Fruška gora – srpski Atos, 1. dan
8. oktobar 2019.
Ne zaboravi masku za oci za spavanje. I jednu dodatnu merino majicu. Ujutru dodaj cetkicu u neseser. Naocari za citanje u torbicu oko struka. Platnu karticu i novac u nepromocivu torbicu. Namesti krevet jer će te sve docekati kako si ostavila. Iskljuci bojler, produžne kablove, zatvori ventil u kupatilu…
Ne mogu, zaista ne mogu sve ovo. Mnogo mi je lakše kad stalno putujem i samo idem dalje i dalje, ne brinući se o tome šta imam, šta ostavljam, šta moram da uradim i šta nikako ne smem da propustim. Predugo živim slobodno i sad mi je sve osim slobode teret. I problem. Glavobolja koju ne želim.
Ipak, jedna stvar u ovoj delimicnoj slobodi je nezamenljiva: išcekivanje avanture.
Polazak na turu koju sam nazvala “Manastiri Fruške gore – srpski Atos” išcekivala sam danima. Spremala se za nju cini mi se temeljnije nego kada sam kretala na put oko sveta. I nego što ću imati vremena da se pripremim za predstojeću višegodišnju latinoamericku avanturu.
Išcitala sam sve o manastrima na Vikipediji. Rute sam pravila nedelju dana. Pakovala sam i prepakivala ranac nebrojeno puta. Razmišljala o svakom komadu opreme, mereći ga i sabirajući gramaže. I tako sve do veceri uoci polaska.
*
U oktobru je blagoslov svaki suncani dan. Kao ovaj današnji. Nisam stigla ni do autobuske stanice, a već sam morala da svucem jedan sloj odeće sa sebe. Iako je rano jutro, a jutra su prilicno hladna.
Do Sremskih Karlovaca sunce već dobro greje. Ubacujem višak stvari u ranac, koji zbog toga moram da otvorim. A to najviše mrzim. Pripadam onim hajkerima koji će se radije odreći svega što im nije nadohvat ruke, nego da zastaju, skidaju ruksak i traže po njemu. Ista stvar i kad vozim bicikl. Maštam o tome da izmisle opremu na kojoj će sve što vam ikada može zatrebati biti nadohvat ruke. Lenji hajker-bajker sam ja. Iako bi to neki nazavli prakticnošću.
Ima još jedna stvar vezana za prvi dan neke ture: svaki cas zastajete da biste nešto dotegli, premestila, prikacili… Koliko god da imate utvrđeni red u pakovanju, prvi dan ture dobrim delom proći će u navikavanju na to gde vam je šta i podešavanju da vam sve idealno odgovara.
Zbog toga sam prilicno spora, jer zastajem svaki cas. A i promašujem rutu, iako sam je pažljivo pravila u nekoliko programa. Ispostavlja se da nijedan od njih nije znao da putić koji vodi od železnicke stanice u Karlovcima na jug, prema manastiru Velika Remete, završava kao slepi put – u žbunju. Trebalo je da poslušam decaka u dvorištu obdaništa pored kojeg sam prošla. Vikao je “Čiko, Čiko” za mnom, ne prepoznajući da je zapravo rec o teti – jer bila sam dosta udaljena od njega. Pokazivao je rukom verovatno da treba da skrenem pored obdaništa, što sam shvatila tek kada sam se vratila do raskrsnice, krenula drugim putem, ispenjala se kilometar uz strmu ulicu i upitala jednu ženu da li se tuda ide za manastir. “Morate stazom pored obdaništa”, odgovorila je. Glupi Čika, pomislih za sebe i vratih se, sada na pravi put.
*
Pre nekoliko dana, kada sam zabrinuto primetila kako mi je kondicija na nuli pošto sam samo sedela i pisala, Gaga mi je rekla da telo pamti i da se ne brinem. Gaga se inace pela na Mont Everest i zna puno o treniranju tela. E pa, draga Gago, i svi vi koji ovo čitate, reći ću vam da pamti i duša, i to mnogo više. Mojoj je trebalo nepunih deset minuta da se ubacim u isto ono stanje u kome sam bila hodajući Camino de Santiago. Stanje spokoja i ciste sreće. Osećaj da sam tu gde treba da budem i da radim ono što me potpuno ispunjava.
Hodam seoskim putevima od Sremskih Karlovaca ka Velikoj Remeti. Sunce. Petnaest stepeni. Tišina. Livade su još uvek zelene. Lišće polako opada, ali krošnje su i dalje guste. Živa bojanka oko mene. Poneki traktor ili seljak koji mi nailazi u susret. Nazdravim im dobar dan, i oni uvek odgovore. Zastanem da popricam sa ženom koja nosi kofu punu šipurka. Prodaće ga sutra na pijaci. Inače, živi tu, a sklonila se u hladovinu da predahne, na putu do kuće. Jeste, baš je vruće.
Pravim pauzu za rucak ispod jednog drveta. Pogled na okolne brežuljke. Uz Frušku goru prirodno se vezuje epitet “pitoma”. Ovde je sve takvo: pitomo i blago. Hodam kroz tu pitominu sa osećajem da mi je baš dobro.
*
Ipak sam se dobro pripremila sa mapama, jer ni na jednom ukrštanju puteva nema nikakvih oznaka. Ko još postavlja table duž zemljanih puteva – u Srbiji. Razmišljam o tome kako turisticke organizacije ulažu velike napore da privuku što više turista, i stranih i domaćih. Seoski turizam je budućnost, pogotovu u zemlji koja nema more. No pre svih ulaganja u marketing, valja nam promeniti nacin razmišljanja. Ovde niko ne smatra potrebnim da obeleži zemljane puteve. Kome to treba, kad lokalci ionako poznaju sve staze i bogaze. Samo što ti lokalci ne stoje na raskršćima da bi upućivali turiste.
No hvala Guglu i dobroj pripremi što sad imam preciznu rutu koju pratim. Više od sedamdeset procenata današnje trase cini zemljani put. Najbolji za pešacenje i uživanje. Poslednja tri kilometara moraću asvaltom. Srećom, radni je dan i vozila skoro i da nema.
*
Prvo obeleženo skretanje. Tabla jasno upućuje na desno, prema manastiru Velika Remeta, kao i izvoru Ubavac. Planiram da posetim oba. A u manastiru da pitam za konak. Još je rano, tek je prošlo dva, ali nadam se susretu sa igumanom Stefanom. Taj otac cuven je po tome što je obnovio manastirsko zdanje napravivši od njega važno kulturno središte. Čuven je i po svom skromnom životu, kao i velikoj mudrosti. Za mene pak, ispred svega toga stoji njegova životna priča, koju sam procitala pripremajući se za ovu turu.
Stefan Vuković je bio vozac “Tranšpeda“, i kamionom je prošao celu Evropu, dobar deo Rusije i bivših Sovjetskih republika. Devedesetih se borio na prostorima Bosanske krajine i bio je teško ranjen. Drugovi su ga odneli u mrtvacnicu, ali on je posle toga „vaskrsnuo“ kao iskušenik u manastiru Velika Remeta. Ucio je predano, nije se odvajao od knjige, a kad nije čitao, vreme je proodio u molitvi. Rukopoložen je za monaha u svojoj cetrdesetoj, a kasnije je nasledio pocivseg igumana.
Stvarno želim da upoznam tog čoveka.
*
Na samom skretanju, s druge strane puta, otorena kapija i voće na prodaju. A kapija okićena zastaicama, ukrašena natpisima, slikama, cvećem, dekorisanim ukrasima. Uz sve to, dopire glasna muzika osamdesetih. Neki pop-rok.
Prelazim put i fotografišem.
“Uđite slobodno”, obrati mi se covek u kasnim pedesetim sa dugom prosedom kosom vezanom u rep.
Zahvalim i krenem unutra. Ne znam šta bih pre fotografisala. Ovde se prodaje prirodni med, kozji i ocji sir, surutka, domaći sladoled, limunada, slatko i džemovi, cveće, kaktusi… Starinske vitrine oslikane tehnikom dekupaza, omoti long play ploca koji vise sa zidova, radio sa pocetka prošlog veka… cega sve ovde nema. Vlasnik me nudi da sednem, i popijem caj ili kafu. Pominje svoju suprugu koja je živela u Holadniji i koja slika, a i on slika, oboje su pomalo umetnici.
Utom eto i nje, dolazi iz pravca kuće ali deluje nezainteresovano, užurbano i pomalo hladno. A Miki, njen muž, i ja pričamo, pominje mi neka imena biciklista koji su ovuda prolazili a koje i ja poznajem. Pa se dogovaramo da razmenimo Fejsbuk naloge i kazujem mu svoje ime.
“Radović?“, ponavlja pogrešno.
“Radojicic, Snežana Radojicić”, ubacuje se njegova supruga koja je u međuvremenu ponovo došla.”Žena koja je obišla svet biciklom i napisala o tome nekoliko knjiga.”
Često me ljudi prepoznaju, sviraju mi i mašu iz kola, zaustave me na ulici da me pitaju da li sam to ja, ali ovo je bilo potpuno neočekivano, pogotovu zbog onog malocas hladnog pozdrava.
“Nisam bila sigurna da ste to vi, dok nisam cula ime i prezime”, objašnjava mi Danijela-Daca, kako se zove.
Smejem se i pomalo mi je neprijatno. Ljudi koji me tako prepoznaju, obicno su udivljeni, gledaju u mene netremice i stalno imam osećaj da bi trebalo nešto da uradim, nešto velikoi wow, što bi opravdalo taj njihov način. Ali Daca nastavlja da nabraja cinjenice o meni, bez ikakog ushicenja, pa ne osećam tu neprijatnost. I brzo skliznemo u pricu o njma dvoma, o tome kako su se upoznali strucnjak za naftne bušotine koji je radio u Turkmenistan i ona koja je radila u Holadniji, iako su oboje već imali brakove iza sebe. I kako su održavali vezu na daljinu punih osam godina. Da bi pre tri godine najzad oboje došli u Srbiju i kupili kuću na ulazu u Veliku Remetu u kojoj planiraju da zauek ostanu.
Pricaju mi i o igumanu Stefanu, koga izuzeto poštuju.
“On je prozorljiv”, kaže Danijela.
“Šta to tacno znači?“ pitam je.
“Vidi te jasno i zna tacno sta da ti kaže. Veliki je čovek, u to nema sumnje.“
“Jedva cekam da ga upozam”, odgovorim ustajući da pođem.
“Znaš šta”, iznenada će Danijela. “lepo ti poseti manastir, pa dođi ovde kod nas da spavaš, budi naš gost.”
Evo ga opet – cudo ljudske dobrote, nicim izazvano. Situacija u kojoj sam bila nebrojeno puta otkad putujem. Tek tako, nepoznati ljudi pozivaju mene nepoznatu na noćenje u svoju kuću.
“O, hvala veliko! Mislila sam da spavam u konacima ako mi iguman odobri, ali sad sam se predomislila.“
Zapravo, i dalje bih želela da budem blizu velikom duhovniku zbog mogućnosti razgovora sa njim, ali niti sam sigurna da ću to želeti kad ga upoznam, niti da će mi on dopustiti ako budem želela, a naposletku, ne znam ni da li je tamo. Tako Danjeli obećavam da ću se najverovatije vratiti, osim ukoliko se ne dogodi da zaista silno poželim da ostanem u manastirskom konaku. Kao vernici i poštvaocu igumana, njoj je to sasvim prihvatljivo. Da mi svoju vizitkarticu da se javim šta god da odlučim.
*
Na ulazu kupujem dve sveće koje ću zapaliti za pocivše roditelje, a monah koji ih prodaje poklanja mi i knjižicu Pajsija Hilandarca.
Ulazim u crkvu, koja zaista deluje moćno. Vanvremesnki mirno, kao da je nisu doticala brojna zla koja su se dešavala oko nje. I Danijela mi je natuknula nešto o srpskoj deci i ustaškim pokoljima, te kosturnicama koje se nalaze u temeljima zdanja. Ali ne mogu da o tome razmišljam. Prija mi mir ispokoj koji osećam. Odlazim u kapelicu da zapalim sveće a onda potražim igumana Stefana.
Monah na ulazu rekao mi je u kojoj prostorij prima posetioce, te da sacekam ispred svoj red. Spuštam težak ruskak i sedam na klupu ispred otvorenih vrata. Unutra su dve žene, a nasuprot njih otac Stefan, krupan covek sa dugom sedom bradom, koji im nešto priča. Vidi me kroz otvorena vrata, pa mu se naklonim glavom. Dve žene ubrzo izađu, a umesto njih ulete neki ljudi koji su tek stigli. Ne znam da li su možda ranije bili ovde, pošto sam ja jedina pred vratima. Ipak, ne ide da se ljutim na ovakvom mestu, već slegnem ramenima i nastavim da cekam.
Utom, izlazi iguman. Skacem da ga pozdravim, a on mi daje komad vrele gibanice sa krompirom koju su ocito oni uskoci doneli. Kida gibanicu rukom i jednu polovinu daje meni, drugu sam jede.
I pita me odakle sam, pošto on sad mora za Beograd, na koncert u Saboroj crkvi povodom praznika autokefalnosti srpske crkve.
“Dobro”, kažem. Ionako nemam neki određen razlog zašto sam tu, niti neka pitanja koja bih mu postavila.
“Ali lako ćemo ako ste vi u Beogradu”, nastavlja otac.
“I jesam i nisam, ali nema problema”, kazem.
Iguman ulazi nazad u onu prostoriju pa opet izlazi, noseći u ruci još veći komad gibanice.
“Probajte ovu”, nudi me. “I sedite tu i na miru pojedite.“
Zahvalim mu i poslušam. Odlicna gibanica. Ipak, ona prva mi je bila bolja.
*
Nešto kasnije sedim u kući mojih domaćina Mikija i Dace, nastavljajući naš neobavezni razgovor od popodne. Danijela sprema večeru, pa joj ispricam epizodu sa ocem Stefanom.
“Mora da sam mu delovala pregladnelo cim mi je dva puta izneo gibancu”, našalim se.
“Ne-ne, nema to veze sa tim. Rekla sam ti da on nepogresivo cita ljude. A sa tobom je podelio hranu, što je velika čast. Možeš se osećati veoma pocastovanom, iako nisi imala prilike da s njim razgovaraš. “
Ne znam šta da mislim o tome što je rekla. Jeste bilo malo neočekivano, ali opet, tako prirodno, da se nisam nimalo iznenadila. Normalna ljudska reakcija, rekla bih. Gest dobrog čoveka.
Kao što je i njihov poziv gest dobrih ljudi.
“Mi nikada nikoga nismo ovako pozvali”, otkriva mi Danijela.
“Iskreno sam srećna zbog celog ovog neobicnog spleta događaja. I zahvalna. Napolju je tako hladno čim je sunce zašlo”, dodam. Zaista ne bih volela da sam noćas morala da kampujem.
*****
Kupujući moje knjige, direktno pomažete moje putovanje oko sveta. Pogledajte dostupne naslove i naručite ih preko sajta.
Hvala Vam. Uzivala u svakoj reci, slici i jedva cekala novu objavu. Svako dobro i srecu Vam zelim i jedva cekam Vase putovanje u Ameriku i da pratim sve sto budete objavljivali.
Draga Nadjo, hvala puno na čitanju i lepim rečima 🙂
Na fejsbuku to nikad nece biti tako sistematski sredjeno kao na ovo blogu. Ako nisam u raspolozenju da citam onda kada iskoci kao vest, to se posle jako tesko trazi. Tako da mi je drago da sam docekao blog reinkarnaciju gde se i slicice logicno ubacuju u tekst i sve izgleda mnogo lepse. Uzivao sam u ovom prvo danu! Snezo, a jesi li razmisljala da u knjigu o Caminu ubacis i srpski Atos, kao neki “bonus track” ? Ali da ne obradjujes to previse (ni nema mnogo vremena), nego bas ovaj isti materijal sa bloga objavis na kraju knjige kao… Read more »
Blog reinkarnaciju 🙂 Ma sve bih ja, ali blog ne mogu sa mobilnog da uređujem, a samo mobilni nosim na pešačenje. A slažem se za FB da je jako nepregledan.
Knjigu o Kaminu nemam pojma kad ću da završim.
O FG je bio dogovor sa TOV da nešto štampaju, videću narednih dana da li je to bila samo priča ili su ozbiljni.
Nenade, posztavila sam i slike u Galeriju, sa celog pešačenja. Možeš ih videti ovde u Galeriji, ili preko mog Google Photos, erovala sam kao javnu galeriju.