Do Kraja sveta, od 41 do 44 dana i kraj!

Nakon 37 dana hodanja i pređenih 863 km stigla sam u Santjago. Istog dana preuzela sam hodošasničko uverenje i moj Put se nastavio takozvanim produžetkom do Finistere (kraja sveta) i do Mušije na obali Atlantskog okeana. Odlučila sam da najpre idem do Mušije a potom u Finistere, kako bih ovo putovanje i simbolično završila na Kraju sveta. Ovo su priče od 41. do 44. dana putovanja.

4. DAN PUTA (41 dan)

Ne znam da li me stigao umor od mesec i po dana pešačenja, ili je to zbog nekoliko poslednjih noći lošeg i nedovoljnog sna, ali jedva hodam. Vučem se, dok mi duša spava. Čini mi se da bih mogla zaspati u hodu.
Prisećam se susreta sa jednom hodočasnicom koju sam upoznala još na samom početku pešačenja, u Irunu. Srele smo se ponovo u Santjagu, na cilju. Pitala sam je hoće li nastaviti do Finistere i Mušije.

“Autobusom ću. Moje telo kaže da je dosta”, odgovorila je.

Izgleda da i moje telo meni šalje istu poruku.

Udaljena sam dva-tri dana od Kraja sveta. Danas bi trebalo da stignem u Mušiju, a za dan i po i u Finistere. I to je onda kraj. Završetak pešačenja, nakon skoro hiljadu kilometara. Hoću li imati snage?
Nemam problem sa tim da stanem kad ne mogu dalje. Mnogo puta sam to uradila u prethodnih osam godina. Za sve treba vreme i svako ima svoje vreme. Stajanje ne znači odustajanje. Samo rasporedjivanje snaga da se istraje do kraja.

Boli me i butni mišić, čak više nego juče. Što znači da se stanje pogoršava. Nije lako priznati sebi da posustaješ, ali je to mnogo pametnije nego se odnositi prema svom telu kao prema robu ega.

“Staću u manastiru”, kažem trojici Italijana, sa kojima se od juče pratim.

Ne znaju ni reč engleskog, ali se nekako sporazumevamo svaki put kad se sustignemo. Jer, čas oni hodaju ispred, čas ja.

Sad im pokazujem na butni mišić i pravim bolnu grimasu. Jedan odmah hoće da skine ruksak nudeći mi ‘medicine’.

Zahvaljujem i odbijam. Treba mi odmor, mirovanje i san, a ne instant rešenja u vidu krema i pilula.

Ideju da stanem u manastiru dobila sam usput, pregledajući dostupne opcije u aplikaciji Buen Camino. Pisalo je da samostan ima četiri kreveta, a radi po principu donacija.

Očekivala sam tradicionalno hladnu i ozbiljnu atmosferu, monahe usredsredjene na viši svet duhovnosti, te eventualni poziv na večernju ili jutarnju službu.

Ali već od ulaza na manastirsko imanje bilo mi je jasno da je nešto mnogo zemaljskije – što u ovom slučaju znači komfornije, toplije, bliskije – ovde umešalo svoje prste.

Na samom ulazu postavljena je tabla o tome šta se sve unutra nudi. Pobrojani su wifi, pečat, pivo, doručak, a duhovito je napomenuto i da nema pasa. Psi u Španiji laju neprekidno i kidišu na svakog. Kako se udje u zeleno dvoriše, posetioca dočeka kreativni nered, pa ne zna šta bi pre gledao, usnimio, fotografisao. Patke, guske i kokoške, razmažene mačke koje vam se bacaju pred noge kako biste ih pomazili; kameni basen i voda sa potoka koja se sliva niz bambusov štap; baštenske garnitire od pruća i kamena razbacane po velikom dvorištu; cveće, ukrasno žbunje, voćke; sveže ubrane jagode i maline na stolu… Previše je to sve opušteno i ‘neuredno’ za bilo koji samostan.
A tek unutra! U predvorju, stare masivne fotelje, sve rasparane, biblioteka u zidu, bina sa tam-tam bubnjevima, ogroman kamin. Gde sam ovo dospela? U bajku? Filmsku scenografiju?
“Hej, ima li koga?!”, dozivam.

I ubrzo se pojavljuje muškarac u svojim četrdesetim. U pink dusku i belim pantalonama i japankama nimalo ne liči na monaha. A opet, sve je moguće.

“Koliko braće živi ovde?”, pitam ga nakon što mi je potvrdio da mogu da se smestim.
“Nema monaha, ovo je bio samostan, ali je zatvoren, a mi smo uzeli imanje pod zakup”, odgovara.

To “mi” uključuje žensko čeljade koje prolazi kroz jedan od brojnih manastirskih hodnika iza Mikelea, kako mi se čovek predstavio. Dok mi pokazuje gde se šta nalazi u tom ogromnom zdanju, saznajem deo njegove priče.

Mikele je iz Milana. Preselio se ovde jer ne voli grad i jer je želeo da živi na selu. Bavi se mahom stočarstvom: ima ovce, svinje, goveda, a pomalo i poljoprivredom. Usput, ugošćava hodočasnike. Živi srećnim i ispunjenim životom. Jedino je u januaru i februaru pomalo dosadno, jer su tada kiše a nema ni hodočasnika. Ali nikad se ne bi ponovo vratio u grad.

Dobijam dvokrevetnu sobu, u kojoj ću po svoj prilici biti sama. Ovde se zaustavi možda jedan hodočasnik dnevno, pošto se mesto nalazi tačno izmedju dva uobičajena dnevna cilja na Putu za Mušiju ili od nje. Ni ja ne bih ni pomislila da ovde stanem, da me umor nije pristigao.

Odspavam dva sata, a kad se pribudim, upoznajem i Denu, ženu koja je bila protrčala u pozadini kad sam tek pristigla.

Ne, nisu par, i ne, nije Italijanka, već Španjolka iz Valensije. Pre pet godina hodala je svoj Kamino, ali nikad nije stigla na odredište – u Mušiju. Stala je ovde, otkrivši ovaj samostan. Lokalne vlasti i turistička organizacija već su hteli da ga zatvore i sagrade ‘pravi’ hodočasnički hostel, kada se ona prijavila da rentira samostansku zgradu i imanje.

“Da li si o tome ranije razmišljala, da živiš na selu?”, pitam je dok sedimo u kuhinji i čekamo da voda za moj čaj provri.

“Ne, nikad. Ja sam bila frizerka”, odgovara mi smejući se.

Ali došavši u manastir na konak, iznenada je shvatila da tu želi i da ostane. I tu je već pet godina. Osim rada na farmi, peva u crkvenom horu i ponekad nastupa sa gitarom u lokalnim barovima. Ovde susreće ljude iz celog sveta. Atlantski okean i plaže nalaze se na kilometar udaljenosti. Ima dovoljno mira, dovoljno posla i dovoljno zabave. Nekad bude naporno, ali koji je to život poštedjen povremenih teškoća.

Slažem se, sa svime se slažem. I srećna sam zbog nje i Mikela, što su našli svoj Put. A pomalo sebično, radujem se i zbog sebe same, zbog još jedne inspirativne životne priče koju sam čula. Jedne od onih kakve najviše volim da sakupljam i beležim, jer potvrdjuje istinu da za snove ne postoje granice i da je u svačijem životu sve moguće. Samo se treba usuditi.


5. DAN PUTA (42 dan)

Jutro miriše na more. Seća me na detinjstvo i letovanja na Makarskoj rivijeri, u sobama “blizu magistrale, samo malo uzbrdo, pa malo nizbrdo do plaže”. Svako jutro kad bismo kretali na kupanje obuzimalo me je isto nestrpljivo iščekivanje kad će se iza tog “samo malo uzbrdo” pojaviti more. Nismo mogli da priuštimo sebi smeštaj uz samu obalu, zbog čega mi je ostala večita čežnja za jutrima na plaži. I nestrpljenje da pogledom doprem iza tog brda koje me razdvaja od beskrajnog plavetnila.

Na svakom kamenu za Kamino smer u Galiciji ispisano je koliko još ima kilometara do cilja. Broj je uvek sa tri decimale. Devet-zarez-trista-pedeset-tri. Devet-zarez-dvesta-deset. Osam-zarez-devesta-tri… Na tri-zarez-trista-sedamdeset-šest najzad ga ugledam: Atlantski okean. Pljesnem rukama u vazduhu, uz vrisak sreće za kojim provali nezadrživi smeh. Imam još “samo malo nizbrdo” do plaže.

Na dva-zarez-dvesta-sedam počinje peščani raj – uvala ispred gradića Mušija. Kuće su načičkane s njene druge strane, duž klinastog rta, čija najisturenija tačka predstavlja nulti kilometar na ovom delu Kamino rute.

To je moj današnji cilj. Sutra krećem obalom na jug, do završne tačke ovog pešačenja – Finistere, ili Kraja sveta. Za danas sam planirala da obidjem nekoliko znamenitosti, snabdem se hranom i nadjem mesto za kamp na nekoj od plaža.

Čini mi se da sam potonje već ugledala, ali svejedno moram u grad jer nemam više hrane. Prošetaću obema stranama rta i odabrati najbolje mesto.

U prodavnici, ispred mene u redu stoji hodočasnik. Nema ruksak, ali se lako prepoznajemo po šeširima, garderobi, pomalo klošarskom stilu. Osmehnemo se jedno drugom. Kad dodje njegov red, primetim da kupuje hranu za mačke. Onda ipak nije hodočasnik – zaključim.

Ali se ponovo sretnemo ispred prodavnice. Na uzici vodi crnu mačku, dok njegova partnerka u naručju nosi belo mače.

“Oh, hodočastili ste sa njima?”, pitam u neverici.

“Sa njom”, odgovori muškarac pokazujući na svoju ljubimicu. “Od Liona do Santjaga i Porta i sad do Finistere i Mušije.”

“Vau!”, uzviknem zadivljeno.

Pitam za dozvolu da ih fotografišem. Ali svaki put kad pokušam da slikam crnu mačku, ona okrene glavu na drugu stranu.

“Uvek to radi”, objasni mi muškarac.

Mače pak spava. Njega su našli u Portu. Samo im je prišlo i od tada su žena i mače nerazdvojni. Problem je kako da ga vrate kući jer nemaju papire za njega, te su se zbog toga odlučili da se, umesto avionom kako su prvobitno planirali, kući vrate vozom iz Santjaga.

Pitam ženu da li možda želi da pokloni mače nekom pouzdanom, ko će brinuti o njemu. Na umu imam Mikelea i Denu, koji već drže dve-tri mačke. Ali žena odlučno negira – ovo malo je njeno, nosila ga je stotinama kilometara u rukama. Na njenom licu ljubav i odlučnost, kakve valjda ima majka na samu pomisao da se razdvoji od svog mladunčeta.

Dirnuta sam.

Poželim im srećan put pa se pozdravimo.

Sa rancem koji je otežao nekoliko kilograma zbog hrane i piva, lagano ishodam do vrha rta. Tu se nalazi Svetište Majke Božje, a u prehrišćansko vreme tu su stari Kelti održavali svoje kultove.

Džinovske stene raznih oblika oblikovane talasima koji i sad, za ovog sasvim mirnog letnjeg dana izazivaju strahopoštovanje kad udare te pukne kao da će se tlo rascepiti. Zovu ih Magične stene, a neke imaju i posebna imena, poput Kamena ljubavi ili Kamena osećajnosti. Impresivno mesto, koje je lako zamisliti i kao romantično, i kao zastrašujuće – zavisno od volje neba i mora.

Kod trideset metara visokog obeliska, ispred kojeg se nalazi i Kamino oznaka sa brojem nula-zarez-nula-nula-nula, sednem na kamenu klupu sa pogledom prema pučini. Napravim sendvič i otvorim pivo. Vetar je jak sa ove strane otvorenog okeana, ali sunce mi greje ledja, pa mi ne smeta. U talase koji se razbijaju o stene može se gledati satima, i verovatno nema osobe koja ne bi bila makar na kratko privučena tom moći. Ali sedeći tu, na samoj ivici kopna, kod nultog kilometra nakon skoro hiljadu koje sam prepešačila, sa tim sendvičem i pivom – mojom najčešćom gozbom prethodnih nedelja, osećam kako nema tog novca koji bi kupio ovakav trenutak i sve ono što je stalo u njega.

Kasnije se vratim do one prve uvale, sa druge, nevetrovite strane zaliva. Nadjem mesto za šator odmah iznad plaže.

Najzad ću ispuniti sebi i tu želju koju imam od početka Puta za Santjago, a zapravo još od detinjstva – da se ujutru probudim sa pogledom na beskrajno plavetnilo.


6. DAN PUTA (43 dan)

Čudno je to sa odmorima, raspustima, putovanjima, ekskurzijama… U početku se čini da će trajati večito, jer smo izašli iz svakodnevne rutine i sad nam je svaki trenutak ispunjen novim dogadjajima, osećanjima, razmišljanjima, pa je i naš subjektivni doživljaj vremena izmenjen. Kao da se vreme rasteglo, pa dani traju mnogo duže od dvadeset četiri sata. Toliko toga stane u svaki, da ne može sve ni da se zapamti. Do polovine odmora, raspusta, putovanja, ekskurzije… kraj i ne nazremo – koliko nam deluje daleko. A onda, od te polovine, sve počinje da se ubrzava. Počinje da leti, nezadrživo hrleći ka neminovnom završetku.

Ostalo mi je još dva dana hodanja, nekoliko dana turističkih poseta i onda je kraj ovom putovanju. Ali za razliku od drugih, nemam jasan osećaj o nekom završetku. Ne vraćam se u konvencionalni život, u rutinu, da bih žalila za ovim. Pre osećam umor zbog, za mene, dugotrajne usmerenosti na jasan cilj. Skoro punu deceniju živim bez zacrtanih prostornih ili vremenskih ciljeva, a planove menjam prema trenutnom nadahnuću i okolnostima. Bilo mi je zanimljivo kretati se ka nečemu unapred odredjenom, ima to svojih prednosti i draži, ali ne bih mogla tako dugo. Nadasve volim osećaj kad se ujutru probudim i ne znam odmah gde sam, u kojoj zemlji i mestu sam osvanula, a nisam sigurna ni kojim putem i na koju stranu ću krenuti. To je za mene sloboda, ona koju živim već skoro punu deceniju kotrljajući se oko sveta.

Za razliku od mene, Ana Mari koji srećem na polovini današnjeg puta kako mi dolazi u susret, oseća tugu. Od pre dva dana obuzima je seta na pomisao da je kraj pešačenju.

“Ne bih ja želela da zauvek hodam, samo bih da zadržim ono osećanje kao sa početka Kamina”, kaže mi.

Stojimo nasred puta kojim, više nego ijednom drugom ovdašnjom rutom, prolaze hodočasnici u oba smera, podjednako ka Mušiji i ka Finisteri. Nije idealno mesto za duboke i duge priče, a kratko se ne može objasniti kako čak i nomadski avanturistički život s vremenom postane uobičajen onome ko ga stalno živi. Ni ja nemam osećaj kao na početku, ali to ne umanjuje moj doživljaj posebnosti svakog novog dana i svih novih trenutaka preda mnom.

“Ne dozvoli da postaneš ravnodušna prema svakodnevici koju živiš”, kažem joj. “Radi isto kako si radila ovde: raduj se suncu, raduj se jutru, raduj se susretima sa nepoznatim ljudima, osmehni se svakome, pitaj ljude za zdravlje, za planove, za snove, osluškuj svoje telo, pamti svoje misli, ne sputavaj svoja osećanja. Biraj izazove i pametno se odnosi prema njima, daj vremena i sebi i drugima, uči, slušaj, menjaj se, deli sebe sa bliskima. Nije svakodnevica kriva što upadamo u rutinu, već naš odnos prema životu i svemu onome što ga čini”, otprilike tako joj kažem.

I devojka me sluša pažljivo, kao i uvek do sada. Obećava sebi da će sve što je naučila na Putu primeniti i u svom predstojećem studentskom životu. Draga, naizgled krhka ali duhom nesalomiva Ana Mari.

Grlimo se poslednji put i pravimo selfi za uspomenu. Srećna sam što sam je upoznala, ali ne osećam preveliku tugu zbog rastanka. Putevi će nam se možda opet ukrstiti, ili neće. Važno je dati celog, iskrenog i najboljeg sebe kad nam se podudare – to je lekcija o prijateljstvu koju sam naučila otkako živim dan za dan.

“Stop thinking!”, pisalo je na zidu jednog hostela u kome sam nedavno odsela. A sa druge strane, u nastavku poruke: “Start feeling!”

Nedugo po rastanku, u susret mi nailazi par gurajući ispred sebe kolica na tri točka. Kad se približe, razaznam da mlada žena nosi bebu na grudima.

“Hej! Svaka čast, ljudi! Fantastični ste!”, kažem im.

Zovu se Mihael i Danijela, i iz Nemačke su, iz malog pograničnog mesta sa Austrijom. Išli su zasebno na Kamino, a onda su se sastali da bi ga završili zajedno. Mihael je na hodočašće krenuo od svoje kuće, a Danijela sa bebom iz Porta. Njemu je trebalo skoro tri meseca da stigne u Santjago, dok je Danijela hodala oko dve nedelje. Od Santjaga su nastavili zajedno do Finistere, a sada idu prema Mušiji, gde će završiti putovanje. Na pretrpanim kolicima nose, izmedju ostalog, i šator. Uglavnom kampuju, a ponekad iznajme zasebnu sobu. Beba je dečak, ima godinu i po, i sasvim dobro podnosi putovanje. Jedino što su ga komarci izujedali pa mu je celo lišce u crvenim plikovima.

Pitam ih za dozvolu da ih fotografišem i da u blogu ispričam o našem susretu. Često čitam komentare u kojima ljudi tvrde da bi silno želeli da se upuste u neku avanturu, ali ne mogu zbog dece, kućnih ljubimaca, sredstava, vremena… zbog desetine razloga. A onda sretnem ljude koji putuju godinama skoro bez para (tako sam i sama krenula). Neki drugi ljudi se svakog vikenda otisnu negde, i ne mrzi ih da provedu dve noći u putu do odredišta i u povratku, da bi uživali dva dana, jer je to jedino vreme koje imaju za sebe. Neki svuda sa sobom vode svoje kućne ljubimce. Neki se i sa sasvim malom decom otisnu u ozbiljnu avanturu…

Svako može da nadje mnogo izgovora zašto nešto ne bi mogao, a zapravo postoji samo jedan pravi razlog: (ne)dovoljna želja. Život treba želeti živeti, i ko to želi, za sve će naći način. Kao Danijela i Mihael. Kao ono dvoje sa macama koje sam srela juče. Kao Marti koja hoda umesto svog bolesnog muža. Kao svi drugi koji su hodali, hodaju ili će hodati na Putu, uprkos svim ‘razumnim’ razlozima protiv tog sna. Ili bilo kog drugog.


7. DAN PUTA (44 dan) i pređenih 992 km.

Toliko mi je neočekivana pomisao da bi zadnjeg dana mog pešačenja mogla da pada kiša, da nekoliko minuta s čudjenjem gledam kako jedna hodočasnica navlači zaštitu za svoj ruksak, u sebi se pitajući zar je moguće da neki ljudi to stavljaju tek tako. Znam da onoga ko na nebesima vedri i oblači nije briga kome je koji dan na Putu i znam da moja upitanost odražava umišljenost zbog mog iskustva, ali odnekud sam uzela zdravo za gotovo da će me poslužiti lepo vreme. I tek kada vidim da druga hodočasnica takodje prekriva svoj ranac, a zatim oblači kišnu kabanicu, setim se da bi razlog mogao da bude u vremenskim okolnostima. Što mi ova i potvrdi, a onda se u to i sama uverim pogledavši kroz prozor kuhinje u kojoj sedimo. Ne pada, nego pljušti.

“Eto prilike da testiram novi šešir”, pomislih sarkastično. Kupila sam ga pre nekoliko dana, pošto sam stari izgubila negde u Santjagu. Ali jedino su imali kišni, pa sam njega uzela. Ispostavilo se da je prilično vruće pod njim, a sada će napokon poslužiti svrsi.

Na prvoj raskrsnici odvajanje za uobičajeni hodočasnički put i za alternativni, duž obale. Nije baš vreme za uživanje, pa izaberem prvi. Ali se nakon sto metara predomislim i vratim se, te nastavim drugim. Neću valjda sad na završetku da zbrzavam, i to zbog malo kiše. Nisam li na samom početku hodala dva i po dana po oluji kakvu ne pamtim tokom svog skoro deceniju dugog nomadskog života. Sad, nakon svega što sam pregurala na Putu, dovoljno sam se prekalila da na ovo ne bi trebalo ni da obratim pažnju.

I nakon što sam tako postavila stvari, odmah mi je lakše. A i kiša je počela da se polako stišava.

Danas sam veoma spora. I kao da sam pomalo bezvoljna. Ne hoda mi se. Ne ostaje mi se na jednom mestu. Ne znam šta bih zaoravo volela.

Pokušavam da raspoznam to meni novo, neobično osećanje. Zaključujem da sam tužna zbog završetka, a možda me čak obuzima i blaga depresija.

U susret mi dolazi crvena kabanica. Ništa neobično, osim što mi se čini da nema proreza za lice. Kao da njen vlasnik, ili će pre biti vlasnica, hoda unatraške. Napregnem oči da bih bolje razaznala. Zaista hoda unazad, kao Kinezi kad vežbaju. To je, inače, dobro za kičmu, ali ne, zaboga, sa ruksakom i štapovima, i još uzbrdo.

Kad se približimo jedna drugoj, otkrijem da nije Azijatkinja iako je niska i sitne konstitucije, poput većine tamošnjih žena.

Rekla bih da ima preko sedamdeset godina.

Pitam je zašto tako hoda.

“Uzbrdo hodam unazad jer teško da dišem ako se povijem napred”, objašnjava mi na šturom engleskom, povremeno se zaboravivši te prelazeći na maternji francuski. Iz Kvebeka je i hoda već šezdeset dva dana. Ruksak šalje taksijem do narednog odredišta, jer joj je pretežak. A to za hodanje unazad otkrila je slučajno, penjući se negde u Kanadi. Bila se zadihala, pa je zastala, okrenula se i spontano pošla natraške, bez ikakvih problema sa disanjem.

Kažem joj da sam to videla u Kini i da je i saglasju sa kineskom medicinom. Dobro je za kičmu, osećaj ravnoteže i za još ponešto što nikad zapravo nisam upamtila. Ne znam koliko me razume, ali zahvali mi. Poželimo jedna drugoj Buen Camino i nastabimo svaka svojim putem.

Kiša je stala, ali moj osećaj bezvoljnosti pritiska me sve više. Kao da narasta sa svakim novim korakom. Ne ulazi mi se u Fistere, a još manje mi se ide do svetionika koji se nalazi na samom Kraju sveta – onog koji je u srednjem veku bio poznat. Ali nastavljam, brojeći poslednje kilometre a zatim i metre Puta.

Većina hodočasnika se smesti u nekom hostelu, pa zatim krene nepuna četiri kilometra dalje, do krajnje kopnene tačke. Moj plan je da negde tamo kampujem.

Hodočasnici bez ruksaka i štapova koji se vraćaju sa Faro de Fisterre u prolazu mi žele Buen Camino. Svi se osmehuju na neki poseban način, puni ljubavi i razumevanja više nego ikad do sada. Sve znaju i sve razumeju, i sve su već prošli. Da, to je razlika u odnosu na sve dosadašnje susrete: već su preživeli ovu zbrku od osećanja koja me bacaju od euforije do depresije, od nezadrživog smeha do suza koje jedva zadržavam.

Zahvalna sam im zbog te saosećajnosti, zbog neme podrške koju mi daju u tom kratkom trenutku dok se mimoilazimo.

Stižem do krsta i isturene stene. Molim nekog Španca da me slika u pobedničkoj pozi. Od ovog časa nadalje dopuštam sebi samo slavljeničko raspoloženje. Stajem potom kod nultog kamena, moleći nekog turistu da me fotografiše. I zatim krećem prema svetioniku, tamo gde se kopno završava. Ljudi razbacani po stenama sede zagledani u okean, a neki i u svoje mobilne, drugi se slikaju, treći hodaju okolo.

Oko čeličnog stuba, duž cele betonske konstrukcije koja čini njegov temelj, poslagani su kamenčići, amajlije, zalepljene zastavice i nalepnice, ostavljene lične sitnice. Smatra se da sve što smo nosili kao težinu i brigu valja ostaviti na Kraju sveta.

Tako izvlačim papir sa potpisima dece koja žive i rade na ulicama Beograda, dece iz Svratišta, za koju sam, izmedju ostalog, hodala ovih skoro hiljadu kilometara. Valjda će barem neki od njihovih problema ostati ovde.

Sednem na kamen pored spomenika u obliku planinarske gojzerice. Izujem patike i dobro istresem i poslednji kamenčić iz njih. Gotovo je. “The game is over” – piše na jednoj majci-suveniru sa motivom Finistere.

Kasnije se penjem do hotela u kome noćenje košta sto evra, da bih u baru poručila pivo. Izlazim na terasu sa pogledom na Obalu smrti. Sedim na betonskom zidu, zagledana u talase i stene ispod mene i ne mislim ni o čemu.

Tu sam, prisutna u ovom času i na ovom mestu. I dobro mi je – kako mi je samo dobro. Naručujem i drugo pivo, sa maslinama koje dobijam gratis.

Iz ponora izranja neki hodičasnik, zastaje na ivici i pokušava da napravi selfi. Nudim se da ga fotografišem. Beskrajno zahvalan, čovek mi nudi da zauzvrat i on mene slika.

“Ne treba”, kažem. “Upamtila sam sliku za sebe.”

Malo su me uhvatila ta dva velika točena, pa se oprezno vraćam do glavnog platoa. Hoću da prošetam okolo i potražim neko dobro mesto za kampovanje. Prolazeći danas kroz grad, kupila sam zalihe hrane, a sad, u javnom toaletu, napunim i flaše vodom. Imam sve što mi treba do jutra.

Proveravam poruke i komentare na objavu koju sam postavila – o tome da sam stigla na cilj. I prijateljica iz Osijeka, Ančica piše mi da su u Finisteri dvoje njenih prijatelja – Biljana i Ivica, te da bismo mogli da se sretnemo.

“Super, daj im ti moj kontakt jer ja nisam u gradu, pa da se organizujemo ako su zainteresovani”, otpisujem.

I samo što poruka ode na mrežu, a ispred sebe začujem “naški” jezik.

Dvoje stoje ipred tezge sa suvenirima i razgovaraju koji da kupe. Na majicama hrvatska zastava i natpisi o hodanju Primitivo rutom.

“Jeste vi to dvoje prijatelja?”, pitam ih bez uvoda, kao da sam se maločas dopisivala sa njima.

“Mi smo”, odgovoriše istovremeno, kao da nema ničeg prirodnijeg od takvog pitanja iznebuha, kad sretneš nekog iz zajedničke bivše domovine na kraju sveta.

Neki ljudi naprosto kliknu od prve, možda zato što dele istu ili blisku godinu rodjenja u krštenici, ili što dele istu strast prema prirodi, planinama, putovanjima, ili sve to zajedno, pa i mnogo više od toga, a što će se ubrzo ustanoviti.

Sedamo na piće i u narednih sat ili i više priča teče kao da se znamo oduvek. Smejemo se, radujemo se zbog ostvarenog cilja i žalimo što je kraj, maštamo o nekim istim predelima i planinarenjima. Delimo i neke privatne priče, iako jedva da se i poznajemo, ali to je Kamino.

Biljana i Ivica kreću na Hipi plažu da gledaju zalazak Sunca, a ja odlazim uzbrdo, iznad Kraja sveta, da nadjem mesto za noćas. Grlimo se, razmenjujemo kontakte i najlepše želje. I svi smo sigurni u to da će nam se putevi opet ukrstiti.

Mesto mi se ukazuje odmah nakon strmog uspona. Nije na zapadnoj strani rta, kao što sam priželjkivala, te večeras neću gledati kako Sunce zaranja u okean.

Ali rekla bih da neće ni ostali, jer se iznenada, ceo greben nadje u gustom oblaku. Ne znam da li mi se to pričinjenava, ali mogu da ga osetim i iz šatora, kao hladan i vlažan talas. “Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde „na kraju sveta“”, pisao je Crnjanski o svom iskustvu na Finistere.

Kad ponovo provirim napolje, oblak je otplovio a sunce se iznova probija, otvarajući pogled na horizont. “Stojim prav, i vidim more i onu daleku prugu što teče oko vidika i gde je svemu kraj.”

Mir je neobičan i posvemašnji. Ni daška vetra, ni zrik zrikavca, ni lepet ptičjih krila. Ništa se ne čuje. Kao da sam zaronila u dubinu okeana. Ili uplovila u bestežinski svemir. Sve oko mene je u savršenom beščujnom skladu. A tako je i u meni.

Tema ima 1 komentar

  • Poslala/poslao: sasa janicijevic | Objavljeno: 07.07.2019 23:47
    Ako ides u Lisabon, odnosno obliznju Sintru, ne zaboravi da posetis najzapadniju tacku Evrope, Cabo da Roca.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *