Od 36. do 37. dana na putu za Santjago, Španija

36. DAN PUT ZA SANTJAGO

“Želim samo da završim”, ponavljao je Stefan.

Upoznala sam ga sinoć, zahvaljujući Mirjam. Sedeći na klupi do moje, i on je čekao da Nemica završi telefonski razgovor kako bi joj se javio. Nisu se videli nedeljama. U isto vreme su krenuli Severnom rutom, potom je Stefan pokušao da se prebaci na Primitivo, ali je imao velike probleme sa kolenima. Doktor mu je rekao da zaboravi na strme terene, pa je tako Stefan završio hodajući Francuskom rutom.

Sedam nedelja je na Putu.

Učinilo mi se da je to mnogo vremena, ali kad sam se preračunala, shvatila sam da ja ulazim u šestu nedelju, ako brojim i dane odmora i pauze od hodanja.

Iako ne delim Stefanovu želju da što pre okončam hodanje, mogu da ga razumem. Umoran je. Djavolski umoran i izmrcvaren od svakodnevnih napora, bolova, borbe sa lošim vremenom. Ne žali ni jednog sekunda što je sve to podneo, samo ne može više.

I sama osećam nagomilani umor. Utrenirana sam i mogu da hodam satima i ishodam nekoliko desetina kilometara, ali sve češće osećam želju samo da spavam i da se ne mrdam sa mesta. Rasporedjujem snagu do datuma kada najkasnije treba da se vratim kući, tempirana da dotle izdržim.

Nasuprot nama, prekaljenim vukovima koji ipak polako posustaju, stoje novi hodači. Oni koji pešače poslednjih sto kilometara do Santjaga. Ne verujem da svi to rade zbog diplome koja se dobija na završetku Puta. Ima i onih koji godinama hodaju deonice neke rute, jer nemaju puno dana odmora, poput Slovenki. Srela sam i nekoliko ljudi sa ozbiljnim zdravstvenim problemima, a silnom željom da makar malo osete čar Puta. Stoga, ne bih sudila tim novajlijama.

Ali razumem zbog čega se Mirjam ljuti na njih. U sebi, naravno, a Stefanu i meni se usudila da to prizna i glasno.

“Gledam ih sveže i odmorne, sa novom, čistom odećom, čak im ni patike nisu prašnjave. Nose one dnevne ruksake, a videla sam neke i sa tašnama preko ramena, koji prtljag pošalju taksijem, da ih čeka u sledećem mestu. I šepure se na stazi, lupkaju onim štapovima koje ne znaju ni kako da drže pravilno i koji su im potpuno suvišni. Nerviraju me, strašno me nerviraju, iako znam da nije u redu da tako osećam i razmišljam.”

Smejali smo se svi tom njenom priznanju, dobro znajući o čemu govori.

Juče, u povratku autobusom sa Arde Lucus festivala, na svakoj stanici uskakali su ili iskakali hodači-prevaranti. Prepoznatljivi već na prvi pogled. Nisam osetila netrpeljivost kao mladjahna Nemica, ali me ni najmanje nisu zanimali, čak ni koliko da im se javim sa “Buen Camino”. Krila sam se iza svog imidža turiste nehodočasnika, pošto sam ruksak ostavila u hostelu, a i patike su mi skoro nenošene.

Ali od jutros, na stazi, inatim se sa njima. Kad se upnu da me prestignu, ubrzam i izmaknem im. Znam da je detinjasto, ali je jače od mene.

Ipak, veći deo današnjeg puta hodam sama. Skrenula sam sa obeležene staze na magistralni put, pošto mi se ne dopada da sve vreme budem okružena hodačima. Ima nas toliko da je uvek neko ispred ili iza, na manje od deset metara rastojanja. Ne želim ni da zamišljam kako to izgleda u julu i avgustu, kad hodočasti najveći broj ljudi.

Svaki čas putevi nam se ukrštaju. Na jednoj od tih raskrsnica, grupa hodača me prepadne vikom iza mojih ledja. Okrenem se, a oni mašu rukama i pokazuju mi stazu, uvereni da sam je previdela. Dobri duh hodočasnika koji se brinu jedni o drugima živi i na ovim poslednnim kilometrima Puta.

Drugom pak prilikom poželim da sam se zaista izgubila, jer tada ne bih morala da koračam uporedo sa grupom koja nosi zvučnike i sluša glasnu muziku, dernjajući se iz sveg glasa. Na ledjima nemaju čak ni dnevne ruksake. Vidim kako ih (pravi) hodočasnici propuštaju, kao što se propuštaju navijači nakon izlaska sa stadiona.

‘Samo nedostaje putujući cirkus, i da sve bude kao u srednjem veku’, pomislih, smejući se za sebe. Svesna sam da to više nema nikakve veze sa mojim Putem, kao ni ti novopečeni, niti lažni hodočasnici. Jedino želim da uteknem toj gužvi, pa zato grabim onuda kuda niko od njih ne ide.

Završavam današnju deonicu nešto posle podneva. Našla sam hostel sa dvorištem u kom razapinjem šator. Temperatura je dvadeset dva stepena, a i noć će biti topla, oko deset stepeni Celzijusa. Željna sam kampovanja koje je uživanje, i sada su se napokon stvorili uslovi za to.

Sama sam u toj baštu, pošto drugi hodočasnici, koji su se smestili u sobe, i ne znaju da ona postoji. Sunce i pivo uz ručak omame me, pa zaspim usred dana. Popodnevna dremka u šatoru u hladovini drveta – ne pamtim kada sam to sebi priuštila.

Kasnije, kada se silom otrgnem oda sna, prošetam do obližnje benzinske stanice u kojoj se nalazi i mala prodavnica. Kupim još hrane i piva, te spremim sebi užinu. Onda se odmaram do uveče, malo sedeći u udobnoj baštenskoj stolici, malo leškareći na svojoj podlozi, kad se podignem samo da bih skuvala večeru. Jedva dočekam da padne mrak, da napokon odem na spavanje.

Treba sačuvati snagu do kraja, da ne bih doživela što i Stefan.


37. DAN PUT ZA SANTJAGO

Vlasnik hostela nije me slagao – njegova dva psa zaista nisu lajala tokom noći. Ali su me zato oni komšijski držali budnom sve do zore. Premestila sam šator što dalje od ograde i njih, ali tih desetak metara dodatne udaljenosti nisu puno pomogli.

Nakon neprospavane noći ne može se hodati dvadeset kilometara, koliko mi je ostalo do Santjaga. Nikakva snaga volje ne može da poništi težinu umora koji se sakupljao prethodnih trideset šest dana i više od osamsto kilometara. Mogla bih da zaspim hodajući. Najpametnije bi mi bilo da stanem negde, odmorim se i sutra udjem u Santjago. Ne žurim nigde, osim što sam javila Pablu da danas stižem.

Pablo je onaj čovek kog sam prvog ustopirala kad sam išla u Lugo, na festival. I kome je usred naše priče (ako se tako može nazvati nagadjanje ko je šta rekao na jeziku koji ono drugo ne govori) došlo na pamet da mi ponudi smeštaj u Santjagu gde ima stan. Sinoć sam mu poslala mejl i odgovorio mi je potvrdno. Pošto ne živi u Santjagu, dogovorili smo se da se nadjemo kasno popodne, po završetku njegovog radnog vremena, kako bi imao vremena da stigne. Verujem da mu nije bilo lako da se organizuje i zato ne bih da mu remetim raspored i otkazujem, te ponovo zakazujem dolazak.

Radije biram da razapnem šator usred dana i odmorim se, makar na kratko. Za sve ove godine, nikada to nisam uradila iako je bilo teških trenutaka zbog nakupljenog umora.

Skrećem sa staze, postavljam šator koji je još uvek mokar od noćne vlage i naduvavam podlogu. Mrzi me, neopisivo me mrzi da sve to radim, ali moja potreba za odmorom je ovog časa neuporedivo jača od moje lenjosti. Da je vreme lepše, samo bih se negde ispružila, ali dan je muljav, kiša se dvoumi i ne bih da postradam još gore ako se stušti.

Ne uspevam da zaspim, najviše iz straha da ću prečuti alarm koji sam podesila, ali i to što sam ležala čini da se osećam mnogo bolje već nakon pola sata. Pre ponovnog polaska dobro se najedem, jer u ovakvom stanju biće mi potrebna sva raspoloživa energija. Spakujem se i podjem polako.

Hodam sa ‘ranjenicima’ – kako nazivam hodočasnike koji u ovaj, već kasni popodnevni sat, pristižu u Santjago. Većina onih drugih je stigla tokom pre podneva, ili će stići kasnije uveče – zavisno od toga kada su krenuli i odakle.

Žena ispred mene hramlje, ali ne posustaje. Oslanja se na svoje štapove i uporno, poput strpljive kornjače, pravi sitne, bolne korake napred. Kažem joj nešto u prolazu, nešto ohrabrujuće. Kasnije stanem da bih se odmorila, a ona me sustigne i udeli mi osmeh podrške. I tako nekoliko puta.

Na ulazu u grad, hodočasnici se zaustavljaju na brdu Monte do Gozo. Odmah do puta izdiže se prvi spomenik, u apstraktnom stilu, pa svi hrle ka njemu, kako bi se slikali. Na trista metara dalje, samo nevidljivo sa puta, nalazi se drugi spomenik hodočasnicima – dve bronzane statue pelegrinosa koji, nakon višenedeljnog pešačenja, pristižu na odredište, umorni, prašnjavi, ali ushićeni zbog uspeha. Nebo se dovoljno razvedrilo da se vidi grad u dolini, pa tim više vredi prošetati se do tamo. Medjutim, niko osim mene ga ne posećuje. Altamira, festival u Lugou, a sad i ovo – zaključujem razočarano.

Prilaz gradu nije vredan opisa i pamćenja, ali ga povremene scene duž puta čine posebnim. Mršava visoka devojka i mladić obrijane glave sa kačketom, sa kojima sam se nekoliko puta mimoilazila od jutros, zastali su kod pešačkog mosta iznad nadvožnjaka. Mladić objašnjava nešto prigušenim glasom, a devojka briše suze. Rastanak i sve što ide uz njega. I meni se srce steže zbog njih i priče koju mogu samo da naslutim.

Hodočasnici su svuda duž rute koja vodi ka katedrali, ali su začudjujuće neprimetni, pa se svaki put iznenadim uočivši nekog. Najviše me čudi taj izostanak bilo kakvog zvuka koji bi pratio njihovo pristizanje na cilj. Nisam očekivala fanfare, ni vatromet, ali odnekud mi sve deluje tiho, prigušeno, nenametljivo. Mada takvo i treba da bude hodočašće.

Sa Pablom sam se dogovorila da se nadjemo na glavnom trgu – Praza do Obradoiro. Tamo su desetine drugih hodočasnika koji sede na pločniku oslonjeni na ruksake ili saputnike, leže zagledani u nebo ili vrhove dva tornja katedrale, poziraju za svoje ili fotografije brojnih turista; grle se u neverici da su uspeli, neki plaču, neki se smeju, neki su zamišljeni ili ozbiljni; ima starih, mladih, dece, hodača i biciklista. Ali sa svih lica isijava isti spokoj, sva su prožeta istom svešću o postignutom cilju. I vreme kao da se usporilo, nestalo je svake žurbe i pritiska, jer sve što je važno dešava se sada i ovde – ovo je trenutak uspeha, osećaj rasterećenja, praćen svešću o neponovljivom doživljaju. Sada smo i ovde smo i radujemo se tome – kazuju svi ti hodočasnici sebi samima, jedni drugima, svetu, ili Bogu ako veruju u njega.

Došla sam ranije, pa se smestim naspram katedrale, tako da imam dobar pregled na trg. Dopada mi se ovde, zaista mi se dopada. Nisam ni razmišljala o tome kako bi moglo ili trebalo da izgleda na kraju, ali sve ovo oko mene čini mi se pravim. Autentično je, iako je celo mesto potpuno turističko. Hodočasnici ga čine jedinstvenim, jer nakon svega što su prošli, niti mogu, niti žele, niti imaju zbog čega niti zbog koga da se pretvaraju. Tu su, srećni i tužni, ponosni i setni, energični i umorni, jaki i slabi – rečju, samo ljudi koji su dobro spoznali sebe na Putu. Srećna sam što sam (bila) deo toga.

Pabla jedva prepoznam. Pružum mu ruku, a on me zagrli i izljubi, čestitajući mi na uspešnom hodočašću. Neposredni, srdačni Španci.

Krenemo ka njegovom stanu. Pokušavamo da usput pričamo, ali premalo znamo jezik onog drugog. Zato se obilno služimo gestovima i mimikom. Pablo mi tako govori da pamtim put do stana. Svaki put, zvizne pokazujući mi smer. “Katedrala, prodavnica – i fijuuuu!” – otprilike tako to zvuči. “Raskrsnica, levo i – fijuuuu!”
“Shvatila sam”, kažem, smejući se.
“Drugi sprat i…”
“… fijuuuuu!”, nadovezujem se, a Pablo se smeje.

Ulazimo u potpuno nov stan. Sredjen je za njegovog sina – ako sam dobro razumela. Ali ja sam prva koja ulazi u njega. Pablo nije siguran ni gde se šta uključuje u stanu. U kesi koju je doneo nalazi se osnovno posudje. Za ostalo me moli da se snadjem.

O, dobri čoveče, ništa mi ne treba osim tuša i kreveta. Sve preko toga mi je čist luksuz.

Koristimo Guglov prevodilac kako bismo pričali. Pablo mi otkriva da je i sam na putu pronalaženja i promena. Nedavno je dao otkaz na mesto inžinjera sigurnosti, i sada radi kao šumski vatrogasac. Pokazuje mi fotografije sa terena, na kojima se vidi da često spava u šatoru.

Da li me je zbog toga osetio tako brzo i ponudio mi smeštaj?, pitam se za sebe. Jer, njegova je odluka bila stvar trenutnog nadahnuća, neplanirana, nikad ranije sprovedena. To sam jasno videla u onom trenutku kad me je pozvao. Naučila sam da prepoznajem takve stvari, da nepogrešivo čitam sa ljudskih lica, beležeći i najmanje promene raspoloženja. A sve moje iskustvo i znanje o ljudima kazuje da uvek postoji razlog zašto neko nešto radi. Ne moram obavezno da saznam uzrok nečijoj dobroti prema meni, niti tragam za njim, ali ponekad se ti motivi sami otkriju i tada mi je zanimljivo da ih sagledam.

Sinoć mi je, u mejlu, Pablo napisao svoja pravila: nema žurke, ni buke, niti dovodjenja društva. Složila sam se sa svime, i ti uslovi učinili su mi se savršeno na mestu. I ja bih imala iste, kada bih nekome ponudila svoj stan.

Ali tek sutradan, u našoj prepisci, otkriću šta je tog tihog, nenametljivog čoveka podstaklo da mi ponudi svoje gostoprimstvo.

“Uvek sam oduševljen kad vidim ljude iz zemalja koje su pomalo zapostavljene, a koji se bore da u životu ostvare svoju viziju. Život treba živeti i ne smemo dopustiti da nam nešto ukrade. Nastavite da pratite svoju energiju i odlučnost koje vas čine srećnom. Znajte da je to vaša zasluga. Treba da budete vrlo ponosni na ono što svakodnevno postižete. Proveo sam malo vremna sa vama, ali sam i sam puno naučio.”

Podsetiću se njegovog osmeha kad sam mu rekla da sam iz Srbije.

“Srbija!”, ponovio je, nasmejavši se za sebe.

“Da, znate, bivša Jugoslavija.”

Pablo je značajno klimnuo glavom. Tek sad ću razumeti i zašto.

Napisala sam mu da je dobar čovek i da mi je puno pomogao. I da sam srećna što sam na kraju srela nekog poput njega i što mi je on prvi čestitao. Sve ima dubokog smisla i sve je ispalo baš kako treba.
Kao što uostalom biva uvek na Putu, ako ga sledimo čista srca.


 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *