Od 16. do 20. dana na putu za Santjago, Španija

U okviru akcije “Milion koraka za dečje Svratište”, 9 maja, baš na rođendan Svratišta za decu u Beogradu, krenula sam na pešačenje dugo 1000 km, što približno iznosi milion koraka. Svaki korak na tom putu namenjen je deci Svratišta. Ovo je priča o mojim doživljajima od šesnaestog do dvadesetog dana putovanja.

Cilj humanitarne akcije
– Cilj je da se prikupi milion dinara (oko 8.400 evra) koji će biti utrošeni na obroke za korisnike svratišta. Jedan obrok košta 180 rsd. Ukoliko akcija uspe, tom sumom obezbediće se 5.555 obroka, što znači da će zahvaljujući ovoj akciji, a uz trenutne donatore, deca koja dolaze u Svratiste za decu, Beograd imati obezbeđene obroke narednih godinu i po dana.

Kako uplatiti donaciju
– Centar za integraciju mladih , koji je osnovao svratišta i kroz razne projekte ih održava u životu, otvorio je poseban žiro račun za dinarske uplate iz Srbije.

Devizne uplate možete da izvršite na račun Svratišta na račun 205-0000000116744-26 ili preko PayPal računa Svratišta (svratistebeograd@gmail.com), ili preko fundraising sajta www.donacije.rs . Na tom sajtu objedinjavaju se sve uplate, tako da u svakom času možete videti koliko novca je ukupno sakupljeno.

16. DAN PUT ZA SANTJAGO

Razmišljam, mogli bismo i mi u Srbiji i Crnoj Gori da napravimo, recimo, Put do Ostroga. Za početak, ruta bi polazila iz Beograda i vodila preko Podgorice u jedan od najpoznatijih i najveličanstvenijih manastira na ovim prostorima. Do moštiju sv. Vasilija Ostroškog, kome se podjednako klanjaju vernici svih veroispovesti. Trebalo bi samo preneti iskustva sa Puta za Santjago, pa i sa bicikliranja obeleženim rutama u Južnoj Koreji, sa svim onim atraktivno osmišljenim detaljima, kao što su pasoši hodočašća, pečati, diplome i tome slično. Zapravo sam već kontaktirala Turističku organizaciju Srbije da bih im predložila takav projekat. Otkrila sam da bih zaista volelela da na taj način doprinosem popularizaciji naših lepota i znamenitosti u svetu – kako se to kaže.

Meštanin iz gradića na 424 km udaljenostu od Santjaga pronašao je pak svoju misiju u tome da presreće hodočasnike, upirući štapom na kamen na kome je ispisana preostala kilometraža, a onda ih svraćajući u malu isposnicu kraj puta da ostave neki prilog. Na dobrom je mestu – na vrhu veoma strmog puta – gde svi ionako zastanu da predahnu. Pa kad su već tu i zastaju, onda mogu i da se pomole – verovatno tako razmišlja.

Dosta kasnije, kad sidjem sa (bukvalno) trnovitog puta na asfaltni, dve žene mi u prolazu preporuče gde bih mogla da ručam, a i na koji sporedni put da skrenem. One su hodale ispred mene, čini mi se u rekreativne svrhe. Relativno često srećem lokalne žitelje kako hodaju ovim putem, obično sa jednim štapom, i obično predano kao i hodočasnici, jedino što ne nose ruksake kao mi. A i logično je da u regiji koju godišnje prepešači više od milion ljudi iz svih krajeva sveta, i lokalci makar delimično dele tu strast.
Meštana, inače, nema puno. Sela su prazna, kao i naša, ili su u njima ostali mahom stari. Mnoge kuće su zakatančene, a pošto su stare i kamene, te odlično očuvane, često me prati utisak zaustavljenog vremena.

U nameri da kroz masivnu ogradu od kovanog gvoždja uslikam jednu takvu, belu kućerinu na velikom placu, na mene su jurnula dva razgoropadjena Kerbera. Odskočila sam tri metra iz mesta, sa svih devet kilograma u ruksaku na ledjima. Videla sam ja da je kapija zaključana, ali kad besne čeljusti zazjape na tebe, da vidim toga ko će ostati miran. P-r-e-p-a-l-a sam se.
Jedan od mojih prvih utisaka o španskoj provinciji je da tokom dana nigde nema nikoga. Prazne su ulice i putevi.

Prazne su i klupe, kojih inače ima na svakom zgodnom mestu. Španci vole da sede i posmatraju prolaznike, more, drveće. Ili su to nekada voleli, dok su tu živeli. Kako god, već mogu da pretpostavim gde bih mogla da ugledam neku.
Ima puno i javih česmi. Uglavnom su podignute na trgovima i raskršćima. Hvala njihovim graditeljima u ime svih putnika.

Jedna od odlika španske provincije koja mi se nimalo ne dopada je da su sve njive i ledine i zemljište uopšte omedjeni strujnom ogradom. Ono što nije ogradjeno, obično je nepristupačna poludžungla, šipražje, litica. Zbog toga je prilično teško naći mesto za šator.

Opet srećem četiri Australijanke – majku sa ćerkama. Sve se radujemo jer se nismo nadale ponovnom susretu. Kažem im da sam upravo ovog jutra pisala o njima.

A nova lekcija kojoj i nehotice svedočim bi se sažeto opisala onom našom narodnom mudrošću da dva dobra nikad ne idu zajedno. Naime, majka je sada platila pristojan pansion za njih, ali zato za ručak kupuju sardine i hleb u prodavnici. Postaje zabavno to sa njenim podučavanjem ćerki životnim istinama.
Tu i tamo, pešački put se ukrsti sa biciklističkim. Ponekad slikam cikloputnike. Tako uhvatim u kadar dvoje koji mi dolaze u susret. Podignu dva prsta i požele mi Buen Camino. Prodju, ali se devojka neočekivano vrati. Pruži mi vizitkarticu sa njihovim mejlom, moleći me da im pošaljem fotografiju. Nemaju baš puno takvih na kojima voze. Znam to, znam odlično.

Zovu se Katja i Markus. Iz Nemačke su, a putovali su godinu dana po Evropi. Sad moraju kući, da zarade malo novca, pa će videti za dalje.

Ukratko joj ispričam o mom sedmogodišnjem kotrljanju i ponudim joj pomoć ako budu rešili da posete Balkan. Nisu nikad bili u našim krajevima.

Opet biram alternativni, a to znači duži put. Vodi uz obalu, samo što se od divljeg rastinja more i ne vidi. Pre skretanja, prošla sam pored groblja. Srećom, kapija nije bila zaključana, pa sam ušla i napunila vodom rezervnu flašu od dva litra. Procenila sam da bi to mogla da zadugo bude poslednja česma, a da iza sebe imam već više od dvadeset kilometara i da ću možda odlučiti da negde stanem. Hranom do sutra sam se već opskrbila. Uvek tako uradim u prvom gradu u kome postoji prodavnica. U Španiji čovek može da računa na to da će radnje biti zatvorene ili da i ne postoje u unutrašnjosti. Ima mnogo više barova, u kojima se uvek može kupiti i nešto za poneti, mada je skuplje.

Opet je sve duž puta ogradjeno strujnom žicom. Nije to visoko i mogla bih da preskočim, ali to bi bio upad na privatni posed. Mala je verovatnoća da bi me iko video ili našao, ali mi se to ipak ne radi. Šteta, jer ima mesta koja su kao izmišljena za kampovanje.

Prolazim pored “Peščanog bivola”. To je naziv šupljine u ogromnoj steni u koju voda probija sa dna i, ako je more nemirno i talasi veliki, iz nje propišti kao iz nekog vodoskoka. Sada je mirno, pa se čuje samo huk. Prilazim blizu da bih ga snimila. Zastrašujući je. Skoro sam odskočila kao kad su oni psi kidisali na mene.

Ni ovde nema nijednog hodočasnika, kao što nijednog nisam videla u Altamiri. Pokušavam da razumem toliku nezainteresovanost za bilo šta van cilja da se stigne do planiranog smeštaja. Donekle je pravdam nagomilanim umorom, ali i dalje ne razumem.

Dosta mi je hodanja za danas. Muče me i dva nova žulja, sada na drugoj peti. Taman izlečim jednu, a naprave se na drugoj. I ovi su baš bolni, pa glasno stenjem nakon što sam ih probušila i prelepila flasterom.

Dugo ne nalazim mesto. Jedino zaista dobro, pravo kampersko, bilo je uza sam put, vidljivo i sa njega i sa mosta preko rečice. Jeste da skoro niko tuda ne prolazi, ali nije mi teško da ga zamislim kao romantično sastajalište kad padne mrak. Tako produžavam dalje.
I napokon se ukaže jedna poljana, bez strujne ograde, blizu puta a skrivena od pogleda. Našla sam svoj dom za večeras.


17. DAN PUT ZA SANTJAGO

Poslednjih dana Put za Santjago mi sve više liči na veliko trkalište. Hiljade ljudi (godišnje čak milion) hrle u istom pravcu, ka istom cilju. U samom tom kretanju sa nekoliko različitih strana, krakova koji se sastaju u Kamposteli, nema ničeg lošeg. Svako ima svoj motiv i svako, pretpostavljam, zna zašto istrajava u višenedeljnom hodanju. Ono što je upitno je potpuna usmerenost većine hodočasnika samo na jedno: preći što više kilometara u danu.

Rute imaju svoje deturove, koji vode kroz najlepše predele pojedinih regija. Ti deturovi su često dosta duži od one zvanične trase, ili su teži jer su trasirani preko planina. I njima skoro niko ne ide. Od početka, što namerno, što greškom, nekako se uvek nadjem na tom zaobilaznom putu. I oči ne mogu da odvojim od lepote kojom obavezno budem okružena. Stalno zastajem i fotkam ili snimam. Ne jurim toliko za kilometrima iako puno prelazim poslednjih dana.

Razočarana sam što baš niko od hodočasnika nije obišao Altamiru. Preporučena je za obilazak u svim vodičima i aolikacijama. Ali svi čitaju samo koliko kilometara ima do albergija i žure da tamo stignu što ranije, da bi imali toplu vodu za tuš i odabrali bolji krevet. Posle će sesti na večeru u bar ili sa drugim hodičasnicima u dvorište, i uz pivo ili vino prepričavati doživljaje. I onda uletim ja sa pitanjem da li je neko posetio “Peščanog bivola”, na zaobilaznoj ruti duž obale. Informacija o njemu takodje se nalazi u svim vodičima. Ali niko je nije pročitao.

Ne želim taj i nehotični pritisak da je jedino važno stići na odredište. To je kao biciklistička trka i cikloputovanje – jedino zajedničko im je bicikl. Jeste naporno skrenuti nekoliko kilometara svakog dana, ali tih sat-dva dodatnog napora biće moje najlepše uspomene. Kad već ulažem toliko vremena, snage i energije u ovo putovanje, u to svoje lično hodočašće, želim da mu dodam i novo znanje koje se nalazi nadomak puta kojim idem.

O tome pričam sa Ircem u pansionu u kom je on odseo tri dana i sprema se da ode, dok sam ja upravo stigla. Naprasno sam odlučila da priuštim sebi odmor, jer osećam umor u svakom atomu tela, a i u duši se nakupilo puno toga. Nisam htela da podlegnem pritisku hodanja iz dana u dan bez obzira na umor, hodanja pravo napred, bez skretanja. Slušam sebe i odbijam da budem deo te masovne psihologije pelegrinosa. Toliko da danas čak ne želim da vidim nijednog, ne želim da slušam iste priče o kilometrima, lekcijama Puta, pričama o tome dokle je ko stigao i ko je koga prestigao ili za kim je zaostao, odakle je krenuo i gde će stići danas. Hoću da se isključim iz toga, da se resetujem i da sutra nastavim odmorna, neopterećena planovima. Kao što reče jedan od retkih bezbrižnih, mladi Francuz, takodje sa kompletnom kamperskom opremom na ledjima: “Ne znam, samo hodam, pa ću videti gde ću stići.” Ima hodočasnika koji misle i hodaju kao i on, samo mi se čini da ih je manje, a možda samo nisu toliko bučni kao ovi prvi, ne dolaze toliko do izražaja u onim razgovorima u zajedničkim sobama.

Irac se potpuno slaže jer i sam misli isto. Šteta što ne ostaje i danas ovde, jer s njim bih rado pričala.
Nakon što se smestim i priuštim sebi dobar tuš, odlazim do veličanstvene male uvale po kojoj je ovo mestašce Cue poznato. Nalazi se na delu obale kojim vodi alternativna ruta. Njome sam išla juče popodne da bih videla fenomen “Peščanog bizona” ali sam je uveče napustila tražeći mesto za šator koje bi bilo zaklonjeno od vetrova sa mora. A jutros me je mrzelo da se vraćam na obalu, nego sam produžila zvaničnom rutom kroz zaledje, kojom svi idu. Podlegla sam nezainteresovanosti i žurbi da stignem u gradić koji je ciljno odredište ove deonice. I tu sam se predomislila, odlučivši da danas pauziram. Slučajno ili ne, pansion koji sam našla nalazi se tačno uz alternativnu rutu, u onom delu koji sam jutros propustila. Ispada da sam se vratila da završim pun krug i od juče započeto upoznavanje prirodnih lepota asturijske obale.

*

Drugi deo dana posvećen je vlasnicima pansiona u kom sam odsela. Drže ga vitalna starica od osamdeset tri, i njen sin. Paulina, kako je ženino francusko ime, hoda uz pomoć štaka otkako je operisala kukove. Ne znam da li ima i Parkinsovu bolest ili se trese zbog starosti. Čistog je uma i vreme provodi u rešavanju osmosmerki na francuskom. Ima svoje male i velike bubice čak i prema gostima. Nikako, ni pod tačkom razno, ne dopušta mi da stavim svoj veš da se suši kako sam zamislila i navikla. A ne! Gaće moraju da se zakače dvema štipaljkama za lastiš – samo tako ili će se La Mama naljutiti. Pantalone moraju da vise zakačene na vrhovima nogavica. I tako dalje, za svaki komad odeće postoji pravilo. U la maminom svetu to je toliko bitno, da ustaje od ručka, gura me od prozora ispod kojeg su razpeti kanapi za sušenje i onako se sva tresući dovodi moje stvari u red. Zalud je sin poziva da me pusti da sama kačim kako mi odgovara. Nema boga! La mama je spremna da se odbrani onim svojim štakama od neozbiljne kačilice veša – kakvom me doživljava. Zgledam se sa njenim beskrajno strpljivim sinom, sležem ramenima i ostavljam joj sve stvari da ih ona pokači, kad već tako želi. U medjuvremenu, slušam i gundjanje što nisu dobro iscedjene. Em se neće brzo osušiti, em će ovlažiti njene skoro suve peškire ukoliko dune vetar. Taman pomislim kako je to malo previše gundjanja, a njen sin mi objasni da la mama svaki dan sama pere, prostire, presvlači posteljinu za deset soba koliko ih imaju. To je njeno i u to joj ne diraj – otprilike tako mi kaže.

Kasnije, kad se malo smiri i završe nekako ručak, posedim sa njima. La mama je radila u Francuskoj četrdeset godina. Bila je asistent doktora u nekoj pariskoj dečijoj bolnici. I odgajala troje svoje dece. Svaki čas trlja palac i kažiprst objašnjavajući mi da je to bilo zbog novca. Njime su sagradili ovu kuću. Sin koji se brine o njoj je njeno srednje dete, a stariji sin i mladja ćerka žive i dalje u Parizu sa svojim porodicama.

La mama je zapravo jako vesela i vickasta kada joj se ne dira u sistem vešanja i u osmosmerke. U pokušajima da se razumemo, maše rukama a i štakama, pa kao slučajno potkači sina, što je povod za još jači smeh… Čak je i na zidu na kome čuvaju fotografije sa nekim pelegrinosima okačena jedna na kojoj ga kobajagi udara štakom. Sigurna sam da uprkos tom vickastom duhu često nije lako sa njom, ali njen sin ima neograničeno puno strpljenja. Gleda je sa puno ljubavi i čini se da ne može da joj se usprotivi u bilo čemu. Najveća kritika koju joj upućuje je molećivo: “Ali, mama!”
Pitam ih za dopuštenje da ih slikam i malo snimam. Kasnije kad montiram video i sednemo da ga pogledamo, sve troje se smejemo uglas. Zaključujemo da je la mama mui talento – talentovana glumica. A njoj godi ta hvala, pa i zapeva čistim muzikalnim glasom neku francusku šansonu. Tako malo pričamo, mnogo se smejemo a mama se glupira sa šarmom koji joj se ne može osporiti kao ni pribranost duha i vitalnost, sve dok ne podjem na spavanje. Blesava La Mama i njen dobri sin Hesus.


18. DAN PUT ZA SANTJAGO

Za nekog ko već godinama živi napolju, na drumu, pod otvorenim svodom, začudjujuće retko proveravam vremensku prognozu. Ne znam kako da objasnim toliku nezainteresovanost za činjenice koje bitno odredjuju moje kretanje. Ali kad o tome razmislim, prvo što mi pada na pamet je – pomirenost. Naprosto, prihvatam vreme kakvo mi se zalomi. Predobro znam da nemam nikakvog uticaja – apsolutno ništa ne mogu da promenim. Ako se bojim lošeg vremena, to znači da nemam dovoljno iskustva u takvim uslovima. Ako ga pak imam, onda ću znati kako da se pripremim i nosim sa nepogodama. Tako se desilo da verovatno jedina ja od svih hodočasnika nisam znala da je za danas najavljena kiša. I za sutra. I za naredna tri dana.

Krenula je od jutra, ona sitna, dosadna. Kiša – gnjavež. Pada ukoso, pa promeni i pada nekako odozdo, potom iz nekog levog ugla, tako da ne pomaže ništa protiv nje. Žale se hodočasnici u pončoima, žale se oni sa kabanicama i u kišnim jaknama, žale se retki sa kišobranima.
Ja sam kupila jedan pre par dana. Lagan je i mali, a ima i UV zaštitu, tako da je višestruko koristan. Osim što je u ovim okolnostima potpuno suvišan. Ali ne odustajem od tog antikišnog-komada, čak ni kad me pojačana kiša natera da obučem nepromočive pantalone.

Još neko hoda sa kišobranom – Amerikanac iz Alabame korejskog porekla. Neko vreme idemo zajedno. Priča mi o tome kako je Put za Santjago postao popularan među južnokorejskim turistima. Pre nekoliko godina jedan južnokorejski hodočasnik objavio je knjigu o svom pešačenju, kao i dokumentarni video, i od tog vremena korejski ljubitelji planinarenja u velikom broju dolaze u Španiju.

Pošto sam mu se predstavila kao putnik i pisac, pita me da li i ja planiram knjigu o Putu za Santjago. “Da”, odgovorim. Mislim da ću je napisati. Mnogi ljudi sa Balkana su sad čuli za tu rutu i neki od njih će sigurno hteti i moći da hodaju njome. Verujem da će biti zainteresovani za knjigu.

Razdvajamo se kad zastanem da bih stavila folije u patike. Opet su mokre, ali ako mi bude toplo od nogu, moći ću da nastavim ne brinući se previše što su promočile.

Četiri mačke proviruju prema meni dok sedim na pragu napuštene kuće i uvijam stopala. Poredjale su se jedna do druge, kao u nekom crtanom filmu.

Pokušavam da ne planiram ništa za danas, jer kiša se čas pogoršava, a čas se učini kao da će stati. Ali ručak moram da planiram. Jedina nada da kupim hranu je u gradiću Nueva. Jutros sam krenula oko osam, dok su sve prodavnice još uvek bile zatvorene. A u selima kroz koja sam prošla i ne postoje. Nadam se samo da ću stići pre dva, kada počinje siesta. Zbog španskog opuštenog radnog vremena putnik mora da planira unapred.

Van tih planova o prehrani – što mi je jedna od najvećih briga ovih dana – ni o čemu ostalom ne razmišljam previše. Ne znam koliko ću hodati, ni gde ću spavati. Dobro, po ovoj kiši bilo bi bolje da nadjem neki jeftini hodočasnički hostel, ali i ako budem morala da ostanem nalolju, nije strašno.

Pričam o tome sa Robertom – Bobom, mladim Čehom. Srela sam ga još jutros na početku današnjeg pešačenja i procenivši da u svom prilično velikom ruksaku sa harmonika podlogom nosi i kampersku opremu, zaustavila ga nekim pitanjem o kampovanju. A u stvari me je zanimalo da li je u gradiću u kom smo se sreli video bilo koju otvorenu prodavnicu ili pekaru. Bila sam mrtva gladna i okupirana potragom za hranom. Od početka pešačenja izgubila sam sve “preventivne” kilograme koje sam bila nabacila i sada samo nastojim da ne padnem ispod svoje oprimalne težine. A povremeno mi se čini da ne uspevam da se nahranim koliko god da jedem.

Tako sam jutros zaustavila Boba i kratko porazgovarala sa njim. A onda smo se ponovo sreli sredinom dana, u gradiću u kom smo oboje zastali radi ručka. Odatle smo nastavili zajedno, pokušavajući da pričamo, pošto je njegov engleski dosta loš. Na njegov nagovor ostala sam u seocetu Piñeres de Piña. Pod crkvenom nadstrešnicom čekali smo da se otvori hodočasnički hostel, razmišljajući da li da plaćamo po osam evra za krevet ili da možda ostanemo tu, ispred crkve. Bob, za razliku od mene, ima samo ceradu, a i meni je hladno u šatoru jer su noćne temperature tak malo iznad nule. A onda je otišao da proveri hostel i nije se vratio. Mislila sam da nastavim sa hodanjem, jer tek je prošlo dva, ali sam se predomislila.

I brzo će se ispostaviti se da je to bila jedna od pametnijih odluka na Putu. U ogromnom hostelu, svega nas je sedmoro: Viktorija – Argentika italijanskog porekla koju sam već ranije srela, Nemica Lisa, njena zemljakinja Anja, Bob i ja, a kad smo se već smestili, pristigli su i Marco and Guillermo na konjima.

Ovaj potonji je onaj debeli Španac iz Majorke kog sam srela četvrtog dana pešačenja. A sa njegovim prijateljem, Holandjaninom, prenoćila sam u istom hostelu pre nedelju dana. Upamtila sam ga kao naglašeno bučnog srednjovečnog tipa koji se uporno nabacivao dvema veoma mladim devojkama. Hvalisao se svojim podvizima i iskustvom, mada mu se, sudeći po onome što sam i nehotice uhvatila dok smo stajali u redu za prijavu, ovo nije miglo osporiti. Otkuda ta dva lika sada zajedno, na konjima?

Pre njihovog dolaska, nas četvoro hodočasnika dogovorili smo se da pripremimo zajedničku večeru kojoj će svako doprineti koliko može, odnosno onim što ima u zalihama. Kupili smo i flašu vina koje se, izmedju ostalog, prodaje u ovom netipičnom hostelu. Kako su dvojica jahača stigli u sred tih priprema, nemenili smo im da posle večere operu sudove. I gozba je mogla da počne.

Pasta, masline, kačkavalj, mocarela, hleb, avokado, kečap, vino, pivo, španski bejlis kojim nas je počastio domaćin.

Ali najbolje od svega – priča.

Konjanik Guillermo je sa Majorke, gde ima farmu sa četrdeset konja. Ova dva na Putu za Santjago su njegova, a jedan je i od posebne sorte. Na Put je krenuo njima jer zbog svoje debljine i problema sa srcem ne bi izdržao pešačenje. Imo je društvo Kanadjanke koju je upoznao prošle godine na najpoznatijoj ruti za Santjago – Francuskoj. Dao joj je konja i obećao da će jahati zajedno. Ona je pak bežala od svega, a prvenstveno od lošeg sećanja pripadnice mirovnih snaga u balkanskim ratovima a najduže na Kosovu. Posle tri dana pobegla je i od Guillerma. Simpatični debeljuca nastavio je da jaše sam, često se gubeći i još češće se zlopateći po asfaltnim putevima koji su učestali nakon Baskije. I tako sve do pre dva dana, kada mu se pridružio Marcus.

Njima dvojici su se putevi ukrštali u nekoliko navrata, ali tek prekjuče Marcus se odvažio da pridje jednom od Guillermovih konja. Pratilo ga je loše sećanje na mladost, kada ga je konj udario kopitom. To ga sprečavalo četrdeset godina i da pomisli da zajaše. Ali sad je sve bilo kao providjenje. Pomazio je onog slobodnog konja i ovaj mu se sam podmetnuo.

Od pre dva dana dva čoveka jašu zajedno. Marcus ima odlučnu navigaciju pa jedva i da izlaze na asfalt. Biraju male planinske staze, uživajući u svakom koraku svog Puta.

Kakva priča! Iako verovatno malo ulepšana, i iako mi se taj Marcus i dalje ne svidja, ipak ostaje jedna od najboljih koje sam do sad čula. A ovo veče mini-žurke u hodočasničkom hostelu je poput onih nezaboravnih druženja iz mojih studentskih dana.

Viktorija mi ponavlja rečenicu koju sam ovde čula već mnogo puta: suštuna Puta za Santjago je u deljenju. Slažem se , samo bih dodala da je to suština svakog Puta. Hvala svim ljudima i svim okolnostima koji me na to podsećaju.


19. DAN PUT ZA SANTJAGO

Vec skoro dvadeset dana otkako hodam. Po šest-sedam sati dnevno, prelazeći dvadeset pet, trideset, pa i više kilometara. Očekivala sam da će do sada sve neprijatnosti proći, da će mi hodanje sa ruksakom obično teškim devet kilograma postati lako i bezbolno, ali nije baš tako. Nije ni kod mene, ni kod drugih. Imam krize svakog dana. Tabani me bole svake večeri kad skinem patike. Svakog jutra otkrijem po neki novi mali žulj. Nekad mi se čini da se celo moje telo raštimovalo, a posebno noge i stopala. Naravno, oni trpe najveći pritisak, a celodnevno pešačenje iz dana u dan, po svim vrsta terena i u raznim vremenskim okolnostima predstavlja ekstremnu fizičku aktivnost.

Već nekoliko jutara plikovi na peti i zatezanje iz nje ne mi dopuštaju da normalno hodam. Bežeći od bola, nesvesno izvrćem nogu i hramljem. Čak i kad saniram aktivni žulj, noga i dalje sama zauzima sigurni, zaštitni položaj. Moram da se nateram da stupam pravilno, oslanjajući se celom površinom stopala. Kao rekonvalescenti nakon skidanja gipsa, svakog jutra iznova “učim” da hodam.

Krize duha prevladavam uz pomoć malih trikova. Kad mi ponestane snage, napravim pauzu i nešto jedem. Sačekam da naiđe neki hodočasnik pa onda krenem nakratko sa njim ili za njim – zavisno od obostrane želje za društvom. Važno je skrenuti sebi pažnju sa brojanja koraka i preračunavanja kilometara. Pomaže i kad su pejsaži posebno lepi, pa se zabavim fotografisanjem i snimanjem kamericom. I, kriza uvek prođe.

Tako me je danas najpre zabavila tabla sa porukom za sećan put na desetak jezika. Pridjem da je slikam i otkrijem da je neko flomasterom dopisao i pozdrav na poljskom ili je to možda češki. Nadjem olovku pa i ja dopišem “Srećan put” – na srpskom, na oba pisma.

Jeste fraza, ali je i tačan osećaj da “srce zaigra” zbog nečega. Jutros sam to osetila kada je iz tmurnog niskog neba najedanput prodrla sunčeva svetlost tako bleštavo, da se ceo krajolik oko mene obojio onom prezasićenom zelenom. Ispratila sam to oduševljenim usklicima, radujući se kako su se verovatno suncu radovali naši pradavni dlakavi preci. Iskonski osećaj životne radosti u grudima.

Usput uvek opažam detalje izvežbanim okom nekog ko se, izložen brojnim opasnostima, godinama vozio kojekakvim drumovima. Svašta mi privuče pažnju, a sada su to flaše vina koje se hlade u bunarskoj kofi u bašti nekog privatnog ugostitelja. Na dvorišnim vratima, umesto zvona, o lancu vise stari prefarbani tiganj i drvena kutlača. Desetka za kreativnost i njemu, kao i idejnom tvorcu zamisli oslikavanja kamenja motivima sa Puta za Santjago, duž nekog seoskog puta. Nagadjam da je većinu oslikao jedan umetnik, po raznim motivima sa hodočašća. A na jednom kamenu ispisan je i naziv ove svojevrsne izložbe: “El Magia del Camino”.

Ponovo srećem mladu Nemicu obrijane glave. Zapravo smo se videle i juče popodne, samo je nisam prepoznala. Ulazila sam u hodočasnički hostel dok se ona uspinjala brdom do njega. Sad mi kaže da je pogrešila što i ona nije tu ostala. U svim narednim hostelima bilo je prepuno pa je morala da hoda dodatnih devet kilometara do grada, gde je platila i skup hotel.

To je jedan od problema na hodočasničkim rutama za Santjago – nedovoljan broj kreveta u javnim hostelima. Ili bi se pre moglo reći da je broj hodočasnika enormno porastao. Kako god, ko ne stigne već u ranim popodnevnim satima do zvaničnog smeštaja, moraće ili da hoda dalje, ili da plati privatnu sobu. A one su prilično skupe. Jedan od razloga zašto nosim šator, upravo je ta sloboda da stanem kad poželim i gde mi se dopadne.

Razdvajam se od Nemice, ali se kasnije ponovo srećemo. Sada je u društvu starije Amerikanke koja ima veliko kampersko i planinarsko iskustvo. Ručamo zajedno u autobuskoj staničnoj kućici u nekom selu, pa krećeno dalje. Ali dosta sam brža i negde ih ostavim iza sebe, i ne primetivši.

Izbila sam na plažu i sva moja pažnja usmerena je na uznemireno more, nebo koje se sasvim razvedrilo i nestvarno zelenilo pašnjaka i poljana. Spuštam se u neko mestašce – još jedan od onih malih surferskuh rajeva na obali Kantabrijskig mora – u kome jedni do drugih postoje najmoderniji kafei, luksuzne privatne plaže, i krave i ovce na ispaši.

Prešla sam više od dvadeset pet kilometara i stopala mi već ozbiljno bride. Pravim česte pauze, skinem patike i čarape i masiram bolne tačke, ali ne pomaže mnogo. Vreme je da nadjem sebi smeštaj za noćas.
Natovarim se dodatno sa dve litre vode i nastavim polako sporednim putem uz obalu. Ali svuda su privatna imanja i apartmani, iako su očito zatvoreni jer sezona još nije počela. Zatvoren je i hodočasnički hostel koji je nekad postojao u mestu La Isla, u koje sam došla. U blizini se nalazi i veći grad ali mi se tamo ne ide.

Kapija od nekadašnjeg hostela je otvorena. A ispred njega je bašta, malo zarasla u travu, ali na popločanoj stazici do ulaza u hostel mogla bih da postavim šator.

I upravo kad udjem u dvorište iz kuće preko puta izadje čovek. Zbog mene? Da li je ovo nedozvoljeno što sam uradila? Da li bih smela tu da kampujem?

Sve ga to pitam, objašnjavajući mu rukama i mimikom.

Čovek slegne ramenima, pa raširi ruke kao da ne zna, ali misli da je u redu. Što se njega tiče, nema problema da tu ostanem.

Nije medju boljim mestima na kojima sam spavala, ali otkriće da ima i tekuću vodu, svrstava ga medju neočekivano dobra.

Otprilike sat kasnije, pristižu i Nemica i Amerikanka. Bile su se zaustavile da užinaju, pa su i one mene uzgubile iz vidokruga. Veoma su razočarane što je ovaj hostel zatvoren. Moraće da traže dalje, u nekom od narednih mesta. A već je pet, što je kasno, pošto se treba i odmoriti od napornog pešačenja. Proveravamo na telefonima i u štampanim vodičima šta im je dostupno a da ne košta papreno. Imaju sreće, jer se na petsto metara odatle nalazi drugi hostel. Ispraćam ih do “svoje” kapije sa podignutim palčevima i iskrenim željama da u njemu bude praznih kreveta.

Po njihovom odlasku sednem da pišem priču o današnjem danu. Najpre sedim napolju, pa se premestim u šator. Kad, začujem poznate glasove i otvaranje kapije – moje današnje saputnice, u drugoj odeću, osvežene i vesele.

Smestile su se u hostelu, okupale i došle da nazdravimo pivom koje su usput kupile. Dirnuta sam. Setim se kako sam im rekla da mi u mom “šator-hostelu” večeras nedostaje samo još pivo, pa da mi sve bude potaman.

Smeštami se u osunčani deo bašte i nazdravljamo: našem susretu, Putu za Santjago, bezbolnim stopalima i neosetnim kilometrima do cilja.


20. DAN PUT ZA SANTJAGO

Dobrim delom, popularnost Puta za Santjago proističe iz toga što predstavlja odličnu metaforu života. Kretanje ka istom cilju, hodanje napred i samo napred – i kad je vreme lepo i kad je hladno ili pada kiša, i kad smo puni snage i kad se jedva vučemo zbog umora, i kad nas ništa ne boli i kad nas muče žuljevi, bol u stopalima ili upaljeni mišići – simbolizuje našu borbu da istrajemo i opstanemo bez obzira na nedaće i sopstvene slabosti. Ali za razliku od stvarnog života, ovo putovanje se odvija daleko izvan zone komfora. Svi koji krenu na njega, unapred su spremni na mnoge neugodnosti sa kojima nikada ne bi živeli u svakodnevici: da budu prljavi i bez tuša ceo dan, da se hrane ispred prodavnica ili u jeftinim restoranima, da dele sobu sa desetinom stranaca, da čekaju u redu za vece ili kupatilo, da kisnu i da im bude hladno ili pretoplo, da hodaju rame uz rame sa ljudima na koje verovatno nikad inače ne bi obratili pažnju, da dele sa nepoznatima i poslednji zalogaj… i još na mnogo toga drugog. I začudo, to nikome ne predstavlja problem. Bukvalno preko noći, ljudi iz svoje zone udobnosti uskaču u ulogu koja nam je zapisana u genima: opstati i u najtežim okolnostima. Preživeti ne samo kao pojedinac, već pre svega kao vrsta. A ta dalekosežna svrha diktira i naše ponašanje. Za opstanak zajednice i uspešno stizanje na cilj mora se biti tolerantan i istrajan, upućen na druge, ali i samostalan. Kad se stvari postave u takav kontekst, postaje sasvim očigledno koji profil ljudi završi uspešno hodočašće i zbog čega je ovo pešačenje toliko posebno. Povratak samima sebi, osnovnim ljudskim vrednostima i upornost – sve to je objedinjeno u Putu za Santjago.

Lično, verujem da isto možemo naći na bilo kom putu, gde god da krenemo na ovaj ili sličan način. Ali iako sam pre sklona da osporim posebnost Camina nego da ga mistifikujem, otkrivam i za sebe značajnu razliku u odnosu na sve što sam iskusila otkako živim kao nomad. Na ovom Putu zaista sam samo jedna od hiljada koji njime hodaju. To sam za lokalce, za druge hodočasnike, za volontere u hostelima. Odlična terapija za ego, koji je u velikom delu sveta pospešen rasizmom i uzdizanjem belaca, a u još većem delu podaništvom Mamonu – kralju novca, sa kojim se turusta neminovno dovodi u blisku vezu, čak i kad je njegova platežna moć bliža beskućniku nego bogatašu.

Na momente se iskreno iznenadim svojom novom tolerantnošću – ma ne pamtim sebe kao takvu. Osim hrkanja, smetalo mi je još koješta kod drugih ljudi, koliko god se uvek trudila da nešto prihvatim. Sada, sva moja osuda ostane na pukoj konstataciji za sebe, ponekad za čitaoce, a zatim jasno osetim kako neka bolja Snežana u meni slegne ramenima pomirljivo, a ova druga, ranije spremna na kritiku, naprosto iščezne. Iznenadjujem sebe isto onoliko koliko me iznenadjuju i drugi svojom pažnjom i brigom. Kao da su svi izvukli na površinu najbolje i najpozitivnije iz svojih srca i duša, i samo čekaju priliku da učine nešto lepo i dobro jedni za druge. Dok je na mojim putovanjima usamljena biciklistkinja bila atrakcija, te sam shodno tome i privlačila svačiju pažnju, ovde niko nije poseban, a opet je svako drugačiji i jedinstven. Nisam to očekivala, ali sada, ako bi me neko pitao gde da krene zarad nalaženja svoje prave mere, uvek bih mu najpre predložila Put za Santjago. Pre nego bilo koje drugo putovanje.

*

Celog jutra hodam sama pitajuću se kako je moguće da me satima niko nije prestigao i da ni ja nikog nisam pretekla. Gde su svi nestali?

Krenula sam pre svitanja, ali bez imalo žurbe. Nalrosto sam se probudila rano, spakovala i pošla. Nakon mnogo dana, prvi put bez bola zbog žuljeva. Nisam od juče proveravala stanje ispod flastera, ali čim ne bole, dobro je.

Neosetno, pravim prvih desetak kilometara. Ispred neke seoske crkve klupa i sto – idealno za pauzu i užinu. Sve natenane, zabavljenja igrom dve mačke na grani iznad moje glave.

Već se pakujem za polazak, kad najzad čujem prve glasove kako se priblužavaju. I onda i ugledam poznata lica – Boba iz Češke i Johana iz Nemačke. Obojica nose kompletnu kampersku opremu i putuju sa malim sredstvima. Prekjuče smo Bob i ja neko vreme hodali zajedno, a posle smo noćili u istom hostelu. Pričao mi je da dnevno raspolaže sa svega deset evra. Hrana u Španiji nije skupa, ali kad treba platiti i smeštaj, taj iznos nije dovoljan, pa se Bob dovija kampujući po dve noći a svake treće spavajući u krevetu. Što se Johana tiče, on pokušava da prodje bez novca. Upoznala sam ga u Lazarretcu, kad me je putao da li bih pozajmila šator njegovim novim prijateljicama, jer bi bilo super da kampuju. Ostavio me je u neverici zbog tog pitanja. Šator se ne pozajmljuje dok si i sam na putu. Da ne govorim o tome što ih i ne znam, a taj komad opreme sam skupo platila. Uglavnom, Johan mi se učinio kao tipičan mladi bekpeker koji nema ideju ni o čemu, već samo juri naslepo, pa gde stigne ili se razbije. Sasvim pogrešan sud, kao što ću ubrzo ustanoviti.

Nastavljamo svi troje zajedno. Troje putnika, kampera, ‘tvrdokornih’ hodočasnika – kako me je nazvao jedan Francuz čuvši da kampujem duž Puta. Pričam uglavnom sa Johanom, pošto je Bobov engleski loš. Tako saznajem da je mladi Nemac putovao po Tanzaniji motorom, a poslednja dva meseca je stopirao po Francuskoj i Španiji. No najviše voli pešačenje i mašta o Pacifičkoj ruti od Meksika, pa kroz Ameriku do Kanade, u dužini od preko četiri hilljade kilometara. Kao i ja! Razmenjujemo informacije i pričamo o planovima. Onda o razmišlhanjima o Putu za Santjago, o menjanju sebe, prihvatanju drugih, deljenju i uzajamnoj pomoći. Toliko sam iznenadjena zrelim stavovima u jednog dvadesetogodišnjaka, koliko Johan ima godina, da u trenutku oduševljenja uzviknem kako bi njih dvojica mogli da budu moji sinovi, kada bih imala decu. I da bih se sigurno ponosila njima.

Bili su nametnuli oštar ritam, ali su sad usporili. Kao da smo se svi uzajamno uskladili, prihvatajući jedni druge. Pričamo, pa ćutimo, pa stanemo zbog ovog ili onog. Kad nakon par sati poželim dužu pauzu, pozdravim ih do skorog ponovnog vidjenja ili do susreta ko zna kad i gde u belome svetu, i skrenem pored puta u hladovinu nekog voćnjaka.

Nepunih sat kasnije naletim ponovo na njih u gradu. Bob sa pivom za kojim je žudeo pola dana, a Johan nešto jedući – pošto stalno nešto žvaće ne bi li se nekako zasitio. Ovog puta se samo nasmejemo jedni drugima u prolazu, ja se našalim kako izgledaju kao stereotip putnika-skitalica, na šta Johan doda da su zarasli u brade, sumnjive lične higijene i verovatno opasni – pa svako produži na svoju stranu. Odavde se, naime, put razdvaja, oni nameravaju jednim, a ja ću verovatno drugim (što ću konačno odlučiti ujutru).

U hodočasničkom hostelu u mestašcu izvan grada volontira mlada Japanka. Nedavno je završila svoje hodočašće severnom rutom i potom poželela da dođe ovde, u Amandi, i pomogne domaćinu koji ugošćava putnike. Njegovo ime je Serhio, a priča medju najlepšim koje sam čula.

Pre pet godina hodao je na Putu za Santjago sa svojim starijim sinom, tada dvanaestogodišnjakom. U ovom delu Puta, na udaljenosti od pedesetak kilometara nije bilo nikakvog smeštaja, a njegov prvenac se mučio zbog gadnih žuljeva. Kada su završili hodočašće, Serhio je napustio svoj posao privatnog distributera aluminijumskih prozora u Valansiji i kupio kućicu u ovom selu. Opremio ju je i otvorio za hodočasnike. Radi po principu dobrovoljnih donacija, ali za razliku od mnogih sličnih, nije čak ni predložen poželjni iznos. Platili ili ne, hodočasnici ovde dobijaju večeru i doručak. Ne sećam se da je na nekom drugom mesto sve to bilo uključeno u cenu. Očarana sam Serdiovom energijom i dobrotom. I mala Japanka me odmah pleni svojom ljubaznošću i poštovanjem koje pokazuje prema svakom od nas u hostelu. Zaista mi nedostaje Japan i taj njihov način.

Za večeru nam spremaju tradicionalnu špansku paelju sa pirinčem i povrćem, a imamo i kolač za desert, kao i dobro crno vino. Tu je Anamarija, Nemica obrijane glave, Viktorija iz Argentine, Anja takodje iz Nemačke, jedan od dvojice Japanaca koje sam upoznala pre nekoliko dana… – sve mila i draga lica. I ja, kao jedna od mnogih na ovom Putu života.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *