Od 21. do 25. dana na putu za Santjago, Španija

21. DAN PUT ZA SANTJAGO

Jutro bez žuljeva! Izvlačim se iz šatora i oslanjam celim stopalima o tlo – i ništa me ne boli, nijedan mišić me ne zateže, niti potmulo seva u kostima i koščicama.

Ušunjavam se u spavaonicu zbog toaleta. A unutra, iz zvučnika u sobi koje do sada nisam primetila, ide instrumental “Hotel Californija” . Da li je ijedan pelegrinos ikad i pomislio da će u zajedničkom smeštaju imati muziku za buđenje? Moje simpatije prema vlasniku ovog mesta i načinu na koji ga vodi, osmišljavajući svaki detalj, rastu do ljubavi.

Nalazim ga u kuhinji, gde je već sve postavio za doručak. A uključio je i grejanje jer jutra su ovde još uvek hladna.
“Koju rutu bi mi preporučio?”, pitam ga.

Naime, odavde se Severni put za Santjago razdvaja u dva kraka. Prvi nastavlja uz obalu Kantabrijskog mora, zadržavajući naziv Severni. Drugi vodi u iberijsko zaledje, do grada Oviedo, iz kog počinje drugi Kamino put – Primitivo. Ovaj se, uz najpoznatiju Francusku rutu, smatra najstarijim hodočasničkim putem. Njime je, još u devetom veku, kralj Alfonso II asturijski hodočastio na grob apostola u Kamposteli. Francuska ruta i Primitivo put zaštićeni su danas kao Uneskova nematerijalna kulturna baština. Znam da je Serhio hodao obema.

“Bolji je Primitivo”, kaže bez premišljanja.
I to je to – poslednja potvrda koju sam tražila.

Opraštam se sa svim dosadašnjim saputnicima sa kojima sam se prošle večeri srela u hostelu. Obećavamo jedni drugima da ćemo se naći u Kamlosteli, jer su oba puta skoro podjednako dugačka – Primitivo je kraći petnaestak kilometara od preostalog parčeta Severnog puta. Izgledi su da se na kraju opet sretnemo.

Krećem.

Sunce me ogreje u ledja, odagnavši svu zimu koju sam osetila pred svitanje. Ovo doba dana mi je omiljeno na Putu. Kao da se otapaju sve brige i sumnje od prethodne večeri, vazda teške zbog nakupljenog umora i pitanja “kako ću sutra?” Priroda blista u toploj svetlosti novog dana. Uz tu obnovljenu nadu i veru, i putnika obuzima radost.

Na samom raskršću dva puta, ispred kuće, postavljen je sto sa ponudama za hodočasnike. Ima svega: tu je kafa u termosu, banane, sokovi, slatkiši… I pletena korpica za dobrovoljne priloge. Uzmeš šta želiš i ubaciš koliko možeš. Ostavljam sav kovani novac za jedan sok – znam da će mi u nekom trenutku hodanja značiti mnogo više od iznosa tog malog priloga.

Nikako da prestanem da se čudim ovdašnjem radnom vremenu. Imam osećaj da nikad ništa ne radi. Ako uopšte i postoji nešto kao prodavnica, pošto su sela po pravilu bez njih. Najviše što se može očekivati je – bar, što je onda ravno pogotku na lutriji, jer u tu se uglavnom može kupiti najneophodnija hrana, a hleb skoro uvek.

Danas me put neočekivano vodi preko brda, kroz šumarke i uz strme zaobilaznice. Više od dvanaest kilometara bez ljudskog prisustva. Mada i tu frazu treba shvatiti uslovno, jer ni u naseljima najčešće nema žive duše. Jeste da uglavnom hodam u ‘radno vreme’, ako to išta znači u ovoj zemlji, ali toliko odsustvo ljudi zaista je neobično. Mislim da sam u dvadeset dana videla više krava, ovaca i koza nego ljudi. Ne znam kako da to objasnim.

Sunce prži. U šumi je bilo toliko vlažno, da sam izašla sva mokra, ali se sve na meni osušilo za nekoliko minuta, čim sam izbila ponovo na čistinu.

“Eto ti”, kažem sebi. “Tako će ti biti stalno na Primitivo putu.”

Stajem kod neke ograde i gledam jutarnje razigravanje konja. Dva zelenka i jedan beli. U punoj snazi, jure ukrug u omedjenom dvorištu, njišteći od sreće. Beli vodi tu igru, krene kasom na jednu stranu, pa naglo počne da galopira, a ona druga dva ga pojure. Kad ga stignu, on uspori, praveći se da samo kaska oko drveća. Mogla bi da bude predivna scena, da su na slobodi.

Na raskrsnici, dve stare Francuskinje. Imaju sigurno po sedamdeset, ako ne i više. (Baš juče sam pročiatala objavu neke njihove sunarodnice kojoj je sedamdeset jedna, o tome kako je pre pet godina hodala za Santjago i srećno se zaljubila.) Ne znaju kojim putem da krenu. Nakon Baskije, signalizavija je zaista loša. Imam utisak da je sve gore kako se ide zapadnije.

Zastajem da proverim na aplikaciji. Jedan put je za bicikliste, drugi za pešake. Ali stare dame ne razumeju ni reč, pa im pokažem da krenu za mnom. I tako ih izvedem do asfaltnog puta i žute strelice u kamenu koju nadalje mogu da prate.
Osim njih dve, nigde nijednog hodočasnika. Satima. Celo pre podne. Ceo dan.

Još sinoć kao da je nastupilo nekakvo zatišje. Svi oni mnogobrojni ljudi koje sam sretala kad usporim ili ubrzam, odjedanput su negde nestali. U sinoćnjem hostelu nas je bilo samo šestoro, što je neuobičajeno za to mesto. Jutros sam videla nekolicinu meni nepoznatih hodočasnika koji su na glavnoj raskrsnici produžili Severnom rutom, put Gijona.

Ne znam da li je zbog te potpune samoće, ili zbog toga što sam se jedina od svih koje sam sretala uputila ovim putem, ili je zbog vrućine, ili pak zbog svega toga i još koječega drugog zajedno, ali danas mi je posebno težak dan. Ne ide mi hodanje, iako me ništa ne boli, a ni novi žuljevi se ne oglašavaju. Put je dosadan, asfaltni, iako uglavnom bez vozila. Dodatno me demorališe kada promašim pravo skretanje i napravim bespotrebno dva kilometra. Onda se vratim do raskrnice na kojoj sam pogrešila, krenem drugim putem i otkrijem da je zapravo i onaj prvi bio dobar, samo se moja navigacija nešto poremetila. Srećom, pa mogu da nastavim i ovim.

Prži i odozgo i od asfalta. Ničeg lepog za videti duž puta. Ponestaje mi motivacije da nastavim današnje pešačenje. Kad bih nekog srela, sve bi bilo mnogo lakše. Ali nigde nikog.

Skrećem na zemljani put. Još malo, kaže aplikacija, i stići ću do večerašnjeg konaka. Ispred mene potok. Baš bi bilo dobro da ugazim bosa u hladnu vodu. Ali ko će sad da staje, da skida ruksak, da sazuva patike i čarape i obuva papuče, pa posle da suši noge i obuva se… Žuri mi se da stignem u hostel, koji je tu, na mozda kilometar-dva. Samo da se što pre dovučem i da se pružum, da odahnem završivši ovaj naporan dan.

A da ipak malo brčnem noge? Kako bi to samo prijalo otežalim stopalima. Pa ona milina kad ledena voda odnese u trenu sav umor…

Skidam patike, vezujem ih za ruksak, obuvam papuče i ulazim u vodu. Aaaaah, kakav merak!
Kroz nekoliko minuta, mnogo sam bolje. Povratila sam se, čak i fizički. Male stvari, mala zadovoljstva kao recept za sreću. Ponovo sam se u to osvedočila.

Čini mi se da sve dodje baš onda kad treba, jer bez tog novog optimizma ne znam kako bih podnela ponovno razočarenje u aplikaciju koja mi je pokazala da postoji skretanje tamo gde ga nema, a na kome je trebalo da se nalazi i hodočasnički hostel.

“Do djavola!”, dreknem, i nastavim da vičem sve dok bes ne izadje iz mene. U šumi sam i verovatno niko ne može da me čuje.

Koliko mi samo znači susret sa starijim čovekom ispred njegove kuće, možda kilometar kasnije. Bes me je je već uveliko prošao i pomirila sam se sa tim da treba da hodam još oko četiri kilometra do narednog smeštaja. A onda me je taj čovek zaustavio pitanjem da li mi treba voda.
O da, dobro bi mi došlo da napunim skoro praznu flašu. I čovek prosu onu mlaku vodu iz nje, udje u kuću i uskoro se vrati sa svežom ledenom vodom.

“Još pola sata”, reče na španskom, služeći se gestovima kako bih ga razumela.
Njegova brižnost delovala je kao injekcija adrenalina. Znala sam i ja koliko je preostalo do grada, ali ta njegova potvrda, način na koji je to rekao, uz vodu koju mi je sam ponudio zaustavivši me, ta njegova ljudskost najedanput je obrisala sve muke ovog dana.

“Pa eto, još samo tri kilometra, i gotovo”, ponovih onoj malodušnoj sebi, kao nekom detetu kog roditelj teši da izdrži još samo malo i onda će sve ponovo biti dobro.


 22. DAN PUT ZA SANTJAGO

“Zar svaki dan imaš o čemu da pišeš?!”, uzviknula je sa čuđenjem Nemica, koja je takođe kampovala kod Serhioa pre dva dana.

Nasmejala sam se i klimnula glavom. O svemu se može pisati, a o danu bilo čijeg života da se ispisati čitav roman.

Ne znam da li mi je poverovala, pošto je nastavila da me gleda začuđeno.
Zapisujem dogadjaje, razmišljanja, osećanja u hodu – bukvalno. Ukucavam ih u beležnicu na telefonu dok hodam. To je, naravno, opasno, i za mene, i za druge. A i kažnjivo je, reče mi jedan prijatelj koji poznaje ovdašnje zakone. Ako bi me policija videla da to radim, imala bi pravo da mi naplati tri stotine evra.
Nekad zastanem dok unesem crticu koja će mi uveče, kad sednem da ispišem priču o tom danu, oživeti taj trenutak. Pravilo je jednostavno: sve ono što ne zapišem čim se desi, verovatno ću zaboraviti, a sasvim sigurno će izgubiti od autentičnosti kada ga budem preoblikovala samo na osnovu sećanja. Isto pravilo važi za sve drugo: ono što ne uradiš sad, najverovatnije nećeš nikad.

Idem tako jutros praznom ulicom, još uvek nisam izašla iz Pola de Sergioa gde sam prespavala, i kuckam misao koja mi je upravo došla.

“Ksss! Ksss-ksss!”, začujem ono pomalo nepristojno dozivanje kroz stisnute zube.
Podignem glavu iznenadjeno. A čovek koji mi dolazi u susret pokazuje gestovima da sam upravo na putu da promašim pravo skretanje za Santjago.

Nasmejao me od srca. Zahvalih mu i isključih telefon.

Prolazim kroz nedopadljivo predgrađe, potom kroz industrijsku zonu, a zatim hodam stazom duž autoputa. Od juče sam srela samo jednu ženu koja hodočasti i koja se, kao i ja, uputila ka Oviedu, mestu iz kojeg zvanično počinje Primitivo put. Iako je ranije nisam videls, sigurno je i ona najpre hodala Severnom rutom.

Sinoć smo nas dve bile jedine gošće u ogromnom samostanu. Posle osam, kada je naš domaćin otišao, premestila se u zasebnu dvokrevetnu sobu i zatvorila vrata. Nisam je uznemiravala, osim da je ponudim čašom vina koje sam otvorila uz večeru.

“Hvala”, bilo je jedino što sam od nje čula tokom desetak sati, koliko smo boravile u istom smeštaju.
Sada me prestiže samo mi klimnuvši glavom. Ja sam, naravno, upravo u pisanju nove zabeleške.
Do Ovieda ima manje od dvadeset kilometara, ali mesto koje sam večeras rezervisala preko airbnb nalazi se na izlazu iz grada. Svejedno, stići ću tamo dosta rano, verovatno već oko dvanaest.
“U koje doba dana?”, pita me vlasnica u poruci koju mi šalje. Iako je na španskom, toliko razumem.
“Podne. Da li mogu da dođem već tad u sobu?”

Otpisuje mi nešto što ni Guglov prevodilac ne uspeva da razume. Ali pominje 16 h i neku osobu.
“Nisam vas razumela. Da li mogu da dođem oko podneva ili do 13-14 h, ako je podne prerano za prijavljivanje?”

Odgovor stiže brzo, ali je opet potpuno nejasan i Guglu i meni. Da se nisam nekim čudom obrela iznova u Kini? Ovo je kao kad sam pokušavala da pričam sa Kinezima.

“Nisam razumela. Može li između 12 h i 14 h ili ne? Molim vas jednostavno odgovorite.”
I sama koristim najjednostavnije reči i rečenične konstrukcije, jer znam kako nekad Guglov prevodilac ume da izgreši.

“Sin”, stiže odgovor.

Ne vredi. Moram da pozovem u pomoć prijatelja. Pišem poruku Andreju i molim ga da mi protumači onu prvu rečenicu u kojoj je vlasnica pominjala 16 h i neku osobu. Već je skoro podne, ja sam u gradu u kome se sve usijalo na 30°C i nimalo mi se ne dopada ideja da sedim satima ispred neke zgrade i čekam zato što nešto nisam dobro razumela. Uz to, ne osećam se najbolje, već dva-tri dana me lomi prehlada, pomalo kašljem i često kijam, i umaram se već nakon desetak pređenih kilometara.
“Ne brinite, ja ću vas dočekati”, stiže nova poruka koju Gugl uspešno prevede.

Ali u međuvremenu sam i ja poslala novu, rekavši da ću najpre obići grad pa doći oko četiri. Jer Andrej mi je preveo njenu prvu rečenicu u kojoj kaže da je soba dostupna tek popodne.
“A ovo ti je portugalski”, dodao je.

Ipak sam u Kini. A to znači: udahni duboko, izbroj do deset i probaj sve ispočetka.
“Da li moj prijatelj može da vas pozove?”, pitam.
Ali nema odgovora. Ipak, šaljem Andreju njen broj.
“Ne odgovara. Čim pozvoni, prekine mi vezu”, izveštava me on.

Sad brojim do sto deset. I pomaže, jer mi padne na pamet da mu pošaljem našu kompletnu prepisku.
“Totalni lost in translation”, otpisuje mi ubrzo. “Ona ti je poručila da te čeka do 16 h, kad god dođeš, sad sam uspeo da je dobijem na telefon.”

I još dodaje da je reč o Brazilki, te otuda ni Gugl ne može da razume kad mu zadam da prevodi sa španskog, odnosno sa portugalskog. No sad je jedino važno da smo se svi nekako sporazumeli.
I da sam uspela da izvučem sebe i jedanaest kilograma od hrane i koječega drugog otežali ranac na vrh brda na kom se nalazi zgrada.

Usput sam stigla i da nakratko obidjem staro jezgro grada, koji je osnovan još 761. Prema legendi, osnivači su bili dvojica monaha koji su ovde podigli crkvu. Očuvana je do danas, a osim nje, grad ima nekoliko preromanskih sakralnih građevina uz devetog veka. I Unesko je zaštitio Oviedo kao svetsku kulturnu baštinu.

Ipak, svetsku ‘slavu’ je stekao 2008, zahvaljujući filmu Vudija Alena, ‘Viki, Kristina, Barselona’, pošto se deo radnje odvija u ovdašnjem starom gradu.

Koliko uspevam da vidim i osetim njegov duh, Oviedo mi se dopada. Živ je, najzad, za razliku od svih onih neobično praznih mesta kroz koja sam prolazila prethodnih dana. Ali je i neuporedivo veći, sa svojih 200.000 stanovnika.

Nemam prilike da popričam sa vlasnicom po imenu Debora, tipičnom Brazilkom tamne puti, belih zuba i blajhane kose. Iako je nasmejana, vrlo profesionalno mi samo pokaže moju sobu i kupatilo, da mi ključeve i zatvori se u svoj deo stana.

A i ja se zatvorim iza vrata svoje sobe i zaspim kako se raspremim. Probudim se samo da odem do prodavnice i apoteke. Zatim sredim fotografije i napišem novu priču, pa se ponovo bacim u krevet.


23. DAN PUT ZA SANTJAGO

Osećam se mnogo bolje nego sinoć, iako bi mi još jedan dan odmora prijao. Najpre odlučim da ostanem, te pošaljem upite za smeštaj pošto iz ovog moram da izađem do dvanaest. U medjuvremenu, dok očekujem odgovore, pakujem stvari. A kada ne dobijem ni jedan mejl do deset, rešim da ipak krenem dalje. Neću mnogo hodati, možda desetak kilometara – zaklinjem se sebi.

Nalazim izlaz iz grada za hodočasnike. Put za Santjago, Primitivo ruta. Počinje sa trga ispred katedrale, ali ne bih da se vraćam nekoliko kilometara u centar samo zbog toga.
Iako je deset sati kasno za početak dnevnog pešačenja, nisam jedina koja tek sad napušta grad. Sustižem, a zatim i prestižem četvoročlanu grupu, koja priča španski.

Sve na njima je novo, čisto i kao pod konac. U odnosu na mene, deluju kao manekeni za planinarsku odeću i opremu. Ali za nekoliko dana, njihovi uredno spakovani ruksaci takodje će se pretvoriti u sušionice mokre odeće i pijačne cegere za hranu, koje nikad nema dovoljno. Reorganizovaće raspored stvari u njima, prilagodjavajući se praktičnosti na Putu. Osnovno pravilo kojim će se upravljati biće svrhovitost i laka dostupnost najneophodnijeg, kao što su voda, hrana, štapovi, dok će se im izgled tog ruksaka biti zanemarljiv.

Ruta koju sam zapratila od početka najavljuje zemljane puteve i staze, brdovit teren i pejsaže koji me ostavljaju bez daha. Jeste da na tim slikama više nema mora, i da ga neće biti sve do Finistere na samom završetku Puta, ali mene planine uzbudjuju. Prva sam brdjanka, sa brdovitog Balkana.
Poslednja dva dana hodanja uz obalu, ravničarskim asfaltnim putevima, izmorila su me više nego da sam sebi probijala put kroz džunglu. Bilo mi je dosadno i demorališuće. Nigde nikoga i nigde ničega.
Sada me, na ovom uskom putu, svaki čas prestižu biciklisti na planinskim biciklima. Subota je, i rekreativci iz Ovieda su očito rešili da je pametno iskoriste.

U susret mi nailazi stara hodočasnica. Hoda veoma lagano, nogu pred nogu. Pozdravim je i zastanem. Tek izbiliza, ispod oboda njenog širokog šešira otkrijem koliko je zapravo stara. Sigrno ima preko osamdeset. U safari košulji sa dugačkim rukavima, širokim kaki pantalonama i planinarskim cipelama deluje kao neka od onih pionirskih istraživačica iz prošlog veka. Ali njen izraz me u času ophrva ljubavlju. Osmejak pun razumevanja, smirenost i blaženstvo nekog ko je bliže božjim nego ljudskim putevima, ali ko uživa u svakom poklonjenom dahu života.

Zastanem da je pitam odakle je u kuda ide. Zapravo bih da je zagrlim, da joj kažem kako je divno i veliko to što radi, što je tu, umesto u svojoj fotelji, ispred televizora. I da me čini ponosnom kao ženu, i kao pripadnicu ljudaskog roda, što se odvažila na Put u njenim godinama. Što živi svaki trenutak kao da joj je poslednji. A ona bolje od mene zna koliko je to dragoceno.

Dražesna, stara damica, koju lako mogu da zamislim sa šeširićem, u kompletiću šivenom po meri sredinom prošlog veka, kako ispija svoju jutarnju kafu uz kroasan na Monmartu.

Uvek me dirnu stari ljudi koji se odvaže da na kraju svog životnog veka ispune svoje snove. Možda nemaju šta više da izgube. Ali pre će biti da nemaju više vremena za čekanje da u na snove dođe red.
Kad je o Caminu reč, ljudi se odlučuju na Put iz hiljadu razloga. Neki žele duhovno iskustvo, svodjenje životnih računa, da pronadju novi putokaz, da sakupe priče, da se socijalizuju, da se posvete samima sebi ili saputnicima sa kojima su krenuli, neki imaju motive da oslabe, da se zaljube, da prestanu da puše ili piju, a nekima je religioznost u prvom planu. Rečenica koja se ovde često ponavlja je: “Svako ima svoj Camino”.

Razmišljam o svojim motivima. I ne bih mogla da navedem jedan kao poseban. Htela sam da hodam, jer želim da u budućnosti ishodam mnogo duže rute kroz pravu divljinu, pa mi je ovo kao test. Htela sam novu avanturu i nove priče – za čime sam u stalnoj potrazi. I htela sam sasvim sporo vreme za sebe, da razmislim dokle sam stigla, šta i kako dalje. Sve to sam i našla.

Začudim se svaki put kad mi neko ostavi komentar kako se moj Put za Santjago bliži kraju. Tačno je da sam prešla već više od polovine puta. Ali nikada ne razmišljam o tome šta će biti posle, nakon što se nešto završi. Živim sada i ovde. Ne znam šta će biti sutra. Niti kad stignem do nekog, privremenog cilja. Naći ću drugi. Mali ciljevi su jedino što nam je dostižno i tome me Put iznova uči. Stići do večerašnjeg odredišta, do sigurnig smeštaja, tuša, večere i odmora. A ujutru, sa obnovljenim snagama, u novi krug.

*

Nakon nekoliko dana, put ponovo vodi kroz šume, preko brda i kroz rečne doline. Iako nije sve vreme zemljani, asfata je znatno manje. A to znači i kola.

Španski vozači su pažljivi, ali uvek voze uz samu ivicu puta. Ako se nađem na unutrašnjem prevoju kad mi vozilo naiđe u susret, vizač će najčešće reagovati u poslednjem času kako me ne bi udario. Što je stresno i opasno. Jedino mi ostaje da prelazim put na svakoj krivini, grabeći njegovom spoljašnjom stranom.

To je dodatni razlog da se radujem ovim zemljanim, šljunkovitim, kaldrmisanim putevima. Njihovi delovi postoje još od ranog srednjeg veka. Oduševljava me pomisao da je istom kamenitom stazom kojom ja koračam išao neki srednjovekovni hodočasnik, takođe na Putu za Santjago. Isti cilj i ista putanja – koliko su nam suštinska razmišljanja ista?

Sećam se svog nikada dovršenog romana koji je trebalo da se zove “Homo viator”, što je latinski naziv za hodočasnika, putnika, krstaša. Iščitavala sam studije i studije o tom vremenu i tim prvim velikim organizovanim putovanjima ljudi, ali tek sad imam priblužnu predstavu o tome kako je sve to moglo da izgleda. Malo toga se u biti izmenilo.

Uvek je bilo ljudi na Putu koji su mu pripisivali mističnu moć promene. Kao stari Tršćanin, koji me sustiže sa svojom suprugom. Priča mi o tome kako je Put borba, izazov, i kako se s tim treba pomiriti i to tako prihvatiti. Ne znam zašto, ali takve rečenice deluju mi kao citati iz priručnika samopomoći. Sve je to tačno, samo se ne može tako iskazati a da ne zvuči lažno. A o čemu se ne može govoriti, o tome treba ćutati – kao što je davno rekao jedan filozof.

Zato radije ćutim kad neko od hodočasnika počne da filozofira. Srećom, većina nema tu potrebu da saputnicima deli svoje uvide, pošto i ti sapubtici doživljavaju isto. Svako ima svoj Kamino, ali Put nam deli iste lekcije. Kao i život, uostalom.

Društvo Italijana ipak mi pomaže da prevladam krizu koja me je bila nakratko obuzela. Mislim da sam se prethodna dva dana uželela malo ljudi. Da mi nedostaju oni hodočasnici sa kojima sam povremeno hodala tri nedelje. Znam, upoznaću nove, ali ovi su mi već postali dragi. Pitam se kako im ide i dokle su stigli. Da li me se nekad sete?

Uveče, u gradiću u kome sam se smestila, sretnem Vikotriju – onu lepu Argentinku koja je predložila da spremimo zajedničku večeru na kojoj su nam se potom pridružila i dvojica konjanika. Ona je jedina koju znam da je odabrala da nastavi Primitivo rutom kao i ja, ali sam mislila da mi je u međuvremenu ili puno izmakla ili puno zaostala za mnom. Zagrlimo se kao stare poznanice. Ispričamo novosti jedna drugoj, podelimo setu zbog ljudi od kojih smo se razdvojile, a onda se obodrimo zbog novih poznanstava i dana koji su pred nama.

Kada se rastanemo, uz ono obavezno ‘vidimo se na stazi’, osetim da sam ponovo pronašla svoj ritam Puta.


24. DAN PUT ZA SANTJAGO

Kamp-mesto za koje sam sinoć platila šest evra, što je preskupo, zapravo uopšte nije namenjeno za šatorovanje. Vlasnica privatnog hodočasničkog hostela pokazala mi je unutrašnje dvorište pod velikom kosinom, sa nedovršenim pomoćnim prostorijama te razbacanim gradjevinskim materijalom, peskom i šljunkom svud naokolo, a autentičnosti seoske atmosfere doprinele su patke, kokoške i guske. Ove potonje nisu se nimalo radovale kada sam uspela da nadjem komad ravnog zemljišta u blizini njihove teritorije. Nadimale su se i gakale toliko da sam zabrinuto upitala gazdaricu da li misli da ću tu biti sigurna. Šteta koju može da nanese besna mačka ili gavran a, sigurno, i gnevni gusan, realnija je opasnost za šator od najgorih vremenskih nepogoda. Vlasnica mi je samouvereno tvrdila da će ta svekolika pernata živina ostati podalje od mene, a noću je na sigurnom, iza ograde u kokošinjcu. Međutim, petao koji se tuda kočoperio uverio me je da je ipak pametnije da se premestim na betonsku terasu, ispred soba. A usred noći, kada su se iznenada svi pernati stanovnici oglasili horski, uzela sam svoju podlogu i vreću, i premestila se ponovo: ovog puta na pod u hostelu, ispred soba. Napokon par sati mirnog sna.

Od jutra kreću usponi. I mali asfaltni putevi, koje potom zamenjuju zemljane staze kroz šume, rečnim dolinama, preko brda. Naporno je, ali moj pedometar pokazuje da sam brža nego svih prethodnih dana na ravnom. Vidim i sama da sustižem i prestižem druge hodočasnike, a mene niko. Nije mi važna brzina, ali me zanima otkuda to. I ranije sam, biciklirajući, primetila da mi je neuporedivo lakše da vozim po brdima, nego u ravnicama. Povezujem to sa bliskim ciljevima: stići do vrha, osvojiti malu pobedu, pa zagristi naredni uspon. Na brdovitom terenu lakše mi je da se samomotivišem, nego kad se oko mene prostire ravnica. Sve one knjige popularne psihologije ističu upravo da je ključ uspeha postavljati pred sebe male ostvarive ciljeve.

Tako sada uspešno napredujem brzinom od pet kilometara na sat. Malo me muče ponovo aktivirani žuljevi na petama, pa stajem da ih saniram, a onda nastavim još življe. Stižem i da zastanem da napravim fotografije i snimim video, jer bilo bi šteta ne zabeležiti lepotu ovih predela. Na stranu pomenuti motivacioni trikovi, ali mene planine čine srećnom. Šuma, stena, brdo, vidik, reka, bezljudstvo, divljina… – reči su koje neodvijivo povezujem sa slobodom.

Radujem se zbog drugih hodočasnika, iako danas nemam želju da se udružim sa bilo kim. Razmenim poneku reč u prolazu, i to je sve. Od jednog kog sam pratila par minuta pre nego što sam ga prestigla uzimam i mejl adresu u hodu, kako bih mu poslala fotografiju koju sam usnimila. Na njoj, probija se kroz blato na šumskom putu.

Na kratkom delu asfaltnog puta, na kružnom toku, mahnem trojici hodočasnika koji su promašili put, da se vrate do mesta na kome skreće na stazu. Nastavim njome svojim ritmom, a uskoro ih začujem iza sebe. Najpre se približavaju, pa su neko vreme na rastojanju koje se ne smanjuje, a potom ih ostavim iza sebe. A učinilo mi se da će me prestići, kao da su se upeli da prodju ispred. To je onaj osećaj kad neko hoda iza vas pa ubrza.

Više od pola sata hodam sama, ostavivši iza sebe još nekoliko hodočasnika koji su bili ispred mene. Put, koji se dugo peo, sada se spušta, i to kroz šumu. Staza je uzana i kamenita. Otvaram planinarski štap radi boljeg oslonca. Kao koza skakućem sa gazišta na gazište. U jednom času, kroz buku koju sama pravim udarajući štapom u kamenje, začujem korake iza sebe. Pomerim se koliko je to moguće uz sam obod staze i okrenem se.

“Prodjite slobodno”, kažem osmehnutom muškarcu.
I pomislim kako bih zbog takvog osmeha mogla da promenim motive svog pešačenja.
“Ne, ne”, odgovore mi dva blistava reda zuba. “Moram da sačekam dvojicu prijatelja, prebrz sam za njih.”
Ne znam zašto ne mogu da se otmem utisku da je samo hteo da me sustigne.
Možda bih zaista mogla malo da usporim.

Nešto kasnije, trojica muškaraca me sustižu i ostavljaju iza sebe. U prolazu razmenimo pozdrave, uz neke zaključke o tome kako se svi ponekad izgube na Putu. Vlasnik neodljivog osmeha našali se na svoj račun, primetivši da na remenu svog ruksaka nosi GPS, samo još treba da pogleda ponekad u njega. I zatim su prošli.

Pitam se hoće li nam se hod opet uskladiti u nekom delu Puta.

Primitivo ruta je duga oko trista četrdeset kilometara, ili, prosečno, petnaestak dana hoda. A ovo je tek drugi dan na njoj.

Razmišljam o tome kako je ovo zapravo idealno za sve one koji vole hodanje, a imaju dve-tri nedelje godišnjeg odmora. Jeste da je najteža od svih zbog velikog broja uspona, ali je najstarija, sa najvećim brojem značajnih istorijskih spomenika.

Moje današnje odredište, Salas, datira s početka 15. veka. Hodočasnici su se ovde zaustavljali da bi se molili u kapeli Sv. Roka. Sačuvane su njene ruine, a današnja crkva potiče iz 17. veka.

Kada se smestim, razapevši šator na imanju koje pripada hostelu, krenem u kratki obilazak. Jezgro gradića zaista izgleda kao iz srednjeg veka, sa svim svojim kamenim kućama, drvenim terasama, kaldrmisanim ulicama. No sigurno je bilo življe u to doba, pošto u ranim popodnevnim stima skoro da nema žive duše napolju. Ono što mrda, sklonilo se u hladovinu nekog od brojnih barova. Ali prosek godina tih ljudi je preko šezdeset. Svi mladi otišli su u gradove, a stari lagano umiru.

I opet se pitam kako je moguće da je ova zemlja bila jedna od najvećih sila koja je kolonizovala pola sveta, kada su ljudi toliko opušteni i, smela bih reći, ne preterano radini. Imam utisak da nikad ništa ne radi, ili da radi samo ako nema drugog izbora. Do deset je sve zatvoreno, potom opet između dva i četiri, a nedeljom ništa nije otvoreno. U nekim mestima i ponedeljak je neradni dan.

“Meni je to dokaz da je tako moguće živeti – opušteno, bez žurbe, sve lagano”, kaže Trščanin kog sam opet srela. Sa svojom suprugom, pijucka pivo u jednom baru.

Slažem se, jer i sama sam o tome tako razmišljala. Ali, da su tako oduvek radili, ne bi nikad postali svetska sila, niti bi se obogatili.

“Pa, pokorili su pola sveta. I nakupili se tudjih bogatstava”, kaže Italijan. “Posle toga sve im je bilo mnogo lakše.”

Nasmejem se. Rekao je naglas ono što i sama ponekad mislim, iako se uzdržavam od takvih generalizacija. Taj Italijan počinje da mi se dopada.


25. DAN PUT ZA SANTJAGO 

Krećem pre svitanja, ispavana i odmorna, sa zalečenim žuljevima. Na nogama imam sandale za pešačenje koje sam juče kupila, u džepu sa strane ruksaka nosim papuče, a sa preklopa mi vise patike koje još uvek ne želim da bacim. Toliko pari obuće nemam ni kod kuće.

Mrak je i sama sam na stazi. Po izlasku iz varošice počinje šuma. Put kroz nju je kamenit, pa moram da pazim na svaki korak. Uključila sam i najjače svetlo na čeonoj lampi. Iako još nije svanulo, vlaga je već ogromna. Prisećam se azijskih dzungli i jutarnjih magla u njima. Bila bih mokra kako udjem u njih. Bukvalno, gola voda.

Za danas su najavili kišu – juče su svi pričali samo o tome. Ali pod prvom svetlošću novog dana nebo se čini vedrim.

Dugo nisam dočekala svitanje u šumi. U praskozorje, sve se nekako primiri, vetar stane i zvukovi utihnu. Kao u nekoj tihoj, spokojnoj smotri, pre nego što svetlost počne da se probija. I onda, šuma polako oživi: lišće zašušti, oglasi se neki detlić, ptice koje se bude, gmizavci koji šmugnu u žbunje pred mojim koracima.

Izlazim na čistinu u času kad se dan utvrdio. Svež dah nakon šumske sparine. I otvoren pogled na kanjon zdesna, iznad kojeg se nižu brda pod zimzelenim i četinarskim šumama. Kao da sam na kraju sveta, a ne na nekoliko stotina metara od autoputa.

Dva polulučna betonska mosta visoko nada mnom. Trake autoputa kojima je premošćen ponor. Izgledaju nekako krhko i elegantno. U pozadini, siva brda se preklapaju jedno preko drugog. Iz njihovog podnožja polako se podiže gusta magla.

Glavnina današnjeg puta vodi kroz šumu, zemljanim stazama, ili popločanim puteljcima kroz mala naselja. Ova su uspavana ili mrtva – teško je proceniti.
Prolazim pokraj odlično očuvane kamene kapele iz 15. veka. Na zidu prema putu – sunčani sat uklesan u kamenu. Loša sam u iščitavanju nebeskog kretanja i računanju vremena, ali me možda baš zbog toga fasciniraju ti vajkadašnji izumi. Stanem, proučavam, odgonetam, a na kraju slikam, i dalje zapitana kako i gde to mogu da iščitam da je danas 4. juni, i da je 9.20 pre podne.

Ima mnogo napuštenih kuća, a još više onih na prodaju. Vidim ih svuda duž Puta. One prve, napuštene, zarasle u korov, urušene od vremena, izazivaju mi nelagodnost. Mislim da nema tužnijeg svedoka ljudske kratkovečnosti od njih. Prisećam se nekih sablasnih sela, ne znam više gde, jer svugde sam ih nalazila. Srce bi mi se stezalo, a u grlu se zaglavljivala neizgovorena pitanja. Da sam ja neko, donela bih zakon da se sve napuštene kuće moraju srušiti. Ali samo sam putnik i pisac koji duboko saoseća sa sudbinom ljudi i ljudskog roda.

Deo Asturije kojim hodam veoma je vetrovit. Na svim brdima postavljene su vetrenjače. Danonoćno proizvode energiju za domove u naseljima. Ne mogu da se otrgnem apokaliptičnoj viziji vetrenjača koje nastavljaju da se besmisleno okreću i nakon što ljudskog roda nestane sa ove planete. Nadam se da je vizija pogrešna.

U nekom selu napokon ljudi. Zapravo, domaće životinje u pratnji ljudi. Scena je izgledala ovako:
Najpre su na glavni asfaltni put odnekud sa strane, sa nekog sporednog puteljka, izleteli sredovečni muškarac i žena u fluorescentnim prslucima. Oboje su u ruci nosili znak STOP. Pomislila sam da je reč o radnicima koji će sad da zatvore put. Ali oni su stali tako da zatvore saobraćaj kako bi propustili stado od preko sto krava koje su se vraćale sa ispaše.

Odatle, put ponovo vodi preko brda, zemljanom stazom. Počinje kiša, koja se pretvara u oluju. Srećom, traje kratko. I srećom sam u šumi, pa pljusak nije toliko jak.

U posvemašnjoj tišini začujem kola iza sebe. Osvrnem se, pa ubrzam do prvog proširenja puta. Vozač mi klimne glavom u znak zahvalnosti. Stotinak metara kasnije zaustavlja svoj crveni dzip. Izlazi i otvara stražnja vrata iz kojih istrči pas. Čovek kreće ispred mene, noseći plastičnu kesu punu nečega. S moje desne strane je livada, sa tri konja na ispaši. Čovek prilazi prvom i daje mu da jede to što je doneo u kesi. Potom odlazi do druga dva konja i to ponavlja, dok ga pas prati u stopu. Prelepa scena.
Već oko podneva stižem u Tinero. To je današnje odredište većine hodočasnika koji prate aplikaciju Put za Santjago. Tek nešto više od dvadeset kilometara. Nisam umorna i žuljevi miruju. Razmišljam da hodam još najmanje desetak. Ali opet počinje kiša.

Grupa hodočasnika obilazi zgradu hotela preko puta. Udju najpre na bočni ulaz, pa se vrate na glavni, gde stanu u red na recepciji. Hotel deluje dosta luksuzno, a kad osmotrim bolje, vidim da ima četiri zvezdice. Nemoguće da će svi ti ljudi da plate stotinak dolara za noć u njemu. Bez obzira na materijalno stanje, većina hodočasnika smatra da Put nije potpun bez spavanja u zajedničkom smeštaju. Tako plate krevet desetak evra, a onda potroše nekoliko puta više za večeru.
Iz radoznalosti, udjem i ja za njima.

“Da, da, ovo je hodočasnički hostel, ulaz je odozdo, a ovde se prijavljuje i plaća. I ovde je ulaz u pravi hotel”, objašnjava mi Španac koji stoji ispred mene. “Luksuzno, zar ne?”, šali se.
Za mene jeste. Trknem da pogledam sobe, pa se vratim. Predomislila sam se – ostajem ovde.

Kasnije otkrivam da u sklopu hostela postoje i spa centar i sauna, za koje se plaća tri evra. A žena sa recepcije rasporedila je hodočasnike tako da u svakom boksu od po četiri kreveta na sprat budu ili žene ili muškarci. Verovatnoća od uznemiravanja od hrkača svedena je na minimum.

I slučajno ili ne, delim polusobu sa Ana-Marijom koju sam upoznala još na Severnoj ruti, te još dve Amerikanke – Britni i Marti. Britni je profesorka španskog i za Put se odlučila ponajviše zbog prilike da vežba jezik. Primećujem da na Primitivo ruti ima najviše Španaca i uopšte ljudi za španskog govornog područja.

Marta je, naizgled, jedna od onih osoba na Putu za Santjago za koje se prvo zapitate kako će izdržati sve napore. Prevelika je i preteška za ovakvo hodanje. Ali kad čujrm njenu priču, prosto se posramim što sam podlegla takvom površnom zaključivanju.

Marti je ovde zbog svog muža koji je pre nekoliko godina oboleo od multipla skleroze. Pre toga je bio vojno lice, a potom je studirao i diplomirao arheologiju. Iako je nedavno prešao u budiste, ranije je bio katolik. Zbog svega toga, maštao je odavno o Putu za Santjago. Medjutim, stanje mu se dosta pogoršalo u poslednjih nekoliko godina. Leva strana tela skoro potpuno mu je otkazala. Tako su rešili da Marti krene na Put umesto njega. A suprug i njihov četrnaestogodišnji sin ne samo sto ce je bodriti, već će doleteti u Santjago, kad bude stigla na cilj. Da zajedno proslave ispunjenje jednog velikog sna.

“A onda, sledeće godine ili neke naredne, on će pokušati da hoda deo neke rute, po desetak kilometara dnevno, koliko bude mogao. Već je počeo da vežba za to, ali stanje mu je promenljivo, čas bude odlično, a čas se jako pogorša”, kaže Marti bez imalo emotivne obojenosti, kao da konstatuje kako je vreme u ovom delu Španije nepredvidljivo. A ja se zapitam koliko ova žena mora biti jaka da bi sve to mogla.

Put za Santjago me opet ostavio bez reči.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *