Od 31. do 35. dana na putu za Santjago, Španija

31. DAN PUT ZA SANTJAGO

Neobično je jutro bez susreta sa drugim hodočasnicima. Ne znam da li su svi – a ima nas preko pedeset u ovoj varošici – otišli još pre svitanja, ili su pak odlučili da danas ne kreću pre osam, do kad se zvanično može ostati u hostelima. Možda sam upala u neki vremenski procep izmedju ranoranilaca i spavalica. Ovi prvi su to višom silom, jer moraju da se do ranih popodnevnih sati dokopaju smeštaja u narednom mestu. Na Primitivo ruti hosteli nisu toliko česti kao što je to bio slučaj na Severnom putu. Juče, recimo, nije bilo nijednog tokom dvadeset četiri kilometara. A današnja deonica je još i duža – skoro trideset kilometara. Jeftiniji državni hosteli za hodočasnike rade po principu ‘ko prvi dodje, taj dobije krevet’, pa oni koji su spori i van kondicije neprekidno strepe. Oni drugi hodočasnici, koji bezbrižno spavaju do poslednjeg časa, imaju rezervacije u nešto skupljim privatnim hostelima. I ako vidite nekoga da pristiže u grad u popodnevnim satima, možete se opkladiti da ga čeka sigurna soba.

Nekoliko dana sam i sama bila pomalo podlegla toj trkačkoj atmosferi, pošto su noći bile previše hladne za kampovanje. Nijednom nisam izvisila za krevet, ali sam u malom hostelu u Kastru dobila poslednje slobodno mesto, pošto su sva ostala bila rezervisana. Da sam došla kasnije, morala bih ili da ostanem napolju na minusu, ili da hodam još desetak kilometara.

Danas je dosta toplije, a i ruta vodi sa skoro hiljadu metara nadmorske visine u niziju, pa mi je plan da noćas najzad kampujem. Zastaću nekoliko kilometara pre Lugoa, najvećeg galicijskog grada, i naći lepo mesto. Sutradan ću lagano ući i u grad, te ću imati ceo dan za obilazak čuvenog rimskog utvrdjenja i ostalih znamenitosti.
Hodam opušteno, bez i najmanjeg napora. Uživam u tišini, u kojoj miruju čak i vetrenjače. Jedino se čuje poneka ptičica. Zastajem da nešto fotografišem, da razgledam ili samo da produžim neki osećaj. Kakva razlika u unutrašnjem doživljaju kad znam da sam vremenski uslovljena i da moram da negde stignem, i sad, kad o tome ne razmišljam. Stajem i onda često, stignem i da slikam i da snimam, ali sve je to nekako u žurbi, iako je najčešće nisam svesna.

Razmišljam koliko tek rokovi, satnice, obaveze utiču na nas u svakodnevnom životu. Koliko smo svim tim opterećeni i koliko zbog toga ne možemo da se prepustimo uživanju u trenutku. Podsvesno smo programirani na žurbu. Još jedna istina o životu koja mi postaje očigledna na Putu.

Sasvim u saglasju sa mojom ponovo pronadjenom nirvanom je bajkoviti ulaz u prvo današnje seoce. Put do njega vodi popločanim nasipom duž kojeg s jedne strane teče potok, a s druge ga prati zid od pločastog kamenja.

Od njega su izgradjene i sve kuće. Ako su podignute na raskrsnicama, onda nisu zidane ‘na lakat’, već imaju zaobljeni ugao, što me uvek podseti na kule utvrdjenja. Kad se tome doda odsustvo ljudi sa krivudavih kaldrmisanih ulica, utisak izmeštenosti iz vremena je potpun. Povremeno stvarno imam osećaj kao da sanjam – toliko sve zajedno deluje nestvarno.

U jedinoj varoši na današnjem putu zastajem da kupim namernice, a zatim pronalazim kafe-bar. U Španiji kelneri ne izlaze iza šanka da bi uslužili gosta, već ovaj sam prilazi da naruči i uzme svoju narudžbinu. Ne znam da li su zbog toga skoro sve barske stolice uvek zauzete, pošto jedino ako sedite za šankom ne morate da se samouslužujete.

Ovaj bar se nalazi van direktnog puta kojim prolaze hodočasnici, pa pretpostavljam da ovde nisu česti gosti. Otvorih vrata i na čas se osetih kao junakinja u nekom od vestern filmova: desetak glava za šankom složno se okrenu prema meni. Zamrznuti kadar u trajanju od nekoliko sekundi. Prava je šteta što to nisam mogla da snimim. Ali čim su shvatili da sam pelegrinos, nezainteresovano su se vratili čitanju novina, gledanju u dno svojih čaša ili razgovorima koje su bili prekinuli.

Platih evro i trideset centi, koliko skoro svugde i košta kafa sa mlekom, uzeh gratis kolačić sa tacne na šanku, te izadjoh napolje i udobrno se smestih. Ovaj dan biće posvećen svim malim uživanjima koja sam bila zanemarila zbog hladnog vremena, kiše i njima izazvane žurbe. Stvari se polako vraćaju u onaj spori, staloženi tok.

Nastavljam dalje, opet potpuno sama. Iako sam usporila, očekivala bih da ipak sustignem nekog hodočasnika, ili, pre, da mene neko prestigne. Ali već se bliži podne, a nigde nikoga.

Od početka Puta, zavolela sam hodanje. Utrenirala sam se i ujutru jedva čekam da krenem. I ne primetim kad predjem prvih deset-petnaest kilometara, bez obzira na teren. I moj ruksak, čija težina obično varira izmedju osam i jedanaest kilograma, više ne osećam kao teret. Navikla sam se na njega, kao da smo srasli. Koliko je težak primetim tek kad ga uzmem u ruku da bih ga spustila na zemlju ili podigla na ledja. Sad me obuzima osećaj da bih ovako mogla doveka da hodam. Samo bih volela malo više sunca.

Ugledam savršeno mesto za ručak: na zaravni ispred šume na ulazu u jedno selo nekoliko širokih panjeva. Sednem, izujem se, postavim ‘sto’ i gozba može da počne. Ne postoji restoran kao ovaj, niti ukusnija hrana od one kad se dobro ogladni nakon fizičkog napora.

Sa mesta na kom sedim imam pogled na put, kojim najzad počinju da prolaze prvi hodočasnici. Ili poslednji, oni sa rezervacijama. Neke prepoznajem, ali i nepoznatima mahnem ako podignu pogled. Primetila sam još na početku da velika većina gleda ravno ispred sebe. Ja pak stalno kružim pogledom kao radar – što je navika koju sam stekla kotrljajući se godinama. Neki propust mogao bi da me skupo košta.

Kasnije pravim još jednu pauzu, iako nisam ni umorna, ni gladna. Izbila sam opet na zaravan na ulazu u neko drugo selo, gde se nalazi crkva. Naspram nje, s druge strane puta, ogromni četinar, i dve klupe okrenute prema kapiji. Ne mora se biti mnogo maštovit da se pred oči prizove vreli letnji dan i duboka hladovina pod njim, u kojoj se žitelji sela odmaraju. Ritam nekog drugog, sporijeg vremena koji tu i tamo još uvek preživljava medju njegovim ostarelim, sve nemoćnijim poklonicima.

I još jednom se zaustavljam na duže, izvrnuvši se na svoju prostirku, dok ruksak podmetnem kao zaslon. Ne mogu da odolim da to ne uradim, iako sam pre nekoliko dana otkrila jednog krpelja na telu. Nikada mi se u životu nijedan nije zakačio, pa mi je to bilo iznenadjenje. Trebalo bi da povedem računa, ali sve verujem da je pyta bila slučajnost. Krpelji me ne vole, i tačka – otprilike tako razmišljam.

Već sam prešla preko dvadeset kilometara i stigla sam skoro nadomak Lugoa. Rano je i nisam uopšte umorna, te bih mogla da produžim dalje. Ali želim da zadržim usporeni ritam ovog dana. Jedini završetak koji bi mu odgovarao je da nadjem neko lepo mesto za šator.

I samo četvrt sata kasnije ugledam pokošenu livadu uz potok. Prosto savršeno, kao i ceo ovaj dan.

A kad proverim aplikaciju koja mi broji korake, klilometre, sate, kalorije… otkrijem da nisam bila ništa sporija nego prethodnih dana kad sam se upinjala da stignem na vreme. Istovetna brzina, možda čak i malo veća.

Već sam to primetila tokom ovog pešačenja kad bih u dva-tri navrata usporila u mislima i htenjima. Hodala bih rasterećeno, ispunjena osećanjem da sve klizi lagano, a na kraju dana brojke bi me iznenadile. Bila u grču, bila opuštena, stigla bih uvek na vreme do cilja. Ali razlika u onom i ovom doživljaju čini filosofiju života.


32. DAN PUT ZA SANTJAGO

Topla noć, sa povremenom kišom. Pred zoru, već uobičajeno smrzavanje. Oko šest se izvlačim napolje samo da odem do mesta na kom mogu da uhvatim signal. Sinoć sam ga otkrila nasred livade i obeležila. Ali sad je i tamo mrtvo. Pokušavam nekoliko puta, i na kraju se potpuno rasanim. Ne postavivši novu objavu, naravno. Ali za sat-dva stići ću u grad, te se ne brinem.

Kafa i mlečni kroasani za doručak. Prilično brzo se pakujem, i krećem.

Nebo najavljuje lep dan. Kroz oblake koji se razmiču, sunce propušta tanke snopove svetlosti. Sve bez žurbe, kao da mu još nije vreme. U Španiji ni sunce ne izlazi napolje pre deset.

Pogled na Lugo na brdu, sa drugog brda. Izmedju njih – kanjon kojim protiče reka. Premošćena je još u rimsko doba, a visoki kameni most sa lukovima očuvan je do danas. I dobro služi ljudima.

Pred zidinama stajem u neverici. Znala sam da su dugačke i očuvane, ali ovo što gledam je kao scenografija za neki istorijski spektakl. Kapija je jedina vidljivo rekonstruisana.

Sedam u kafe poslastičarnicu naspram nje. Biram mesto do prozora sa pogledom. Ne mogu da se načudim kako ljudi ulaze u grad i izlaze uz njega nimalo ne obraćajući pažnju. Logično, žive tu i navikli su.
Uz veliku šolju kafe dobijam i poklon kolač. A i kroasan koji sam naručila je ogroman. Španci su uvek izdašni kad je o hrani reč.

Odjednom, otkrijem da u kafeteriji sedi i Holandjanin Aleks. Propustila sam njegov ulazak a ni on mene nije video. Sada prelazi za moj sto i pijemo kafu kao stari znanci. Opušteno jutro u malom španskom gradu.

Rezervisala sam krevet u hostelu i puštaju me da udjem u sobu iako je tek jedanaest. Tu su odsele i Nemica Anja i Amerikanka Ana-Marija – društvo još od Severne rute. Radujemo se svakom ponovnom susretu. Smestim se, pa idem u obilazak.

Mnogo hodočasnika odlučilo je da ostane u Lugu jedan san, da bi se odmorili. Iako ne nose ruksake, lako se prepoznajemo. A neke i znam, kao Eriku i Litvanca, sa kojima se pozdravljam.

Ispred katedrale razred desetogodišnjaka. Čas istorije napolju. Nose postere na kojima su napravili vodice kroz grad. Obilaze ga i ponavljaju ono što znaju o njemu.

Sad prave krug oko mene. Odakle sam. Koliko imam godina. Kako se zovem. Oni su svi desetogodisnjaci i vole Lugo – kažu mi za sebe.

Hodam pet kilometara izvan grada do Dekatlona. Kupujem nove cipele za pešačenje, a mladić koji odlučno priča engleski mi pomaže u razgovoru sa prodavačicom. Potom me vozi nazad u grad, da ne bih ponovo hodala.

Zove se Markus i inženjer je. Studirao je u Americi, a ovde će raditi master. Bavi se kajakingom i zna sa Srbija ima jak tim.

Ostavlja me u centru, ispod jedne od kula. Taman da prošetam dvokilometarskim bedemom oko grada. Na jednom proširenju, ljudi u rimskim togama. Za tri dana ovde se održava svetski festival Arde Lukus, tokom kojeg se ozivljava rimsko doba. Ovi ljudi se spremaju za svoju ulogu vojnika i zapovednika.
“Ave Cezar!”, kazem prolazeći pored njih.

Smeju se otpozdravljajuci mi. Jedan mi priča o fesativalu, a ja kažem da znam. I da planiram da se ovde vratim da bih mu prisustvovala barem jedan dan.

Ne bih da propustim takav dogadjaj u mojoj blizini.


33. DAN PUT ZA SANTJAGO

Predusretljivi stanovnici Lugoa uvek stanu kad vide da neko fotografiše, kako mu se slučajno ne bi našli u kadru. Roditelji tome uče decu, videla sam kako majka zaustavlja dvojicu sinova dok sam pokušavala da napravim jutarnji snimak katedrale. Utusak da su Galičani veoma ljubazni i brižni.

Spomenuk rimskom vojniku ispred mosta iz njihovog vremena. Vojnik je u čeličnom oklopu, sa kopljem oslonjenim o tlo, držeći u drugoj ruci štit. Pravim selfi stojeći do njega.

Ispod mosta prolaze kajaci. Momci na jutranjem treningu. Čekam da se približe u nadi da je Markus tamo. Bilo bi baš lepo da mu mahnem u odlasku iz grada. Ali u kajacima su neki drugi mladići.

Ostalo je još manje od sto kilometara do Santjaga. To je, ujedno, i najmanja klometraža koju neko treba da napravi da bi se nazvao hodočasnikom. I da bi dobio diplomu o ishodanom Kaminu. Mnogi varaju i koriste prevoz a onda poslednjih desetak kilometara hodaju. Zbog takvih je uvedeno pravilo da u hodočasničkom pasošu moraju da imaju pečeate kojima dokazuju da su hodali barem sto kilometara. I to dva dnevno, ako njihiva ruta iznosi samo toliko. Mi, ostali, koji sakupljamo pečate već stotinama kilometara, ne treba da se brinemo.

Moj hodočasnički pasoš je ionako skoro pun. Bitan mi je kao suvenir koji sam obećala na poklon deci iz Svratišta.

U nekom selu, garaža pretvorena u mini-bar po sistemu samousluživanja. Ima automate za piće, kafu, grickalice. Tri žene za jednim stolom, a za drugim Litvanac. Mašina prima samo metalne novčiće, pa pitam da li neko ima da mi razmeni papirnatu novčanicu od desee evra.

“Mislim da imam ja”, kaže jedna od žena otvarajući svoj novčanik. I onda za sebe, poče da prebrojava: “One, dva, tri…”
“You’re from Russia?”, pitam.
“Slovenia.”
“Pa što pričamo engleski!”, uzviknem, i sve četiri počnemo da se smejemo.

Zovu se Tanja, Milena i Jasmina, i iz Maribora su. Pre nekoliko godina hodale su prvi deo Primitivo rute, a sada su došle da ispešače njen drugi deo – od Luga do Santjaga. Sinoć su doputovale u danas krenule.

Pokazuju mi svoje hodočasničke pasoše na slovenačkom. I mapu planinarskih ruta kojima je premrežena Slovenija.
“A od vas se to moglo i očekivati”, kažem, i opet sve prsnemo u smeh.

Upisujemo se na zid na kom hodočasnici ostavljaju svoja imena, a zatim i u Knjigu utisaka. Kreću pre mene, pošto ja još pijuckam svoju kafu.

Ali sustižem ih vrlo brzo.

Neko vreme hodam sa Tanjom, dok su dve druge žene ispred. Staju kod jedne autobuske stanice posedavši na klupu.

“Snežana, hoćeš da se malo zavreješ?”, pita me Jasmina izvadivši flašicu od Sprajta. “Rakija, domaća”, doda kao objašnjenje.

Sad se smejem naglas, u neverici.

Prihvatam, naravno.

“Još jednom”, podsitiče me Jasmina.

Rado. Rakija je odlična, meka.

“Sad me niko neće stići”, kažem polazeći dalje.

One će još da se odmadaju, a danas će hodafi kratko, jer im je prvi dan.
“Buen Camino, komšinice!”, kažem odlazeći.

Najzad šuma i zemljani put. Već sam se bila zabrinula da ću danas hodatu samo asfaltim. I da postaje zamirno u dosadno, kao što je to bio slučaj na Severnoj ruti.

Srećom sam se prevarila.

Kasnije i ja pravim pauzu na jednoj autobuskoj stanici. Jedan pas me gleda sa onim molećivim pogledom koji ljubimci imaju uvek kad namirišu hranu. Bacim mu malo hleba i šunku. Potom i ostatak paštete. Ali pas ne može da je izvuče jezikom pošto je ivica oštra. Prilazim, uzimam onu konzervu, izvadim sadržaj a ambalažu bacim u smeće.

“Evo ti, zanovetalo jedno”, kažem mu. “I nema više, sve sam pojela.”

Tišina. Pejsaži koje želite da gledate na ekranu svog kompjutera odmarajući oči od posla. Blago zatalasana brda kao u Šumadiji. I vreme je dobro za pešačenje – oko 15°C. Sunca ima taman dovoljno da ne bude hladno ni mračno zbog oblaka, kao što je bilo jutros.

Dvadeset sedam kilometara do mog današnjeg odredišta. Nisam umorna, jedino me malo bole stopala pošto sam cslo pre podne hodala u novim patikama. Posle sam nastavila u sandalama za hodanje.

Hostel je nekadašnje seosko imanje. Ima velimu baštu. Mogu da kampujem u njoj, i to besplatno.

Nisam to očekivala jer sam svuda plaćala upola od cene kreveta.

U svakom hostelu nalazi se kutija za suvišne stvari koje hodočasnici ostavljaju. U ovoj nalazim tanku vreću za spavanje koju ću noćas iskoristiti kao unutrašnji sloj. Biće hladna noć.

U baru nedaleko od hostela služe točeno pivo. I to odlično.

Iznela sam svoju veliku čašu i gratis grickalice napolje. Sedim sa pogledom na raskrsnicu kojom niko ne prolazi.
Naidje neka žena iz sela da kupi karton piva. Javim joj se kad udje i izadje. Kasnije se ispred bara parkiraju jedna kola. Iz njih izadje devojka, zapravo smena onoj što je mene uslužila.

Sedim ispred tog seoskog bara, pijem odlično pivo a oko mene se ništa ne dešava. Verujem da bi na duže bilo dosadno tako živeti, ali trenutno mi ovo savršeno odgovara.


34. DAN PUT ZA SANTJAGO

Na samo nekoliko kilometara od hostela ispred kojeg sam kampovala, jedna od onih improvizovanoh tezgi pred kućom, sa ponudama za vazda gladne hodočasnike. Pošto sam jutros krenula medju poslednjima, sve je već razgrabljeno i ostalo je još samo nekoliko mandarina i dve banane.

Mršavi muškarac sa dugom kosom vezanom u rep mete dvorište. Poželim mu dobar dan, a onda ga upitam za ponude.

“Donativo”, kaže.

Ako imaš, ostaviš koliko možeš i koliko misliš da treba. Dugo to nisam videla na Kaminu, zapravo, otkako sam napustila Severnu rutu. Na Primitivo putu su sve cene unapred označene.

Ostavljam evro za dve banane. Kilogram košta manje od dva evra, tako da je ovo pristojna donacija, nadam se.

Utom iz kuće izlazi žena. Poziva me na kafu i pita da li mi treba pečat. Oko njih dvoje, trčkaraju dva psa – jedan veliki i jedan štenac. Mali mi se mota oko nogu, pa ga pomazim, i očas, eto nas u igri.

Nisam mislila da se zadržavam, ali sad menjam plan. Povuče me prilika za razgovor sa lokalcima.

Muškarac mi je na lošem engleskom (svakako boljem od mog španskog) već rekao da tu volontira. Putovao je osam godina starim vanom, koji stoji parkiran preko puta. A onda je ovde zastao…

… Zbog ljubavi, naravno.

Njegova prijateljica je ovu kuću nasledila od bake i deke, i trideset i više godina dolazi iz grada čije ime nisam prepoznala, da bi se ovde odmorila. Ostaje po nekoliko meseci, tokom sezone hodočašća, a zimi se vraća nazad ili ide na jug u svom vanu. I pokaže mi beli van uz onaj crni, koji pripada njenom prijatelju. Okrenuti kabinama jedan ka drugom. Pomislih kako i ti vanovi deluju zaljubljeno.

U prizemlju kuće u koju sam ušla nalazi se drveni sto i nekoliko klupa, a duž zidova je izložen ručno radjeni nakit sa motivima Puta za Santjago.

Za stolom, žena mi sprema kafu, a muškarac ručno radjenim perom kaligrafski ispisuje naziv tog mesta i datum u moj hodočasnički pasoš. Za to vreme, ja se igram sa onim štencem koji mi se našao u krilu.

Osećam se veoma prijatno tu, sa tim ljudima, koji više uživaju u tome što rade, nego što od toga imaju koristi.
Petnaestak minuta posle mene stižu dve Ruskinje. Sinoć sam ih srela prvi put. Mislim da su i one par, jer hodaju držeći se za ruke. Jedna od njih me prati na Instagramu zahvaljujući tagu #caminoprimitivo koji koristim. Sinoć je ispred hostela prepoznala moj šator sa slika koje sam tamo postavljala. Saznajem još da žive u Latviji, a ovo im je prvi put na Kaminu.

Vrlo brzo za njima stiže i Ana-Mari. To je ona mlada Bostonka koja je započela Put Severnom rutom, ali je imala velike probleme sa žuljevima. Poslednji put kada sam je videla na toj ruti, žalila se sama za sebe kako želi da ishoda Kamino i kako nije razmažena, ali je sve to previše – i oluje koje su nas pratile tri dana, i hladnoća, i njeni žuljevi. U nekoj od mojih kasnijih objava, pitala sam se šta li je sa njom i da li je ipak nastavila. A onda smo se srele pre nekoliko dana. Nisam je odmah prepoznala, iako mi se javila, podsetivši me odakle se znamo. U nekom od onih razgovora za zajedničkom večerom, pitala me je za moje godine.

“Mogu da ti budem mama.”

“Dobro, ali koje ste tačno godište?”

Odgovorih joj.

“Tačno kao moja mama!”, uzviknu. “Ali ne izgledate kao moja mama, već kao da vam je deset manje!”

“To je zato što nem decu”, našalih se, ustajući u odbranu svoje generacije.

Od tada gajimo uzajamne simpatije, a putevi nam se stalno ukrštaju.

I ona prihvata kafu, pa neko vreme svi sedimo u toj sobi, pričajući. Ruskinje krenu prve, a za njima i ja. Zagrlim Mapi, našu domaćucu, a sa Peterom se rukujem.

“Divno je ovo što radite. Nadam se da se vidimo negde na nekom putu”, kažem odlazeći.

Iako bi ovo trebalo da bude jedan od najlakših dana za pešačenje, sve mi je teško. Nisam dovoljno spavala, jer mi je opet bilo hladno. Nemam sa sobom odgovarajuću opremu za tako niske temperature. Nisam ih očekivala, a nisam ni planirala da napuštam obalu i zalazim ovako duboko u kopno. Sada plaćam cenu slobode da promenim planove shodno trenutnom nahodjenju.

Razmišljam o tome, kao i šta ću dalje. Za nekoliko dana stići ću u Santjago. Onda mi predstoji još nekoliko dana do Finistere, ili Kraja sveta. Otprilike će mi ostati još dve nedelje dopuštenog boravka u Šenženu. Jedna od ideja bila je da posetim Porto, možda čak i Lisabon. To sam oduvek želela, a sad je prilika. I jednostavnije mi je nego kad putujem biciklom – samo uskočim u autobus, voz ili možda ustopiram neko vozilo.

Ovih dana, gotovo svi menjaju planove. Najuočljivije mi je da mnogi usporavaju. Kao da su išli prebrzo, pa su sad shvatili da samo što nisu stigli na cilj, a ostalo im je još dovoljno dana.

Neodoljivo mi se nameće poredjenje sa životom. Put za Santjago je nesumnjiva metafora životnog puta. Svi idemo ka istom kraju, usput se boreći sa problemima, slabostima, uživajući, družeći se, srećući i ovakve i onakve ljude. Grabimo ka tom cilju, usredsredjeni na njega, misleći prvenstveno na sigurnost koja nas čeka na tom i tom mestu, na obed koji će nas zasititi i ugoditi našem ukusu, a uz njega i na druženje sa starim ili slučajnim saputnicima. Retko ko ume – ili može – da uspori, da se prepusti ne brinući se dokle će stići i da li će ga tamo nešto sačekati. Čak je i meni to bilo teško, iako se već skoro punu deceniju odupirem življenju u zoni sigurnosti.

I sada, pred kraj Puta, kao pred kraj života, poneko zastane i zapita se – a što ne bih malo usporio? Zašto ne bih ove preostale dane utrošio u lagano hodanje, bez ikakvih briga o tome dokle ću stići?

A čudnovatom slučajnošću, upravo duž poslednjih kilometara svih puteva za Santjago (kojih ima na desetine), na gotovo svakom koraku mogu se naći hosteli. Krov, krevet, večera – kao metafora za materijalnu bezbrižnost koju većina ljudi ostvari do pred kraj svog životnog puta. Tu je, napokon obezbedjena, i sad možemo da nastavimo sasvim lagano. Osim što nam je ponestalo vremena.

Boris iz Madjarske je dan nakon Lugoa hodao samo deset kilometara. Ana-Mari ga je sinoć videla u mestu pre Fereirre, što je manje od dvadeset kilometara dnevnog hodanja.

Erika je pauzirala dva dana u Lugou i tek danas nastavila dalje.

Ana-Mari planira da ostane nekoliko dana u Aruzou, pre nego što udje u Santjago.

Ja se vraćam u Lugo na festival, potom hodam do Kraja sveta, a u medjuvremenu možda ostanem negde, pauzirajući od hodanja.

Brojimo sitno. I kao da se svi pitamo da li je moralo tako brzo.

Kada bih svoj život mogao ponovo proživeti,
Pokušao bih da u sledećem napravim više grešaka,
Ne bih se trudio da budem tako savršen,
Više bih se opustio,
Bio bih gluplji nego što jesam,
Veoma malo stvari bih ozbiljno shvatao.
Bio bih manji čistunac.
Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,
Više sutona posmatrao, na više planina se popeo
Više reka preplivao, na još više mesta išao,
Na koja nikada nisam otišao,
Manje boba jeo a više sladoleda,
Imao više stvarnih a manje umišljenih problema.
Bio sam od onih koji
Razumno i plodno prožive,
Svaki minut svog života imao jasan uz trenutke radosti,
Ali kada bih mogao nazad da se vratim,
Težio bih samo dobrim trenucima.
Jer, znajte, život je od toga sačinjen,
Od trenutaka samo, koje ne propuštajte sada.
Ja sam bio od onih što nikad nigde
Išli nisu bez toplomera,
Termofora, kišobrana, padobrana.
Kada bih opet mogao živeti lakše bih putovao.
Kada bih ponovo mogao živeti
S proleća bih počeo bosonog hodati
I tako išao do kraja jeseni.
Više bih se na vrtešci okretao,
Više sutona posmatrao i sa više dece se igrao,
Kada bih život ponovo pred sobom imao.
Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem!

(TRENUCI – Horhe Luis Borhes)


35. DAN PUT ZA SANTJAGO

U istom hostelu odsele su i Slovenke, ali ne u zajedničkoj, već u privatnoj sobi na spratu. To objašnjava kako ih nisam videla do današnjeg doručka.

Pozdravljamo se kao stare poznanice, radujući se zbog ponovnog susreta. I odmah se smejemo uglas zbog toga što im se najpre obraćam na engleskom. Dugo ni sa kim nisam pričala na maternjem jeziku.

Na stolu je već flaša Fante, sa onom istom domaćom rakijom. Ozbiljno mi se svidjaju te devojke.

Pričamo o našim doživljajima poslednja dva dana, razmenjujemo Fejsbuk naloge, a onda ih ostavljam uz dogovor da se uveče nadjemo na pivu. I one idu samo do petnaest kilometara udaljenog Arzua, kao i ja. Na Kaminu se ljudi uvek nadju ako to žele.

Prolazim raskrsnicu na kojoj se ukrštaju najveća od svih ruta – Francuska, i Primitivo. Od sad pa do kraja Puta biće gužva od hodočasnika.

Ljudi su ispred mene. Ljudi su iza. Jedne prestižem, drugi me zaobilaze, treći zastaju zbog pauze, četvrti se pridružuju nakon nje – kao na nekom pešačkom autoputu.

Svuda su kafei, restorani, odmorišta. I svuda se može dobiti pečat, pa hodočasnici koji pešače od juče staju u red, kako bi dokazali da jesu hodali Putem, čime su zaslužili diplomu koja se dobija na cilju.

Ništa mi se ovo više ne dopada. Sve se pretvorilo u masovni turizam, u masovnu zabavu, u masovnu prodaju duhovnosti ili religioznosti. Kao srednjovekivna prodaja oproštajnica grehova – ako biste krenuli u krstaški rat, nazvan pohodom za oslobodjenje Hristovog groba, mogli ste za nekoliko novčića da sebi osigurate mesto u Raju, i to sa papinim ličnim potpisom. Vatikan je izmislio današnji pojam advertajzinga vekovima pre nego što je ta reč i nastala.

Ponavljam sebi da ne treba da budem prestroga, već da pokušam da to shvatim sa zabavnije strane. Kao veliku žurku, recimo. Sad svi hitamo ka toj ogromnoj pozornici, ka tom Santjagu, da bismo – ne znam ni ja šta tačno uradili. Crkva sa apostolovim moštima je zatvorena zbog renoviranja, a i da nije, ne bi menjalo puno na stvari, barem ne za mene, pošto nisam religiozna. Zapravo i ne znam šta sam tačno očekivala, ni kako bi taj cilj trebalo da izgleda da bih se osećala dobro.

Sve što mogu da uradim je da se usredsredim na trenutak. Hvatam korak sa dvema Finkinjama, sa kojima sam se više puta sretala na Primitivo ruti. Iznad svega volim što je ovde moguće sresti ljude iz svih krajeva sveta, doslovno. (Posebno sada, na kraju, kad se svi Putevi ukrste.) Za osam godina kotrljanja, nikad nisam srela nikog iz te zemlje. A za ovih mesec dana, one su već četvrte iz Finske. Sa dvojicom njihovih sunarodnika hodala sam nakratko na Severnoj ruti. Izgledali su kao likovi iz Kaurismakijevih filmova: providno beli, sa gotovo ridjim kosama, bradama i brkovima, i smrtno ozbiljni. Sada se nas tri smejemo tom opisu, kao stereotipu koji mi one same potvrdjuju.

Prijatno mi je u priči sa njima, tako da hodamo zajedno više od sata. Onda ja zastanem da bih užinala, a one produže. Videću se i sa njima u Arzuru, sigurna sam.

Kasnije sretnem Aleksa iz Holandije i njegovog američkog prijatelja kome nisam upamtila ime. Još kasnije, mahnem Ana-Mariji. I nesvesno, stalno kružim pogledom po hodočasnicima tražeći poznata, draga lica.

Kao da stalno očekujem nešto, ali ne znam tačno šta. Čini mi se da sam u potrazi za nekakvom potvrdom, možda o višem smislu svega ovoga koji bi poništio osećaj vašarske utopljenosti u masu, šarene laže i jeftinu zabavu, na šta najviše liči ovaj pred-završetak.

Govorim sebi da treba da sačuvam samo dobre i vredne utiske. Imam svoje beleške, putopise, priče. Pisala sam ih nekad sa lakoćom, u onom mahnitom stvaralačkom nadahnuću, nekad sa naporom otkidajući vreme od preko potrebnog odmora i sna, ali duboko u sebi svesna da predstavljaju sačuvani trenutak, istinito svedočanstvo o jednom Putu, kome je upravo to pisanje dalo viši smisao – onaj za kojim neprekudno tragam.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *