Put za Santjago – “Odmor i oporavak”

Pred kraj dvadesetčetvrtog dana pešačenja prema Santjagu žuljevi na petama toliko su me boleli, da sam pribegla i starom arodnom receptu: potapanju i držanju nogu u lavoru. Onda sam bušila iglicom omekšale plikove. U sred tog posla, koji sam obavljala na klupici iza hostela nedaleko od mog šatora, našao se jedan hodočasnik da sedne do mene. Već sam ga primetila ranije, kad je sekao nokte na nogama usred zajedničkog boravka. A sada je krišom pokušavao da napravi selfi sa mnom u kadru. Razumem opuštenost suživota u ekstremnim uslovima, ali ovo poslednje je blago rečeno bilo uvrnuto. I krajnje iritirajuće za onog ko trpi potmuli bol i hronično sevanje. Zamolih ga da me izostavi sa tog snimka – mada verujem da je to pre zvučalo kao: “Da ti nije palo na pamet da me slikaš!” Našta je on požurio da mi se zakune kako o tome nije ni razmišlhao. M-da, samo te odaje ugao pod kojim držiš kameru. Ali to mu nisam rekla, zna on sam šta je nameravao. Uglavnom, čim sam ustala i otišla u šator, i on je napustio klupu.

Ujutru mi je bilo savršeno jasno da danas neću moći da hodam. Teško mi je i kad pomislim da se obujem. Tako ispratim sve hodočasnike, pa sačekam vreme kada se otvara apoteka. Lekovi su dosta skupi u Španiji, i ostavljam pravo malo bogatstvo za antibiotsku mast, zavoje i silikonske flastere. Ali stigla sam do tačke kada bih bila u stanju i da dam i poslednji cent, samo da se oslobodim ove napasti od žuljeva.

No makar imam sreće sa smeštajem. Retki su hosteli u sklopu kojih postoji prostor za kampovanje, a još su redji oni u kojima može da se ostane i ceo dan, ko želi. Monika, volonterka koja ovde radi od jula prošle godine, objasnila nam je sinoć da slobodno ostavimo otvorena ulazna vrata, jer ona sigurno neće stići pre jedanaest. Inače se hostel nalazi u prizemlju stambene zgrade, ali komšije se ni zbog čega ne bune, a nikad se nije desio niti jedan problem poput kradje, uznemiravanja ili nečeg drugog.

Prepovivši bolne pete, dok pokušavam da ugrabim još malo sna, razmišljam kako bih volela da doprinesem ovom mestu i nečim više od novčanog priloga koji sam sinoć ostavila. Recimo, da sredim sobe i počistim. To je sada i moje mesto, u kojem imam tuš, gde mogu da napunim baterije, da sednem za sto kad obedujem, a u simbolični iznos donacije uključena je i kafa i čaj, hladna limunada, kroasani za doručak.

Monika je već stigla i već sredjuje, pa se i sama prihvatim posla. Ona protestvuje, ali objašnjavam joj da mi je iskreno zadovoljstvo da to uradim. Znam da ne moram, i znam da to nije ništa veliko, ali čini mi se da nema ništa prirodnije od toga, tako da uzimam metlu i čistim.

U tom metenju, dodje mi na um ideja da pokušam da ipak promenim obuću. Ne bi bilo pametno kupovati nove patike, ali možda bih mogla da nadjem dobre sandale sa otvorenom petom, u kojima može da se pešači.

Monika se nudi da podje sa mnom deo puta do centra varoši, gde se nalazi prodavnica sportske opreme. Usput je zapitkujem o svemu. Odavde je, ali je živela preko dvadeset godina u Oviedu. Radila je u hotelu, pa joj ovo oko hodočasničkog hostela ne pada teško. Mada je naporno jer ima i staru majku o kojoj brine. Majci je devedeset, zdrava je i vitalna (nikad tabletu nije popila!), može sama da se kreće, a i potpuno je prisebna, pa ipak, ima dosta posla oko nje. Treba skuvati ručak, okupati je, pospremiti za njom… Zbog toga će Monika u julu prestati da volontira u hodočasničkom hostelu, nakon godinu dana. Pitam se ko će je zameniti i kako će to izgledati. Nisu ni svi volonteri isti, a oni su najzaslužniji za utisak o nekom smeštaju na Putu.

Imam sreće da u jedinoj prodavnici sportske opreme nadjem upravo sandale kakve želim – ukoliko zanemarim njihovu boju, kao i dosta visoku cenu. Onda opet svratim u apoteku, te se naoružam dodatnim gazama, zavojima i flasterima. Valjda će mi nešto od svega toga pomoći da sutra nastavim. Ako ne ide drugačije, hodaću kao ona draga stara Francuskinja, stopu pred stopu, kornjačinim koracima.

*

U medjuvremenu, u hostel su počeli da pristižu hodočasnici. Najpre dvojica Japanaca, od kojih sam jednog već srela na Severnoj ruti. Tek što se smeste, a po njih dolazi sitna, vitka Japanka. Za razliku od svojih sunarodnika, od kojih stariji, sedamdesetigidišnjak ne zna ni reč engleskog, a drugi tek natuca poneku, Jaoji, kako je ženino ime, priča sasvim lepo. I ne samo što zna gde se nalazi Srbija, nego je čak nekoliko puta bila u Beogradu. Naime, radi kao vodič u jednoj turističkoj agenciji koja, doduše, nije organizovala aranžmane za Srbiju, već samo za Sloveniju i Hrvatsku, ali je ipak uspela da nekoliko puta ode do srpske prestonice. Inače je uz Kobea, u kom sam ja bila dva puta, prvi put započinjući turu po Japanu, a drugi put nakon tri-četiri meseca bicikliranja po toj zemlji. Radujemo se zbog svih tih podudarnosti. A onda me iznenadi njeno pitanje da li znam nekog slobodnog muškarca u Srbiji, pošti je njoj pedeset, a sama je. U neverici sam, jer to nimalo ne liči na diskretne Japance. Ipak, obećam da ću joj javiti ako se neko bude preporučio.

Povremeno, Jaoiji prevodi svojim drugarima delove našeg razgovora, o mom bicikliranju oko sveta i po Japanu, a kad im objasni da sam uz Beograda, mladji od njih dvojice potraži nešto na telefonu i onda mi podmetne fotografiju spomenika Djuri Jakšiću ispred njegove rodne kuće u Skadarliji. U Beogradu je bio prošlog proleća, upravo preko Jaoijne agencije.

“Srbi su dobri, veseli i malo ludi”, kaže Jaoji na to. “Vole muziku, kao i Japanci. Imamo mnogo sličnosti.”
“Moraću to da zapamtim! Ova za ‘malo ludi’ mi se posebno dopada”, kažem smejući se.

Pričamo još malo, a onda oni odlaze u obilazak mesta i na piće. Pozivaju i mene, ali ne uspevamo da se usaglasimi oko detalja, pošto se njima žuri, a ja bih da najpre prepovijem svoje uboje, tako da odlaze bez mene.

Polako pristižu u drugi hodočasnici: istetovirani Madjar koji već drugi put hoda ka Santjagu, Holandjanin koji nosi preko dvadeset kilograma na ledjima jer posle hodočašća putuje u Vijetnam, Tajvanka koja mi nudi svoje flastere videvši da imam problem, dve mlade Britanke providne puti, troje Slovenaca na svom petom-šestom Kaminu… sasvim drugačija ‘postavka’ od jučerašnjih mahom starih hodočasnika koji zbog raznih zdravstvenih problema koriste usluge taksi prenošenja prtljaga do narednog odredišta. Koliko novih sudbina, novih priča, osmeha, osećanja…

Verujem da je Moniki često naporno, ali sigurna sam i da će joj sve ovo nedostajati kad u julu bude prestala da volontira. To je kao da ti svakog dana pola sveta dolazi u kuću. Ili, kao u slučaju nas hodočasnika, da prolazi kroz tvoj život dok ti istrajavaš na svom Putu.

EPILOG
Već sam bila u svojoj vreći kada sam začula kako me neko doziva po imenu. Monika koja je došla da mi se zahvali i da se pozdravi sa mnom. Čučnula je ispred mog šatora kako ja ne bih morala da se izvlačim napolje. I onda sam poželela da joj to kažem:

“Danas mi je bio veoma poseban dan. Osetila sam koliko je velika stvar to što činiš i koliko ovo mesto znači za sve nas: da mogu da ostanem ako sam povredjena, da se zalečim, istuširam, popijem kafu ili čaj, zatražim i dobijem pomoć. I prvi put sam poželela da dobrovoljno uradim nešto za druge, iako sam osoba koja smatra da svako treba da vodi računa za sebe, ne ugrožavajući nikog ali i ne idući ni za kim da uspostavlja red. Ali danas sam bila prezahvalna i iz mene je progovorila poniznost – nisam religiozna, ali možeš je nazvati i hrišćanskom. Ne bih imala nikakav problem ni da sam čistila toalete za neurednim hodočasnicima, toliko je taj osećaj bio jak. Presrećna sam što sam ovde bila zaustavljena da bih to doživela. Kao da sam duhovno porasla. Hvala tebi i ovom mestu na takvoj prilici.”
I onda smo se zagrlile.

 

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: Timotije Timotijevict | Objavljeno: 09.06.2019 10:35
    Snezo ja sam dosta pesacio ali licno mislim da te tvoje patike nisu adekvatne za tako dygo pesacenje a jos po asvatu i makadamu. Po meni trebale su ti namenske cipele sa debljin djonom odnosno vibro djon. Kada ih nabavim ja ih svakodnevno obyvam i pesacim i povecavam kilometre. Tako se cipela oblikuje uz nogu a i noga se adaptira na cipelu i kada krene duze pesacenje uglavnom nemam problema sa zuljevima. Po meni te patike su tanke sa djonom i nisy mogle da odgovore na takav teren to je razlog tvojih zuljeva. Pozdrav od Timotija iz Pozege samo napred.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *