Put za Santjago – “Medju svojima”

Andrejev mejl stigao mi je kada sam bila na dva dana hoda od Castro Urdialesa, u kome živi, i na dan od Bilbaoa u kome radi. Ukratko mi se predstavio rekavši da me je pratio na B92 blogu i ponudio mi je gostoprimstvo u svojoj španskoj porodici.

Kao uvertiru za naše druženje, sreli smo se najpre u Bilbaou. Istrčao je sa posla na kafu u park pored Muzeja moderne umetnosti, koji sam upravo bila obišla spolja sa Robom.

“Prepoznaćeš me lako, ja sam ti tipičan Srbin iz Bosne: visok, ruzan i glavat”, rekao mi je kada smo se čuli telefonom.

A onda se preda mnom pojavila jedna dobrica rodjena početkom sedamdesetih u Banjpj Luci, rasla u vreme sarajevskog roka, novog primitivizma i Top liste nadrealista, a devedestih izbegla iz zemlje zbog besmislenih ratova. No pre potonjeg, Andrej je uspeo da sretne ženu svog života, Španjolku Margitu. Ljubav se desila u Mostaru, gde je ona radila u nevladinoj organizaciji za pomoć mirovnim trupama. Ispričao mi je jednu od filmski napetih epizoda, u kojoj umalo nije izgubio život, a u kojoj ga je Margita spasla.

Kasnije su otišli, zauvek. Najpre u Madrid, a pre petnaest godina u Castro Urdiales, iz kog je Margita. Kao IT stručnjaku, Andreju je bilo lako da tamo nadje posao. A pre četrnaest godina dobili su Irinu.
Sve to saznajem u našem prvom susretu.
Dogovaramo se oko mog dolaska, pa se rastajemo ‘do sutra’.

Ali sutra je strašno nevreme, pljuskovi i vetar, pa odustajem od plana da hodam skoro trideset kilometara do njega. A onda se predomišljam jer usput nigde ne uspevam da nadjem ni kamp mesto ni smeštaj. Ispostavlja se da je bolje da napregenem poslednje snage i dovučem se do njegovog doma, što i činim.

Dočekuje me na ulici ispred zgrade, mokru, promrzlu i preumornu. I uvodi me u svoju kuću.

Margita ne liči na Španjolku, kao što mi je i ranije rekao. Dok je Irena likom povukla na njega. Ostavljaju me da se raspremim u sobi na spatu njihovog dupleksa, a potom silazim na večeru. Pričamo na engleskom, jer Margita razume srpski ali ga ne govori.
Zanimljvi i su sagovornici, od onih sa kojima odmah kliknete i možete da raspredate o temama od recepata za izvsrne lazanje koje je domaćica pripremila, preko putivanja i vaspitanja dece u današnje vreme, do filosofije života.

Ostavljaju me da malo predahnem psole večere, kako bismo kasnije obišli grad a još kasnije možda pogledali zajedno i neki film u njihovom kućnom bioskopu na spratu. Ali ništa od toga jer kako legnem, tako zaspim i ne budim se narednih trinaest sati. Nisam ni znala koliko sam umorna.

Sutradan, za doručkom, Andrej me poziva da ostanem i tog dana kod njih, da se dobro odmorim. A i napolju nevreme ne jenjava. Tako da rado prihvatam.

Ostaćemo uglavnom sve vreme unutra, naizmenično se družeći i radeći svoje poslove. U razmeni ideja i razmišljanja Margita mi daje dva-tri neočekivano dobra odgovora, podstakavši me da o njima razmišljam. Toliko su mi važni da se na časak upitam nije li moj ceo Put vredan već samo zbog njih. Da ništa drugo ne saznam, ne doživim i ne dobijem tokom ovog hodanja, ipak bi vredelo već zbog razmene sa ovim ljudima.

Planovi za večernje druženje opet nam propadaju jer odlazim rano u krevet, prateći ritam hodočasnika koji na počinak odlaze vrlo rano a ustaju pre svitanja. Sutra me čeka nastavak putovanja i valja se dobro odmoriti.

Ujutru se išunjam da ih ne bih budila. Sa Margitom i Irenom sam se još sinoć pozdravila, a Andrej ne voli rastanke, kao ni ja. “Hasta la siguente”, što bi rekli Španci, ili “do sledeće prilike”. Hvala vam, dobri ljudi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *