Od 26. do 30. dana na putu za Santjago, Španija

26. DAN PUT ZA SANTJAGO

Ne pamtim nijedno jutro na Putu za Santjago nalik ovom. Ništa me ne boli, niti se nešto posebno desilo što bi uzrokovalo takvo raspoloženje, samo ne osećam uobičajenu radost zbog novog dana. Pomalo se silim da krenem, iako mi se zapravo ni ne ostaje. Stanje koje bi najpribližnije odgovaralo onom kad se probudite sa lošim predosećajem – osim što odavno ne verujem u njih.

Dodatnu notu tom za mene neuobičajenom raspoloženju daje kiša koja počinje čim izadjem napolje. Navlačim kišne pantalone, obuvam patike koje još uvek nisam bacila i otvaram kišobran.
Put vodi pravo uvis, toliko strmo da se pitam da li ljudi iz gornjeg dela grada ikad silaze dole i obrnuto ako nemaju prevoz. No zato brzo izbijam na šumsku stazu koja nastavlja da se penje, ali pod mnogo blažim uglom. A i kiša se brzo predomislila, pa skidam suvišnu odeću sa sebe, menjam obuću (konačno utvrdivši da se neću više vraćati u patike), a ostavljam samo kišobran otvorenim, jer i dalje povremeno prsne iz nekog oblaka.

Sleva mi je pogled otvoren prema gradu koji sam ostavila, smeštenom na vrhu najvišeg brda. Podseća me na sicilijanske varoši do kojih se uvek treba naporno penjati. Strateški odličan položaj. Juče sam napravila nekoliko dobrih snimaka sa vidikovca u centru. Okolna brda deluju nežno zatalasana u odnosu na taj vrh.

Nije lako hodati neravnim zemljanim putem, po vlažnom tlu, dok vam se pogled otima ka prizoru koji vas prati sve vreme. Zato zastajem, uslikam pejsaž, pa nastavim desetinu metara gledajući ispred sebe, gde stajem, a onda opet zastanem.

Tako uspevam da uhvatim trenutak kad sunčeva svetlost prodre kroz oblake, obasjavajući samo delić doline. Prizor koji izbija dah. Jedino što traje prekratko.

Ostavila sam nekoliko hodočasnika iza sebe, i sada sam sama. Ni o čemu posebno ne razmišljam, već sam mahom usredsredjena na samo kretanje. Hodanje je postalo moja svakodnevica. Pre nekoliko dana osetila sam kako mi nedostaje čim ustanem. Telu prija ritam koji uspostavim čim se malo zagrejem. Hodam kratkim ali žustrim koracima, ne smanjujući brzinu ni na usponima. Tako mi prija. Više puta sam pomislila kako mi zapravo hodanje ide mnogo bolje nego okretanje pedala, barem kad je reč o brojkama, predjenim kilometrima, brzini, satima koje mogu da provedem u toj aktivnosti.

Više od deset kilometara kroz šumu, bez naselja. Usput sretnem Marka, Holandjanina koji je izgubio put idući uporednim, pa se obradovao ugledavši me. Nastavimo neko vreme zajedno, dok se on ne zaustavi zbog žuljeva. I njega muče iako je već ishodao Portugalsku rutu. Potom sustižem Marti. Poslala je svoj veliki ruksak taksijem do narednog odredišta, a ona nosi samo ono što joj treba danas planirala je da ishoda za nju duga dvadeset četiri kilometra, jer tokom cele te deonice skoro da nema smeštaja. Hodamo neko vreme zajedno, ali je onda ostavim. To je uobičajeno na Putu – ne morate ništa da kažete kao opravdanje, već samo isprednjačite ili usporite kad želite da nastavite sami.

Ponovo se srećemo u selu Campiello. To je poslednje mesto u kome može da se kupi hrana za narednih dvadeset, odnosno trideset kilometara. Nedaleko odavde, put se privremeno razdvaja u dva, lakši i malo duži, i nešto kraći a teži put. Ovaj pitonji je prvobitni, originalni hodočasnički put, duž kojeg su se nalazila svratišta. Zbog toga se zove Hospital ruta. Vodi preko negostoljubivih planina, koje osim prekrasnih vidika ne nude putnicima ni najmanju izvesnost da će ih proći bezbedno.

“Kada je magla, ljudi se lako izgube i neki nikad ne nadju put do civilizacije”, rekao mi je Mark šta je čuo od lokalaca.

“Svuda u svetu lokalci vole da preteruju sa upozorenjima”, odgovorila sam. Koliko sam se samo naslušala priča o dzinovskim crvima u pustinji Gobi. Ili o mističnim nestancima hodača na pešačkoj stazi na Himalajima. U rumunskim Karpatima su mi davali veće šanse da završim kao plen nekog medveda, nego da se spustim bezbedno iz onih šuma. I tako redom, svugde gde bih došla. Istina je da postoji rizik kad radiš ovakve stvari i da čovek mora da bude oprezan. Bilo bi, recimo, ludo neoprezno da se sad, usred dana, uputim tamo. Ne bih imala dovoljno ni vremena ni snage da predjem tih skoro trideset kometara. Što znači da bih morala da tamo negde kampujem. A to bi bila ludost jer su vremenske oscilacije velike, i pakleno vrelo popodne u trenu se može zalediti na nula stepeni. Čitala sam o tome.

Kako god, mnogi od nas odlučili su da sačekaju sutrašnji dan u mestu Boredo, nakon kojeg se rute razdvajaju. Pa ako bude vedro, da krenu izazovnijim i lepšim putem.
Ali prethodno treba nabaviti zalihe hrane.

Kada sve upakujem u ranac, jedva uspem da ga podignem. Mislim da sad teži 12-13 kilograma. Srećom pa sam ojačala prethodnih nedelja.

U Boredu se opraštam sa Marti i Britni kona će takodje prvom, lakšom rutom. A nastavim lagano sa novom poznanicom Erikom, takodje Amerikankom.

U seoskom baru prijavljujemo se za smeštaj u opštinskom hostelu. Cena kreveta je pet evra, ali noćas bih da kampujem pošto ispred zgrade postoji ravna travnata površina.

“Koliko je za šator?”, pitam a Dejvid, Španac koji priča englesku, pomaže mi prevodeći.
“Pet evra”, kaže barmen. “Dobićeš pečat ali ako spavaš napolju, nema registracije.”
“To je malo neobično”, kažem Dejvidu. “Za kampovanje sam svuda plaćala upola cene, jer koristim samo tuš i da napunim telefon. A najčudnije mi je ovo za registraciju, kao tu sam, platila sam, ali niko ne zna da sam tu.”
Dejvid i Erika se zgledaju, priznajući da je to malo neobično.
“Za krevet pet i za šator pet?”, pita ponovo barmena.
“Da”, odgovori ovaj.

Svima nam je savršeno jasno da to nije po pravilima. Dejvid nešto kaže, našta barmen preko volje otvori kasu i vrati mi dva evra.

Odbijem, pristavši na njegove uslove. Ali sam razočarana, kao što sam uvek kad imam posla sa sitnim dušama. U najvecem broju hostela volonteri i vlasnici bili su besprekorni, ničim ne pokazujući da su im bitnije donacije ili utvrdjena cena od samih ljudi. I hvala im na tome, jer taj utisak je onaj koji preteže i koji ću nositi. Ovo je treće mesto na kome sam se osetila loše i krivo mi je zbog toga.

Ali uskoro je stiglo novo, gore razočaranje. U maloj kuhinji u smeštaju pripremila sam kafu. Na stolu se nalazilo mleko u tetrapaku, za kojom sam posegla misleći da je zajedničko. U skoro svakom hostelu bude ponešto takvo.

Utom je starija Španjolka skočila spustivši ruku preko tetrapaka.
“To je moje!”, viknula je.
“Izvinite, mislila sam da je zajedničko. Htela sam samo da dodam malo u kafu”, rekoh, pokazujući na svoju šolju. Na to žena zgrabi tetrapak i odnese ga sa sobom.

Zinula sam u neverici. Takvo ponašanje na Kaminu gde ljudi sami nude da sa drugima podele šta imaju?

Koliko maločas, ispred bara, srela sam Španca koji je pre dve večeri takodje muku mučio sa žuljevima. Upitah ga sad kako mu je, a mlada Tajvanka za stolom preko puta, čuvši reč “žuljevi”, spremno mu ponudi svoje fastere. “Ne treba, nemam ih više”, odbio je momak, ali je ona insistirala da uzme, i to najmanje celo pakovanje jer njoj nisu potrebni. Španac je pokušao da objasni da zaista ne treba, što se na kraju pretvorilo u cenkanje, u kome ona navaljuje da uzme makar tri, on prihvata jedan, a na kraju se usaglase oko dva. Slatko sam se smejala.

A sada ovo kao potpuna suprotnost tome. Neshvatljivo na Putu na kome je sve oko deljenja. Sećam se te žene od pre dva dana. Sa svoje tri prijateljice zasela je satima u maloj zajedničkoj trpezariji, u priči nakon obeda. Više nas čekalo je da ustanu i omoguće i drugima da jedu za stolom, ali one nisu marile ili nisu razumele. Pomerili su se tek kad je neko uputao da li bi mogao da sedne da ruča.

I sada se dešvlava isto: vlasnica tetrapaka, nakon što ga je sklonila na sigurno, sa još jednom prijateljicom ostaje da sedi za jedinim improvizovanim stolom u smeštaju. Otvararaju svaka svoj Sudoku ne mareći ni za koga.

“Jesam ti rekla?”, kažem Eriki kojoj sam se požalila.

“Da, identično toj sceni koju si mi ispričala”, odgovara, ni ona ne shvatajući. Vidim da joj je žao zbog mog razočarenja i što me to toliko pogadja.

“Neki ljudi su naprosto takvi”, kaže. “Njima nijedan Put ne može da pomogne”.


 27. DAN PUT ZA SANTJAGO

Napolju je mraz. Iako sam se pokrila dotanim ćebadima iz hostela, zima mi je. Kroz polusan, borim se protiv nje, uvijajući se što bolje mogu u sve te pokrivače na meni. Prebacujem ih i preko glave, ali ništa ne pomaže. San se nepovratno prekida da bih obukla jaknu, a posle više neće na oči. Termometar pokazuje da je unutra oko pet stepeni Celzijusa. Nisam ponela opremu za ovako niske temperature.
Ali barem ne pada kiša, a koliko vidim, iako se još nije razdanilo, nema ni magle. To znači da ću danas krenuti čuvenim Hospitales putem, prelazeći prevoje na preko hiljadu metara nadmorske visine. Kažu da je Primitivo put najlepši od svih, ali i najteži. A Hospitales je njegovo i najlepše i najteže parče.
Koristim utičnicu u hostelu da pre polaska malo dopunim bateriju. Erika mi pridje sa pitanjem da li bi mogla da samo krene sa mnom. I sinoć me je pitala kada bih pošla, na šta sam odgovorila neodredjeno. Nikad to ne planiram, a nisam nešto ni raspoložena za dogovore o zajedničkom pešačenju. Hodam dosta brže od nje, a deonica je duga skoro trideset kilometara. Bez hrane i vode usput, tako da se moraju poneti zalihe za ceo dan. Ali sada ponavlja svoje pitanje, i to molećivo.
“Okej”, kažem i odem da završim sa pakovanjem šatora.

Prodje neko vreme dok shvatim da se zapravo boji da ide sama. Mnogi se boje da ne zalutaju na toj deonici.
Vratim se do nje.
“Samo da krenemo, posle ću ja sama, neću te zadržavati”, objašnjava Erika.

A ja je zagrlim, izvinivši joj se što nisam odmah shvatila da se boji. Naravno da ćemo krenuti zajedno, štaviše, hodaćemo celu Hospitales rutu zajedno. Ja ću malo usporiti, ona će malo ubrzati – tako da ćemo stići do cilja. Nema razloga da se brine.

“Za tebe je to način života”, kaže ona, ponovo se pravdajući.

I krene žustro ispred mene, kao da bi da mi pokaže da mi neće biti na teret. Ali ubrzo se nadjem ispred nje, držeći dovoljno rastojanje da mogu da budem sama sa sobom, a da me Erika ipak vidi.
U hodu, svedočimo fascinantnom svitanju. Neprozirna bela magla, zbog koje doline ispod nas izgledaju kao morska obala, podiže se polako oda tla, dok se odozgo probijaju prvi sunčevi zraci. Magija radjanja novog dana. Čarolija prirode.

Ispred nas, sve je u jarkim bojama svežeg jutra. A kad se osvrnemo prema kotlini, dominiraju modroplave senke u izmaglici.

Krećemo se obodima brda, tako da nam sleva stalno ostaje otvoren vidik. Od prvog koraka je teško jer je strmo uzbrdo, ali je već sada jasno da će vredeti svakog uzdaha. Mislim da mi je sada ruksak težak petnaestak kilograma, pa se na momente osećam kao oni istraživači u ekspedicijama koji su sve nosili na svojim ledjima.

Već smo na visini na kojoj je hladno hodati u sandalama, i pored dva para čarapa. Pribegavam ponovo proverenom metodu zagrevanja, obavivši stopala astro folijom uz seta za preživljavanje. Uskoro je mnogo bolje.

Predeli su sve divljiji. Na momente, čini mi se kao da sam na nekoj od onih dugačkih američkih ruta kroz potpunu divljinu. Bez ljudi i bilo kakvih znakova civilizacije.

Imamo snažan čeoni vetar, pa bočni, pa opet čeoni, i tako naizmenično sve vreme. Sunce je štedro i promalja se tek povremeno kad postane veoma teško, kao da bi da nas obodri. A teren kojim hodamo sve je zahtevniji. Nakon strmih planinarskih uspona, izbili smo na kamenit put koji se diže nebu pod oblake.

Usporila sam i penjem se uz pomoć štapa. Pri ovakvim naporima bitan je svaki atom snage i stoga je štedim. Prosipam i suvišnih litar i po vode, koje sam ponela u slučaju da se dan neočekivano preobrati u vreli letnji. Već je skoro podne i jasno je da će ostati uglavnom oblačno, sa mogućom kišom. Srećni smo što samo prsne poneka kap, jer je prognoza bila – oluja.

Uskladile smo se dobro. Ja hodam nešto sporijim tempom od uobičajenog a onda zastanem i sačekam Eriku da me sustigne. Nikad to nije duže od desetak minuta. Za ženu u šezdesetim, odlično se drži, boreći se lavovski da ne posustane.

Prolazimo pored više ruina srednjovekovnih hostela za hodočasnike. Neki su bili izgradjeni još u 13. veku. Njihova arhitektonska shema sasvim je lako prepoznatljiva: štala, korito sa nekadašnjom česmom, ogromna zajednička soba za hodočasnike, nekoliko manjih prostorija. Manje-više, isto je i danas.
Nakon što smo se ispenjali na preko hiljadu metara, prešavši dvadesetak lilometara, sledi spust. Strm i kamenit. Težak i za hodanje, a nekmoli za bicikliste koji pokušavaju da ostanu u sedlima svojih brdskih bicikala. Na ovakvim deonicama najbolje je trčati – ko to može. Jedan hodočasnik upravo to radi, sa povećim rancem na ledjima.

Najzad stižemo do blaže deonice. Prolazimo kriz nekoliko napuštenih sela. Deluju sablasno, posebno jedno u kom se vidi da su staze betonirane u skorije doba. Neminovno, putnik se zapita šta je to nateralo sve njih da ostave gotove kuće i odu ko zna gde.

Nazire se kraj našeg pešačenja. Kad stanem na jednom uzvišenju da sačekam Eriku, otkrijem sa kolikim naporom hoda. Prešli smo već dvadeset pet kilometara, sa osamdeset odsto uzbrdica i ozbiljnog planinarenja. I ja sam umorna iako prepuna slika i srećna zbog lepote kojom sam sve vreme bila okružena. Jedva čekam da selrignemo u prvo mesto sa hostelom.

Izbile smo na asfaltni put, a strelica pokazuje da naša staza vodi pored njega. Proveravam mapu koja kaže da je odvajanje privremeno, možda pola kilometra, a zatim se oba puta ponovo spajaju. Odjedanput me mrzi da se opet uspinjem kamenitom a možda i blatnjavom stazom samo da bih zaobišla petsto metara asfalta. Produžavam drumom, alo me Erika doziva da stanem.

Da li sam sigurna da je to dobar put?

Pokazujem joj mapu i objašnjavam da se putevi uskoro opet spajaju. Krenem dalje, ali opet začujem kako me doziva.

“Ja ću da se vratim nazad i da idem stazom”, kaže mi.
“Ali već smo prošli odvajanje, a za desetak minuta opet će se ukrstiti.” “Nema veze, vidimo se onda tamo”, odgovori.

A ja samo slegnem ramenima i raširim ruke u stilu ‘ako tako želiš, okej’. Nastavim svojim putem ne znajući šta da mislim o tome, ali ni ne želeći da se time bavim. Usredsredim se na to da uzučem što više snage za što brži dolazak do cilja, jer kiša samo što nije počela. I stižem na vreme, pre pljuska.

Najpre platim za zajedničku sobu, ali onda otkrijem da dvokrevetna košta samo pet evra više. I najpre pomislim da sačekam Eriku da pristigne, jer sam sigurna da bi i njoj to više odgovaralo, ali ugledam samu devojku koja ruča u baru u sklopu hostela.

Hodočadnik je i maločas je stigla. Upitam je da li bi delila sobu sa mnom objasnivši joj razliku u ceni.
“Da, naravno, zvuči super, nisam imala pojma da je ta cena”, odgovori ona.

I baš u času kad doplatimo razliku u ceni i krenemo ka sobi, stigne i Erika. Objasnim joj šta radimo, ne osetivši ni najmanju neprijatnost zbog toga što nisam nju sačekala. Mislim da sam na njenom licu uhvatila jedva primetni trzaj, zapitanost zašto je nisam sačekala nakon celodnevnog zajedničkog pešačenja. Ali možda mi se samo učinilo.

Odlazim u toplu sobu, srećna što ću nakon jako napornog, ali nezaboravnog dana, imati pristojan smeštaj u kome ću moći da se dobro odmorim. Moj doživljaj je sada potpun.


 28. DAN PUT ZA SANTJAGO

U Berducedu nema mobilnog signala, pa ne mogu da koristim internet preko telefona. Hotelski vaj-faj je veoma slab i čak ni posle nekoliko navrata ne uspevam da postavim fotografije. Svi su već krenuli, samo ja sedim u sobi i uporno pokušavam da se povežem sa svetom. Pisanje svakodnevnih objava postalo mi je naporno zbog nagomilanog umora. Posebno mi je teško poslednjih dana otkako je teren zahtevan a vreme loše. Ali kad vidim koliko ljudi očekuje te jutranje objave i kad pročitam komentare o tome kako su se uživeli i koliko im to znači, dobijem novi podsticaj. Tako sada pokušavam i četvrti put da se povežem, prepolovivši broj fotografija kako bih doskočila slaboj vezi. I najzad uspevam. Zatim žurno krećem.

Kako izadjem napolje, tako počne pljusak. Za juče je bila najavljena oluja, ali je ostalo samo na kiši koja je počela popodne i nastavila da pada cele noći. Stresem se na pomisao da ću se opet smrzavati i kisnuti, ali nemam mnogo izbora ako ne želim da pauziram ceo dan zbog nevremena. Tako navučem kišne pantalone uz jaknu koju sam već obukla, i krenem.

Put se penje pod oštrim uglom. Čak i u vodičima piše da se hodočasnici spreme na strm i dug uspon do akumulacionog jezera. Zna se da su izneverena očekivanja poražavajuća po psihu, pa je bolje da znaju šta da očekuju.

Polako, nogu pred nogu, napredujem ka vrhu. Povremeno se pojavi sunce, ali mu niko ne veruje – ni hodočasnici ispred, ni oni iza mene ne skidaju svoje pončoe. Odnekud me uvek podsete na naše srednjovekovne preteče, koji su na crtežima najčešće prikazivani sa grbom na ledjima ispod širokih pelerina.

Ali na kraju se uvek stiže na vrh (ako se usput ne odustane). Svaki put kada se ne odustane, ostvaruje se mala pobeda. Niz takvih malih pobeda dovodi nas do cilja. To je očigledna istina.

A kad se nadjem na vrhu, opet zaključim da je vredelo svakog plitkog daha, svake kapi znoja. Uvek vredi. Samo je pitanje da li mi prepoznajemo vrednost nagrade za učinjeni napor.

Prizor akumulacionog jezera, čak i po ovakvom danu, pod niskim, sivim oblacima, budi oduševljenje. Radujem se što sam tu, što to gledam, iako mi je hladno, iako zima probija kroz moje sandale, iako mi prsti na rukama trnu od hladnoće, a kiša me zaliva ispod kišobrana. Žalim samo što ne mogu da se zadržim duže, sedeći na vidikovcu pored male kamene kapele i uživajući u pogledu.

Spust je još naporniji – strmo nadole, po klizavom kamenju. Ali je i lepši, jer sve vreme pogled slobodno leti preko vrhova u daljini, do ivice horizonta. Tu su i krave na ispaši koje doprinose atmosferi seoske idile. Propuštaju hodočasnike u jarkim kabanicama, koji me prestižu dok kamerom ovekovečujem taj prizor. Nestavrna slika.
Sleva se pojavljuje i nestaje jezero, svaki put drugačijeg oblika, zavisno od mesta sa kojeg ga posmatram. I boja vode se menja zajedno sa bojom neba i jačinom svetla koje se probija kroz oblake. Čista magija.

Ulazim u šumu, okupanu kišom koja tek što je stala. Cedi se sa lišća, iz krošnji. Boje su prezasićene od neočekivane svetlosti koja se probija sa svih strana. Koliko je šuma mračna za tmurnog vremena, toliko je blistava kada sunce ograne.

Kolski put zamenjuje staza koja vodi u cik-cak. Spust traje predugo i, premda nemam problem sa kolenima, noge me već ozbiljno bole. Pravim česte kratke pauze, oslanjam se o štap, hodam postrance, ali je i dalje naporno. Ali sa spustom je kao i sa usponima – na kraju se stiže na cilj, ovog puta na ravno, gde je celom telu udobnije.

Prolazim preko brane na drugu obalu akumulacionog jezera. Oko njega, napuštene kuće, ostaci nekih postrojenja, zapušteni vinogradi. U jedinoj živoj kući se nalaze bar i smeštaj za hodočasnike. Vidim mnogobrojne jarke tačke na terasi s koje se pruža pogled na jezero. Sve hodočasnici koji prave pauzu.

Produžavam bez zaustavljanja. Iza mene su dva momka koje sam srela još jutros, ali su bili brzo isprednjačili. Sad hodamo istom brzinom, ne smanjujući niti povećavajući rastojanje. Ali zastajem zbog fotografisanja pa me u jednom trenutku prestignu. Sada ja njih pratim na istovetnoj udaljenosti, u stopu.

Iza sebe čujem zvuk štapa. Neko se upinje da ubrza i sustigne me, ali ne uspeva u tome. Osvrnem se i ugledam Italijanku koju srećem već nekoliko dana. Obično hoda sa društvom od njih troje ili više – pošto im se neko stalno pridružuje, a neko odustaje. Jako su bučni sve vreme, a posebno uveče kada uz večeru otvore nekoliko flaša vina. Onda sasvim izgube osećaj za druge, pa nastave da se smeju i pričaju uglas i u zajedničkoj sobi. Ne znam gde je sada ostatak njenog društva, ali ona je veoma brza.

Tako hodamo pet kilometara na sat u istovetnom poretku: momci napred, ja u sredini, Italijanka na začelju, na rastojanju od oko deset metara jedni od drugih. Nervira me lupkanje štapa iza mene, ali neki prkos mi ne dopušta da zastanem i sačekam desetak minuta dok ne prodje i izmakne dovoljno napred da ne mogu da je stignem. Kao što ne mogu da prestignem momke ispred, samo što mi oni ne smetaju, već naprotiv, vuku me da držim isti ritam.

U tom poretku stižemo u Grandas – grad koji je u svim aplikacijama za Primitivo rutu označen kao završnica današnje etape. Prethodnih dana već sam se pitala zašto toliko hodočasnika prati taj plan kao da može da se hoda samo koliko je predloženo u tim vodičima, i ni manje ni više od toga. U razgovorima, ljudi govore o tim etapama kao o zacrtanim ličnim planovima. Isto kao i u vezi sa obilascima znamenitosti poput Altamire: ništa van rute ne postoji i nema odstupanja od propisanih dnevnih kilometraža. Sasvim mali broj ljudi voljan je da prati sebe, svoj ritam i vreme, praveći lični plan. To je velika istina o ljudskom rodu koja mi ovde postaje očigledna.

U Grandasu Italijanka ‘otpada’ iz našeg slučajnog vozića, a momci i ja sedamo u isti bar, svako za sebe. Oni na pivo, ja na kafu i kolače.

Kada krenem pre njih, uverena sam da će i oni tu ostati. Što se mene tiče, moj plan je malo mesto nakon ovog, koje je udaljeno oko pet kilometara.

Hodam sama i slobodna. Nikog ne pratim, niti mi iko diše za vratom. Slušam svoj unutrašnji ritam, hodajući nekako opušteno, kako ceo dan nisam mogla: najpre zbog nevremena, potom zbog teškog terena, na kraju zbog nesvesnog takmičenja sa drugim ljudima. I tih poslednjih sat vremena čine mi se najlepšim tokom današnjeg dana. Obećam sebi da će mi taj osećaj biti nadalje presudan.

 


29. DAN PUT ZA SANTJAGO

Hodam već nekoliko dana Primitivo rutom umesto prvobitnom Severnom. Zadovoljna sam tim izborom jer je ovaj put prepun iskušenja: planine, divljina, stalna borba sa teškim vremenskim uslovima. Ali čini mi se da nikako ne uspevam da uspostavim odnose sa ljudima kakve sam imala dok sam hodala obalom Kantabrijskog mora. I pitam se često ovih dana da li je to zbog toga što nam prošlost, makar i tako bliska, izgleda uvek pomalo boljom od sadašnjosti, pa idealizujemo sve u njoj, ili je reč o efektu novog početka, koji se nikad ne zaboravlja, ili sam se možda umorila od tolikih ljudi oko mene i njihovih priča, pa sam postala nezainteresovana.

Sinoć, u malom privatnom hostelu u Kastru, bilo nas je svega šesnaestoro gostiju. Polovina mladjih od trideset, polovina u srednjem dobu ili stariji. I prvi put otkako hodam na Kaminu, napravile su se genracijske grupe.

“To je slučajnost”, tvrdio mi je Holandjanin Aleks sa kojim sam sedela za stolom.

On je u kasnim pedesetim, a sreli smo se na samom početku jučerašnjeg dana, kada me je na stazi zamolio da mu pomognem oko ponča, prebacujući ga preko njegovog ruksaka. To je sasvim uobičajeno na Putu, medju hodočasnicima, da neko zamoli nekog za pomoć. A još češće se dešava da vam je neko sam ponudi, kad pomisli da vam je potrebna.

Aleks je pre nekoliko godina hodao Francuskom rutom. Priča mi da je ona poznata po tome da se nakon nekoliko dana od početka pešačenja naprave grupe od po šestoro-sedmoro ljudi koji potom sve vreme hodaju zajedno.
Što se njega tiče, voli da bude sam na stazi, a da povremeno sreće druge hodočasnike i ponekad hoda sa njima par kilometara zajedno. Slično kao i ja.

U grupi mladih koja se napravila, nalazi se i Marina, Argentinka sa kojom sam pre neku noć delila sobu. Sa ushićenjem mi je pričala o svojim novim prijateljima koje je ovde upoznala.
Tu je i par Rusa, devojka koja odlično priča engleski, i njen momak koji ga tek natuca. Sreli smo se na stazi Hospitales, razmenili neku reč u prolazu a pri kasnijem ponovnom susretu, devojka mi je čuvala stražu kako bih otišla u toalet u prirodi. U ekstremnim uslovima, i najjednostavnije stvari postaju komplikovane i pomoć dobro dodje.

U grupi mladih je i Amerikanka azijskog porekla koju sam i ranije srela ali ne mogu da se setim gde tačno. A možda me samo podseća na nekoga.

Primećujem i momka koji namerava da kampuje jer u hostelu nema više kreveta. Ponudila sam mu svoje ćebe, kao i da se smesti na podu u kuhinji, gde sam planirala da se prebacim iz sobe zbog hrkača. Na kraju je odlučio da ipak ostane napolju.

Sinoć su svi oni sedeli za jednim stolom, veseli, rasloloženi, raspevani. Pominjali su whats up grupu koju su napravili, razmenjivali su svoje priče, iskustva, planove, želje.

Povremeno bih čula neki deo tih razgovora i uvek bi me razgalili, podsetivši me na djake na eksurzijama. To je ista ta energija, svest o trenutku intezivnog življenja, o tome da možemo sve što se u običnom životu ne bismo odvažili jer uvek mislimo da će biti vremena, dok sada znamo da je ono ograničeno na tih dve-tri nidelje pešačenja, a onda ko zna kad i ko zna gde ćemo se opet sresti.

Posmatrajući krišom te mlade ljude, otkrivam u čemu je velika čar ovog Puta – u neponovljovosti ljudi i trenutka.
Za nas starije, takodje nije mnogo drugačije, iako možda spolja sve deluje prigušeno. Tako se ja radujem što sam na kraju dana ponovo srela Aleksa, iako smo jutros razmenili tek nekoliko rečenica. Sad otkrivamo da smo oboje bili na Himalajima, on hodajući Anapurna rutom a ja biciklirajući.

U razgovor se uključuju i troje Amerikanaca koji su već peti put na Putu, a proputovali su pola sveta. Ako na kraju večeri ne razmenjujemo kontakte na socijalnim mrežama, to nije zbog nezainteresovanosti jednih za druge, već pre do usporenosti koja dolazi sa godinama i iskustvom.

Novo jutro neočekivano mi donosi ‘stare’ poznanike, i to doslovno na prag. Napuštam hostel, ušavši u malu baraku-bar ispred, kad ugledam Marti. Vrsinem oduševljeno, a i ona se obraduje.
“Hej-hej!”, pozove me neko s druge strane. Erika!

Grlim ih obe, popričamo nakratko o novostima od prethodnog dana i planovima za danas, a onda krenem. One su tek pristigle nakon pet kilometara i prave ovde pauzu za kafu.

“Vidimo se kasnije!”, kažemo uobičajenu privremeno oproštajnu rečenicu na Kaminu.

I zaista se ponovo srećemo, kao što to stalno biva na Putu.

Nakon guste neprozirne magle i dugog uspona kroz nju, izbila sam na vidikovac iznad oblaka. Kakva slika! Cela kotlina je kao potopljena u belilo, iz kojeg se izdižu vrhovi planina. Na jednom od njih stojim i pokušavam da zabeležim taj prizor. Tad stižu najpre italijansko-španski bukači, koji uvek idu u paketu, kako će kasnije duhovito primetiti Marti, a za njima i njih dve.

Spontano nastavljamo skupa. Prepričavamo dogodovštine i pomalo ogovaramo tu grupu na koju već svi imaju primedbe. Jutros su, recimo, upalili svetlo u pet i razbudili celu spavaonicu. Srećom, nisam bila u istom hostelu sa njima.

Šalim se kako pokušavam da im pobegnem, ali se neprestano srećemo prateći se u stopu.

Kasnije malo zaostanem za Marti, pa neko vreme nastvim sa Erikom koja je spora ali uporna. Kaže mi da je onog dana kada smo hodale zajedno izabrala da nastavi zvaničnom rutom jer je bila uverena da se upravo u tom delu nalazi veštačko jezero, ono koje smo zapravo videli juče. To objašnjava zašto me je onako napustila nakon celodnevnog zajedničkog pešačenja. Sve ima smisla.

Sa većinom ljudi na Putu jednostavno je hodati. Budemo neko vreme skupa, onda neko isprednjači ili zaostane, bez opravdavanja ili pozdrava, a kasnije se sretnemo, nekad u istom hostelu, a nekad posle par dana.

Ovi poslednji susreti uvek su i najemotivniji. Obradujemo im se, kao da znamo jedni druge godinama. I nastavljamo priče tamo gde smo ih prekinuli, postajući sa svakim susretom sve bliži.

Današnji dan pun je takvih iznenadjenja.

U hostelu koji izaberem po principu “samo da ne budem sa bukačima u istom”, najpre sretnem Madjara Borisa. Delimo uzajamne simpatije od prvog susreta, kao starija sestra i madji brat koji se uvažavaju i vole. Boris je sportski novinar, priča francuski i pomalo španski, a i čita ćirilicu iako ništa ne razume. Lako nam idu šale na račun onog drugog, ali bez imalo loših primisli. Boris bi hteo da putuje po Balkanu, odavno to planira, samo nije siguran na kakav doček bi naišao u Srbiji kada bi rekao odakle je. Kažem mu da ne brine, mada su madjarski graničari na zlu glasu kao najneljunazniji od svih suseda. Ta izjava daje nam povoda za nove šale.

U kuhinji srećem i Ana Mariju, mladu Amerianku sa kojom sam u nekoliko navrata pričala još na Severnoj ruti. Upravo se vratila iz prodavnice noseći tri ogromne kese.

“Ovo je moja hrana za dva dana”, kaže.

A ja prsnem u smeh. Mislila sam da samo ja nosim tone zaliha, ali očito nisam jedina. Ana Marija mi pobraja šta je sve kupila za tridesetak evra. Hrana u Španiji je dosta jeftina i, ako se hrani u prodavnicama, može se proći sa manje od deset evra devno. Dok je to cena prosečnog obeda za hodočasnike u restoranu. Razlog za ovu veliku kupovinu je što je sutra nedelja i ništa neće raditi.

Zbog toga i Boris i ja odlazimo u prodavnicu. Usput srećemo mnoge hodočasnike koje već znamo. Svi su tu, u ovom mestu, u nekom od tri-četiri hostela. Pošto je siesta, jedini smo mi na ulici. Hodočasnici su okuoirali grad.
U povratku me očekuje susret kome se možda i najviše obradujem – sa Žerarom, sedamdesetodvogodišnjim Francuzom.

Upoznala sam ga veče uoči poladka na Hospitales rutu. Pričali smo o planinarenju, najnižoj temperaturi na kojoj je ko spavao u šatoru, najvećem iskušenju na planini – mom na Himalajima, njegovom na Ankonkagvi. Nasmejan mršavi gospodin blage naravi – takav je utisak ostavio na mene. Sutradan smo se sreli više puta. Najpre sam ga prestigla, što nije bilo teško jer je hodao nogu pred nogu, sasvim polako. Zatim je on sustigao Eriku i mene kada smo sele da pauziramo. Smestio se nedaleko od nas, samo na bolje mesto, u zavetrini. Narednih nekoliko sati povremeno bismo ga srele, pa gubile iz vida, dok ga konacno nismo negde ostavile.

“Brinem se za njega. Pričao mi je sinoć da je pre polaska za Santjago imao neki problem sa srcem i ležao je u bolnici dva dana”, poverila mi je Erika kad smo ga na jednoj pauzi ponovo ugledale kako nam se približava. Nisam to znala i sada sam ostala zadivljena.

Žerar je polako stigao, osmehujući nam se za pozdrav. I tad ga Erika upita da uzme njegov broj telefona, za svaki slučaj.

“Hvala vam veliko, ali ne. Hodam dokle mogu, a ako se desi nešto, samo se izvrnem pored puta, i ne moraju ni da me nadju”, odgovori Žerar kroz onaj svoj blagi osmeh pun razumevanja za sve.

Ljudi koje srećem na Putu i polako ih, kako hodanje odmiče, upoznajem, iznova izazivaju moje poštovanje.
“Moj čovek”, kažem Žeraru dok odmiče ispred nas.

I sada ga, dva dana kasnije, ponovo srećem, živog i nasmejanog. Zagrlila bih ga, ali se starac buni, izbegavajući posebnu pažnju ili brižnost prema sebi.

Dok sedimo svako za svojim stolom ručajući, shvatim i odgovor o mojoj zapitanosti nad novim ljudima koje upoznajem otkako hodam Primitivo rutom i mom odnosu prema njima. Nema razlike, samo je trebalo malo vremena i prilike za druženje.


30. DAN PUT ZA SANTJAGO

Još od prvih dana pešačenja na Putu za Santjago razmišljam o tome zašto je to hodočašće toliko drugačije od bilo kog drugog putovanja. Zašto ovde svi ljudi žele da daju najbolje od sebe? Da pomognu jedni drugima i podele sa njima sve što imaju? Zašto su spremni da čine stvari koje ne bi u običnom životu? Zašto ovde tako lako uspostavljaju emotivne odnose sa drugima? Zašto im sa lica ne silazi osmeh uprkos žuljevima, upali mišića, vremenskim neprilikama? Zapravo, sva ta pitanja staju u jedno: zašto nismo takvi sve vreme svojih života?

Pričam o tome sa Borisom, sa kojim sam jutros otpočela pešačenje.

“Mislim da su ovde ljudi svesni neponovljivosti svakog trenutka jer su izašli iz zone komfora i svakodnevne rutine. Ovde nema posledica ako se bude iskren, osećajan, slab. Ove ljude verovatno nikad više nećemo sresti u svom životu i to nas rasterećuje. Isto kao u literaturi poznat i često rabljen motiv ‘stranca iz voza’, kome samovoljno ispričamo stvari koje nikome nismo”, kažem.

“Da, trebalo bi tako da se ponašamo i u svakodnevnom životu, da živimo tako svakog dana”, kaže Boris.

“Ja pokušavam otkako putujem oko sveta. Ali svako će reći slično: da daje sve od sebe, ali je problem što drugi to ne rade.”

“Možda se plašimo posledica, gubitaka, povredjivanja”, razmišlja Boris naglas. Hodamo neko vreme ćutke, a tišinu narušava samo naše otežano disanje zbog uspona i brzine koju je nametnuo. “Život je misterija”, zaključuje.

“A da li za tebe postoji neka razlika izmedju prvog Puta i ovog sad?”, pitam posle nekog vremena. Borisu je ovo treći Kamino. Najpre je hodao Francuskom rutom, potom Engleskom, a sad je na Primitivo. “O da!”, usklikne. “Francuska ruta je bila najspiritualnija od svih.”

Pitam ga šta to tačno znači. Sigurno nije do same rute, jer ni na jednom putu kao takvom ne postoji ništa van onog što mu mi sami pripisujemo. Ni ljudi po sebi ne mogu biti razlog, jer ne odlaze na prvu rutu neki posebni ljudi, niti je ova rezervisana za neke manje posebne ili manje emotivne, druželjubive ili štagod.

“Ne znam, zaista. Mogu samo da ti kažem da sam tamo napravio prijateljstva koja i danas traju. Nije da se čujem sa svima redovno, ali smo i dalje svi u kontaktu, a neki se i posećuju. Ovog leta će, recimo, Britanka sa kojom sam hodao dva dana posetiti Madjarsku i biće moj gost nedelju dana. “

“A sada, tokom ovog pešačenja, da li si stekao prijatelje?”

“Ne, ništa ni približno tome. Ali to i ne očekujem, nemam nikakva očekivanja od ovog Puta”, odgovara Boris.

Što se mene tiče, mogu da napravim prilično jasnu razliku izmedju iskustva na Severnoj ruti i ovog ovde. Tamo su svi bili nekako opušteniji, spontaniji i srdačniji nego ovde. Imam utisak da Primitivo rutu biraju ljudi u dobroj kondiciji, pošto je najteža, i da je više doživljavaju kao poligon za dokazivanje svoje fizičke spremnosti. Tome dodatno pogoduje i njena dužina od 350 kilometara, koja se može preći za vreme godišnjeg odmora. Kao da zbog toga ljudi ovde manje dolaze u želji da dožive nešto spiritualno, a više da bi ostvarili sportski rezultat ili se dokazali pred sobom (ili nekim).

“Može biti”, odgovara Boris zamišljeno.

I tu prestajemo da pričamo usredsredjujući se na uspon koji je pred nama. Današnja deonica nije zahtevna, vodi malo uzbrdo, pa malo nizbrdo. Nikad dosadno na Primitivo ruti, kako smo se već ranije složili. Svaki dan je drugačiji, pejsaži su raznoliki, priroda pokazuje nebrojena lica. Svaki dan je užitak za sebe.

Ne mogu dugo da pratim Borisov ritam, pa kad zastanem da bih promrzle noge uvila u astro folije, kažem mu da ne mora da me čeka jer teško da ću izdržati taj ritam. Boris malo postoji pored, a onda kaže da bi krenuo.

“Buen Camino!”, poželim mu.
“Buen Camino”, uzvrati mi.

Tek što ode, a prestiže mala Tajvanka. Prvih dana plaćala je taksi da joj prenosi prtljag, ali sada joj je na ledjima veliki ruksak. Sinoć smo spavale u istoj sobi i rekla mi je kako je razbila naočari, a dnevna sočiva je istrošila, tako da sad ne vidi baš najbolje. U mestu u kome smo odsele nije bilo optičarske radnje, a izvesno je da je neće biti ni do Lugoa, u koji najranije može da stigne za dva dana. Ali se ne žali, već uporno nastavlja dalje. Zaustavila se da bi na vrh kamene oznake stavila molitveni kamenčić, kao što rade budisti. I ja stavljam dva – za moje roditelje.

Sustiže me Britni, Amerikanka koju nisam videla tri dana, od odvajanja za Hospitales rutu. Izabrala je onu drugu, lakšu a dužu. Njoj je ovo prvi Kamino, pa je pitam o utiscima u vezi sa ljudima. “Moji utisci su dobri, ali ja uvek stvaram bolja prijateljstva na putu nego u statičnom životu”, priznaje mi.

Britni radi kao profesorka španskog u nekom malom mestu sa svega četrdeset djaka. Nije planinar, čak ne voli ni aktivnosti na otvorenom, ali je došla na Kamino kako bi vežbala svoj španski. Kod nje je sve nekako u znaku nedostajanja koje pokušava da nadoknadi.

Nakon pauze za kafu u jedinom usputnom baru rastajem se i od nje, pošto ostaje da priča sa upravo pristiglim Špancima iz ekipe bukača.

Ovaj deo Galicije prepoznatljiv je po krovovima seoskih kuće koji su napravljeni od kamenih ploča, kao u Srbiji u ivanjičkom kraju. S tim što su ovde i same kuće od kamena. Sela skoro i da ne postoje, tek po kuća-dve koje su razbacane na po nekoliko kilometara udaljenosti. Mir je dubok, posvemašnji.

Penjem se uz najstrmiju uzbrdicu do sada. Neki Francuz kog smo Boris i ja bili propustili, pričao nam je o toj deonici, upozoravajući nas da je teška. Posle mi je i Britni pominjala isto to. Ali nije me zanimalo da o tome pročitam u aplikaciji koju koristim. Čeka me šta me čeka. Ne želim da budem pod tudjom sugestijom. Možda ono što je autorima nekog vodiča teško, meni ne predstavlja veći problem. Ili pak obrnuto. Najgora su očekivanja – složili smo se Boris i ja. Ona nam kvare mnogo toga u životu.

Na završerku današnjeg dana ponovo srećem Borisa. Smestili smo se u istom hodočasničkom hostelu. Nakon tuša u kratkog predaha, krenem da pronadjem neku prodavnicu iako je nedelja, ili bar u kome bih mogla da kupim hranu za večeras i sutra.

Prolazim pored drugog hostela kad iza sebe začujem dozivanje. Osvrnem se i ugledam Eriku i Marsi. Istrčale su na ulicu ugledavši me kroz prozor. Postojimo malo razmenjujući novosti otkako se nismo videle, a zatim odlučim da udjem u njihov hostel, da popijemo kafu.

Pošto su obe već hodale Francuskom rutom, i njih pitam da uporede to, sa ovim iskustvom.

“Ono prvo je bilo nešto zaista posebno”, priča Erika. “I dan danas sam u kontaktu sa većinom ljudi koje sam tad upoznala. A zanimljivo je da sam, koliko se sećam, sedamdeset procenata vremena hodala sama. Ovde sam mnogo više sa drugima, ali poznanstva su slabija.”

Marsi potvrdno klima glavom, priznajući da deli slično iskustvo.
“Zašto?”, pitam ih.
“Ne znam, nisam nikad razmišljala o tome”, odgovori Erika.
“Ni ja”, kaže Marsi.

“Volela bih ako biste našle vremena da to analizirate pa kad se opet sretnemo, da mi kažete svoje zaključke. Mislim da je bitno za razumevanje Puta, barem je meni bitno”, zamolim ih.

A one se slože i obećaju da će mi preneti svoje zaključke.

Utom me neko opet pozove po imenu. Osvrnem se i prepoznam Anju, Nemicu sa kojom sam spavala u istom hostelu na Severnoj ruti, one noći kada su pristigla dvojica konjanika. Nisam znala da je izabrala da nastavi na Primitivo putu.

Kada nam se pridruži za stolom, i njoj postavim isto pitanje – da uporedi svoja iskustva sa obe rute.
“Potpuno su drugačija!”, uzvikne spremno, kao da je samo čekala da je neko to pita. “Ovde ljudi kreću na pešačenje i pre svitanja, i kao da imaju one amove, samo gledaju ispred sebe. Na Severnoj ruti bili su opušteniji.”

“Možda zbog toga što su svi koji su izabrali Severnu rutu u startu spremni na to da će hodati najmanje mesec dana?”, kažem.
“Ima logike”, složi se Marsi a i Anja klimne glavom.
“A zašto je sve to bitno?”, pita me Britni koja nam se takodje pridružila u medjuvremenu.

“Da bih proverila svoja zapažanja”, odgovorim joj nakon kraćeg razmišljanja. “Kada imam neki ne baš povoljan zaključak o nečemu, uvek podjem od toga da je problem možda do mene. Poredjenje sa tudjim mišljenjem pomaže mi u većoj objektivnosti. Sve vreme otkako sam na Primitivo ruti osećam veliku razliku u odnosu na sve ono što sam doživela na Severnom putu. Ali nakon ovih današnjih ‘intervjua’ sa vama mnogo bolje razumem razloge za to. I želim da verujem da je upravo ovo jedan od načina da ih prevazidjemo. Verovatno ne može ni da bude kao prvo iskustvo na Putu, ali može da postane mnogo bliže njemu.”

Put će pokazati do kraja.

 

 

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: Maja Banja Luka | Objavljeno: 13.06.2019 17:24
    Jedva cekam knjigu!!!!!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *