Do Kraja sveta, od 38 do 40 dana puta

Nakon 37 dana hodanja i pređenih 863 km stigla sam u Santjago. Istog dana preuzela sam hodošasničko uverenje i moj Put se nastavio takozvanim produžetkom do Finistere (kraja sveta) i do Mušije na obali Atlantskog okeana. Odlučila sam da najpre idem do Mušije a potom u Finistere, kako bih ovo putovanje i simbolično završila na Kraju sveta. Ovo su priče od 38 do 40 dana putovanja.

1. DAN PUTA (38 dan)

Sa Pablom nisam mogla da se dogovorim oko vidjenja i druženja dok sam u Santajgu. Propustila sam prvi trenutak, neposredno po mom dolasku, kada je imao vremena da mi pokaže grad. Bila sam previše umorna, te sam to odložila za sutradan. Ali se, kao i uvek, ispostavilo da sve što ne uradiš odmah, nećeš nikad.

Pablo će sada moći da dodje tek ujutru, nešto posle devet, ali ne moram da ga čekam ako bih da krenem ranije – napisao mi je.

“Naravno da ću vas sačekati. Želim da vam se još jednom zahvalim, a volela bih i da imam fotografiju sa vama” – otpisala sam.

Jutros je pozvonio tačno u minut. Još sa vrata mi je prekorio što odlazim posle samo dva dana. Nisam se dobro odmorila, a i vreme je loše, kaže. Mogla sam još da ostanem.

Pavle ima dečački stidljiv osmeh i srce deteta. Srećan je zbog mene i to čitam sa njegovog ozarenog lica.

I sve bi želeo da još nešto uradi, ali ne zna šta. Deluje smušeno dok me prati prema katedrali odakle ću nastaviti hodanje.

Smejući se za sebe, kuca nešto u svoj telefon, u aplikaciji za prevodjenje. I onda mi podmeće da pročitam.

“Kad porastem, hoću da budem kao ti” 🙂

Smejemo se, a ja bih ga mogla zagrliti koliko mi je drag. Pred katedralom se slikamo, upirući palčevima jedno u drugo. Potom ga zagrlim za oproštaj.”Ako opet budete prolazili kroz Santjago, javite se, uvek možete da računate na smeštaj”, ispisuje u aplikaciju.Zahvaljujem istočnjački, priljubivši dlanove i blago se naklonivši.

Zbogom, dobri čoveče.Vreme je zaista loše. Nije oluja, kao što su najavili, ali pada ona sitna uporna kiša. I vlaga je ogromna, pa mi je kosa mokra već kroz nekoliko minuta iako imam kišobran.Skoro je deset, što je dosta kasno za početak dnevnog hodanja. Ali je dobro zbog toga što nema gužve. Nakon što me je jedna devojka prestigla još na uzlazu iz grada, ne srećem druge hodočasnike.Stoga se iznenadim kad pored sebe začujem glas koji mi poželi Buen Camino, te me upita odakle sam. Okrenem glavu: muškarac u kasnim tridesetim, sa omanjim ruksakom koji ne može biti dovoljan za put do Kraja sveta i kesom punom namirnica u ruci. I zaista i nije hodočasnik. Zbog nekog priblema sa vratom, ne može dugo da hoda, ali je doputovao iz svoje Holandije u Santjago, zbog njegivog sakralnog značenja. Desio mu se maler da izgubi novčanik, ali je onda jedna monahinja naletela na njega i pokazala mu gde može da spava besplatno. Na početku šume nalaze se dve napuštene hale, u kojima postoje madraci i vreće. Većina ovdašnjih beskućnika tamo spava. Jeste bilo hladno, ali je barem imao krov nad glavom. Hranio se milošću jednog prosjaka koji takodje tamo spava. Ali danas su mu stigle pare od kuće, pa je pohitao u prodavnicu da nakupuje hrane za svog druga. A posle će se preseliti u hotel, jer je željan tuša i malo komfora.”Kakva priča!”, uzviknem u neverici.”Evo, za srećno hodanje”, kaže Viktor, kako mu je ime, pruživši mi limenku piva iz kese.Smejem se u čudu zbog toliko radosnih ljudi oko mene sa kojima mi započinje ovaj dan.Nepun kilometar dalje ugledam šator pored puta. Prekriven je ceradom, a ispred se suše, zapravo kisnu peškiri na žici. Na velikom kamenu pred šatorom postavljena je metalna činijica za prikupljanje milostinje, a natpis na španskom kaže nešto o Kamino putu, hodočašću, Bogu. Ubacujem novčić u posudu dopola punu vode. Nadam se da taj čovek zna za one zgrade sa madracima i da ipak tamo provodi ovako loše dane, a da mu je ovo samo ‘radno mesto’.Lepo je ponovo hodati. Uprkos kiši, nema blata, pošto je put uglavnom šljunkovit. Mogla bi ovo da bude i romantična šetnja pod kišobranom. Težinu ranca skoro da i ne osećam, nove patike su mi udobne i lagane, a žuljeve sam odavno zalečila. Jedino sam neispavana, pošto je Pablov komšija u stanu iznad imao neku proslavu do tri ujutru. Ali ionako ne planiram da danas hodam dugo.Stižem dvoje hodočasnika. Još iz daljine vidim da su par, i to srećno zaljubljeni sudeći po načinu hoda, držanju za ruke, gurkanju. Iznenadim se kad im se približim i otkrijem da su u svojim šezdesetim. Raznežim se i slikam ih kradom dok hodaju sa rukom u ruci, ne mareći za kišu. Smeju se nečemu, a u prolazu hvatam i delove priča koje kazuju jedno drugom.Put sad vodi strmo uzbrdo, u tradiciji najtežih uspona na Severnom putu ili Primitivo ruti. Uspon je duži od dva kilometra, a negde na polovini, kod prvog odmorišta, na kamenu ispisana nečija poruka njegovoj ili njenoj prijateljici:”Hej Aneta! Uspela si!”Tu i tamo, nailazila sam na razne poruke koje su ostavljali hodočasnici. Većina je bila o značaju Puta a ne kilometraže, neke su bile duhovite, namenjene onima sa posustalim duhom, neke ljubavne. Tako sam, recimo, danima nailazila na natpise nekog ruskog para koji je iza sebe ostavljao uvek isti natpis:

“мы”Samo to: Mi. Dovoljno.Ova poruka Aneti me je obradovala kao da je meni upućena. Kako lep gest podrške. Nadam se da je ona kojoj je namenjeno i pročitala, i da joj je značilo.A nakon kiše i teškog uspona, pre ili kasnije dodje sunce, a teren postane nezahtevan. Pravo sa vrha brda, silazim u dolinu reke Timbre. Preko nje vodi stari rimski most iz 13. veka, koji je izgradjen od kamenja još starijeg mosta koji je tu postojao. Pet velikih lukova izdižu se ka sredini, pa me neodoljivo podseća na onaj mostarski. Na desnoj obali nalaze se dva kamena mlina iz istog vremena, koji su rekonstruisani i otvoreni za posetioce. Neposredno ispred mosta, reka pravi nevelike vodopade, koji je presecaju u obliku polukruga. U seocetu na drugoj obali kamene kuće u obliku zamka obrasle su u puzavice, pa cela slika deluje još nestvarnije. Imam utisak da sam se i sama obrela u srednjem veku. Skoro nisam videla nešto približno ovako staro, skladno i spokojno. Zavirujem u mlinove, prolazim ispod mosta, zagledam ga i slikam sa svih strana. Ushićena sam.Posle sedim na osunčanoj kamenoj klupi ispred kapele Sv. Blaža, žmurim i slušam hučanje reke.

Trebalo je da tu ostanem i kampujem – lako bih našla mesto. Povuklo me to što je do hostela u kome sam planirala da noćim ostalo još nepuna četiri kilometra. Ideja o tušu, kao i pogodnost punjenja baterija, opredelili su me da produžim.Tada je noga počela da me boli. Od kičme, a zbog toga što sam zanemarila vežbe i što se nisam dovoljno odmorila. Sve vreme Puta pomno sam vodila računa o tome, i nisam imala problema.

Usporavam, usitnjavam korak, na kraju i stajem. Sedam, odmaram se, radim vežbe, pa nastavljam, ali boli i dalje.Grupa od četvoro mladih me prestiže. Zaustavljaju se zabrinuto me pitajući da li sam dobro i da li nešto mogu da pomognu. Uverim ih da ću biti u redu, te odu.Nadomak cilja i odmora odlučim da stanem i napravim dugu pauzu. Nije mi prvi put da tako radim. S jedne strane je nestrpljenje i želja da se stigne što pre, makar i po cenu bola. S druge je znanje o tome da se zbog te nestrpljivisti može još gore postradati. A pola sata pre ili kasnije na cilju ne znače ništa.

I to pomaže, kao i uvek. Bol se utišala, pa polako ulazim u grad. Hostel u sklopu kojeg sam planirala da kampujem zatvoren je, te moram da pešačim dodatni kilometar do narednog. Već je kasno popodne, ali nalazim slobodan krevet.Upoznajem dva para starijih Južnokorejaca sa kojima dugo pričam o Severnoj Koreji, mladu Italijanku koja mi tvrdi da se druženje na Francuskoj ruti ne može uporediti ni sa jednom drugom, a ispostaviće se da su u istom smeštaju i dve Riječanke – Gordana i Sanja, koje su upravo ishodale Portugalsku rutu.

I ne mogu da se otmem utisku da je ovaj dan, prvi nakon Santjaga, takozvani ‘produžetak’, kako se interno naziva put do obale Atlantskog okeana, sjedinio u sebi sve predjašnje lepe trenutke, kao i iskušenja koja su me pratila: neobične i dirljive susrete sa dobrim ljudima spremnim da pomognu, promenljivo vreme, fizičke napore, slabosti tela i duha, prizore za pamćenje, nova poznanstva i druženja.I radujem se što je sve to stalo u jedan dan. Sve najbolje i najvažnije od Puta.


2. DAN PUTA (39 dan)

Već treći dan zaredom prati me loša sreća sa spavanjem. Najpre su bili oni kučići koji su lajali celu noć, potom je Pablov komšija pravio žurku, a prošle noći u velikoj spavaonici sa oko šezdeset kreveta svaki drugi muškarac je hrkao. Zaspala sam tek pred zoru i prespavala jutro, probudivši se oko devet, kad su žene došle da pospreme hostel.

Iako je moja spavaonica poodavno prazna, dosta hodočasnika tek sad napušta grad. Srećem ih na izlazu iz utvrdjenih zidina, kojima je opasan centar. Stojim pred tablom koja prikazuje da odatle postoje dva puta. Prvi je zvanična Camino de Fisterre ruta, a drugi je alternativni put. Razlika u njihovoj dužini je nepunih pola kilometara, koliko je drugi duži. Ne piše ništa o eventualnoj razlici u nadmorskoj visini, ali koliko se vidi odavde, na raskrsnici, prvi vodi asfaltnim putem kojim prolaze vozila, dok je drugi zemljani i prati reku. Dovoljno da izaberem potonji.

I gotovo odmah kako zamaknem od raskršća, potvrdi mi se da nisam pogrešila. Uranjam u tišinu prirode, koju narušava samo cvrkut ptica i huk reke. Treba mi ovo kao lek, kao melem na preosetljiva čula zbog nedovoljno sna. Kako su pogrešili svi koji nisu izabrali ovaj put. I kako sam im zahvalna na tome što su dali prednost kraćem, pa sam ovde potpuno sama.

Hodam sporo, uranjajući u mir i tišinu oko sebe.

Voda je skoro savršeno mirna, reka kao i da ne teče. Ali iznenada, u tom opštem nepokretu, zahuči vodopad.

Uvek reagujem neobuzdanim smehom na prizore koji me dotaknu svojom lepotom, snagom, neobičnošću. I sada počinjem da se smejem naglas, srećna zbog te magije kojoj prisustvujem. Mislim da me ništa ne ushićuje tako kao priroda.

Prava je šteta što put ne vodi duže ovom dolinom. Ubrzo izbija na asfaltni, spajajući se sa onim glavnim hodočasničkim.

Prolazim kroz neko seoce, ako se tako uopšte može nazvati nekoliko kuća koje i ne deluju kao da u njima iko živi. Prilično je neobičan prizor hladnjače koja je tu parkirana nasred puta. Tek kad prodjem pored nje, otkrijem da su vrata hladnjaka otvorena i da se unutra nalazi prodavnica. Jedna baka upravo kupuje namirnice, pa stanem do nje, jer su mi se prohtele mandarine. Sve koje sam ovde probala odlične su i imam utisak da ne mogu da pogrešim koju god vrstu da izaberem. A ove su još i hladne, kao da su do maločas stajale u frižideru. Prijaju na već toplom danu, a nakon uspona koje sam savladala.
Sela sam na kamen pokraj puta dok se počastim. Danas sve radim polagano, bez i najmanje žurbe. Imam rezervisan krevet za večeras, a na taj način prerasporedjujem i snagu pošto se nisam dovoljno odmorila.
Nailaze hodočasnici. Najpre, pet devojaka u šortsevima i sa dnevnim ruksacima po kojima zaključujem da su hodanje započele iz Santjaga. Ovaj put do Kraja sveta postoji i kao zvanična ruta, sa nazivom Camino de Finistere, koja se može preći u četiri do pet dana, uz dodatnih dan-dva do Muksija. Za njima nailaze dvojica muškaraca koje sam juče srela u Negreiri. A onda ugledam porodicu od četvoro, sa dvoje male dece. Muškarac nosi veću devojčicu u korpi na ledjima, dok žena ima bebu u nosilici na grudima.

“Ma da li zaista hodate sa decom?!”, uzviknem oduševljeno. “Svaka vam čast!”

Iz Portugala su i hodaju ‘samo’ od Santjaga do Fistere. Uspevaju da dnevno predju dvadeset kilometara. Devojčicama su četiri i jedna godina.

Ne znam da li je dobra odluka povesti tako malu decu na višednevno pešačenje. Majčin izraz lica nedvosmisleno mi govori da joj je već previše. Drugi put kad ih sretnem, prestižući ih, starija ćerka se žali da joj je vruće, pa je tata presvlači, a beba nešto zakmeči, te mama počne da joj peva neku pesmucu, kako bi se smirila. U trećem, i našem poslednjem današnjem susretu, oba deteta poseli su na visoki kamen-stenu, i majka ih hrani na kašičicu. Otac ovekovečava taj trenutak kamerom, pa se ponudim im da ih fotografišem sve zajedno.

Izbijam na visoravan na kojoj je smešteno drugo selo. Na livadi, bikovi me nakratko odmere iza sigurne kamene ograde, pa nezainteresovano nastave da pasu i gurkaju jedan drugog.

Nešto dalje, ispred jedne kuće, troje ljudi sedi i razgovara. Ne znam zašto, ali sigurna sam da su komšije. I pomislim na spor, uhodani žuvot na jednom mestu, pitajući se da li mi nedostaje. Lepo je sedeti sa starim prijateljima kojima ne moraš da se predstavljaš, niti da se brineš oko utiska koji ćeš na njih ostaviti.

Pomalo mi nedostaje ta opuštena, dobro poznata svakodnevica.

Oko mene je sve tako tiho i spokojno. Opet sam u čudu koliko španska sela deluju pusto, kao da u njima niko ne živi. Da nema krava i bikova, te stada ovaca, kao i pasa koji kidišu na prolaznike (ali su srećom vezani), pomislila bih da su sva napuštena.

Živa su samo mesta u kojima postoje hosteli ili barovi za hodočasnike. U jednom takvom se zaustavljam, da bih popila kafu i dopunila bateriju na telefonu. Rešila sam da večeras ne spavam u hostelu, već u šatoru.

Kelner ima mnogo posla, pošto svi hodočadnici ovde zastaju, uglavnom zbog ručka. Cene su veoma prustupačne, a obroci obilni. Ali ja sam već jela. Posmatram kelnera koji je brz i živ kao da nije Španac. U španskoj unutrašnjosti je usluga uvek spora, te vam treba puno živaca dok naručite, dok devojka za šankom primi porudžbinu i unese je u kompjuter, dok vam otkuca račun, dok vam naplati, dok vam vrati kusur i dok napokon ne dobijete to što ste tražili. Ljudi su ovde neobično opušteni, u poredjenju sa ostalim zapadnjacima.

Kasnije, tek što krenem i uhvatim ritam uz, čini se, dugu uzbrdicu, a zastanem zbog četvoro biciklista. Stoje nasred puta, okupljeni oko bicikla koji je okrenut naopačke, točkovima nagore. Petljaju nešto oko njega.

Nemam alat (ni oni ga nemaju), ali bih možda mogla da pomognem. Lanac je spao i zaglavio se izmedju kasete i nable. Ne pomaže ništa što nam pada na pamet, te naposletku odluče da se vrate u selo i potraže negde šrafciger kojim bi iščupali zaglavljen link.

A ja produžim sa uprljanim rukama od lanca.

Ne hodam dugo kad ispred sebe prepoznam AnaMariju iz Bostona. Onu dragu mladu devojku koju srećem još od Iruna i sa kojom povremeno pričam o vrlo ozbiljnim temama. Sela je na asfaltni put, izula cipele i priprema sendvič.

Radost je obostrana. Čestitamo jedna drugoj uspešno stizanje u Santjago, a zatim sednem kraj nje. Ispričam joj epizodu sa Pablom, pošto me pita kako mi je bilo u Santjagu. No onda se ispostavi da je to pitala radi sebe, kako bi mogla da mi ispriča priču o razočaranju i nesrećnoj ljubavi na Putu.

Umesto da završetak provede sa svojom ljubavi, ostala je sama, napila se i prebrodila jako težak dan i noć u Santjagu. Juče je krenula dalje i danas je neuporedivo bolje. Maločas je pričala i sa majkom i već joj se čini da je sve to prilično daleko iza nje.

Na Putu, svakom, ne možeš nositi dugo probleme. Put traži naše puno prisustvo, pa srce i misao koji su daleko ne mogu tamo i da ostanu. Svaki trenutak je intezivan i ispunjen kao čitavi dani u onom drugom, konvencionalnom svetu. Na Putu, svaka bol postaje manja, a gubici brzo padaju u zaborav, jer se nema vremena za neprisustvo u času koji nam se sada dešava.

Ali Put ima i svoje zamke u koje se upada ako nismo dovoljno oprezni. Sloboda ponese, i toliko je opojna da se lako zaboravi na lepotu pripadanja nekome, na duboko vezivanje, na puštanje korena. Treba da se čuva toga.

Ana Marija me sluša ne trepćući. Zahvalna mi je na razgovoru, na otvorenosti sa kojom joj pričam o negativnim stranama mog u mnogo čemu privlačnog života.

Kažem joj nešto što sam i ranije htela: da bih bila ponosna na nju da sam joj majka.

Devojci su suze u očima. Puno joj znači što me je ponovo srela i što je sve to čula od mene. I veruje da nije slučajno što su nam se putevi opet ukrstili.

Sedimo tako nasred puta ta devojka i ja, dve strankinje povezane stotinama kilometara iskušenja, borbe, samospoznaja, razmene i deljenja. Bliske.

Onda krećemo zajedno, prvi put, jer obe volimo da hodamo same, a Ana Mariji taj prostor samoće znači toliko da čak nije želela da hoda ni sa svojim dečkom. I priča mi, a ja uživam da je slušam. Zaista je posebna.

“I vi ste”, kaže mi na rastanku ispred hostela u kom ću se zadržati zbog tuširanja.

Daje mi svoj broj i kontakt na socijalnim mrežama, i poziva me da joj se obavezno javim kad dodjem u Ameriku. Naredne četiri godine studiraće u San Francisku, tako da uvek mogu da računam na smeštaj.
Grlimo se do sledećeg susreta. Možda već na Kraju sveta… ko zna.


3. DAN PUTA (40 dan)

Bilo je oko deset, zavrsila sam blog koji cu ujutru postaviti i upravo sam se spremila za spavanje kad je grunula muzika iz moćnih zvučnika. Gde i kako? – kad spavam nasred livade koja je od najbližeg sela udaljena više od dva kilometra, a najmanje toliko ima i do sledećeg. Da li je moguće da sam baš toliki baksuz i da me usred ničega dočeka večernje iživljavanje nekog galicijskog tinejdžera. Jer ko bi drugi slušao dub-reggae u ljutoj španskoj provinciji. Smejem se za sebe, nadajući se da taj disk-džokej ima dozvolu za sat, najviše dva glasnog slušanja muzike. Barem ima dobar ukus. Ali nakon pola sata žanr se menja i iz ubitačno jakih zvučnika, preko polja i dolina, ravno do moje livade stiže neki folklorni zvuk sa preovladjujućim arapskim uticajem. O, ne! A sledi i još gore – glas voditelja nekog programa uživo. U baru? Žurka ili možda svadba? Teza o tinejdžeru koji se inati roditeljima i selu pada u vodu. Danas je petak, Španci živnu tek oko deset uveče i provode se do sitnih sati. Rečju – nadrljala sam.

Mrak je već pao i ne mogu da se pakujem i tražim drugo mesto. I ovo sam jedva našla, jer su svuda polja pod zasadima ili livade sa visokom nepokošenom travom. Izlazim iz šatora i proveravam šta se nalazi u blizini, tačnije, da li postoji neko mesto do kog muzika ne dopire tako glasno. Imam čepiće za uši i ne vadim ih dok testiram teren oko šatora. Tamo gde se livada završava i počinje put protiče reka, i njen huk zaglušuje onu muziku. To je rešenje, jedino što ne mogu da postavim šator baš uz sam put. Spuštam se do suprotnog oboda livade, otkrivši da reka prolazi i tuda. Sledi pakovanje teških delova opreme u ruksak, te prenošenje šatora uz samu reku. Tamo je blatnjavo i neravno, ali to se da srediti, za razliku od one muzike.

I nepun sat od selidbe, uranjam u san uljuljkana zen zvukom vode koja teče.

Oko tri bude me glasovi. Vika i dreka u mikrofon, u zabavi zvanoj karaoke. U neveruci sam da još uvek traje. Bunovna, tražim zvuk vode, ali reka kao da je presahla. Čujem je tek kad uklonim čepiće. Dobro je, tu je i dalje. A još je bolje otkriće da ono nisu bile karaoke, već odjava noćašnjeg programa. Najzad mogu da odahnem i mirno zaspim na pustoj livadi.

Ujutru sam, naravno, umorna, a i dan je tmuran i težak. Hodam polako, iako bi danas trebalo da predjem veliku razdaljinu. Osećam i bol u levoj nozi, kao da sam istegla mišić iako mi nije jasno kako a ni kad se to desilo.

To prilično loše vreme i moje loše stanje nadomešćuje priroda. Već dan-dva unazad primećujem kako se predeli oko mene postupno menjaju. Brda su niža i nekako zaobljenija, pa se najedanput sa svih strana otvorio pogled. Sve je više borova, i put je prekriven šišarkama i suvim iglicama. Čitave regije obrasle su u nisko, oštro rastinje, tipično za karstna podneblja. Žbunje na kamenju i stenama, kao i na jadranskom primorju. Bez imalo napora mogu da zamislim da sam tamo. Nedostaje još samo more, odnosno, Atlantski okean.

Pričam o tome sa Ana Marijom koju sam opet srela. Hodamo nekoliko kilometara zajedno, a onda se razdvajamo. Devojka će levim putem, ja desnim. Prvi vodi u Finistere, drugi u Mušiju. Oba su nezaobilazna mesta na putu hodočasnika, samo što ih obilaze drugačijim redosledom. Ja sam odlučila da završim putovanje na najzapadnijoj tački kontinentalne Evrope, srednjovekovnom Kraju sveta – a do njega mogu da zaobilazim i krivudam.

Samo raskršće je prilično neugledno, zapravo deluje rugobno zbog fabrika koje su tu izmeštene iz urbanih zona. Gola visoravan sa bučnim vetrenjačama, mračno nebo, prazan asfaltni put – sve pogoduje utisku pristizanja na Kraj sveta.

Spuštam se u mnogo pitomiju dolinu, u Dumbriá, poslednje mesto u kome mogu da kupim hranu pošto je sutra nedelja.

Zvanični hodočasnički hostel je otvoren, putnici mogu da odaberu krevet i smeste se, a kasnije će neko već doći da im naplati. Opušteno, kao i mnogo toga drugog u Španiji.

Biram da kampujem na lepoj zaravni ispred hostela, a da od pogodnosti koristim tuš i utičnice za punjenje baterija. Upravo sam oprala stvari i krenula nazad ka šatoru, kad se ispred mene pojavila glupa tinejdzera od otprilike šeasnaest godina. Pored hostela se nalazi sportski kompleks i oni su upravo izašli sa nekog treninga, sudeći po njihovim trenerkama. Prolaze stazom pored mog šatora, ali jedan iz grupe krenu ka njemu, sa očiglednom namerom da zaviri unutra.

“Hej! Gde si to naumio?”, upitam ga.

Svi se trgnu, shvativši da nisu sami, a krivac brže-bolje pobeže nazad u grupu.

“Hello, my name is…”, dobaci mi drugi mladić, na šta se ostali nasmejaše.

“Drago mi je”, odgovorih mu i smestih se ispred svog šatora.

Malo kasnije, vraćaju se istim putem nazad. Ne obraćam pažnju na njih, kad – jedan kamen polete na moj šator i pade pored zamalo ga promašivši. Dok sam se okrenula, a momci se nadadoše u beg u onaj kompleks. Pojurim za njima, ali vrata su se iznutra zaključala. Stojim ispred, sa dečakom koji nije stigao da utekne na vreme. Zapravo nije ni pokušao, pošto je sve vreme bio malo po strani od ostalih. Ali vilica počinje da mu se trese kada razazna reči ‘policija’ i ‘napad’ kojima mu pretim. Govori mi da nije ništa kriv, na šta mu odgovaram da to znam, ali da je on jedini svedok kojeg imam. Na prevaru ga slikam mobilnim, pa prodjem oko zgrade na glavni ulaz. Vidim kako nedužni mladić panično zove telefonom svoje drugove.

Ulazim u kompleks. U dvorištu, za dugačkim stolom, ljudi u kasnim četrdesetim, dok nekoliko muškaraca priprema roštilj. Iznenadjeni su upadom uznemirene strankinje koja ih sa vrata pita da li neko govori engleski. I kada se javi glavni roštilj majstor, objasnim mu šta se desilo.

Polazimo u salu, u koju su utekli oni momci. Neki igraju basket, drugi sede na tribinama. Ne mogu da prepoznam glavnog krivca, koji je bio u sivom duksu, a sada ga niko od dečaka nema na sebi. Ali uprem prstom u jednog u sivom donjem delu trenerke.

Od muškarca tražim da im prevede šta pričam: da sam gost u njihovoj zemlji, turista koji je zaštićen; da hodočastim, što se smatra svetim; da sam postavila šator na imanju hodočadničkog hostela, ispred samog ulaza u njega; da je bacanje kamena na šator – napad; da se zbog njih ne osećam više sigurnom ni dobrodošlom.

Čovek mi se izvinjava. Traži i od mladića da mi se izvine. Garantuje mi da ću biti bezbedna u šatoru. I obećava da će zaključati izlaz sa te strane. Što i čini, vrlo strogo zabranjujući svima da koriste taj prolaz.
Dok me prati ka izlazu, tiho mu kažem da nisam mislila ozbiljno ono o policiji. Samo sam htela da ih uplašim, jer to što je jedan od njih uradio nije nimalo naivno.
“Znam”, kaže muškarac, ponovivši svoje izvinjenje.

Kasnije, ipak odlučim da ću spavati u hostelu, te spakujem šator i preselim se unutra. Verovatno bi sve bilo u redu ako tu ostanem, ali živeći godinama napolju naučila sam da rizik uzimam sa najvećom ozbiljnošću. Nikad ne razmišljam “ma neće se desiti”, već “a šta ako se desi”. I ako sam već upozorena nekim neprijatnim dogadjajem i mogu da se pomerim na sigurnije mesto, onda je bolje da tako i učinim. Prijavila sam se u hostel i, pošto su sve zajedničke sobe već bile popunjene, dobila sam privatnu, samo za sebe. Najzad ću moći i da se naspavam.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *