobijam žulj na njoj, iako sam pomno vodila računa o tome da mi čarape uvek budu suve, skidajući ih na svakoj pauzi i izlažući stopala vazduhu. Stajem odmah i zaista otkrivam žulj. Bušim ga i stavljam specijalni sililonski hanzaplast. Neko vreme malo hramljem, ali brzo mi bude bolje.

Ipak, umor mi se sakupio u nogama i na svakih tri-četirinkilometara zastajem. I leđa me od juče bole, mišići su zategnuti uprkos vežbama koje radim uredno. Ova euta slovi za najtežu id svih Kamino puteva. I zaista jeste jako teška zbog strmih uspona i spsutova.

Hodajući neko vreme sa jednim Teksašaninom saznaću da je Appalachian trail, jedna od najpoznatijih thru-hiking ruta u Americi, dužine 3500 km, dosta tehnički lakša od ove. Hodao je nekoliko njenih delova pa može da uporedi. Tamo postoje prevoji, serpentine, pa se polako uspinje, dok je uvde sce naglavacke. Na ovim spustovima najviše stradaju prsti, jer se nabijaju u vrh cipele. I ako nije dovoljno prostrana, posledica su otpali nokti. Imam to u iskustvu sa Himalaja. Patike koje sad nosim mekane su i prostrane.

Vrlo rano stižem u gradić Markina u kome postoji smeštaj u crkvi. Camilla i Louis me dozivaju iz jednog kafea gde su zaseli na pivo. Smestaj se otvara tek od tri, tako da moramo da sačekamo. Pridružujem im se nazdravljajući odličnim točenim pivom. Njih dvoje su mi beskrajno zabavni dok pokušavaju da se sporazumeju. Louis ne zna ni reč engleskog, dok ona kao francuska Kanadjanka priča i engleski i francuski. I pokušava da nasluti i pogodi šta on kaže tražeći u svakoj reči stari romanski koren.

Nešto kasnije otvara se crkva i mi stajemo u red sa ostalima. Ima nas preko dvadeset. Sobe su mešovite a unutra je jako hladno. Volonterka koja uzima podatke u donacije, te stavlja pečate u naše pasoše sluša moj razgovor sa Austrijcem o mom bicikliranju.

I ja sam vozila bicikl oko sveta dve godine – kaže. – Od 2008.
Imaćete o čemu da pričate večeras – kaže njen kolega volonter.
I imale smo da kažemo jedna drugoj toliko toga, razmenjujući iskustva i razmišljanja. Ali priču o tome, ostavljam za buduću knjigu.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *