Put za Santjago – “Medju svojima”

U okviru akcije “Milion koraka za dečje Svratište”, 9 maja, baš na rođendan Svratišta za decu u Beogradu, krenula sam na pešačenje dugo 1000 km, što približno iznosi milion koraka. Svaki korak na tom putu namenjen je deci Svratišta. Ovo je priča o porodici Andreja Egića uz Banjaluke koja me je ugostila u Cadro Urdualesu u Španiji.

Cilj humanitarne akcije
– Cilj je da se prikupi milion dinara (oko 8.400 evra) koji će biti utrošeni na obroke za korisnike svratišta. Jedan obrok košta 180 rsd. Ukoliko akcija uspe, tom sumom obezbediće se 5.555 obroka, što znači da će zahvaljujući ovoj akciji, a uz trenutne donatore, deca koja dolaze u Svratiste za decu, Beograd imati obezbeđene obroke narednih godinu i po dana.

Kako uplatiti donaciju
– Centar za integraciju mladih , koji je osnovao svratišta i kroz razne projekte ih održava u životu, otvorio je poseban žiro račun za dinarske uplate iz Srbije.

Devizne uplate možete da izvršite na račun Svratišta na račun 205-0000000116744-26 ili preko PayPal računa Svratišta (svratistebeograd@gmail.com), ili preko fundraising sajta www.donacije.rs . Na tom sajtu objedinjavaju se sve uplate, tako da u svakom času možete videti koliko novca je ukupno sakupljeno.

 

Andrejev mejl stigao mi je kada sam bila na dva dana hoda od Castro Urdialesa, u kome živi, i na dan od Bilbaoa u kome radi. Ukratko mi se predstavio rekavši da me je pratio na B92 blogu i ponudio mi je gostoprimstvo u svojoj španskoj porodici.

Kao uvertiru za naše druženje, sreli smo se najpre u Bilbaou. Istrčao je sa posla na kafu u park pored Muzeja moderne umetnosti, koji sam upravo bila obišla spolja sa Robom.

“Prepoznaćeš me lako, ja sam ti tipičan Srbin iz Bosne: visok, ruzan i glavat”, rekao mi je kada smo se čuli telefonom.

A onda se preda mnom pojavila jedna dobrica rodjena početkom sedamdesetih u Banjpj Luci, rasla u vreme sarajevskog roka, novog primitivizma i Top liste nadrealista, a devedestih izbegla iz zemlje zbog besmislenih ratova. No pre potonjeg, Andrej je uspeo da sretne ženu svog života, Španjolku Margitu. Ljubav se desila u Mostaru, gde je ona radila u nevladinoj organizaciji za pomoć mirovnim trupama. Ispričao mi je jednu od filmski napetih epizoda, u kojoj umalo nije izgubio život, a u kojoj ga je Margita spasla.

Kasnije su otišli, zauvek. Najpre u Madrid, a pre petnaest godina u Castro Urdiales, iz kog je Margita. Kao IT stručnjaku, Andreju je bilo lako da tamo nadje posao. A pre četrnaest godina dobili su Irinu.
Sve to saznajem u našem prvom susretu.
Dogovaramo se oko mog dolaska, pa se rastajemo ‘do sutra’.

Ali sutra je strašno nevreme, pljuskovi i vetar, pa odustajem od plana da hodam skoro trideset kilometara do njega. A onda se predomišljam jer usput nigde ne uspevam da nadjem ni kamp mesto ni smeštaj. Ispostavlja se da je bolje da napregenem poslednje snage i dovučem se do njegovog doma, što i činim.

Dočekuje me na ulici ispred zgrade, mokru, promrzlu i preumornu. I uvodi me u svoju kuću.

Margita ne liči na Španjolku, kao što mi je i ranije rekao. Dok je Irena likom povukla na njega. Ostavljaju me da se raspremim u sobi na spatu njihovog dupleksa, a potom silazim na večeru. Pričamo na engleskom, jer Margita razume srpski ali ga ne govori.
Zanimljvi i su sagovornici, od onih sa kojima odmah kliknete i možete da raspredate o temama od recepata za izvsrne lazanje koje je domaćica pripremila, preko putivanja i vaspitanja dece u današnje vreme, do filosofije života.

Ostavljaju me da malo predahnem psole večere, kako bismo kasnije obišli grad a još kasnije možda pogledali zajedno i neki film u njihovom kućnom bioskopu na spratu. Ali ništa od toga jer kako legnem, tako zaspim i ne budim se narednih trinaest sati. Nisam ni znala koliko sam umorna.

Sutradan, za doručkom, Andrej me poziva da ostanem i tog dana kod njih, da se dobro odmorim. A i napolju nevreme ne jenjava. Tako da rado prihvatam.

Ostaćemo uglavnom sve vreme unutra, naizmenično se družeći i radeći svoje poslove. U razmeni ideja i razmišljanja Margita mi daje dva-tri neočekivano dobra odgovora, podstakavši me da o njima razmišljam. Toliko su mi važni da se na časak upitam nije li moj ceo Put vredan već samo zbog njih. Da ništa drugo ne saznam, ne doživim i ne dobijem tokom ovog hodanja, ipak bi vredelo već zbog razmene sa ovim ljudima.

Planovi za večernje druženje opet nam propadaju jer odlazim rano u krevet, prateći ritam hodočasnika koji na počinak odlaze vrlo rano a ustaju pre svitanja. Sutra me čeka nastavak putovanja i valja se dobro odmoriti.

Ujutru se išunjam da ih ne bih budila. Sa Margitom i Irenom sam se još sinoć pozdravila, a Andrej ne voli rastanke, kao ni ja. “Hasta la siguente”, što bi rekli Španci, ili “do sledeće prilike”. Hvala vam, dobri ljudi.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *