Od 6. do 10. dana na putu za Santjago, Španija

U okviru akcije “Milion koraka za dečje Svratište”, 9 maja, baš na rođendan Svratišta za decu u Beogradu, krenula sam na pešačenje dugo 1000 km, što približno iznosi milion koraka. Svaki korak na tom putu namenjen je deci Svratišta. Ovo je priča o mojim doživljajima od šestog do desetog dana putovanja.

Cilj humanitarne akcije
– Cilj je da se prikupi milion dinara (oko 8.400 evra) koji će biti utrošeni na obroke za korisnike svratišta. Jedan obrok košta 180 rsd. Ukoliko akcija uspe, tom sumom obezbediće se 5.555 obroka, što znači da će zahvaljujući ovoj akciji, a uz trenutne donatore, deca koja dolaze u Svratiste za decu, Beograd imati obezbeđene obroke narednih godinu i po dana.

Kako uplatiti donaciju
Centar za integraciju mladih , koji je osnovao svratišta i kroz razne projekte ih održava u životu, otvorio je poseban žiro račun za dinarske uplate iz Srbije.

Devizne uplate možete da izvršite na račun Svratišta na račun 205-0000000116744-26 ili preko PayPal računa Svratišta (svratistebeograd@gmail.com), ili preko fundraising sajta www.donacije.rs . Na tom sajtu objedinjavaju se sve uplate, tako da u svakom času možete videti koliko novca je ukupno sakupljeno.

6. DAN PUT ZA SANTJAGO


7. DAN PUT ZA SANTJAGO

Dogadjaji se gomilaju velikom brzinom iako mi se povremeno čini da samo hodam i hodam, a kad stanem, onda pišem, sredjujem fotografije i snimke, borim se sa lošom internet vezom kako bih ih podigla na mrežu. A kad najzad sve postignem i napokon se dokopam svog šatora, kreću muke zbog smrzavanja. Ovo potonje je moja greška – loša procena vremenskih uslova i opreme koju treba poneti.

Ali ne želim da se ovo pisanje pretvori u pritužbe. Sve teškoće su ipak zanemarljive u odnosu na ono što svaki dan gledam oko sebe i doživljavam na Putu. Osim prirode kojoj se divim iako sam videla toliko lepote da me malo šta može iznenaditi, tu su, pre svega, ljudi. Svakodnevno, srećem nove poznanike, gubim pa pronalazim one stare, upoznajem se ili se opraštam sa nekim, a najčešće samo lakonski kažem: ‘Vidimo se negde’, jer znam da ćemo se sresti ponovo – ako tako treba. Više nego ikad pre ovde se osvedočavam u to kako Put otvara prolaze koje treba otvoriti i zatvara one kroz koje se ne bi trebalo vratiti.

I iz sasvim kratkih susreta nešto učim. Čujem neku rečenicu koja me dotakne, jer se o tome već i sama pitam, ili je zapamtim zbog neke važne informacije, saveta koji krije u sebi, osećanja koja mi probudi.
Juče sam neko vreme hodala sa Elenom, tridesetšestogodišnjakinjom iz Češke. Nosi sasvim mali ruksak a zainteresovala me je kad mi je rekla da je prošle noći spavala u nekom selu iza Gernike, u vreći, pod otvorenim nebom. Ha!, moj čovek! Puno je putovala, a finansira se uglavnom radeći animacije, držeći kurseve i podučavajući jogu. Nedavno je putovala pet meseci kroz Latinsku Ameriku. Ispričala mi je o iskustvu sa šamanima, kada je probala pejotl i neke druge tradicionalne biljke Srednje Amerike u potrazi za sobom. A priznala mi je i neke sasvim lične stvari, podstičući me na razmišljanje.

Razdvajamo se bez pozdrava u gradiću Larrabetzu kada srećem Britance od prethodnog dana i pridružujem im se za stplom. Na trgu je neka proslava, neradni je dan, pa su ljudi došli sa raznih strana. Izloženi su slatkiši iz domaće radinosti, malo dalje se prži slanina u dubokom voku, a pored žene prodaju povrće. Deca se igraju okolo, muzika svira sa razglasa, sve je bučno i veselo.

Kad nastavim dalje, sama i toliko umorna da jedva hodam, nadam se samo krevetu u hodočasničkom hostelu. Ali u narednom mestu, gde se nalazi, otkrivam da je zatvoren do juna. Nema mnogo gorih stvari od izneverenih očekivanja putnika na ivici snaga. Jedna od lekcija kojima me Put sve ove godine uči je – ne očekuj ništa i budi spremna na sve. I dokle god tako činim, u redu je. Čim se nečemu ponadam, čim napravim planove koji ne zavise samo od mene, desi se neko razočarenje kao opomena da nam ništa nije garantovano. Čovek snuje, Bog odlučuje.
Ne mogu peške tri i po kolimetara nazad. N-e-m-a-m-s-n-a-g-e. Ni za jedan korak više. Ali moram nazad. Hoću krevet i tuš, a najviše da budem u toplom. Tek sutra ću stići u grad u kome mogu da dokupim kampersku opremu.
I onda se dosetim: idem nazad autobusom. Dovučem se do stanice i sednem na klupu. Bus vozi na svakih sat, ali ne marim. Kad-tad će stići.

Uskoro nailazi Kim, mladi Korejac. I on se vuče sa mukom. Današnji dan nije bio toliko težak, ali svi smo umorni od prethodnog, najtežeg do sada. Objašnjavam mu situaciju i da narednih petnaestak kilometara nema smeštaja.
‘O ne!’, bolno uzvikne. ‘Znaš, ako ne dodje ovaj bus, ja ću vozom u Bilbao i baš me briga ako varam!’, izjavljuje očajan. Dete u njemu samo što ne zaplače.

‘Hej, dragi dečače, dokopaćemo se ponovo tog Larrabetzua, makar stopirali policijski auto’, kažem mu pošto jedan upravo prodje pored nas.

Ali autobus dolazi kroz desetak minuta i mi stižemo u hostel na vreme da dobijemo dva poslednja prazna kreveta.

Na kraju sve uvek bude dobro – podseća me Put na jednu od svojih najvažnijih lekcija. Samo treba verovati u to što radiš.

 


8. DAN PUT ZA SANTJAGO

Sinoć sam upoznala Roba, penzionisanog učitelja istorije iz Džordžije. Ima veliko iskustvo u pešačenju, planinarenju, bicikliranju I ostalim outdoor aktivnostima. Prijatan je i tih i sa njim mi je lako da hodam, iako imamo prilično oštar tempo, postižući brzinu oko pet kilometara na sat uprkos usponima. Srećom, ovih je danas mnogo manje nego prethodnih dana.

A i svi koji smo dovde stigli, već smo ojačali. Kad pričvrstim ruksak uz ledja, imam osećaj kao da je neodvojiv od mene. Sprijateljili smo se moj Geri i ja, zavoleli se i sada smo kao jedno. Sasvim retko se desi da preteram natovarivši previše hrane ili zaliha vode za predstojeću noć kampovanja. Kad to shvatim, prebacim deo težine u mali platneni ruksak koji onda ponesem u ruci. Sve u svemu, navikla sam se i dobro mi je dok hodam, noseći sve što mi treba za život u toj osrednje velikoj torbi na ledjima. Skoro ničeg suvišnog nema u njoj.

Kažu da na Putu svi nešto gube i zaboravljaju. Ja ostajem već bez drugog dela opreme: kamperskog tuša. Ostavila sam ga sinoć da se sauši u hodniku hodočasničkog hostela, u kome sam i spavala, a ujutru sam zaboravila da ga ppnesem. Shvatam to kada stignem nadomak sedamnaest kilometara udaljenog Bilbaoa. Ljutim se na sebe jer mi se čini da sam previše rasejana. Ali to ne pomaže, tako da prestajem da razmišljam o tome. Kad ne možeš ništa da promeniš, nema svrhe nervirati se.

Svi hodočasnici se pribojavaju velikih gradova, najviše zbog gubljenja i lutanja. Nije uvek lako pratiti žutu strelicu, jer u gradovima toliko toga odvlači pažnju. Jeste da uvek možete da zaustavite nekog i upitate ga za pravac, a često vam i sami ljudi pokažu kuda treba da krenete kada vide da stojite neodlučno na nekoj raskrsnici, ali je obespokojavajuća već sama pomisao da ste zalutali.

Rob je doslovno prestrašen jer nema čak ni mapu na telefonu, pa se ne odvaja od mene. Obilazimo Gogenhajn muzej moderne umetnosti, ali samo spolja, pošto nam se žuri da pre večeri izadjemo iz grada. Hostel za hodočasnike je već pun a treba dosta pešačiti do sledećeg.

A i ja bih da se nadjem na kafici sa Andrejem, Banjalučaninom koji zivi u Castro Urdialesu, a radi u Bilbaou. Prati me i pozvao me je da budem njegov gost kad stignem u taj grad. Sada se samo na kratko družimo.
Rob i ja nekako pronalazimo izlaz iz nedopadljivog grada, te obalom nastavljamo do desetak kilometara udaljenog Portugaletea. Put vodi kroz industrijske zone, pa kroz manja mesta. Moja ideja je bila da negde postavim kamp, ali nigde nema ničeg pogodnog a i vetar sa mora duva tolikom silinom da jedva hodamo. Već pravimo pauze na sat vremena, kako bismo pribrali snagu.

Nekako se dovučemo do grada. Prilaz Poerugaleteu sa istočne strane moguć je samo preko reke Nervion koja se ovde uliva u more. Nema mosta, već postoji žičara sa dve kabine za pešake i jednom platformom za vozila. Šteta što vožnja ne traje duže od par minuta.

Skoro smo na cilju. Lutamo tražeći prvi, jeftiniji od dva hodočasnička hostela. Grad se nalazi na brdu i nije nam zabavno kada zalutamo a potom se ispostavi da je taj hostel zapravo zatvoren.

Uh. Imamo još samo jednu mogućnost, da nadjemo taj drugi, ukoliko u njemu ima slobodnih mesta. Već smo prešli trideset dva kilometra i pet je popodne, što je dosta kasno za prijavljivanje za smeštaj. Obično se svi prijave odmah po otvaranju, oko tri-četiri.

Stižemo pred drugi hostel i pokušavamo da odgonetnemo kako se otvaraju vrata sa šifrom. Iza nas nailazi sredovečni krupni Baskijac.

“Šta tražite?”, pita nas. I onda, ne sačekavši da odgovorimo, doda: „Hostel je zatvoren.”
“O ne!””!!!”

Kakvo razičarenje, nakon trideset dva kilometra. Gde i kako sada? Kako je moguće da oba hostela budu zatvorena?… – sva ta pitanja proletela su mi kroz glavu u momentu.
“Ma šalio sam se, ajde, ulazite.”


9. DAN PUT ZA SANTJAGO

Nebo je još od sinoć najavljivalo osvetu za prethodni dug niz lepih dana, ali niko od nas hodočasnika nije slutio da će ona biti tako teška. Izašavši iz hostela, moj slučajni saputnik Rob i ja zastali smo neodlučno, zatečeni. Ima nečeg zbunjujućeg u tim naglim promenama vremena, kad se čovek oseti nezaštićenim i sitnim kao dete ispod razgoropađenog nebeskog svoda, pitajući se čime je to izazvalo toliku ljutnju.

Ako mora da bude napolju, skupi se praveći se na još manje, uvuče se u svoje kišno odelo kao u slabašni oklop i izadje na to nevreme. I onda krene za svojim neodložnim poslom, svaki čas izvirujući glavom ka svodu u nadi da će to odozgo možda brzo proći. Nikad čovek ne deluje toliko ponizno pred prirodom kao tokom vremenskih nepogoda. One nam dolaze kao važna opomena i podsetnik koliko smo majušni i ništavni.

Hodamo Rob i ja po kiši, radujući se svaki put kad se malo stiša i nemo se mireći sa okolnostima svaki put kad se pljusak pojača. Vetar nas udara čeono, usporavajući nam korak i nanoseći mlazeve na naša lica, pa nam je teško i da gledamo preda se. Zima i vlaga probijaju do kostiju.

Gazimo po vodi, povremeno i do članaka. U patikama su mi baseni. Cvokoćem već od hladnoće.

Uvijam stopala u astro foliju iz seta prve pomoći da barem zagrejem noge ako su potpuno mokre. Ta promena čini mi se kao nešto najprijatnije što sam priuštila sebi u dugo vremena. Kao kad nakon sati i sati gladi pojedeš svoje omiljeno jelo. Sad me je snašla najveća moguća sreća: toplo mi je po nogama!

Po ovakvom nevremenu sve je usporeno i otežano, pa i najobičniji odlazak u vece u prirodi predstavlja napor. Sreća je što ne hodamo stazama kroz blato, već asfaltnim putićima.

Kad postane skoro nepodnošljivo teško, bez nade da će se nebo umilostiviti i na čas, tešim se mišlju da uvek može i gore. I zahvalna sam za toliko što mi ovo nije prvi dan na Putu za Santjago, jer takav početak i mene bi obeshrabrio. Do sada sam ojačala i mogu da ishodam trideset kilometara po nevremenu kakvo dugo ne pamtim. Snagu da nastavim daje mi misao da ću na kraju današnje rute imati smeštaj u kući mog novog prijatelja Andreja. Biću pod krovom, na suvom i zaštićena od oluje – što je uvek čist blagoslov, iako to često uzimamo olako, kao nešto podrazumevano, što nam odnekud pripada.


10. DAN PUT ZA SANTJAGO
(Castro Urdiales – Laredo, 32 km)

Napokon sama. Već danima sam okružena ljuduma, slušam priče, kazujem ih, hodam, jedem, spavam sa drugima. Za usamljenika poput mene to je previše. Treba mi mir i samoća, povlačenje u sebe i svoje misli. Mlada Nemica koju srećem na prvoj kraćoj pauzi i koju iz pristojnosti, a bez iskrene želje ponudim da mi se pridruži, sasvim prirodno mi odgovori da bi želela da bude nasamo sa sobom. Tad joj priznam da je i meni ovo previše, ali da ne znam kako da izbegnem nečije društvo. Devojka mi otkriva da većina hodočasnika nema problem s tim, barem prema njenom iskustvu. Svi znaju da nam treba vreme za sebe, jer, naposletku, zbog toga smo ovde. A i uglavnom svi pitaju za dopuštenje da se pridruže u hodanju.

Došla je u pravi čas sa svojim iskustvom i savetima.

Nastavljam sama. Kiša i dalje nemilosrdno pada, iako nije vetrovito kao pre dva dana. Ruta vodi asfaltnim putem koji su prekrili puževi golaći. Pazim da ne nagazim nekog.

Uglavnom, krivuda uz obalu, pa kad se ispenjem do vrha, pogled se otvori na more. Andrej mi je objasnio da nije reč o Atlanskom okeanu, već o Kantabrijskom moru. Moraću da sačekam da dođem do Finistere na krajnjoj zapadnoj obali, da bih ušla u okean.

Uprkos odvratnom vremenu, ne mogu da ne primetim koliko je priroda lepa u ovom delu Španije. Moram da sidjem sa asfalta i krenem zemljanim stazama, probijajući se kroz blato. Ali zato su pejsaži kao sa uetničkih platana. Hodočasnici me prestižu dsvaki put kad zastanem da napravim fotografiju ili video.
Najveća gužva je ujutru, jer svi do osam izadju iz hostela i uhvate manje-više isti ritam. Ako zelim da hodam sama, trebalo bi poranim sat pre njih ili pak da toliko okasnim.

Ipak, u grupi je lakše hodati. Motivišete se uzajano a uz povremenu priču vreme brže prodje. Primećujem da sam danas dosta sporija i opet jako umorna kao prvih dana. Jedva hodam, pete me bole i zateže me u nogama.
Izbijam na najlepšu vidikovac do sada. Staza vodi izmedju ogromne stene uz samo more i planine u zaledju, tako da nije previše vetrovito. A i kiša je stala. Jedino što je toliko blatnjavo da sam već prljava do članaka.

Dvoje biciklista zaglavili su se u tom blatištu iz kog štrči oštro kamenje. Mladi francuski par na medenom mesecu, predstavljaju mi se. Pošli su ovim putem iako nije biciklistički, privučeni nesvakidašnjim pogledom. Ne zavidim im, jer nakon blata, moraće da preskaču ogradu i prenose bicikle preko nje. Ali ih bodrim, pričajući im o nekim sličnim epizodama koje sam preživela.

Iskobeljam se iz blatišta i ispod mene se ukaže grad. Duž strmog puta kojim se stiže u njega otkrivam mnogo dobrih kamp mesta, ali večeras ne želim da budem napolju ako ne moram. Kiša je tek stala nakon puna tri dana i sve je mokro. I moja odeća je još uvek mokra, a vlaga mi je u kostima pa mi je hladno i kad se najzad pojavi sunce.
Tako pronalazim samostan koji je ujedno i hodočasnički hostel. Dobijam čak i posebnu sobu, pošto sam zamolila da ne budem sa muškarcima jer sad odreda svi hrču od umora. Danas je bio težak dan, nadam se poslednji u ovom nizu ružnih. Od sutra, pratiće me opet sunce, uz koje je sve neuporedivo lakše.

 

Tema ima 2 komenara.

  • Poslala/poslao: Rasa Buric | Objavljeno: 03.06.2019 17:12
    "Ovo potonje je moja greška – loša procena vremenskih uslova i opreme koju treba poneti." Nije ni tvoja niti icija greska, ko bi se nadao ovako hladnom i kisovitom Maju. Mislio sam vozicu bicikl iz Crne Gore preko Tirane i Elbasana do Ohrida i malo Makedonijom ali camim u mestu ... ni krenuo nisam. Pa eto putujem sa tobom uz tvoju pricu i video, kao neki parazit u suvojm i toploj sobi na racun tvojih napora. Ne zameri. Kupi sto pre dodatnu opremu da ne zebes a mene da vise ne grize savest. Rasa Bajkoni & Dedoni
    • Poslala/poslao: Snezana | Objavljeno: 04.06.2019 17:43
      Vec kupila a i otoplilo u medjuvremenu 😊 Hvala, Raso!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *