Od 11. do 15. dana na putu za Santjago, Španija

11. DAN PUT ZA SANTJAGO

Prodavnice u Španiji većinom se otvaraju u 10 h, a zatvaraju se oko 21 h. Između 14 h i 16 h opet su zatvorene zbog sieste. Nedeljom skoro ništa ne radi. U selima uglavnom nema prodavnica… – korisno znanje koje hodočasniku na Putu za Santjago pomaže da ne ostane gladan i žedan.

Pošto do sledećeg većeg mesta ima tridesetak kilometara, a izmedju toga verovatno ništa, i pošto ću večeras kampovati, to su mi potrebne rezerve hrane. Ne mogu da čekam da se otvori najpoznatiji lanac marketa Eroski, u 9 h, nego krećem na brodić do susednog grada, gde bi trebalo da stignem upravo kad otvore tamošnju prodavnicu. Put ionako vodi kroz njega.

Medju zastavicama koje se vijore na brodiću hrvatska i srpska. Obradujem se. Nije da se baš često u svetu mogu videti na jarbolima.

Srećem Francuskinju koja me je sinoć u samostanu pitala gde bi mogla da osuši stvari. Sad hoda u mokrim čarapama i hladno joj je. Neki hodočasnici su joj savetovali da uvije stopala u kese. Objasnim joj da će se potpariti i onda dobiti žuljeve. Bolje da uvije noge u astro foliju da joj bude toplo, a patike će se usput osušiti jer je suvo, bez kiše. Isecam dva komada od svoje folije i pokazujem joj kako da to uradi. Zatim je ostavljam i produžavam sama prema obali. Sunce me greje u ledja jer hodam ka zapadu.

Danas ne osećam žurbu, onaj pritisak da se ispešači do hostela kako bi se dobilo mesto pod krovom. Dan je lep, sunce je ponovo poswrilo Zemlju i večeras ću negde kampovati. Otud hodam sporije, zastajući svaki put kad mi nešto privuče pažnju.

Španci imaju odlično pecivo i jedu puno hleba, pa su u gradovima česte slike ljudi kpji u ruci nose dugačku veknu nalik na francuski hleb. Ima mnofo pekara koje su ujedno i kafeterije, a i u svakom baru prodaje se neko pecivo.
Srećem britanski par od kojeg sam se razdvojila pre četiri dana. To su oni što hodaju brzo i oštro, pa se sad čudim kako nisu mnogo dalje odmakli. Jer ja sam pauzirala ceo jedan dan. Ali kažu mi da su hodali malo prethodna tri dana tokom onog nevrwmena – koliko da stignu do sledećeg smeštaja.

Od njih saznajem i da se mladi korejski par, koji je hodao držeći se za ruke, rastao. Momak je izmakao napred a devojka je sinoć spavala u istom samostanu u kom i ja. Kad mi to kažu, setim se da sam videla neku Korejku za doručkom, ali je nisam prepoznala.

Žao mi je zbog njih, jer delovali su srećno i zaljubljeno. Ovakav put najbolji je test za svaku vezu. Znam to iz svog iskustva.

Kratko hodamo zajedno, a onda se put razdvaja. Oni produžavaju levim, kroz naselja, a ja skrećem desno, preko brda ali pored obale. Želim da večeras kampujem uz more ukoliko nadjem dobro mesto.
Uspinjem se uz liticu, strmim, klizavim i na momente opasnim putem. Oštro kamenje iz tla, a duž putića gusto rastinje sa trnjem. A pogled beži dole ka plaži i talasima. Opominjem se da mislim na svaki korak, jer jedan pogrešan i letim u provaliju.

Sigurno jedan sat prelazim brdo da bih izbila na obalu na drugoj strani uvale. Kad se najzad spustim, naletim na dve cikloputnice. Videla sam ih još odozgo pitajući se što li guraju bicikle po pesku. Sada ih vezuju uz stenu jer bi htele da se popnu na vrh sa kojeg sam sišla.

Belgijke, na Putu za Santjago, samo u suprotnom smeru, vozeći ka svojoj zemlji. Ovo im je prvo cikloputovanje. Jedna od njih pita me kakve su noći jer planiraju da kampuju a ona ima samo tanku vreću. I na moj odgovor da su hladne i vlažne, zabrinuto uzvikne kako će se smrznuti.
Bi mi je žao.

“Evo, uzmi ovo”, rekoh, izvadivši ćebence od flisa koje sam pre nekoliko dana kupila u Dekatlonu. Mislila sam da ga stavim u svoju vrećy kad mi je hladno, ali zbog kiša nisam kampovala.
“Jesi sigurna?”, pita me u neverici.

Tjah, nisam, ali se nadam da mi neće opet biti hladno. U medjuvremenu sam nabavila i dodatnu podlogu sa malom termoizolacijom. Njoj je ćebence verovatno potrebnije nego meni. Na mojoj strani je iskustvo.
Devojka je prezahvalna i raduje se, mada je i dalje u neverici.

“Ne brini se, to je normalno na Putu”, kažem joj. “I meni su ljudi pomagali u nebrojenim situacijama.”
Mislim da sada bolje shvatam Čuda ljudske dobrote koja su mi se dešavala prethodnih godina, a i dalje mi se dešavaju.

Posle mi u sećanje dodje moja mama. Danas bi joj bio rodjendan, da je poživela. Sedamdeset šesti. Ali umrla je kad je bila tek nešto starija nego ja. Mislila sam da joj danas zapalim sveću ali crkve u Španiji su iz nekog razloga uvek zatvorene.

Razmišljam šta bi rekla na ovo što radim, da je živa. Bila bi preplašena za mene i moju sigurnost. Ali ne bi me odvraćala, jer to ionako ne bi vredelo.

Prestajem da mislim o tome jer mi je previše bolno i nakon sedamnaest godina otkako nema ni nje, ni tate.
Pažnju mi okupira prizor koji me zbunjuje. Odjedanput, more mi je sleva, a moralo bi da bude zdesna. Krećem se na zapad, duž severne linije koja odvaja kopno od mora. Gledam mapu, jednu pa drugu, uključujem internet na telefonu, ali sve strelice mi pokazuju da idem u dobrom smeru. Kao i znakovi na putu.

Shvatam da to vidim zaliv, dok mora ne vidim zbog brda. A već sam umorna i htela bih negde da stanem. Očigledno, ništa od kampovanja na plaži, jer sam predaleko od nje, a ne hoda mi se dodatnih par kilometara samo zbog toga. Moraću da nadjem nešto na nekoj njivi, pošto su svuda okolo raštrkana seoska imanja. Zamolim ljude u nekoj kući da napunim zalihe vode i krenem da tražim.


12. DAN PUT ZA SANTJAGO

Ako zanemarim malo smrzavanja pred svitanje, kada je uvek najhladnije, uspela sam da se dobro odmorim. Ne bole me ledja ni noge, jedino što na obe pete imam uporne žuljeve od prekjuče. To je zbog asfalta, koji je sasvim zamenio one zemljane staze i bogaze od prethodnih dana.

Sedam na neku klupicu izmedju dva sela da probijem novi mehur koji se napravio. Pri ruci mi je džepni nožić, a i upaljač nosim u torbici oko struka, tako da otvaram prvi, kresnem drugi i nadnesem oštricu nad plamen da bih je dezinfikovala. Utom, spazim devojku sa kučetom koja prolazi putem pored mene. Gleda me prestrašeno, ne shvatajući šta to radim. Hitro podignem već bosu nogu na klupu i pozabavim se žuljem. Ne vidim devojčin izraz ali se nadam da je odahnula.

Uspevam da već drugi dan budem sama na putu. Juče sam, na raskrsnici, opet izabrala severni, jer je grupica hodočasnika ispred mene krenula južnim. Kasnije, kad su se zaredjala brda, shvatila sam i zašto, ali ne žalim. Volim ovaj potpuni mir i odsustvo ljudi. U dva navrata farmeri koji su me opazili pitali su me da li mi treba prevoz i da li sam zalutala na Putu za Santjago pošto svi obično idu drugim putem.

“No problemo, mucos gracias!”, ponavljam sa osmehom oko pola glave.

Razumem ih. U Kantabriji signalizacija nije tako dobra kao u Baskiji. Drvenih strelica sa oznakom Camino pravca ima taman dovoljno, ali nijedna nije suvišna. Tako, ako hodočasnik nepažnjom propusti jednu, ima velike šanse da zaluta. Ovde ga putača neće upozoriti da treba da se vrati.

Ali hoće dobri ljudi. Zaustavljaju me iz jednih kola da bi mi rekli kako sam promašila skretanje. Kasnije, kada namerno krenem desetinu metara dalje od raskrsnice do restorana kako bih natočila vodu, iz pravca kojim je trebalo da krenem dve Španjolke počnu da me žustro dozivaju mašući rukama.
“Ovamo! Ovamo!”

Povremeno, kada se uželim priče, dobacim ponešto konjima lepotanima, otežalim kravama, zblanutim ovcama. Obično na španskom, kao da bi me mogli razumeti.

“Buenas dias, señora! Come sta, señor!”, kažem, smejući se naglas.

Kasno pre podne izbijam na samu obalu. Mesto se zove Galizano i slovi za surferski raj. Ali to je i bez surfera. Uvala omedjena dvema stenama, koje se kaskadno spuštaju do mora, široka plaža sa belim sitnim peskom i modro more.

Sedam na liticu i ručam sa pogledom prema pučini. Nailazi nekoliko hodočasnika izgubljenih kao i ja, te zastaju malo dalje, slikajući taj prizor. Primetila sam dvoje starijih, koji hodaju veoma sporo i sedaju na svakom vidikovcu da se odmore. Nose sasvim male ruksake, pa pretpostavljam da hodaju samo deo Puta za Santjago. Mnogi tako rade što zbog nedostatka vremena, ili kondicije, ili oboje. Neki se vraćaju godinama da nastave tamo gde su stali prethodne godine. Šta god da je razlog za ovo dvoje, čini mi se da uživaju više od svih hodočasnika koje sam do sada srela. Uspevam da kradom snimim i jednu fotografiju sa njima, na klupici, kako sede zagledani prema pučini.

Još nisam odlučila kako ću večeras sa smeštajem. Ostala bih negde da kampujem, ali treba da napunim baterije i operem stvari. A i pravi tuš bi mi prijao. Približavam se Santanderu, povećem gradu, i morala bih da se uskoro odlučim. Ako ne budem ostala u tamošnjem hostelu, treba da planiram bar sat i po za izlazak iz grada.

Krećem prema obali Samose, poluostrva sa druge strane zaliva, nasuprot Santanderu. Starac sa kučetom na povocu pita me da li sam na Putu za Santjago. I onda mi objašnjava kako da stignem plažom do ferija. Njemu se pridružjje drugi lokalac, sa znanjem par reči engleskog, koji mi vrlo slikovito mimikom pokazuje da treba da se izujem i hodam kroz vodu.

“Muí bien!”, kaže, srećan kao dete na tu pomisao bosonogog hodanja po pesku, dok te talasi blago zapljuskuju.
“Entiende”, odgovadam. Razumela sam sve.

A onda i videla. Preda mnom se ukazala ogromna plaža, široka sigurno sto metara a toliko dugačka da joj se kraj gubi na liniji horizonta.

Imam napad sreće, provalu onog neobuzdanog smeha koji me spopadne svaki put kad zanemim pred prizorom koji ugledam.

Krećem kroz pesak, ne hajući za otežali ruksak i vetar koji me opasno zanosi. Noge dišu, oslobodjene, tek malo uranjajući u mokri pesak. Nekoliko potočića uliva se u more, praveći na momente i male brzake na tom svom putu ka ušću. Galebovi nadleću obalu, a u pesku su tragovi njihovih nožica. Nekoliko surfera pokušava da zajaše još uvek niske talase. Džogeri, šetači, čak i jedan biciklista koji vozi po mokrom delu plaže.

Ne ide mi se odavde. Ali kampovanje je zabranjeno duž obale, a nema ni vode.

Hvatam feri za Sentander. Odlučila sam da projurim kroz grad, ne zastajući nigde, i da stignem do crkve udaljene šest kilometara od njega, ispred koje se može kampovati.

Plovidba traje dvadesetak minuta, pa usred vožnje krenem ka veceu na palubi. I tad, nesmotrenošću, ne zatvorim dobro teška čelična vrata, koja se otvore od vetra i svom silinom me udare u nogu, donjom ivicom posred pete. Preseče me strahovit bol. Hramljući jedva se vratim u kabinu za putnike. Urlala bih koliko me boli. Možda sam polomila kost u peti? Nisam valjda! Ne znam šta bih ni kako bih sebi pomogla, već samo stišćem zube dok suze same liju.

Hramljući izadjem sa ferija. Prvih nekoliko metara bol je nepodnošljiv. Ali onda se polako smanjuje. Biće sve u redu – tešim se. I dalje nameravam da izadjem iz grada, iako mi se ideja o pešačenju još pet-šest kilometara čini nerealnom.

Strelice me vode pored hostela za hodočasnike, pa uđem samo po pečat. I već se pozdravim sa starom volonterkom koja mi poželi srećan nastavak pešačenja, kada se predomislim.

“Ostaću noćas ovde”, odlučim. To mi je svakako najpametnije.


13. DAN PUT ZA SANTJAGO

Trebalo bi napraviti prave dnevne novine o Putu za Santjago. U njima bi izlazile novosti o svim hodočasnicima koji su u nevelikom vremenskom razmaku krenuli na Put. Dokle su stiglu, s kim hodaju, kakvi su im dalji planovi. Epizoda o korejskom paru koji se razdvojio prepričava se medju hodočasnicima kao udarna vest. Čak i oni koji ih nisu sreli, znaju za njih. U ovakvoj avanturi, ljudi se brzo vezuju jedni za druge, kao u nekoj velikoj, šarenolikoj porodici. Zanimljivo je da se tokom hodanja, koje obično potraje mesec i po, retko kad razmene kontakti. Odnekud svi veruju da će se ponovo sresti – ako tako treba. I ostavljaju Putu, ili slučajnosti, da se pobrine za to. Zbog toga bi novine o ljudima koji hodaju istom rutom u isto vreme bile prava stvar.

O tome razmišljam od sinoć, otkad me je mlada Irkinja obavestila šta je dalje bilo sa nekim ljudima koje sam i sama upoznala. Njoj su se, recimo, patike raspale na kiši, pa je hodala dva dana u sandalama i jedva je dočekala da stigne u veliki grad poput Santandera, gde postoji Dekatlon, kako bi kupila nove. I sama sam htela da odem tamo, da kulim papuče, jer sam svoje izgubila. Ne znam koja mi je to po redu stvar na ovom hodočašću bez koje sam ostala. Kažu da ovde svi gube stvari i da je to uvek s razlogom. U prvo verujem, dok potonje radije pripisujem rasejanosti.

Ujutru krećem pre svih, odmorna i presrećna što me peta ne boli. A onda, nakon jednog kilometra, shvatim da sam zaboravila svoju flašu-prečiščivač vode. Moram da se vratim. Dobro je da sam to na vreme otkrila, a ne nakon dvadeset kilometara.

Ne vredi da se ljutim na sebe. Plaćam cenu umoru i prezauzetosti oko svega što radim uz ovo pešačenje. Sve dok su pasoš i kartice uza me, nije strašno.

Razmišljam o tome kako je zapravo najbolje doći medju poslednjima u hodočasnički hostel. Devojke su obično najsporije i, ako ima više soba, smestiće ih zajedno. A devojke uglavnom ne hrču. Zaključila sam to sinoć, kad mi se upravo to desilo.

Inače ima puno mladih i samih devojaka. Put je potpuno bezbedan i ljudi duž rute su izuzetno prijateljski raspoloženi. Navikli su na hodočasnike i hodočasnice, pa se niko ne iščudjava kada ugleda samo žensko. Niti to razume na pogrešan način.

S druge strane, u svakoj grupi koja hoda manje-više ujednačenim tempom, nađe se po jedno posebno primamljivo čeljade koje pleni pažnju svekolikog muškog dela hodočasnika, bez obzira na njihove godine i emotivno stanje.

Bila je tako, pre nekoliko dana, jedna zanosna Nemica, koja se pomalo prenemagala i koja je usrdno koketovala sa svima, iako je, na momente, delovala kao posvećeni hajker koji je tu isključivo zbog Puta i sebe. Sinoć, pak, mlada Brazilka, veoma draga i voljna svima da pomogne što u prevodjenju sa španskog na engleski, što u deljenju obroka sa izgladnelima i nezasitima, što u bilo čemu drugom za šta je neko zamoli. Bilo bi zanimljivo pratiti njihovo dalje napredovanje na Putu, kao i u životu.

Za sada, same ispisuju svoje priče, kao glavne junakinje otvorenih knjiga o sebi. Što se moje priče tiče, danas je mogla da se prekine sasvim glupo. Sela sam uz ivicu puta kako bih napravila selfi u visokoj travi. Skroz me je zaklonila od pogleda, pa kad su neočekivano – jer više od dva sata sam hodala bez ijednog živog ljudskog stvora u blizini – kad je dakle potpuno neočekivano naišao auto, i to baš tom stranom, vozač nikako nije mogao da me vidi. A bio je preblizu ivici puta, i vozio je prebrzo da bi me zaobišao u poslednjem času kada me je, sigurna sam, ipak primetio. Na mojim ledjima bio je ruksak, dovoljno težak da mi onemogući brzi pokret, pa sam u trenu pomislila: “To je to, gotovo je!”, ali sam ipak podigla noge oda puta i priljubila kolena što sam više mogla uz stomak. Zapamtiću zauvek taj sekund životne neizvesnosti, sudbine odredjene udaljenošću točkova automobila koji nailazi velikom brzinom. Malo bliže i pregazio bi me. Bila bi to glupa, besmislena smrt. A čak i ne volim selfije.

Odahnem i nastavim dalje. Izabrala sam alternativni put kojim očigledno nije krenuo niko od hodočasnika. Tek jedna mlada Nemica, obrijane glave, koje se sećam iz konačišta u Larrabetzu. Priča mi kako je bila pronašla moje papuče i ponela ih sa sobom do sledećeg hostela, verujući da će me tamo sresti. Ali kada me nije videla, ostavila ih je. Da je znala da ćemo se opet sresti, sigurno bi ih nosila, jer nisu ni teške. Sada se mimoilazimo nekoliko puta, praveći pauze na različitim mestima, dok sna kraju obe ne završimo u istom hostelu u Rekuejadi.

Ne znam za nju, ali meni je ovo bio najduži dan na Putu za Kamino – čak sedam sati aktivnog hodanja i trideset pet kilometara. I preživela sam, bukvalno.


14. DAN PUT ZA SANTJAGO

Otkako sam jutros krenula, razmišljam o pećini Altamira. To je ono mesto u kome su pronadjeni neki od najstarijih crteža naših predaka u steni. Čuveni bizon u pokretu, kog sam celog života gledala u udzbenicima za istoriju umetnosti, na prvoj stranici.

Na stranu opšte obrazovanje zbog kog biste to mesto morali obići kad vas put vodi tri kilometara dalje od njega, kao što mene vodi. Imam i posebne lične razloge da nikako ne propustim odlazak tamo uprkos mojim žuljevitim petama.

Moja prva knjiga vezuje me za Altamiru, pećine kromanjonaca i crteže u njima. Ne govori baš o ovom mestu u Kantabriji, ali mi je proučavanje ovdašnjih arheoloških ostataka pomoglo da svoje junake zamislim u realnom prostoru. I crteži koje čovek sa titulom vrača ostavlja na zidovima pećine bitni su za priču. Posebno taj bizon u jurišu, snažan i silan. Čak sam za promociju te moje prve knjive pravila glinene pločice u koje sam uklesala konture altamirijskog bizona, i delila ih na dar posetiocima.

Nikad ranije nisam bila ovde, a toliko toga me vezuje za ovo mesto. Čudan osećaj. Ulaznica košta svega tri evra. Uz nju se dobija papirić sa satnicom posete, kako bi se izbegle gužve.

Najpre gledamo kratki dokumentarni film o pećini Altamira. Vremenska mašina nas vraća 18.500 godina pre naše ere, u koju su datirani najstariji ostaci ljudskog prisustva u pećini. Porodica primata u svom sigurnom zaklonu šije odeću od kože životinja. Nekoliko hiljada godina kasnije, naši već razvijeniji preci prave i oruđe kojim će nadareni umetnici islikavati zidove. Vreme munjevito napreduje i stižemo do dvadesetog veka i slučajnog otkrića pećine čiji se ulaz u medjuvremenu bio urušio. I onda kreću istraživanja, UNESKO je uvrštava na svoju listu svetske kulturne baštine, a turisti hrle. Godine 1965. skoro milion posetilaca je ušlo u Altamiru.

Pećina je počela da se urušava i morala je da bude zatvorena za dalje posete. Ogroman tim naučnika, graditelja, kompjuterskih stručnjaka, slikara, konzervatora i ko zna kojih sve profesija radio je godinama na pravljenju nove Altamire, koja će biti potpuni verna kopija stare. Preneli su svaki zarez u steni, svaku izbočinu i udubljenje, dok su sami crteži identični u mikromilimetar. Pećina u Altamiri danas slovi za primer najbolje konzerviranog mesta u svetu. Originalna Altamira je zatvorena iza čeličnih rešetaka i ne može se više ući u nju kao turista.

Znanje da je nešto kopija neminovno menja naš odnos prema tome, pa sam pomalo razočarana što ne gledam prave crteže i što umesto pravih stena mogu da dotaknem stiropor.

Ali i pored toga, deluje fascinantno. Iduvek sam mislila da su ti crteži radjeni na zidovima, a oni su na stropu. Cela tavanica je u ispupčenjima koja su preistorijski umetnici iskoristili da stvore utisak trodimenzionalnosti. Kako li bi tek bio moćan doživljaj stajati u pravoj Altamiri.

Zabranjeno je praviti video, tako da samo fotografišem. Selfi sa bivolima u pozadini deluje nestvarno.
Nakon obilaska, stopiram do grada Santilana del Mar. Već sam napravila četiri kilometra de toura i ne bih da ponovo hodam toliko izvan rute. Staju mi Argentinci koji su u poseti Španiji. Stariji bračni par i vozač. Pričam im o mojim olanovima za Latinsku Ameriku i zena mi ostavlja svoj mejl, za sve savete i informacije.

Grad je turisitčka meka zbog svojih kaldrmisanih uličica i starih kamenih zgrada. Nalazim da je teško i bolno hodati po kaldrmi kad te muče zuljevi, te ga brzo napuštam.

Već je popodne pa odlučujem da se zaustavim u hostelu u sklopu cistercistskog samostana. Monah sa jednim staklenim okom, u beloj odori i crnom plaštu, kao da je izašao iz neke priče. “Ime ruze”, recimo. Grupici od nas šest žena koje smo tu zamolile za smeštaj deluje vrlo neobično, a celoj situaciji, na momente uvrnutoj, doprinsi i to što ne zna reč engleskog, a mi ni reč španskog. Na kraju se nekako ipak sporazumemo te dobijemo ključeve od paviljona. Za cenu od pet evra, ne može se požaliti na takav smeštaj. To im objašnjavam, a što se mene tiče, spavala sam i u gorem od ovoga.


15. DAN PUT ZA SANTJAGO

U poredjenju sa drugim hodočasnicima, malo spavam. Svi su u krevetu već od devet, a ustaju posle šest. Ja obično pišem blog, sredjujem fotografije i pravim video do ponoći a budim se oko u pet. Onda se nateram da odspavam još malo, ili to vreme dok svi ne počnu da ustaju, odnosno dok napolju ne svane ako sam u šatoru, koristim da dovršim pisanje ili postavljanje slika i videa na Mrežu. Prvih dana nedostajalo mi je vremena za sve i osećala sam ogroman pritisak zbog tih obaveza – prema ljudima koji me prate, prema sebi i Putu. Ali sada sam se navikla i mnogo sam brža. Negativna osećanja i misli u vezi sa svim tim racionalizovala sam u pozitivna. Jer ja želim ti da radim: da podelim najbolje od onoga što mi se dogodilo tog dana, slike koje sam videla, atmosferu mesta, priče o ljudima, svoja osećanja. Pisanje je moja vokacija. A svaka umetnost je po definiciji deljenje. Kao što je to i ljubav, u svi njenim nebrojenim obliciama. I umetnost i ljubav traže da podelimo sebe i svoj svet sa nekim. Nije uvek lako i nekad zahteva mnogo vremena i odricanja. Ali jedino to potpuno ispunjava.

Davno sam budna kada australijanska porodica ustane. Majka od šezdeset pet i tri ćerke od 23, 25 i 27 godina hodaju zajedno ceo Put za Santjago. Upoznala sam ih juče popodne, u malom holu samostana gde smo čekale da nam onaj čudni kaludjer stavi pečate u naše hodočasničke pasoše i odobri nam smeštaj. Teško smo se sporazumevali, jer on nije znao reč engleskog, kak ni mi reč španskog. Žena je u par navrata bila ne ivici da izgubi strpljenje a nije mi se dopao ni njen naredbodavni ton kojim se obraćala devojkama. Nisam ni pretpostavljala da su porodica, jer svaka od njih izgleda potpuno drugačije, bez zajedničkih crta. Tek kasnije, kada smo se smestile i malo pricale, otkrila sam da su majka i ćerke. I da se dobro slažu. Ostala sam impresionirana, što sam im i rekla. Kad sam bila u godinama tih devojaka, gledala sam samo da pobegnem što dalje od roditelja. A one će hodati više od mesec i po dana zajedno! Ljubav i bogatstvo.

Zanimljiv mi je bio majčin način na primedbe najmlađe ćerke da joj se smeštaj ne dopada. Ne treba biti razmažen da bi se to izjavilo. Čak je i meni, koja sam spavala na svakakvim mestima, ovo bilo medju onima koje nazivam prihvatljivo-u-slucaju-nužde. No majka nije tako mislila. Pitala je devojku zašto joj se ne dopada. I objasnila da su već platile dvadeset evra za njih četiri. I da ne znaju kako bi sad išle na neko drugo mesto. Naposletku, nisu same, tu sam ja sa tolikim iskustvom u preživljavanju i još jedna žena iz Slovačke. I devojka se nekako pomirila sa tim. Potom ih je majka izvela na večeru u jedini restoran u tom mestu. Znajući ovdašnje cene, ceh nije bio ispod deset evra po osobi. A onda sam se setila sličnog vaspitnog metoda mog oca, koji je uvek naglašavao da ne žali da uloži u zdravlje, hranu i znanje, a za komfor koliko preostane. Verovatno zato i sama pretpostavljam više ciljeve – slobodu i ljubav za ono što radim – ostajanju u zoni kofora.

Po povratku sa večere, zaspale su sve četiri pre devet. A već u sedam nastavljaju dalje. Majka prilazi mom krevetu da bismo se pozdravile – obe smo dirnute našim poznanstvom i pričama koje smo razmenile. Delimo zagrljaje i najepše želje.

Krećem dosta kasnije, nakon što napišem novu objavu. Kiša se koleba, a i ja razmišljam koliko bih danas mogla da pešačim. Svake večeri hodočasnici se zaklinju sebi ili drugima da će sutra hodati samo malo, ali onda ih Put ponese.
Hramljem već dva dana zbog upornog žulja na peti. Bušila sam ga, ali se mehur oper iznova napravi. Više ne mogu da nastavim tako jer sam počela da uvrćem stopalo štedeći bolnu stranu i već me ozbiljno boli cela noga.

Sedam na kamen pored puta i opet bušim plik. Onda izmrvim brufen i stavim ga na to mesto pa zalepim specijalni hanzaplast za zuljeve. Najzad mogu da stanem na celo stopalo! Kakvo olakšanje i koliko sreće zaº namučenog hodočasnika.

Žena u kolima zaustavlja se kod kamena na kom jos uvek sedim. Prica mi kojim putem da podjem da bih vise uživala. Živo tu pa zna. Ljudi duž Puta za Santjago često to rade: prepoznaju hodočasnika i sami mu ponude pomoć.

Bude, ponekad i neki baksuz, novcem deformisani um, poput žene za šankom bara u kamp-naselju, koja mi nije dopustila da odem u javni vece ako ne naručim nešto u restoranu. Svugde su me puštali sa osmehom, a nekad bih, po obavljenom poslu, i sama tu sela na piće. Sada sam razmišljala da možda ostanem i kampujem iako je cena deset evra, pošto sve vreme otkako sam u Španiji želim da se probudim pored mora, na plaži i možda bih i platila toliko. Ali nakon njenog ljutitog odbijanja da me propusti u toalet, nemam želju da budem tu.

Put danas vodi kroz mala sela bez prodavnica, pa u jedinom većem mestu kupujem rezerve za ceo dan do sutra ujutru. Uspela sam da nadjem čak papuče, kao i deblju foliju kao dodatak mom quiltu za spavanje. Razgledam meata usput, ali nije baš lako naći nešto za kampovanje. Parcele su ogradjene, obično strujnom zicom, česte su table upozorenja da je zabranjen pristup na privatni posed, na plažama se svuda nalazi upozorenje da kampovanje nije dozvoljeno, a kazne za prekršioce su visoke: 40 evra po metru kvadratnom prostora koji zauzmete.

Odlučim da ipak hodam do najjeftinijeg smeštaja, u jednoj seoskoj školi, gde ću sigurno moci da za upola cene postavim šator jer svaka škola ima dvorište.

Stižem tamo oko pet, nakon sedam sati hodanja i ispešačena trideset dva kilometra. Poslednjih pet hodala sam čini mi se beskrajno dugo i sporo, kao u usporenom filmu. Nisam nameravala toliko danas, ali to je u vezi sa onom o hodočasničkim zavetima.

Škola je već puna hodočasnika, nekih novih lica koja prvi put vidim. Ili su oni mene prestigli, ili sam ja njih sustigla, jer nismo krenuli u isto vreme iz Iruna. Ispostavlha se da sam poslednjih dana bila veoma brza i da sustižem one koji su duže od mene na putu. Razmišljam kako bih usporila malo, ali ionako već stajem svaki čas da bih slikala, snimila video, odmorila se. Ali moraću da probam da ostabem negde malo duže, celo pre podne, recimo. Telu će svakako prijati, a ako usporim možda ću opet sresti osobu ili dve koje su mi posebno drage i zanimljive. Nisam pisala o njima, ali postoje, pojavile su se na Putu, samo smo se sticajem raznih okolnosti razdvojili.

Ispred škole upoznajem mlad nemački par koji tekodje kampuje. Sve vreme spavaju u šatoru. Krenuli su da jeftino putuju po svetu i Camino je priprema uoči mnogo većih avantura. Imaju dvadeset dve i dvadeset tri godine i sjaj u očima kad pričaju o slobodi. Puni su nada i očekivanja, ali pre svega skromnosti potrebne za takav vid putovanja. Žele da uče, da se menjaju, da žive intezivno svaki dan. Prodali su sve i imaju samo svoj šator, malo novca i jedno drugo.

“Uspećete”, kažem im uvereno. “Ne možete da ne uspete.”

Pričam im potom o magiji i čudima Puta, ali i o opasnostima i zamkama, pre svega onim u nama, ega. Slušaju netremice, a onda, kad ponovim da će sigurno uspeti jer je to izvesno koliko je uzvesno da imaju svoje živote samo u svojim rukama, devojka mi se zahvali sa suzama u očima. Pa se zagrlimo kao neka nomadaska porodica.

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: Rasa Buric | Objavljeno: 03.06.2019 19:36
    puno lepih, nesputanih konja usput ... neocekivano?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *