Put za Santjago – Arde Lucus festival

Propustila sam jutarnji autobus za Lugo u koji sam se uputila nazad iz Arzua kako bih prisustvovala drugom danu Arde Lucusa – festivala na kome se oživljava rimsko doba. Ne čeka mi se naredni koji stiže tek za dva sata, pa izbacim palac. I gotovo odmah mi staju neka kola. Vozač mojih godina pomalo priča engleski. Ne ide do Lugoa, ali može da me poveze do Melidea, na polovini tog puta. Odlično!

Pita me odakle sam, kojim Kaminom sam hodala, a izmedju toga mi ispriča da je i sam hodočastio, da je živeo u Lugou, sad živi u Santjagu, a zbog posla dolazi u Melide. Sporazumevamo se sa lakoćom, a i one pauze u razgovoru, koje znaju da potraju i po nekoliko minuta, ne izazivaju mi ni najmanju nelagodnost. I kad me Pablo, kako mi se predstavio, upita da li hodam sama, te kad stižem u Santjago, ta pitanja deluju mi sasvim na mestu. Mada, osećam da razmišlja o nečemu, kao da se dvoumi. I zaista, kad stignemo u Melide i on zaustavi kola, zamoli me da sačekam trenutak dok nadje olovku i papir. Ispiše mi svoj broj i mejl, da mu se javim kad budem znala kad ću stići u Santjago. Mogu da ostanem u njegovom smeštaju besplatno. Živi u centru, na nekoliko stotina metara od katedrale. Eto ga – ponovo čudo Puta.

Nepunih deset minuta kasnije vozim se sa drugim Galičaninom, starijim ćutljivim čovekom koji sluša odličnu pop-rok stanicu. Razumela sam da ni on ne ide u Lugo, ali dokle god me poveze, biće dobro. Tek kad skoro stignemo u grad i on me upita da li mi odgovara da me ostavi kod katedrale, shvatim da ga nisam dobro razumela. Kaže mi nešto što prevedem kao: “trebalo bi da naučite španski”, a sa čime se bespogovorno složim. “Razumem pomalo”, odgovorim, iako mi zapravo bolje ide naslućivanje i pogadjanje.

Tek je devet i u Lugou svi još spavaju. Juče je bio prvi festivalski dan i program je trajao skoro do ponoći. Španci i inače kasno odlaze na počinak (jer i večeraju tek u deset), a uvek su spremni za zabavu i provod. Stoga je razumljivo što se ujutru ništa ne otvara pre deset.

Pijem kafu na pustom trgu, napravim krug po srednjovekovnom bedemu, šetkam po centru… i na kraju dočekam otvaranje štandova i pozornica.

Već osamnaestu godinu zaredom u Lugou se održava festival na kome se slavi doba rimskih legija i keltskih plemena. Grad se ponosi time što jedini u svetu ima potpuno očuvane zidine iz tog vremena: visoke su deset do petnaest metara, dugačke preko dva kilometara, sa čak sedamdeset jednom kulom. Godine 2000, Unesko ih je zaštitio kao svetsku kulturnu baštinu, i od tada se, poslednje nedelje u junu, organizuju svečanosti pod nazivom Arde Lucus, što u prevodu znači “Spaliti Lugo”.

U starom centru grada i obližnjim parkovima postavljene su kuluse koje predstavljaju rimska vojna utvrdjenja, kuće, zanatske radnje, šatore, vežbališta, bojna polja. Ljudi oblače toge, ogrću plaštove, pokrivaju prsa čeličnim oklopima, nazuvaju kožne sande, na glave stavljaju oklope sa perjanicama dok devojke i žene kite kose venčićima. Igraju se starih igara, odmeravaju snagu i veštine, pripremaju hranu na logorskoj vatri, koristeći samo tradicionalni pribor, kuju gvoždje, izlivaju živu, duvaju u mehove, predu vunu na preslicu… rečju, oživljavaju staro doba koristeći svoja znanja i kreativnost, sa ciljem da očuvaju tradiciju i dobro se zabave. Povorke bubnjara kruže ulicama, zastave se vijore, vesele se i deca i odrasli u toj kolektivnoj igri.

Neki od učesnika došli su iz Francuske, Portugala, Italije, dok gostiju ima sa svih strana sveta. I ja bih mogla provesti ceo dan obilazeći brojne pozornice i prateći razne programe. Ali umorna sam i treba da se vratim u Arzuu, jer sutra nastavljam dalje. Sada idem autobusom, delom zbog uštede vremena, ali više zbog toga što je moja mera avanturizma za danas zadovoljena. Danas više nemam snage za nove dogadjaje.

Po povratku, idem u kupovinu. Sutra je nedelja, što znači da se treba snabdeti za ceo dan jer ništa neće raditi. Na ulici i u supermarketu i nehotice se zagledam u hodočasnike tražeći poznata lica. U ovom gradu hodači sa Severne rute priključuju se nama sa Primitivo i Francuskog puta. To je već prevelika gužva, ali i prilika da možda sretnem neko od onih dragih lica sa prve polovine mog hodočaća.

I stvarno – ugledam Slovakinju Tatjanu, sa kojom sam delila sobu u onom cistercitskom samostanu. Prigušeni vrisak oduševljenja, zagrljaji, smeh, neverica zbog ponovnog susreta. Raspitujem se ljude sa kojima sam hodala i radujem se kad ih i Tatjana zna, a posebno ako je neko od njih takodje ovde, u istom gradu. Onda je sasvim izvesno da ćemo se ponovo sresti sutra kad nastavimo ka Santjagu. A možda već i danas.

Sa dve limenke piva sedim na klupi u parku ispred hostela i premišljam se da li da načnem prvu odmah tu, ili da sačekam dok odem u sobu. Ali najviše razmišljam o tome kako bi bilo dobro da ugledam malu Nemicu Mirjam, onu obrijane glave. Sa njom i Amerikankom Dajanom sam jedne večeri pila pivo kojim su me počastile ispred mog šatora. Tatjana mi je rekla da je Mirjam takodje danas stigla u Arzuo, što me je mnogo obradovalo. ‘Krug mora da se zatvori’, pomislila sam. Prosto mi se čini nemogućim da završim pešačenje a da ne sretnem više nikoga od tih ljudi sa kojima sam ga započela u isto vreme.

I tada poznato lice (samo sa izraslom kosom kao četka) naidje trgom idući tačno prema meni. Priča telefonom i ne gleda okolo, pa me još uvek ne vidi. Mašem joj, pozivajući je po imenu. I onda skačemo jedna drugoj u zagrljaj. Kad se malo stišamo u toj prvoj radosti, pružim joj limenku.

“Za mene?”

Klimnem glavom, smejući se.

Put za Santjago – Arde Lucus festivalPropustila sam jutarnji autobus za Lugo u koji sam se uputila nazad iz Arzua kako…

Publicerat av Snežana Radojičić Lördag 15 juni 2019

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *